CC BY
6orginalan naucni rad
UDK:821.163.41.09Nastasijevic M.
HACTACHJEBHREBA ПРОЗА: TРAДИЦИJA И САВРЕМЕНИ ТОКОВИ1
Неделка В. ПеришиЬ
Институт за ктижевност и уметност Београд, Cp6uja
Key words: Symbolism, avant-garde, Serbian 20th century literature, literary history, poetics, narration, reception
Summary: The aim of our research was to review of Momcilo Nastasijevic's fiction (written and published largely during the 1920s), while primarily focusing on its development and its positioning in the context of the current moment and the history of Serbian literature. Therefore, we started dealing with our problem by considering the questions related to Nastasijevic's explicit poetics, essays, notes and thoughts, concluding, in the end, that his work defies strict contextualization. In a brief overview of the immediate reception (and inevitably with a retrospection of the further reception of Nastasijevic's work) we also traced the course of our writer's inclusion among the greats of Serbian literature, culturologically a very interesting process.
Клучне рщечи: Симболизам, авангарда, српска каижевност 20. вщека, исторща каижевности, поетика, нарацща, рецепцща
Апстракт: Цил овог истраживааа jecTe да се размотри проза Момчила НастасщевиЬа (наста]ала и об]авливана на]веЬим дщелом током двадесетих година прошлог вщека) у односу на начин на ко]и ]е била см]ештана како у контекст актуелног тренутка, тако и на осу исторще српске каижевности. Бавлеае проблемом започето ]е узимааем у обзир пишчеве експлицитне поетике, аегових есе]а, забилешки и мисли, да би се заклучило да се то дело непрестано опире чврсто] контекстуализацщи. У делимичном прегледу непосредне рецепцще, а с освртом и на дали прщем, прати се и културолошки занимлив процес увршЬавааа овог писца ме^у великане српске каижевности.
1 Ова) рад jc настао у оквиру про]екта „Смена поетичких парадигми у српско] каижевности ХХ века: национални и европски контекст", бр. 178016, ко]и финансира Министарство просвете, науке и технолошког разво]а Републике Србще.
Ова] доиста особени щесник (а ко]и то велики щесник ище особен?) тешко се сврстава у в]ештачке теорщске и каижевноисторщске конструкцще, какве су стилске формацще, правци, покрети, епохе и томе слично. Додуше, авангарда ]е надре^ени термин многим тзв. измима, па та комфорна позицща омогуйава историчару да под исту стреху скуйи и Настасщевийа. (Делий, 2015: 11)
Улазак Момчила Настасщевийа у српску каижевност, али и доцнщу рецепцщу аеговог д]ела, обилежило ]е очигледно неслагаае аегових читалаца и критичара око многих питааа2: ]едно од аих, што тврдокорно опста]ава до данас - тиче се аегове (не)припадности одре^еном каижевном кругу, покрету, школи. Оно се зачиае, природно, вей код ауторовог св]есног и нам]ерног отклона од било каквог строгог одре^еаа сопственог каижевног д]ела у програмско-декларативном смислу (попут знаменитог Винаверовог: „Ми смо сви експресионисте").3 Ова] отклон има и донекле мимикрщски карактер, будуйи да Настасщевий уочава врло ]асну разлику измену „старе" и „поратне" литературе, означава]уйи ]аз ро^ен ме^у аима ни маае ни више него као - провалщу (есд „Измену прератне и поратне ]е провалща", Настасщевий, 1991: 101-103). Ипак, преко овог спорног м]еста у к&ижевноисторщском прегледу српске каижевности би се и релативно лако прешло да щелокупан Настасщевийев опус, данас колико и у врщеме свог настанка, не зада]е тумачима врло озбилне
2
Неодлучност куда са Момчиловом прозом, поездом, драмом и ес^истиком настала Jе вей у врщеме првих аегових об]авлених припов]едака. Аутор у)едно бива оптуживан за маниризам, херметизам, прет]ерано експериментисаае, али и застрааиваае у натегнуту архаизацщу: док му упуйу^у хвале за нове продоре у ]езичке мойи, критичари га оптужу)у и за ]езички и стилски атавизам. Jедновремено му се на терет ставла да ]е прет]ерао некритички усва]а]уйи надреалистичке принципе, као и да због дубоких веза са традициям аегово д]ело „изгледа старее него што ]есте".
3 Врщедност ауторског самодекларисааа у поетичком смислу за проучаваоца каижевности неоспорна ]е, али не и апсолутна. Говорейи о поетици авангардног романа, Предраг Петровий нам]еау)е поетичко] самосвести авангардних стваралаца (представлено] добрим дщелом унутар програма и манифеста) ]едно од свакако на]важнщих м]еста у разматраау саме авангарде, али истиче истовремено да она не носи и последау рщеч у проучаваау аене поетике: „То, наравно, не значи да ми (...) можемо да одахнемо и спорно се задоволимо авангардним манифестима као изразима високе поетичке самосвести те тако одустанемо од реконструкцще авангардне поетике из самих каижевних дела" (Петровий, 2008: 18, 22).
недоумице, од ко]их ]е питане периодизацще само ]едно у низу, нипошто и надеже.
