CC BY
6Philological Studies 17,1, (2019) 147-164 Изв0рни научни чланак
УДК: 82-31.163.41+82-31.161.1 doi: 10.17072/1857-6060-2019-17-1-147-164
ГРАДСКА РЕАЛИСТИЧКА ПРОЗА: РОМАНИ КАРАВЕЛОВА И ЧЕРНИШЕВСКОГ
Александар ПеjчиЙ
Институт за кпижевност и уметност Београд, Срби)'а
Клучне речи: Каравелов, реализам, урбана проза, Чернишевски, патрщархална култура, српска каижевност.
Апстракт: У раду се истражу]е утица] бугарског каижевника и публицисте Лубена Каравелова на разво] поетике српског реализма, са посебним освртом на разво] градске прозе. Зато ]е испитана и оригиналност аеговог романа Зе ли крива судбина? у односу на роман Никола]а Чернишевског Шта да се ради? ко]и му ]е послужио као узор. Посебна пажаа ]е поклоаена културолошком аспeкту (београдски свет), стратегщама приповеда&а и утица]у ко]и ]е извршио Каравелов на српске приповедаче.
URBAN REALISTIC PROSE: NOVELS BY KARAVELOV AND CHERNYSHEVSKY
Aleksandar Pejcic
Institute of Literature and Arts Belgrade, Serbia
Key words: Karavelov, realism, urban prose, Chernyshevskiy, patriarchic culture, Serbian literature.
Summary: The role of Karavelov in Serbian culture and literature was investigated as one of the pioneers of social realism and one of the main founders of the Serbian realistic narrative and criticism. In Serbian literature, Karavelov introduces new themes, new stylistic and rhetorical means and reveals new possibilities of narration.It was investigated originality of Karavelov's novel in regards to the novel of N. Chernishevski What to do? An unfinished novel Is it the fault of destiny? represents the first literary work on Belgrade's life in Serbian realism and certainly
the most importantwith the theme of social life after the novel by Jakov Ignjatovic. Patriarchal culture models that considerably shape urban, on the background of Central European and Western European civilizational influences, were also considered.
Бугарски каижевник Лубен Каравелов (1834-1879) у српску каижевност ушао ]е изненада а оставио неизбрисив траг - како у кругу београдских, тако, ако не и више, у кругу новосадских интелектуалаца и каижевника.
У тадашао] периодици ]авио се Каравелов као приповедач и критичар завидне ерудицще, чща су дела тематски по^еднако отворена и према градсщ и према фолклорно] култури. У кратком ременском распону стварааа за српске читаоце (1867-1871) приметне су различите поетичке тенденцще: од програмског усмереаа (Xе ли крива судбина?, „Наказао ]е Бог"), преко фолклорне приповетке („Горка судбина") до приповетке ща се удалава од програмских тенденцща реализма („Сока"). Истовремено ]авла се он и као оштар критичар савремене српске каижевности, уводейи нова мерила у вредноваае каижевних дела на основама позитивизма, утилитарности и тенденциозности.
Отвараае теме модерног (бео)градског живота у сложеним друштвено-политичким околностима, тежаа да се и на микроплану (породични живот) што аутентичное, реалистички представи београдски свет, и да се притом делу|е на читаоца, открива Лубена Каравелова као ]едног од зачетника модерне урбане прозе у српсщ каижевности ^е ли крива судбина?, „Наказао ]е Бог"). За српску културу, и каижевност, драгоцена ]е намера бугарског каижевника да реалистички (и критички) представи тадашаи београдски свет.
O поетичким сродностима измену романа Никола]а Г. Чернишевског и Лубена Каравелова писано ]е вей у неколико наврата у бугарсщ критици (Константинов, 1956: 19-21), поготово на нивоу сродности концепцще ликова, аихових односа (Вера Павловна - Ца]а Jовановиh; Сава Jовановиh - Негров; Лубомир Калмий - Лопухов, Белтов, Рахметов), носейих иде]а и технике приповедааа: „филозофски монолози, дневници, саракстичан стил, уплитаае аутора ме^у ликове <...> полемика са читаоцима" (Арнаудов, 1964: 277). У српсщ критици указивано ]е, на_|пре, да ]е посреди, шире узевши, прерада романа Никола]а Г. Чернишевског (1828-1889) Шта да се
ради? (1863)1 што ]е у питаае довео _|ош Тодор Марковий доказу|уйи да ]е реч само о утица]у (Марковий, 1910: 683). Потом ]е и бугарски каижевни историчар Илща Конев у сво^ монографии упозорио да ]е роман Jе ли крива судбина? погрешно оцеаиван као подражаваае романа Чернишевског (Конев, 1970: 69-70).
Неспорна ]е сличност радае главних ликова оба романа, щи преваспитава]у, преоблику|у карактере младих дево]ака (Лопухов Веру Павловну, Лубомир Ца]у JовановиЙ), али та генеричка сродност ниуколико не доводи у питаае оригиналност каижевноуметничке обраде (у супротном, многа би се дела са тога становишта могла проблематизовати, односно довести у питаае аихово ауторство).
Ако се пажливо прочита роман руског писца, запазийе се тематско-иде_|на сличност у намери, делатности главног ]унака Лопухова: ослободити Веру Павловну погубног утица]а породице и осмелити ]е да сама управла сво]им животом, и да се самооствару|е кроз самосталан рад и критичко промишлаае. Ако се ово има у виду, не може се прихватити оцена Jована Скерлийа, а ни потоаих критичара и историчара, да ]е Каравелов прерадио роман Чернишевског (Скерлий, 1966б: 250). Карактеристичан ]е у том погледу суд Витомира Вулетийа: он на_|пре одриче уметнички квалитет Каравеловлевом делу, а потом истиче аегов знача] за тадашаи разво] српске реалистичке каижевности. Вулетий нарочито спори оригиналност иде]е, концепцще ]унака, па у том смислу и полемише са бугарским проучаваоцем И. Коневим, за кога ]е Jе ли крива судбина? прилично самостално / особено дело. Ме^утим, и сам Вулетий као да нще доследан у своме суду - истиче да теме су^еаа због иде]а у српсщ каижевности дотад нще било (Вулетий, 1985: 67). Узгред, те теме нема ни у роману Чернишевског. Утица], или тачнще: подстица], нешто ]е сасвим друго. Каравелов ]е - подстакнут савременим научним стремлеаима и достигнуйима ще ]е усво]ио током боравка у Русщи (друштвене и природне науке) - желео да прикаже тип новог човека, симбола новог доба, научног и цивилизацщског напретка, у патрщархалном Београду шездесетих година XIX vека. С тим у вези треба имати у виду и Каравеловлев далекосежни заклучак о степену усва]ааа утица]а, изречен поводом приказа педагошке литературе (о каигама Димитрща Матийа и Миха_|ла Ружийа). Наиме, иако
1 За Jована Скерлийа Каравеловлев роман (приповетка, како ]у ]е и сам аутор жанровски одредио) „нще ништа друго до подражаваае, посрблаваае познатог романа Николе Чернишевског Что дЪлатъ? [Шта да се ради? прим. А. П.] (Скерлий, 1966а: 250). Исти став заступао ]е каснще и Божидар Ковачевий (Ковачевий, 1946: 203).