Симптоматично ]е, на прим]ер, да многи текстови о овом книжевнику почину управо констатацщама о негово] изузетности, такорейи усамлености, у оквиру разбарушене авангарде српске книжевности. „Он ]е био светац српскога ]езика и српскога книжевног израза" (Винавер, 1938: 7), каже Станислав Винавер. „Пут велики, судбински, од самих странпутица", дода]е исти аутор. Али, и „Момчило Настасщевий изгорео ]е" (Исто: 7). Године 1956. Михиз каже: „Без окрила, без подстрека икакве поетске школе, отпочео ]е сво]у опасну песничку авантуру" (Миха]ловий, 1971: 14). За Миодрага Павловийа, године 1966, Настасщевий ]е савршени ученик и следбеник симболиста.4 Jован Деретий пише да „у кругу сво]их вршнака, модерниста, Момчило Настасщевий личи на белу врану" и сврстава га у фолклорни модернизам српске книжевности, уз заклучну напомену да ]е „самоникао таленат, дистанциран од савремених книжевних покрета" (Деретий, 2004: 1043). Чувени су и Андрийева констатацща о трагичном промаша]у Настасщевийевог експеримента, односно о копану тунела што никад не доводи до површине, и циничан Винаверов одговор да ]е понекад копане цил само по себи и да ]е у нему „на]вейа и на]чудеснща наука" (Винавер, 1938а: 87). Петар Милосавлевий 1978. године ]едноставно каже да ]е Настасщевий био и остао велика загонетка наше литературе (Милосавлевий, 1978: 7). Миха]ло Пантий у есе]у „Како приповеда Настасщевий" заклучу^е да „чуднщег и загонетнщег приповедача српска книжевност прве половине 20. века нще имала" (Пантий, 1999: 308). У „Предговору" Поетици Момчила Настасщ'евиЬа уредник зборника Новица Петковий5 пита „да ли га с правом уопште можемо
Посматра]уйи пут увршйавана Настасщевийа щесника у канон српске литературе, Марко Аврамовий наводи да ]е „Павловий као ]едну од првих намера имао да песника лирских кругова, ипак, некако контекстуализу)е. Према Павловийевом мишлену 'Настасщевийев став према песничком изразу, негов лични законик песничког савршенства, представла до последних последица доведене принципе симболистичке поетике'. Иако има извесних сродности са Малармеом, Настасщевий ]е за песника 87 песама пре свега ученик симболиста" (Аврамовий, 2015: 133). Осим у поменутом тексту, деталнще о рецепции Настасщевийеве лирике вид]ети и у книзи Милка Шиндийа Рецепцща лирике Момчила Настасщевика (1996) и текстовима Александра Петрова и Владана Ба]чете у зборнику МомчилоНастасщевик: магновета и од]еци (2015).
Занимливо ]е да Новица Петковий, уводейи нас у ситуиране разматраног д]ела у истории српске книжевности, Настасщевийа заправо раздва]а од Винавера, Растка Петровийа и Црнанског, имплицира^уйи да опус Момчила Настасщевийа може да се изузме из авангардног круга: „Ако авангардно] книжевности припада]у Станислав
везивати за преломни тренутак у разво]у српске каижевности 20. века", определэдуйи се за несумаиво потврдан одговор, чщу непобитну аргументацщу проналази у пром]вни самог начина кпижевног општепа, више него евидентно] у щелокупном Настасщевийевом д]елу (Петковий, 1994: 7-8). „Настасщевийево
Винавер, Милош Цраански и Растко Петровий, припада ли ^ и Момчило Настасщевий?" (Петковий, 1994а: 7) Ово ]е занимливо стога што се доцни)е помало и уобича]ило да се Настасщевий у свом прозном разво]у по многим ставкама посматра као Растков наставлач, што ]е теза са ко]ом се не можемо сложити. Ако исклучимо из разматрааа општу сродност на тематско-мотивском нивоу, начелну емоционалну и иде]ну спону (ко]а везуче Настасщевийа и са Доментщаном, Сара]ли]ом, Н>егошем, скоро колико и са Винавером или Растком) - дакле неку генералну типолошку подударност што на]вейим дщелом почива на новом митологизму као генерацщско] фасцинацщи -усудили бисмо се заклучити да се у наративним поступцима, симболизацщи, приступу традицщским структурама два писца битно разлику)у. Ни третман фолклорне гра^е (на коме се на]чешйе у компарацщи инсистира) у аиховим прозним структурама нще сродан: „Разлике се успоставла]у вей и у самом сагледаваау природе првобитне митске стварности - док Растко Петровий у ао] види извор потенцще, младости и снаге, виталности, енергще, необуздане еротике; Момчило Настасщевий - ]едну вишу, истинитщу, па можда и апсолутну стварност у ко^ ]е ]едино могуйе достийи 'истину бивааа'" (Марковий, 2011: 158).
Издво]мо, прим]ера ради, само ]едан, врло важан сегмент приповщедааа Растка Петровийа - наративну полиперспективност, чщу превласт Радован Вучковий истиче када пише о Бурлески, и потражимо ]е у Настасщевийево] прози - тамо ^ нема ни трага, будуйи да су фокализацща и приповщедна перспективна уопште код Настасщевийа у на]вейем бро]у припов]едака врло строго и ]асно уре^ене. Чак и питаае ]езика, као клучно за авангарду - доводи до мимоилажеаа ко]е онемогуйава заклучак о истинско] поетичко] сродности. У приповщедаау Растков ]език, без обзира на непрестану задиханост и захукталост, не задире у на]дубле структуре говора у смислу поремейа]а односа унутар саме реченице, окретааа синтаксе на налич]е да би се увидели сами принципи функционисааа ]езика као живог организма, односно не иде ка деконструкции и реконструкции синтагми или самих лексема - што су императиви Настасщевийевог израза. Расткова ]е ]езичка, авангардна искиданост мисли и говора изнад синтаксичког нивоа - на текстуално надре^ено] щелини: сукоб ]е ме^уреченичног и ме^упасусног типа.