свестрани ерудита, веома ]е опрезан у слепом, некритичком прихватаау ту^их искустава, у чему оправдано препозна]е и знатан утица] помодарства и недоучености.
<...> космополитизам добар у делокругу науке и чистог мишлеаа, али у нашем домайем обичном животу аега одсудно нще могуйе и не треба га применити <...>.2
Дакле, иде]е о новом слободном човеку, неспутаном патрщархалним обзирима, Каравелов ]е могао применити саобразно културно] клими у тадашаем Београду. Београд ]е у то време био далеко од велеграда у односу на Петроград (у ком се одвща радаа романа Чернишевског). Исто тако, прилично се различу и културни амбщент и ниво образованости, цивилизацщског напретка у Русщи и у Србщи тога времена у погледу преовла^уйе патрщархалне културе и фолклорне свести. У Србщи ]е нарочито било изражено питаае националне слободе (на]вейи део српског народа живео ]е ван граница матичне државе, и тежио да се ослободи ту^инске власти). Не губейи из вида те разлике, поготово основну - еманципацща жена нще била пожелна друштвена по]ава (у тадашаем Београду било ]е непримерено да се младе девоне и жене запошлава]у, чак ни као собарице или куварице, будуйи да ]е то било резвервисано за тзв. пречанке), Каравелов ]е сво] роман (на)писао ослоаен управо на ту културолошку особеност. Уз то ]е у роману (епизода на вашару код Цркве Светог Марка) сатирички актуализовао и помодарство, некритичко прихватаае ту^ег, па и утапаае у другост, идентитетским измештааем (фокализацща посетилаца вашара, коментари Лубомира Калмийа).
У истраживаау српске градске културе и тзв. поетике града погрешно ]е ослааати се само на социолошке, етнолошке, исторщске студще западноевропских аутора, ]ер су аихови увиди, резултати настали на другачщем културном матерщалу. Свакако се ти истраживачки резулатати мора]у консултовати, али само зарад ]аснщег погледа на српску градску културу у контексту европске, односно на развщаае младог гражданства под утица]ем средаоевропске и западноевропске културне традицще3. Друга опасност вреба од по]едноставливааа опозицща старо-ново и приватно—|авно, као и од пристрасности у тумачеау одре^ених културних модела, на шта ]е давно скренуо пажау Новица Петковий (Петковий, 2009: 7). Кад ]е реч
2 Овде и дале: свуда где нще наведен извор, цитати су из текстова Лубена Каравелова, дати према припремленом критичком издаау: Лубен Каравелов, .1е ли крива судбина? / Ктижевна и публицистичка дела на српском]езику, 2019.
3 Деталнще у: (Щчий, 2018: 102-116).
о одре^еном културном феномену, мора се водити рачуна на]пре о идеолошко_ь затим и о поетичко] визури аутора щи моделу|е фикционални свет, а у|едно и о културноисторщском контексту, у овом случа]у српске и, уже посматрано, београдске средине. Жела за усавршавааем, образовааем, отменошйу, не може се ]еднострано негативно означити као покондиреност / помодарство, а да се из вида не изгуби право та основна цивилизацщска тежаа за напретком. Осим тога, урбаност нще одре^ена само простором (град), вей на]пре концепциям лика, као носиоцем културног, образовног, цивилизацщског напретка (Пе]чиЙ, 2015: 179)4.
Наредна разлика тиче се устро_|ства породице: и у русщ средини родители воде главну реч о питаау уда]е, женидбе, али не с оном деспотском неумоливошйу ща одлику|е српску средину. Физичко насиле у русщ средини нще примаран васпитни образац, у ао] влада насиле вербално, психолошко, и у роману Чернишевског то се ла]тмотивски провлачи. Оба породична културна модела спа]а позицща главе породице, ща ща руководи свим члановима: код Чернишевског ]е то ма]ка (Марща Алексе]евна), ща се, као и Сава JовановиЙ, у про]ектоваау будуйности сво]е кйери води економским интересима, али и личним, су|етним разлозима (добити угледног зета, уйи у више друштвене кругове). За разлику од Марще Алексе]евне, Сава JовановиЙ, притешаен патрщархалним обзирима, судом ]авности у знатно маао] средини, не може да пристане на преиначеае сво]е одлуке, нити би се помирио са евентуалним бекством Ца]иним. С друге стране, Вера, запажа се на више места, има одре^ену слободу, поскуи могуйност избора, поготово у случа]у да се не повищуе ма]чиш] намери. Ме^утим, за Каравеловлеву ]унакиау Ца]у JовановиЙ готово ]е немогуйе да се уклони, односно да побегне ван домаша]а мойи свога просца, „високе личности", Николе Кукурузийа. Она нема могуйности да слободно бира, да самостално одлучу|е - за разлику од Вере ща, уз помой Лопухова, успева да се избори за сво]у слободу.
У приповеци „Наказао ]е Бог"5, чак и кад се премости препрека наметане уда]е, оста]е отворено питаае како да се девона егзистенцщално и радно оствари. Више него роман, приповетка „Наказао ]е Бог" експлицитнще, путем драматичних сиже]них прелома, актуализу|е друштвени културни модел са ограниченим
4 Више о поетизацщи урбане културе, теорщском моделу: (Пе]чиЙ, 2014: 74-77), тако^е и у: (Пдчий, 2015: 178-180).