С друге стране, Миха]ло Пантий указу)е на изв]есну сродност Настасщевийеве прозе са приповщеткама Драгише Васийа, прще свега у „Ви^еау 1915." и „Сну брата без ноге". Наше ]е, пак, мишлеае да по сво]им експериментима у ]езику, дубоким и темелних захватима и интервенцщама у аегово] структури, Настасщевий нема пандана у сво^ генерации, а тешко и доцнще. Концептуално му ]е, рекли бисмо, од свих европских стваралаца на)ближи Хлебаиков, са сво]им специфичним „трансрационалним ]езиком" (Поболи, 1975). У поезщи ]едног и другог аутора налази се прегршт идентичних поступака: ]едан од аих ]е гра^еае ]езичких гроздова са основом у исто] кор^енско] морфеми. Штавише, опис приповщедааа транспонован у лирско ткаае Хлебаиковлеве драме-поеме „Зангези" може се узети и као кредо Настасщевийевог односа према ]езику: „Приповетка се гради од речи као ]единица за градау куйе. Као ]единица служи мали камен речи исте величине" (Хлебаиков, 1998: 37), гд]е ова) мали камен, основ, темелац, разумщевамо управо кор)енску морфему, на]маау ]единицу ко]а чува значеае рщечи.
^озно искуство без сумае усамлена je кота сpпскe литepатype, не само аеговог вpeмeна, него и каснще", заклучипе и Pадомиp Глушац (1994: 10б). Aлeксандаp Пeтpов пише о Шстасщевипу 19б1. године знача]ан текст pjeчитог наслова - „Каижевни усамленик".
Испpeдаачимо ли до нашиx дана, допи пемо до мишлеаа аемачког слависте Pобepта Xодeла ко]и Шстасщевипа ставла уз Xeлдepлина, Целана, али и, симптоматично, Maлaрмеa и Хлебк>uкoвa, позива]упи се на аегову фасцинантну ,^езичку оpигиналност", „мопну тишину изpаза", и потцpтаваjyñи важну особину Шстасщевипевог Л]ела ко]а га пpиближава нeпосpeдним пpeтxодницима, савpeмeницима али и наставлачима: „фyтypистички маниp" изоставлааа поjeдиниx вpста pиjeчи и „системско спpово5eаe jeзичкиx peдyкциjа" (Xодeл, 2013: 700).
Ипак, за потpeбe каижeвно-истоpиjскe пepиодизациje Шстасщевипу je одpe5eно, условно, какво-такво м]есто у оквиpима сpпскe авангаpдe. Уз све ограде ко]е се посебно истичу када се говоpи о аему (што увщек помало ^щете да pазобpyчe лабаво позицион^аше аеговог укупног д]ела у нашо] каижевности) Шстасщевип je успио некако да „стане" у авангаpдy, у фoлклoрнu ModepHu3aM, ^ема Jованy Дepeтиñy, д^елимично у неoсuмбoлuзaм, пpeма Славку Леовцу,'5 са поезщом „дyxовно тpадиционалном, али модepном по изpазy" (Леовац, 1995: 190). Каpло Остсуип се, чак, пита нще ли ]единствени Шстасщевипев подyxват „по дубини и шиpини сво]е интepвeнциje готово pаван надpeалистичком" (Остсуип, 19бб: 307). Mиxаjло Пантип одpe5yje позицщу Шстасщевипа као ^ипов]едача по начелу сyпpотности; за pазликy од eкспpeсионистичког кpила пpиповjeднe ^озе у дpyгоj деценщи XX вщека, ко]е се заснива на „коpигованоj миметичщ основи и pационализациjи митског ума" (Пантип, 1999: 31б), Шстасщевип са Pастком Пeтpовиñeм заснива посебан ^иповщедни ток авангаpдe -„митску peконститyциjy аpxeтипског света".7 Занимливо je погледати
6 Поpeд Вepлeна, ко]и се често наводи као Шстасщевипев поетички yзоp, Лeовaц уводи ]ош ]едног великог симболисту - Peмбоа - као диpeктног пpeтeчy сpпског щесника: „Пpeyзeвmи од Peмбоа мисао о песнику видиоцу, и о 'откpовefty ви^еаем',
ШстасщевиЙ говоpи и као поeтичаp ]езиком песника - видиоца" (Леовац, 1995: 187).
7
О паpтикyлаpности Шстасщевипевог пpиповиjeдаftа у односу на текуйа каижевна стpeмлeftа може се говоpити и на нивоу тематике. Ara су се у аегово] поезщи и есе]истици, макаp и посpeдно, очитавали далеки о^еци pата што je за собом у rnrop повукао цио ]едан свjeтоназоp и одейаае живота - па je и сама каижевност у Шстасщевийевим очима подбелена на пpиjepатнy и послepатнy, ме^у ко]има je пpовалиjа - онда тумач неминовно моpа да застане ^ед очигледним мааком pатниx слика из тек завpmeног свjeтског сукоба у обjeма аеговим зб^кама. Само jeдна
и како Сто]ан Ъор^ий (не) одре^у^е Настасщевийево м]есто у српско] каижевности: „Иако у сво]е време нще припадао ни модернистима ни традиционалистима, Настасщевий ]е створио дела ко]а по иновативности не заоста]у за на]модернщим, а по уметничко] вредности се могу мерити са на]знача]нщим делима наше каижевне традицще [...] Тако ]е постао класик наше модерне каижевности" (Ъор^ий, 2002: 8). Ово ]е (не)одре^еае сигнификантно управо за сво]еврсну биполарност статуса нашег аутора у српско] литерарно] традиции, будуйи да уводи ста]ака м]еста, ме^усобно супротставлена, ко]а се редовно ]авла]у у описима Настасщевийевог д^ела: модерно - традицщско, неприпада]уйе - класично итд.
Од пренесених судова, овд^е су нам нарочито занимливе и важне Деретийеве и Леовчеве8 класификацще ]ер има]у снагу ревидира]уйег аргумента у односу на Настасщевийу скоро загарантовано м]есто као српском авангардном класику. Шта би могло да се открще испод на први поглед концентрисане, али ипак недоволно дефинисане одреднице фолклорни модернизам? Да ли говоримо о модернитету авангардног типа или о модернизму парнасосимболистичког карактера, на ко]и се Настасщевийево д]ело надовезу^е, па га чак и недвосмислено баштини (а можда и врхуни) у току свог разво]а, као што се врло лако да увид^ети када се погледа]у ране, махом необ]авлене щесме?9 Ако се напоредо с тим постави Леовчев унеколико необичан, или боле речено, неочекиван став, да ]е рщеч
приповщетка у щелини одре^ена ]е Великим ратом: „Ви^еае 1915", па ни она нще близу врхова Настасщевийеве прозе: искидана и блщеда, св]едочи о дубоком конфликту унутар аеног творца ко]и се рвао са сопственом темом. („Сан брата без ноге", премрежена директним асоцщацщама на Лазаревийеву приповщетку „Све йе то народ позлатити", не може се везати директно за I св]етски рат). Стога, ако „две теме (рат и ерос) доминира]у у укупно] српско] прози двадесетих година и с те стране оне ]е на)више приближава]у експресионизму и онда кад ]е писана изван поетичких оквира тога покрета" (Вучковий, 2011: 33), онда се Настасщевийево приповщедаае само д]елимично ослааа на ]едан крак експресионистичке тематике, донекле тежейи екстремима у тематизацщи еротског (с ]едне стране панеротизму, а с друге патологии, злочину), а истовремено насто]ейи да апстраху)е и уздигне на ниво митске каузалности све по]единачне дога^е и судбине.
Леовац, осим што наводи да ]е Настасщевий на^личнщи „неосимболистима и херметичарима у лирици", уви^а и сво]еврсну регрессу у Настасщевийевом разво]у (ово не, наравно, у вредносном смислу), идентифику)уйи да се два крила аеговог д]ела нису развщала у истом см]еру и да ]е аегова проза успоставила чврст континуитет са „суптилним и сложеним реалистичким писцима ко]е ]е прожело симболистичко наслеге"
(Леовац, 1995: 190).
9
О подво]ености Настасщевийевог м]еста у истории српске каижевности, о готово парадоксално] ситуации да се он указу)е и као врхунац високог симболизма и као клучна фигура српске авангарде, вид]ети у Делий, 2015.
заправо о дjелимичном неосимболисти, ко]е то нове импликацще уводи у позициониране Настасщевийа у исторщи српске книжевности? Да ли се та констатацща односи на антиципаторски карактер Настасщевийевог щевана (будуйи да су управо щесници неосимболисти заслужни за пуну рехабилитацщу неговог д]ела, ]ер су га махом бирали у сво] на]ужи традицщски круг) или се у Настасщевийевом д]елу заиста налазе неосимболистичке тенденцще, у смислу занавлана и модернизацще поетике високог симболизма?
Проблем нще само техничког карактера. Будуйи да говоримо о писцу из времена авангардних стру]ана и да покушавамо да одбранимо тезу да им - мада партикуларно - на сво] начин и припада, избор што подразумщева повлачене пред поплавом поетичких самоидентификацща представла, рекло би се, и критички однос управо према то] врсти праксе. Положа] скоро па изну^еног осамливана супротставла се ]едно] од окосница авангардног покрета, онако како ]е дефинише Миклош Саболчи: да су се, наиме, авангардне стру]е и правци „по правилу стабилизовали у облику колективитета, група стваралаца или за]едница" (Саболчи, 1997: 11). Потенцирани индивидуализам нужно ]е условио, према томе, дестабилизацщу Настасщевийевог м]еста у исторщи српске книжевности.10 Jер, код нега нема ничега од пркоса, провокацще, скандала или потенцираног неконформизма - нщедне авангардне заставе што их нени припадници ]едно врщеме наметливо истичу. Са таквом младошйу младих Настасщевий нема ништа. И у щевану и у мишлену негов ]е тон, на сво] начин, до сржи древан. Велики српски припов]едач и щесник ближи ]е, канда, почесто апострофираном Жану Коктоу ко]и, сагледава]уйи и меланхолично и цинично краткойу даха револуционарних друштвенокултурних замаха, пише: „Чистота ]едне револуцще може се одржати петнаест дана. Ето због чега се песник, револуционар у души, ограничава на преврате у духу" (Кокто, 2012: 27). Од такве поетичкопревратничке сорте био ]е и Момчило Настасщевий.
Ако ]е, дакле, ]едан аутор одлучио да се тако постави према сво]им книжевним савременицима и према начину на ко]и они бира]у да облик^у лик сопствене и щелокупне литературе, као логична
10 Разматра]уйи унутрашну природу авангардног покрета, Ренато Поболи резимира да му ]е групно исполаване заправо клучна карактеристика. Он на истом м]есту чини и ]едан екскурс о круцщално] разлици измену ранще припадности школи (ко]а, према овом аутору, подразумщева учитела и следбенике) и доцнще припадности покрету, ко]и „не схвата културу као прирашта], вей као креацщу или бар као средиште активности и енергще" (Поболи, 1975: 59).