5 Деталнще о овсу приповеци, као и о приповедним начинима обликовааа градског света у делу Л. Каравелова, у: (Пе]чиЙ, 2018: 50-102).
слободама дево]ака и жена: потчиаеност мушкарцу, изложеност насилу, сведеност на куЬни, породични амбщент, репресще ]авности / света као коректора односа6. Према томе, ]асно ]е да Каравелов нще могао ]едноставно прерадити роман Чернишевског и на српску средину пренети и применити односе, радау, концепт ликова, уопште културни амбщент Петрограда, Русще, а да тиме не угрози реалистичку мимезу, репрезентативност, и нарочито тенденциозну страну свога романа и приповетке. Стога се он орщентисао на то да основну иде]у о слободи / ослоба^аау жена од стега ригидног патрщархата, и о борби за ]еднакост полова, што Ье се потврдити и ослоба^ааем од економске потчиаености мушкарцу, сиже_|но облике у оквиру друштвених и културних образаца београдске средине.
На основу српске (и руске) приповедне прозе друге половине 19. века запажа се да модерну градску културу одливде пре свега процес индивидуализацще (одва]ааа од колектива, колективне свести, суда), виши степен друштвене и породичне слободе, као и самосво_|ности. Тако^е и еманципованост, упуЬеност у савремене цивилизацщске, културне и научне токове. Посебно ]е обележава удалаваае од фолклорно инспирисаног су]евер]а и модела посредне (знаковне) комуникацще7. На тим полима се нарочито утвр^е степен образованости, самосво_|ности, уопште модерности датога света. Уочава се и превласт писане каижевности, научно утемелених истина (каиге, штампа) као преносилаца знааа, обавештеаа, а с тим у вези су и окуплааа (балови, седелке) где су теме разговора подстакнуте савременим градским животом, интелектуалним и политичким питааима.
Сви ови аспекти градске културне парадигме присутни су, у развщеном облику, у роману Чернишевског (бро_|не су и дескриптивно богате епизоде о интелектуалним окуплааима код Лопухова, у радионици, потом у дому Кирсановлевих). С друге стране, Каравелов у српску реалистичку прозу први уводи ему београдског живота, градску културу ща ]е тек у разво]у. Репрезентативне су епизоде на спроводу, на улици (разговор слушкиаа, занатлща), а нарочито
6 Овде треба напоменути да ]е у српским градским срединама женама било брааено да раде ван куйе, односно да се заиошлава]у, чак ]е било неуобича]ено и да помажу мужевима у дуйанима, занатлщским радионицама. Н>ихов рад сводио се на во^еае домайинства (праае, куваае, чишйеае) и га]еае деце. На селима, поред наведеног, жена ]е учествовала и у полским радовима и у мобама.
7 Околишни, посредовани говор, где исказ, предмет или говор тела служи да пренесе одре^ену поруку, сво]ствен сеоско] патрщархално] и варошко] за]едници старосрби)анског милеа споро се напуштао у градско] средини, па се може приметити и у приповедним делима из првих деценща XX века.
епизода на вашару ко]а миметизу]е наступа]уйи прелом, покуша] прилаго^авааа фолклорне свести, старе патрщархалне културе градско], модернизовано]. Интелектуалне дебате своде се на исклучиво Лубомирово пропагираае нових иде]а, научних достигнуйа у скучено] средини, ме^у ликовима поринутим у сво]у триви]алну свакодневицу, оптерейеним ситним себичним интересима, примитивним прагматизмом, где се елементи матерщалне западне културе и макщавелизам у политичком друштвеном животу држе као на]више вредности, знаци елитног друштвеног сло]а (редактор новина, посетиоци вашара, Сава и Пера JовановиЙ, Никола КукурузиЙ). Каравелов ]е успео да миметизу]е та] културолошки раскорак: патри]архална култура фолклорног типа у битно] мери одре^е ме^улудске односе у средини само просторно чвршйе одре^ено] урбанитетом (град, улице).
Сродности измену романа Чернишевског и Каравелова уочливе су на нивоу стратегща приповедааа (метанарацща, апострофираае наратера, нарочито иронизоваае „оштроумног читаоца", маскираае приповедачевог „свезнааа"). Приповедач код Чернишевског целим током нараци]е иронично води детективску игру са читаоцима: истицаае недоумица о усмереау радае, о биографщи и функци]ама ликова а затим се у питаае доводи мотивисаност уво^еаа ликова и аиховог деловааа на нивоу симболике радае, и често претпоставла]у читаочеве реакцще - у чему се препозна]е и прита]ена полемика са савременим му писцима. Ме^утим, у композицщи, сиже]ном склопу, приметна ]е разлика: Каравелов прилично нарушава мелодрамску (ба]ковну) структуру, док се Чернишевски аоме отворено поиграва.
Код Чернишевског епизодички поредак има извесну самосталност (отуда жанровска спецификаци]а поднаслова: приповетка о новим лудима). По]едини догами, епизоде, као она о осниваау кро]ачке радионице, излазе из приповедног интересовааа чим се надале развще породични и друштвени живот Вере и Лопухова. Чернишевски мозаички склапа сиже од радаи, ликова, уз временска сажимааа, што Йе илустровати иде]е о слободи човека. Ме^утим, ефекти изнена^еаа, та]новитости, неочекиваности у разво]у, низаау дога^а, епизода, у приповедном дискурсу, специфични и за детективски и мелодрамски жанр, оста]у поетичка особеност романа Шта да се ради? Таквог сиже]ног иронизовааа тзв. триви]алних жанровских карактеристика нема у роману Jе ли крива судбина? - прецизнще: присутне су више на нивоу мотива (нпр. ]авна / театрална просидба, захтев да се просац пред гостима на седелци полуби у руку).