происходи недоумица у ко^ ]е м]ери оправдано на силу га см]ештати у окриле ]едне (врло, уосталом, разнородне) каижевне формацще, макар она била и толико дифузна (или практично аморфна), као што ]е случа] са авангардом.
Осим тога, за Настасщевийа ]е карактеристично и то што не учеству]е у ощени каижевног стваралаштва сво]их савременика, па чак ни на]непосреднщих претходника (са изузетком Боре Станковийа). Ово ]е нарочито занимливо има]уйи на уму аегово живо интересоваае за актуелна каижевна дешавааа, или, на прим]ер, каижевноум]етнички салон аегове породице у Београду ко]и су подейивали Исидора Секулий, Растко Петровий, Станислав Винавер, Милош Цраански и други. Зато можда треба имати на уму и Естивалову прим]едбу да ]е, широко и свеобухватно замишлени, колективизам авангарде у сво^ реализации ипак неостварлив и нужно редукован због сво]еврсног „елитизма" условленог отежаном рецепцщом и успоставлааем новог, скоро игнорантског, односа према публици. С те стране посматрано, сама „природа авангарде подстиче изолованост" (Естивал, 2000: 97). Одре^ену врсту изолацще свакако препозна]емо у Настасщевийевом случа]у: и кроз биографске жуединости11 и кроз приступ самом тексту она се указу]е као ум]етнички, али прще свега дубоко лудски усуд према коме Настасщевий есе]иста и Настасщевий ум]етник га]е амбивалентан однос - од свщести о привилеговажу позицщи ум]етника до скоро разорне чежае за за]едницом и припадништвом.
Разматраае позицще Момчила Настасщевийа на оси исторще српске каижевности уводи ]ош ]едну разликовну нщансу: ако ]е ситуираае Настасщевийа щесника као проблем колико-толико рщешено, тиме не значи да смо усщешно ван снаге ставили проблем контекстуализацще Настасщевийа припов]едача. Ван сваке ]е сумае да она тражи друкчщи приступ не само због природе жанра, чщо] ]е
11 Настасщевийев прщател и биограф Милутин Девраа пише о Момчилово] „трагично] осамлености на неблагородном послу културног пионирства" (Девраа, 2007: 229), наводейи и прим]ере везане за нело]алност аегових прщатела из каижевног живота, а ко]и се, према Дерваином тумачеау, не устручава]у ни да му у вези са об]авливааем каига и изво^еаем драма чак и отворено подмейу ногу. Радомир Константиновий, пак, пише о аегово] силно] тежаи и напору да се соедини са за]едницом, родом, идеалним мелодщско-хорским гласом колектива (Константиновий, 1983). У тексту „Пустиаак у граду" Велибор Глигорий билежи: „Настаси]евий се у оном тада немирном каижевном животу држао по страни. У време када су се по]едини београдски боемски локали претварали у уметничке клубове, Момчило ]е хитао куйи" (Глигорий, 1966: 261).
проблематизацщи ова] аутор свакако тежио,12 него и због евидентно различитих разво]них тенденцща очитованих у ]едном и другом крилу неговог стварана. Неколико крупних питана (нека од них смо вей покушали да оцртамо) ту тражи одговоре: какав ]е, у прози, Настасщевийев однос према традиции, свеукупшз] и непосредно], какав однос према ]езику, какво гледиште спрам актуелне книжевне продукцще, ко]и су истакнути а ко]и подразумщевани узори положени у темел негове поетичке концепцще, у ко^ м]ери Настасщевий активно учеству]е у актуелним книжевним дешаванима, како негово д^ело стсуи спрам прозних структура савременика. То су све недоумице што се нужно обликэду и поводом поезще, али на ко]е често, па и мимо онога што се понекад и олако подразумщева, добщамо неочекиване одговоре. Jер, изнесимо заклучак прще образложена, Настасщевийева ]е проза истовремено и анахронща и у дублим, концептуалним структурама више модернистичка чак и од негове поезще, юз]а, као и свака поезща, одре^ене ефекте апсорбу]е вей и по природи апартности щесничког говора.
За неког ко пословично важи за загонетну личност наше литературе, Настасщевий пише и говори доста. (И нека од негових школских предавана су нам срейом сачувана.) Вей на први поглед да се установити ос]етна предност дата старщим писцима и стари^ книжевности у односу на текуйе книжевне послове. Скоро да се може рейи да он о сво]им савременицима авангардистима уопште не пише: упада, наиме, у очи врло суздржан став колико у количини изреченог толико и у ощенама - познат ]е негов кратки и не би се могло рейи поволан осврт на Винаверове Чуваре света. (Сасвим ]е другачще стане, на прим]ер, ако се погледа ликовна критика - номе се Настасщевий прилично озбилно бавио.) Уколико дозволимо себи да за^емо претпоставком иза чистог предлошка текста и учитаванем проговоримо о ономе што одейамо измену редова - рекли бисмо да се Настасщевий у ово] лаконско] ощени уздржао од ]ош неповолнщег
12 Нще непознато да ]е Настасщевий инсистирао на томе да се негова проза назива лирским казиватима, чиме се, кроз установлене новог жанра, ]ош ]едном евидентно исполава негова висока ауторска самосвщест. Промишла]уйи над корпусом српске прозе првих деценща двадесетог вщека проблематику жанровског одре^ена, Кристина Стевановий билежи: „Нестабилност жанровског система ]е често последица унутрашнег преструктурирана у систему книжевности, при чему наста]е ново жанровско поле ко]е ]е естетски продуктивнее" (Стевановий, 2011: 10). Управо такво поле, именовано од стране самог аутора као лирско казивате (а у случа]у Хронике - означено и као „незавршен циклус", дакле безмало отворено д]ело), показало се као амбивалентна поетичка раван на ко^ се Настасщевий истовремено сусрейе са сво]им книжевним савременицима, али и оста]е изразито самосво]ан.