Следейа важна разлика тиче се начина представлааа средине. Код Чернишевског се вейа пажаа поклааа ликовима, аихово] концептуализации, намерама, поступцима, нарочито интроспективности. Код Каравелова, напротив, друштвена средина добила ]е знатнщи простор: породични, градски живот у регионалном односу (Београд, Сара]ево), нарочито друштвено-политичке околности, при чему нще запоставлена концептуализацща ликова (репрезентативност, соцщално-психолошка мотивацща), ни аспекти интроспективности. Зато ]е код Каравелова, у првом делу романа, радаа знатнще проширена епизодама. Структура романа Чернишевског, са разгранатщом радаом, у епизодичком поретку, степенасте композицще, претпоставла тзв. отворен завршетак. Чернишевски ]е приказао галерщу ликова щи симболизу]у долазак нових луди, луди чща етика одудара од дотадашае спахщске, аристократске у Русщи. Ме^утим, у знатно вейо] мери издва]а се тип новог човека у српском културном простору (Лубомир Калмий), што ]е клучни разлог за аегово хапшеае, изолацщу из средине юуа не дозволава угрожаваае усталеног реда. Дакле, нще ту посреди само намера Николе Кукурузийа да се домогне Ца]е, нити саме власти да ригорозно казни неистомишленике, вей управо побуда да се уклоне они щи критичким ставом, здраворазумским приступом желе да меаа]у усталени друштвени и културни поредак.
Водейи се основним позитивистичким принципима (разво] природних и друштвених наука и аихова примена у свакодневном животу, борба против незнааа, полуобразовааа, су]евер]а, похлепе, нечовечности, застарелих патрщархалних односа), Каравелов ]е успео да изгради особен реалистички роман о Београду и српсщ средини. йегов ]унак Лубомир Калмий управо позицщом придошлице (из иностранства, са студща, преко Сара]ева) симболизу]е та] нови тип модерног човека, чще размишлаае уноси пометау у културолошки заосталу и у]едно помодарством заокуплену београдску средину. Обележивши та] раскорак (парадокс) измену неговааа патрщархалних начела (свемой оца породице) и присва]ааа атрибута модерности преко знакова матерщалне културе, Каравелов ]е нашао врело за разво] драматичних сукоба (у по]единцу, у средини, измену ликова).
Сво]им романом Каравелов ]е хтео да упозори на постепено ствараае тзв. вишег сло]а на погрешним образовним, социолошким и културолошким премисама, щи аегов приповедач, уз приметну дозу сарказма, имещуе као аристократщу, а реч ]е о богатим трговцима и вишим чиновницима (судство, полицща, општинско начелство). Представла се (бео)градска култура у развитку, где ]е вейинско
становништво образовно, географски и национално шаролико (придошлице са села, из Во]водине, Старе Србще), што ]е дато у ]едно] од приповедно на]упечатливщих епизода - у дескрипцщи вашара код палилулске цркве.
Иако ]е у српсщ и бугарско] критици навожена сродност концепцще ликова ова два романа, треба обазривще примати та] суд о сличности, ]ер ]е она проблематична с обзиром а различите културне и соцщално-економске амбщенте. Сродност ликова Лопухова и Лубомира ]едино ]е идеолошке природе, док ]е, концептуално, реч о различитим карактерима, што важи и за други пар водейих ликова, Веру и Ца]у. Лубомира Калмийа не одлику|е, на делу, она чврстина воле, непоколебливост у намери и дипломатичност у опхо^еау, па и лукавост Лопухова. Лопухов, као проницливи посматрач луди, типова, аихових нарави, успева да обмане Марщу Алексе]евну, да стекне аено повереае, и тиме лакше оствари сво] план (ослободити Веру породичне тортуре, наметнуте уда]е). Напротив, код Лубомира се да]у запазити, у поетичком смислу, црте романтичарског ]унака: емфаза, занос, наглост, оча]аае, исклучивост, уз то и непостсуаност у делатном смислу, слабост воле, колебливост, што ]е питаае концепцще лика. Лубомир простодушно излази пред Саву Jовановиfiа, да затражи Ца]ину руку. Нема]уйи снаге да прослови ни реч противлеаа, сем немуште одбране, допушта да га Сава као слугу избаци наполе. Карактеризацща лика мора се посматрати и у склопу ]унакових дневничких списа, где се открива ]едан романтичарски свет, ко]и га ]е пресудно обликовао. Иако Лубомир, кад преда]е сво] рукопис приповедачу, прави отклон од свог некадашаег jа, ]асно ]е да идеалистички тумачена етика одре^е аегове поступке (високо вреднована начела поштеаа, честитости, пожртвованости). Отуда ]е аему неприхватливо да се послужи лукавством, дипломатским решеаима, као што то чини Лопухов, како би дошао до цила; зато бира две опречне могуйности: побейи са Ца]ом у Црну Гору или пасти пред ноге осионом Сави и молити га да попусти, да порекне сво]у реч дату Николи Кукурузийу. Код Чернишевског су лубавни заплети (Лопухов - Вера - Кирсанов) само повод да се развще питаае човекове слободе самоодлучивааа и нарочито слободе меаааа (личности, ставова, одлука), као и проблем развода / другог брака. У Каравеловлевом роману, напротив, вей прву препреку ]унакиаа не може да савлада (избейи наметнути брак). Ца]а JовановиЙ може само да спозна]е нове научне истине, да у складу са савременим социолошким назорима самерава сво] дотадашаи живот, и да, премда
онемогуйена да делу]е - од оца и патрщархалне средине - буде тим несрейнща.
Каравелов се одлучио да главни ]унак буде мушкарац, Лубомир Калмий, да ауторски приповедач, приближен ]унаково] свести, у односу на аегову перспективу облике сиже. Тиме се на семантичком плану добило знатно преимуйство - позицща странца (измештена другост), щи делу]е просветителски, па се и акценат ставла на пропагираае нових иде]а, мисли, сазнааа, у средини ща цивилизацщски заоста]е. У противном, Каравелов не би могао избейи мелодрамска, сентиментална сиже]на решеаа (несрейна лубав) у духу ]ош влада]уйе приповедачке школе у српсщ каижевности. У]едно ]е -бирааем мушкарца да претежно из аегове позицще (фокализацщске инстанце) развща приповедаае - семантизовао и други клучни културолошки образац: доминацща фигуре мушкарца, аегово доминантно гледиште. Без обзира што се Лубомир просветителски, педагошки односи према Ца]и, што, нарочито са научног становишта, образлаже и доказу]е принципе ]еднакости полова, нарочито ]еднакости интелекта, уочливе су друштвене и родне улоге надре^еног (мушкарац) и подре^еног (жена), са несумаивим семиотичким позицщама: учител - ученица. У том смислу се може довести у везу културни модел щи ]е Ца]и усажен, образац у коме ]е одрасла -слушати мушкарца, уважавати аегово мишлеае - са новим друштвеним моделом щи пропагира Лубомир - еманципацща жена. Другим речима, у оба случа]а жена ]е та ща ]е руково^ена, али с том приметном разликом да ]е у Лубомировом педагошком систему кра]аи цил да се жена у потпуности оствари, ослободи ауторитета мушкарца, што може довести, као у случа]у ]унака Чернишевског, до тога да се таква преображена жена окрене од свог учитела / мужа, и залуби у другога. Нови тип човека-интелектуалца, щи обличу Чернишевски и Каравелов, спреман ]е и на такав исход.
У ]едноме ]е готово истоветна стратегща Чернишевсковог и Каравеловлевог приповедача: аргументацща ставова, као и свака полемика водейих, просветителски конципираних ликова, поткреплу]е се ауторитетима (мишлеаем) европских научника из окрила позитивизма. То нще особено само за програмску (соцщалну) фазу реализма, вей иде у ред поетичких манира реалистичког писма уопште. На та] начин писци су непосредно пропагирали савремене критичко-теорщске мисли у вредноваау стварности и нарочито у борби за истину, те и тиме откривали тенденциозност сво]их дела (преваспитати читаоце, као и аихов литерарни укус).
Поетички ]е знача]нщи Каравеловлев избор сиже]ног решеаа ]ер ]е концепциям, карактеризацщом ликова означио изузетну мой средине (тзв. света), патрщархата, щи и дале доминира (бео)градском културом у наста]аау. Ствараае новог света, круга луди, аихова победа над влада]уйим друштвеним поретком код Чернишевског ]е пре тенденциозна идеалистичка про]екцща. Каравелов ]е, напротив, успео да облике радау далеко ближе савременом, емпирщском искуству. Висок степен миметичности и хронотопичности посебне су одлике овог недовршеног романа, где ]е у обликоваау односа ликова пресудно начело истинитости и уверливости8. Немогуйност савладавааа породичних и друштвених препрека на]боле семантизу|е тенденциозну страну романа -освешйиваае читалаца, позив на отпор, препознаваае смисла у борби, што приповедач експлицитно и изражава у епилошком коментару, бодрейи свог ]унака.
Ништа нема лепше од опрезна, одважна духа: па и кад не успемо у своме напрезаау, то се бар можемо тешити том мишлу да смо учинили све што смо могли. Нема ништа лепшега у животу но видети човека щи савла^е све препреке ще му стсуе на путу, щи слави победу над противницима, па ма и крвлу обасут био, ма му тело и малаксало, щи корача смело напред, узда]уйи се у сво]у мушку снагу. Так'е луде зовемо великима.
Jедна од крупнщих поетичких разлика свакако се тиче улоге придошлице ]унака Каравеловлевог романа. Код Чернишевског, иако ]е Лопухов тако^е дошао са стране, из вароши Р]азана, у Петроград, та] мотив нще истакнут у то] мери као код Каравелова. Избегавши непосредни поглед из друге, стране перспективе, бугарски каижевник ]е свог приповедача недвосмислено национално одредио као Србина. На та] начин мистификовао ]е, прикрио другост у тежаи не само да уклучи сво]е приповедно дело у српску каижевност, вей и да да об]ективни]и пресек београдске, из аегове перспективе ригидно патрщархалне средине, друштвено и политички, поготово у демократском смислу, прилично неразвщене. Реч ]е, дакле, о маскираном погледу другог, странца, ко]и из сво]их естетичких и етичких принципа и тенденциозних побуда заузима ]асну позици]у некога ко тражи да осмотри управо одре^ене по]единости ]авног живота: соцщалне неправде. С друге стране, концепциям свог ]унака Лубомира Калмийа, нарочито аеговом биографщом, Каравелов овога приближава извесном степену другости, и то не у погледу географског
8 О оквирним облицима у српском реалистичком роману, псгстсвс о метанаративним аспектима видети темелну студщу: (МилосавлевиЙ-МилиЙ, 2001).
порекла и различитих културних средина ко]е су га обликовале (ро^ен у Црно] Гори, детиаство у Сара]еву, младийство на школоваау у Европи), него управо као носиоца иде]а, ставова, ко]и га супротставла]у београдско] средини а ко]и су неделиви од ставова приповедача у метанаративним деловима. Сама пак позицща ауторског приповедача, наклоаеног и у вдетом погледу блиског своме ]унаку, оста]е тако у значеаском полу другости.
Генетичке сродности ових романа могу се само донекле испитивати, с обзиром да Каравелов сво]е дело нще довршио. Док ]е у роману Чернишевског радаа разгранатща, вейег временског опсега, па оставла могуйност далег наставка, први део романа Каравелова сиже]но и временски згушаава радау, своди ]е на преломне дога^а]е.
Премда ]е реалистичка слика београдске стварности (Зе ли крива судбина?, „Наказао ]е Бог") тенденциозно селективна (упечатлива су неоснована негирааа културно-исторщских достигнуйа Немааийа), не може се спорити аена друштвена актуелност, нарочито ако се у виду има измештена позицща другости, што ]е питаае за деталнще имаголошко истраживаае. Важне теме: власт, судство (злоупотребе), разбо]ничко стицаае новца, насиле у породици, еманципацща жена, исклучиваае народног веровааа / су]евер]а из практичног живота, найи йе се у средишту интересовала тек код каснщих писаца српског реализма (Милован Глиший, Симо Матавул, Светолик Ранковий, Илща Вукийевий). Тип надриучеаака (Ко]а Мазий) имайе комичке реплике вей у приповеткама Милована Глишийа, Лазе Лазаревийа, потом Радо]а Домановийа. Код Лазаревийа йе се посебно актуализовати друштвена и породична позицща интелектуалца (неприлаго^еност, патрщархална спутаност, карактерна слабост).