суда, можда због прщателства или начелне подршке у за]едничко] работи у послератжу српско] каижевности:
Винаверова мисао, неухватлива ]е. Никад не знате, а ни она сама у сво^ йудливости не зна, на шта йе све изайи. [...] А можда на кра]у кра]ева све то долази из врховне досаде: ]ер откуда оно нехотично, шале и игре ради, скретаае у несмисао? (Настасщевий, 1991: 116)
И натегнут, скоро изнурен, комплимент у самом заклучку: „И ствараае нових израза нужност ]е за Винаверову поезщу; они управо и чине сву драж новости аегових ритмичких полета" (Исто: 117), заправо ]е прикривена стрелица на опасност самосврховитости нове форме тамо ще нема дублих ум]етничких императива. Он се може читати и као чист прекор недостатку истинског щесничког полета са ко]им се читалац, према Настасщевийевом мишлеау, суочава у Винаверово] поезщи када ^ се одузме ефекат игривости и новине. Ова] осврт на Винаверово д]ело у щелини кореспондира са вей помиааним, чувеним Настасщевийевим есе]ом „Измену прератне и поратне ]е провалща". Та] наслов ]е готово опс]енарски: он обейава нешто сасвим друго од онога што читалац од текста добща - у есе]у се, наиме, наилази на готово интуитивно разумщеваае комплементарних традицщских токова и поимаае духовног синхроницитета ме^у временски удаленим котама српске литературе. У аему ]е, тако^е, ]асно истакнута нужност одбацивааа ов]ешталих форми щевааа и приповщедааа - што нще последица екстремног радикализма као поетичког, културног и политичког геста, него природан резултат разво]а, неопходна зам]ена истрошеног ум]етничког матери] ала и ум]етничких форми. На кра]у, што долази и као немало изнена^еае, читалац проналази и неприкривен песимизам поводом кра]аих домета савремених екстремних поетичких пракси:
Видим врло одре^ено за]еднички цил каижевног делааа данашаице, али са исто толико одре^ености не веру]ем у аегово постигнуйе. Из анархще солипсизма, с ]едне стране, из крутости и тесногрудости припадништва овог или оног учеаа, с друге стране, немогуйе ]е проговорити гласом народа. [... ]
„Соцщално" ]е у знаку времена. Каижевник по сили сво]е природе мора се уживлавати у све што донесе живот. Он ]е соцщалан у на]ширем и на]дублем смислу те речи. При поремейа]у друштвених односа аегова „соцщалност" по себи долази до по]ачаног израза. Ме^утим, од тога правити сво]е каижевно в]еру]у, мислим, ништа ]е маае него нечему
пpолазном дати знача] нeпpолазности, ништа маше него лишити се свог
поетског интeгpитeта." (ШстасщевиЬ, 1991: 103)
Осим тога, Шстасщевип пpотив одpe5eниx аспеката авангаpдног култа и отвоpeно y^raje: доволно je погледати eœj „^отав машинизацще уметности" (Иастасщевип, 1991: 89-91). Oпиpe се свом снагом ko6hum o6ManaMa да се аyтоxтонe ум]етничке вpиjeдности доби]а]у слyчajнuмyкршmaк>ем cnojba. ^ кpаjy, он je и вpло скептичан пpeма интepнационалном (или глобалном) каpактepy кyлтype о чщем yбpзаном фоpмиpаay св]едочи, сматpаjyñи да се ту ^ще велика опасност да ]едан наpод остане „као уклет у вечито] пасивности пpимаaа". Свим побpоjаним смо, макаp и издалека, а Шстасщевипевим pиjeчима, одговоpили на питаae зашто он, макаp и као д^елимични авангаpдист, не пpипада ни]едно] школи нити помету: цщена пpипадаaа у том смислу за aeга je пpeскyпа цщена yсваjаaа дoкmрuне и гyблeaа сmвaрaлaчкoг uнmегрumеma, щеловитости. Тако^е, pазмотpeна гледишта да]у нам за пpаво да донесемо заклучак о св]есном и намjepном изузепу из покpeта чщу je стpyктypy Шстасщевип добpо pазyмиjeвао и ]асно сагледавао.
О осталим савpeмeницима Шстасщевип нема ни толико pиjeчи колико иx посвепу]е Винавepy. Pастка Пeтpовиñа, Aлeксандpа Вуча, Милоша Цpaанског и Душана Матипа помиae само када се огоpчeн peцeнзиjом сво]е дpамe обpаñа „Пpавди", позива]упи ypeдништво да од колега кaижeвника пpисyтниx на пpeмиjepи затpажи мишлeae, или када Цpaанског, поводом исте стваpи, на маxовe цитиpа. О Дpаинцy изpичe успутну пpимjeдбy да у почетку слщеди Дучипа у aeговом послу пpeношeaа пpeфиaeног дyxа фpанцyског симболизма у нашу л^ику (Иастасщевип, 1991: 4б4). О ^лежи тако^е пише у контексту aeговиx пpeтxодника (Kpаaчeвиñа и Ъалског). У]евипа, тако^е на ]едном м]есту, помиae поводом Kpаaчeвиñа - ова je ^акса pазматpаaа континуиета, дакле, код Шстасщевипа евидентна. Она говоpи у пpилог томе колико му je запpаво било стало да констатyje тpадициjскe токове и оповpгнe, за aera mumKe, тезе о апсолутним новинама и pyшилаштвом као кpаjaим цилем новог изpаза у кaижeвности.