Каравеловлев роман и приповетке нису остали без од|ека ни код каснще читалачке публике. Скерлий ]е мишлеаа, изнетог у приказу каиге Александра Теодорова Балана, да ]е утица] Каравелова „био осетан на нашу каижевност, упоредо са утица]ем Светозара Марковийа" (Скерлий, 1905: 637). Ипак, та] утица] не треба прецеаивати будуйи да ]е Каравелов за живота об]авио, као засебну каигу, само први део романа Зе ли крива судбина?, а приповетке су остале по часописима. Каравелов ]е српским читаоцима био приступачан и преко сво]их приповедака на матераем ]езику, из бугарског живота („Бугари старог кова"9, „Хаци Нича"10, „Неда"11,
9 „Вила", бр. 2-12, 1868.
10 „Млада Србадща", бр. 29-36, 1872.
11 „Млада Србадща", бр. 44-47, 1872.
„Слике из народног живота у Бугарсщ I. Танчо ГалиниЙ : На ту^ем гробу без суза плачу"12, „Мученик"13, „Турски паша"14).
Посебно треба истаЙи да ]е роман Je ли крива судбина? прво дело српског (програмског) реализма о београдском животу. Пре аега имамо додуше приповетке из београдског живота ще ]ош нису у потпуности обликоване у реалистичком клучу, али ипак „брату Бугарину" припада првенство уво^еаа градске културе у српски реализам. При овоме треба узети у обзир и да се, пре Каравелова, у српсщ каижевности ]авла (први) реалистички друштвени роман Jакова ИгаатовиЙа (Тридесет година из живота Милана Наранцика, 1860).15 Утица] ИгаатовиЙевог романа може се сагледати на полу коментара (вредноваае, полемички тон), активираау сложене комуникативне равни (читалац - слушалац, персонализовани приповедач), удара на романтизам (пародираае романтичарског ]унака, што ]е код осредаих писаца скретало ка клишеу), затим у окретаау ангажованим темама, вишеструким фокализацщама, што Йе све Каравелов додатно развити сво]им уметничким сензибилитетом (нарочито технику приповедааа), али и под утица]ем руских писаца, у првом реду Н. Чернишевског (Шта да се ради?).
Роман Je ли крива судбина? и приповетка из београдског живота „Наказао ]е Бог", увели су у сферу каижевних интересовала ликове интелектуалаца, богатих (трговци, виши чиновници) али и сиромашних, друштвено унижених сло]ева (радници, жене, ^аци); покренули важна политичка (злоупотреба власти, судства, полицщска тортура, ослобо^еае Срба и Бугара) и друштвена питала (понижени, бедни луди, насиле у породици, васпитаае, образоваае, однаро^аваае). Не маае знача]но ]е и уво^еае ликова младих жена у радау, и аихова концептуализацща у новом поетичком клучу, далеко од романтичарске идеализацще (и еротске об]ектизацще).
Извори
Каравелов, Лубен. 2019. Je ли крива судбина? / Кпижевна и публицистичка
дела на српском]'езику (прир. Александар Пе]чиЙ). Београд: Чиго^а.
12 „БудуЙност", бр. 45-57, 1873; „Народни гласник", бр.1-7, 1879.
13 „Исток", бр. 92, 1873.
14 „Исток", бр. 107, 1873.
15,Даков ИгаатовиЙ ]е на]знача]нща по]ава у исторщи српског романа XIX века. У српску каижевност он уводи реалистички роман, а у роман савремену друштвену тематику" (ДеретиЙ, 1981: 136).
Литература
Аретов, Николай. (2005). „Сръпските повести и разкази на Л. Каравелов".
У Българско възраждане. Идеи. Личности. Събития, Бр. 7. 114-135. Арнаудов, Михаил. (1964). Любен Каравелов. Живот, дело, епоха 1834-1879. Софща: БАН.
Вулетий, Мщаловий, Александра, Jасна. (2013). Измену посела и балова.
Београд: Завод за уцбенике. Вулетий, Витомир. (1985). Почеци српског реализма и руска култура. Нови Сад: Институт за стране ]езике и каижевност Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду. Деретий, Jован. (1981). Српски роман 1800-1950. Београд: Нолит. Деретий, Jован. (2002). Истори/а српске ктижевности. Београд: Просвета. Димовска, Димовска, Томова, Милка. (2010). „Повестта 'Зе ли крива судбина?' - Опит за проекция на възгледите на общественика и философа Любен Каравелов". У Импери'ални оквири ктижевности и културе II. Крагу]евац: Филолошко-уметнички факултет. 221-229. Дугмециева, Пет]а (прир.). (1989). Люубен Каравелов: 1834-1879: био-библиографически указател и опис на архивни документи. Софща: Народна библиотека Кирил и Методий. Ъор^евий, Тихомир. (1984). Наш народни живот, 1-2. Београд: Просвета. Ъор^евий, Димитрще Ц. (2011). Кроз стари Београд. Београд: Службени гласник.
Иваний, Душан. (1976). Српска припови'етка измену романтике и реализма
(1865-1875). Београд: Институт за каижевност и уметност. Игаатовий, Ъор^е. (2004). „/ован СкерлиЬ и место Лубена Каравелова у истории српске ктижевности". У Друштвено-политичка мисао Зована СкерлиЬа. Зборник радова са научног скупа САНУ. Београд: Завод за уцбенике и наставна средства. 216-225. Игов, Светлозар. (2004). Историка бугарске ктижевности [прев. Мила Васов].
Београд: „Филип Вишаий". Jеврий, Милорад. (2017). Историка српске ктижевности (реализам) I.
Косовска Митровица; Бааа Лука: Филозофски факултет / Беседа. Кирпотин, Валери]. (1947). „О роману Шта да се ради? Н. Г. Чернишевскога".
У Н. Г. Чернишевски. Шта да се ради? Београд: Култура. 3-32 Ковачевий, Божидар. (1946). „Лубен Каравелов и Светозар Марковий",
У ЛетописМатице српске. Ка. 358. св. 1-2. Нови Сад. Конев, Илща. (2010). „Лубен Каравелов у развитку српског реализма". У Сусретиу ктижевности два]у блиских народа. Београд; Нови Сад: Завод за уцбенике / Вукова задужбина / Матица српска. Константинов, Георги. 1939. Во^и бугарског народног покрета [Раковски -Каравелов - Левски - Бот]'ов] [прев. Тодор Маневий]. Београд: Балкански институт.
Марковий, Тодор. (1910). „Лубен Каравелов у српсюо каижевности". У Српски ктижевни гласник, ка. 1, св. 5-9, Београд. 347-360, 439-450, 534541, 604-611, 678-688.
Матицки, Миодраг. (1992). „Приповетка Лубена Каравелова 'Бугари старог кова' као модел прозе омладинског покрета у XIX веку". У Светозар МарковиЬ и Лубен Каравелов у контексту словенске кпижевности и културе. Београд: Институт за каижевност и уметност. 141-147.
МилосавлевиЪ-МилиЪ, Снежана. (2001). Оквирни облици у српском реалистичком роману. Београд: Чиго]а.
ПековиЪ, Слободанка. (1992). „Урбана прича Лубена Каравелова у српском кпижевном контексту". У Светозар МарковиЬ и Лубен Каравелов у контексту словенске кпижевности и културе. Београд: Институт за каижевност и уметност. 149-156.
Пе]чиЪ, Александар. (2011). ,Матавулев(и) београдски свет(ови)". У Симо Матавул - дело у времену. Београд: Филолошки факултет. 79-98.
Пе]чиЪ, Александар. (2014). „Метонимще урбаног света: приповетке Светолика РанковиЬа". У Наука и савремени универзитет 3. Ниш: Филозофски факултет. 73-86.
Пе]чиЪ, Александар. (2015). „Улога у 'свету': 'свет' у улози: гра^анске драме Бранислава НушиЪа". У Philologia mediana, Бр. 7. Ниш: Филозофски факултет. 177-191.
Пе]чиЪ, Александар. (2015). Кпижевно дело Лубена Каравелова на српском ]'езику. Београд: Институт за каижевност и уметност.
ПетковиЪ, Новица. (2009). „Балканска култура". Софкин силазак. Лесковац; Београд: Задужбина ,Дикола] Тимченко" / КИЗ Алтера.
Принс, Цералд. (2011). Наратолошки речник [прев. Брана Миладинов]. Београд: Службени гласник.
РистовиЪ, Милан. (2011). Историка приватног живота у Срба. Београд: Клио.
Римон-Кенан, Шломит. (2007). Наративна проза [прев. Александар СтевиЩ. Београд: Народна каига-Алфа.
Савов, Ганчо. (1996). „Уза]амне везе српске и бугарске каижевности: кратак осврт". Савременикплус, Бр. 41-43. Београд. 196-204.
СкерлиЪ, Jован. (1905). „Старща српска и бугарска каижевност". У Српски кпижевни гласник. ка. XIV, Бр. 8. Београд.
СкерлиЪ, Jован. (1966) а. Светозар МарковиЬ: пегов живот, рад и иде]е. Београд: Просвета.
СкерлиЪ, Jован. (1966) б. Омладина и пена кпижевност. Београд: Просвета.
СкерлиЪ, Jован. (1967). Историка нове српске кпижевности. Београд: Просвета.
ХристиЪ, Коста Н. (1989). Записи старог Београ^анина. Београд: Нолит.
Чолак, Бо]ан. (2009). Роман патри'архалне културе. Београд: Институт за каижевност и уметност.
Штанцл, Франц. (1987). Типичне форме романа [прев. Дринка Го]ковиЪ]. Нови Сад: Каижевна за]едница Новог Сада.
References
Aretov, Nikolaj. (2005). Serpskite povesti i razkazi na L. Karavelov [The Serbian Tales by L. Karavelov]. In: Bolgarsko vozrazdane. Idei. Licnosti. Sobitija [Bulgarian Righteousness. Idei. Personalities. Events], No 7. 114-135.
Arnaudov, Mihail. (1964). Ljuben Karavelov. Zivot, delo, epoha 1834-1879 [Ljuben Karavelov. Life, work, epoch 1834-1879]. Sofija: BAN.
Deretic, Jovan. (1981;. Srpski roman 1800-1950 [Serbian novel 1800-1950]. Beograd: Nolit.
Deretic, Jovan. (2002). Istorija srpske knjizevnosti [History of Serbian Literature]. Beograd: Prosveta.
Dimovska, Dimovska, Tomova, Milka. (2010). Povestta "Je li kriva sudbina?" -Opit za proekcija na vozgledite na obsestvenika i filosofa Ljuben Karavelov [The Story "Is this wrong fate?" - an experiment for view on Lyuben Karavelov as the public figure and philosopher]. In Imperijalni okviri knjizevnosti i kulture II [Imperial frameworks for literature and culture II]. Kragujevac: Filolosko-umetnicki fakultet. 221-229.
Djugmedzieva, Petja (Ed). (1989). Ljuben Karavelov: 1834-1879: bio-bibliograficeski ukazatel i opis na arhivni dokumenti [Ljuben Karavelov: 18341879: bio-bibliographical index and description of archival documents]. Sofija: Narodna biblioteka Kiril i Metodij.
Dordevic, Tihomir. (1984). Nas narodni zhivot [Our national life]. Vol. 1-2. Beograd: Prosveta.
Dordevic, Dimitrije C. (2011). Kroz stari Beograd [Through old Belgrade]. Beograd: Sluzbeni glasnik.
Ivanic, Dusan. (1976). Srpska pripovijetka izmedu romantike i realizma (18651875) [A Serbian literature between Komanticism and Realism (1865-1875)]. Beograd: Institut za knjizevnost i umetnost.
Ignjatovic, Dorde. (2004). Jovan Skerlic i mesto Ljubena Karavelova u istoriji srpske knjizevnosti [Jovan Skerlic and the place of Ljuben Karavelov in the history of Serbian literature]. In Drustveno-politicka misao Jovana Skerlica [Socio-political thought of Jovan Skerlic]. Zbornik radova sa naucnog skupa SANU. Beograd: Zavod za udzbenike i nastavna sredstva. 216-225.
Igov, Svetlozar. (2004). Istorija bugarske knjizevnosti [History of Bulgarian literature]. Transl. Mila Vasov. Beograd: „Filip Visnjic".
Jevric, Milorad. (2017). Istorija srpske knjizevnosti (realizam) I [History of Serbian literature (Realism) I]. Kosovska Mitrovica; Banja Luka: Filozofski fakultet, Besjeda.