Hи Шстасщевипево пpозно д]ело нема октану оштpy дeмаpкационy, pаскиднy линщу са нeпосpeдним пpeтxодницима, без обзиpа на веп помиaанy, наизглед аутопоетичку мисао о jазy што се отваpа измену пpeдpатнe и поpатнe кaижeвности. Hи у aeговим тeоpиjским постулатима (што се умногоме ^ема стpyктypи pазликyjy од „изjавниx текстова" осталиx авангаpдиста, како иx je назвао P.
Вучковий), нити у самом д]елу, нема оштрине борбеног поклича против дотадашаих припов]едачких пракси: штавише, на све се аих -неке више, неке маае - Настасщевийева проза добрим дщелом ослааа, или, боле речено, из аих израста, потвр^уйи ону чувену ауторову слику да „општечовечанско у уметности колико ]е цветом изнад, толико ]е кореном испод националног" (Настасщевий, 1991: 45).
Упада у очи да Настасщевий на]више, и са на]евидентнщим поштовааем и са лубавлу, говори, можда и помало парадоксално - о реалистима. Текстови или напомене о аима запрема]у добар дио разматрааа конкретних каижевних д]ела и аихових аутора. Непосредни претходници у прози не само да нису предмет одбацивааа, осуде, критичке оштрице, него ]е на]надахнутще стране и на]исцрпнще анализе о приповщедном умщейу Настасщевий сачинио управо о писцима епохе реализма. Достсуевски заузима почасно м]есто, слщеде Толсто] и Горки; из наше каижевности, Настасщевий се радо бави Матавулем, Ранковийем, Глишийем, Игаатовийем, Сремцем, показу]уйи пуно разумщеваае за природу аиховог жуединачног разво]а и доносейи занимливе и тачне увиде. То се фундаментално разлику]е од оног уопштава]уйег мишлеаа ког поводом односа авангардних стваралаца према „вщеку идиоту" износи Асор Роса:
Деветнаести век, „век идиот", представла синтезу ове свеукупности негативних митова авангарде. Проблем односа са традициям поставла се, очигледно, од овог тренутка надале, на начин потпуно различит од прошлости. (Асор Роса, 2000: 32)
Директним аутопоетичким везивааем за традицщу непосредно му претходейег реализма не завршава се Настасщевийево проницаае у ранще периоде у разво]у српске и европске каижевности. Дали увид у аегов есе]истичко-критичарски рад оцртава профил теорщске мисли о ум]етности у добро] м]ери окренуте ка романтичарским концептима, а преко аих и везама са поетичким постулатима високог симболизма:13
13
„Дужник симболиста" ]е синтагма ко]ом Jован Деретий у Исторщи српске каижевности означава правац Настасщевийевог ауторског разво]а, напомиауйи да аегова матераа мелодща произлази из „симболистичког схватааа музике као бийа поезще" (Деретий, 2004: 1043). Настасщевий ]е упадлив баштиник принципа модерне управламо ли се и према Флакеровом одре^еау да се они састо)е од „наглашеног признавааа естетских функцща и орщентацще на 'модерне' моделе францускога п|есништва (при чему се рецепцща парнасовских модела поклапа с прихвайааем симболистичких), скандинавске драме, Ничеове белетризиране филозофще и психологизма високог руског реализма (Толсто], Досто]евски)" (Флакер, 1986: 8).
теургщски карактер стварана основни ]е аксиом положен у основе сваког Настасщевийевог текста. Он ]е, наравно, обогайен и дометима актуелног тренутка теорщске мисли (овд)е ]е Бергсонов интуиционизам итекако присутан, што ]е ]ош ]една дубока веза са Винавером, мада код Настасщевийа не у толико] м]ери експлицирана), али чак и тада, више нагине сво]еврсном предавангардном стану духа, специфичном естетицизму14 (како га ]е назначио Биргер у сво^ знаменито] книзи). У оквиру тежне да ум]етника прогласи жрецом, магом, да саму Уметност постави на неприкосновени пщедастал (Ум]етност у ко^ у свом на]чистщем виду пулсира бике та^е, као било нашег истинског постегана), Настасщевий ]е сасвим у домену поновне сакрализацщ'е (односно поновне ритуализацще) ум]етничког посла, као одсудне поетичке поставке ларпурлатизма и естетицизма поткра] деветнаестог столейа (Биргер, 1998: 39-40, 42):
Уметник ]е првобитни свештеник, маг, човек ко]и има везе са надстварношйу, са оним што стварност делимично, или, ако хойете, симболично представла. Али негов ]е знача] и у томе што ]е он посредник измену Бога и Универзума и осталих луди: он има мой израза ко]и открива, те слепи виде, а глуви чу]у, без нега би ход човечанства навише
био веома, веома спор, а можда и доведен и у питане. [...]
Уистину, они су свештеници, често и не будуйи свесни тога, ]едини истинити свештеници садашности, целе прошлости, а можда и будуйности. (Настасщевий, 1991: 17-18)
Ипак, то ]е истовремено неодво]иво и од оних аутентичних авангардних тенденцща што се исполава]у „у форми мистике апсолутног, ко]у треба оживети у супротности са деградира]уйим тенденцщама савременог друштва" (Асор Роса, 2000: 39). Апсолутна поезда ]е концепт од об]едину]уйег знача]а, ]ер ]е савршенство щесничког говора центрипетална сила Настасщевийевог стваралаштва - и тако ]ош ]еданпут долазимо до оног, чини се на]важнщег, схватана о синтетичном духу Настасщевийевог книжевног д^елована.