Karavelov, Ljuben. (2019). Je li kriva sudbina? Knjizevna i publicisticka dela na srpskom jeziku. ["Je li kriva sudbina?" Literary and publicistic works in Serbian]. Aleksandar Pejcic (Ed.). Beograd: Cigoja.
Kirpotin, Valerij. (1947). O romanu Sta da se radi? N. G. Cernisevskoga [About the novel What to do? by N. Chernyishevsky]. In N.G. Cernisevski. Sta da se radi? [In N.G. Chernyshevsky'. What to do?]. Beograd: Kultura. 3-32.
Kovacevic, Bozidar. (1946). Ljuben Karavelov i Svetozar Markovic [Ljuben Karavelov and Svetozar Markovich]. In Letopis Matice srpske [The chronicle of Matica Srpska]. Vol. 358, part 1-2.
Konev, Ilija. (2010). Ljuben Karavelov u razvitku srpskog realizma [Ljuben Karavelov and the development of Serbian realism]. In Susreti u knjizevnosti dvaju bliskih naroda [Encounters in the literature of two close nations]. Beograd; Novi Sad: Zavod za udzbenike, Vukova zaduzbina, Matica srpska.
Konstantinov, Georgi. (1939). Vodi bugarskog narodnog pokreta (Rakovski -Karavelov - Levski - Botjov) [Leaders of the Bulgarian people's movement (Rakovski - Karavelov - Levski - Botjov)]. Transl. Todor Manevic. Beograd: Balkanski institut.
Markovic, Todor. (1910). Ljuben Karavelov u srpskoj knjizevnosti [Ljuben Karavelov in Serbian literature]. In Srpski knjizevni glasnik [Serbian literary bulletin]. Vol. 1, part 5-9. Beograd. 347-688.
Maticki, Miodrag. (1992). Pripovetka Ljubena Karavelova "Bugari starog kova" kao model proze omladinskog pokreta u XIX veku [Ljuben Karavelov's short story "The Bulgarians of old time" as a model of prose of young movement in the nineteenth century]. In Svetozar Markovc i Ljuben Karavelov u kontekstu slovenske knjizevnosti i culture [Svetozar Markovic and Ljuben Karavelov in the context of Slavic literature and culture]. Beograd: Institut za knjizevnost i umetnost. 141-147.
Milosavljevic-Milic, Snezana. (2001). Okvirni oblici u srpskom realistickom romanu [The main images in Serbian realistic novels]. Beograd: Cigoja.
Pekovic, Slobodanka. (1992). Urbana prica Ljubena Karavelova u srpskom knjizevnom kontekstu [Urban story of Ljuben Karavelov in the Serbian literary context]. In Svetozar Markovic i Ljuben Karavelov u kontekstu slovenske knjizevnosti i culture [Svetozar Markovic and Ljuben Karavelov in the context of Slavic literature and culture]. Beograd: Institut za knjizevnost i umetnost. 149-156.
Pejcic, Aleksandar. (2011). Matavuljev(i) beogradski svet(ovi) [Simo Matavul's Belgrad world(s)]. In Simo Matavulj - delo u vremenu [Simo Matavulj - work in his time]. Beograd: Filoloski fakultet. 79-98.
Pejcic, Aleksandar. (2014). Metonimije urbanog sveta: pripovetke Svetolika Rankovica [Metonymy of the urban world: stories by Svetolik Rankovic]. In Nauka i savremeni univerzitet [Science and modern university]. Vol. 3 Nis: Filozofski fakultet. 73-86.
Pejcic, Aleksandar. (2015). Uloga u 'svetu': 'svet' u ulozi: gradanske drame Branislava Nusica [Role in the "world": "world" in the role: Branislav Nusic's civic drama]. In Philologia mediana No. 7. 177-191.
Petkovic, Novica. (2009). Balkanska kultura. Sofkin silazak [Balcan culture. Sofkin silazak]. Leskovac; Beograd: Zaduzbina „Nikolaj Timcenko", KIZ Altera.
Prins, Dzerald. (2011). Naratoloski recnik [Narratological dictionary]. Transl. Brana Miladinov. Beograd: Sluzbeni glasnik.
Ristovic, Milan. (2011). Istorija privatnog zivota u Srba [History of Serbs' private life]. Beograd: Klio.
Rimon-Kenan, Slomit. (2007). Narativna proza [Narrative prose]. Transl.
Aleksandar Stevic]. Beograd: Narodna knjiga-Alfa. Savov, Ganco. (1996). Uzajamne veze srpske i bugarske knjizevnosti: kratak osvrt [Relationships between Serbian and Bulgarian literature: brief overview]. In Savremenikplus [Contemporary plus] No. 41-43. 196-204. Skerlic, Jovan. (1905). Starija srpska i bugarska knjizevnost [Old Serbian and Bulgarian literature]. In Srpski knjizevni glasnik [Serbian literary bulletin]. Vol. XIV. No 8.
Skerlic, Jovan. (1966) a. Svetozar Markovic: njegov zivot, rad i ideje [Svetozar
Markovic: his life, work and ideas]. Beograd: Prosveta. Skerlic, Jovan. (1966) b. Omladina i njena knjizevnost ["Omladin" and its
literature]. Beograd: Prosveta. Skerlic, Jovan. (1967). Istorija nove srpske knjizevnost [History of new Serbian
literature]. Beograd: Prosveta. Hristic, Kosta N. (1989). Zapisi starog Beogradanina [Notes of the old Belgrader]. Beograd: Nolit.
Colak, Bojan. (2009). Roman patrijarhalne culture [Novel of patriarchal culture]. Beograd: Institut za knjizevnost i umetnost.
Stancl, Franc. (1987). Tipicne forme romana [Typical forms of novel]. Transl. Drinka Gojkovic. Novi Sad: Knjizevna zajednica Novog Sada. (In Serbia.) Vuletic, Mijalovic, Aleksandra, Jasna. (2013). Izmecu posela i balova. Beograd: Zavod za udzbenike.
Vuletic, Vitomir. (1985). Poceci srpskog realizma i ruska kultura [The beginnings of Serbian realism and Russian culture]. Novi Sad: Institut za strane jezike i knjizevnost Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.