Побро]ане ставке проналазимо као традицщске и поетичке ослонце како у Настасщевийевом д]елу, тако и у неговим теорщским текстовима.
14 Да би нам до кра]а отежао посао, предви^уйи, чини се, да йемо свом снагом покушати да га у неки оквир уклопимо, Настасщевий ]е и од ове теорщске и ум]етничке праксе потрудио да се огради, цила]уйи директно на ларпурлартизам: „Уметност само ради уметности, то ]е последне прибежиште банкротираних песника и нихових учитела теоретичара" (Настасщевий, 1991: 14). Овакав став, узме ли се у обзир и она напомена о ум]етности као соцщално] у сво^ сржи, наводи на помисао да ]е Настасщевий сматрао да ]е одре^ена врста ангажмана ум]етнику приро^ена.
Та се теза поклапа и са утиском да ум]етнички опус српског писца сто]и у д^елимично] колизщи са аеговим теорщским текстовима, ко]и показуху, макар у упрошйеном смислу, одре^ени степен анахронизма у односу на савремена каижевна стру^ааа. Дело и експлицитна поетика ода]у потенцщал унутрашаег конфликта ко]и се д^елатно савла^у]е и чщи ]е напон конструктиван и од изузетне важности за виталитет свега што ]е Настасщевий икада написао.
На]важнще питаае оставили смо за кра], и оно се тиче позитивних предзнака ко]и омогуйава]у да се Настасщевийева проза сврста у авангарду српске литературе, ]ер, посматрано са дистанце од безмало девет деценща - несумаиво ]е да она показухе у на]маау руку непорецив авангардни потенцщал, аутентичан и врло прогресиван.15 Свему овоме ни у колико не смета то што се иманентни постулати Настасщевийеве прозе скоро идеално слажу са окосницама романтичарске литературе што их ]е издво]ио Флакер, говорейи о „глазбености" п/есништва, хиперболизаци/и и фантастици, немотивираности збивата, фрагментарности16 структура, хибридности ктижевних врста (Флакер, 1986: 118-121), што су одреднице ко]е безмало у потпуности обухвата]у све значаще аспекте Настасщевийеве нарацще. Авангарда ]е чврсто везана за поетику романтизма, посебно „од тренутка у коме се верифику^е први судар уметничке продукцще са формама ]едног масовног капиталистичког друштва ко]е се ра^а" (Асор Роса, 2000: 28). Суштински заокрет у односу на моделоваае прозне гра^е ]е заправо евидентан у односу према ]езику (реконфигурации) и према затеченим формама приповщедааа (попут сказа), чак и када ]е све друго директно
15 Овд]е се разводи лукови два крила Настасщевийевог д]ела - поезще и прозе - у ]едном тренутку примщетно разилазе. Док се након циклуса „Глухоте" и „Рщечи у камену" концентрисани херметизам, ко]и би у далем разво]у прщетио да укине израз у ц]елини и пре^е у муклост, тишину, полако расплиаава у прелази у гра^еае смиренщег, комплетнщег исказа и щеловитщих слика, дотле ]е кроз разво] прозе тенденцща ка згушааваау форме и потискиваау щеловитих садржа]а без престанка расла.
„За авангардно дело важи: оно хойе да буде препознато као уметничка творевина, као артефакт. Утолико монтажа може да важи као темелни принцип авангардне уметности. 'Монтирано' дело указу)е на то да ]е саставлено од фрагмената стварности; оно разбща сво] привид тоталитета", пише Биргер, образлажуйи ]едан од основних постулата авангардне поетике. И док се за Настасщевийеву прозу не би у потпуности могло рейи да ]е фрагментарна у оном смислу у ком ]е то проза неких аегових савременика, будуйи да поништаваае унутрашаег фабуларног ]единства нще изведено радикално и до кра]аих консеквенци (чува]у га на сво] начин чврсте наративне стратегще), евидентно ]е да у темелима инсистирааа на записиваау, уре^иваау, прера^иваау рукописа ]есте управо та тежаа да се запис посматра као сво]еврстан артефакт.
баштинено - на том м]есту ]е Настасщевий припов]едач чист авангардист.
Инсистиране на одре^еним говорним, изража]ним поступцима ко]и се препозна]у као одлике личног стила, дакле не ни као наслще^е приповщедне традицще, нити као савремени и актуелни
17
ревизионистички однос према ^зику, може се сагледати као индивидуални стваралачки гест Настасщевийа припов]едача, ко]и може да св]едочи о високо] и аутономно] поетичюз] самосвщести. Али, он доказу^е истовремено и Настасщевийеву припадност своме времену на ]едном другом, општепоетичком, па и општекултурном нивоу, будуйи да се негово д]ело показухе као ]едан од врхунаца jезика културе епохе. О томе Лотман, поводом Пастернака, а у вези са авангардном поетиком у щелини, билежи: „Разаране облика свщета, сазданог на 'здравом смислу' и аутоматизму ]езика, - нще св]етоназор и нще естетички систем. То ]е ]език културе епохе" (Лотман, 2016, превод ]е наш). Лотман овд^е инсистира на ]едно] фино] и нама у вези са Настасщевийем изванредно важно] разлици - измену прокламованих схватана (каква могу бити и погледи на свщет и ум]етност и теорщски конструкти) и живе стварности културне и животне праксе ко]а се темели на обновленом/новоро^еном ]езику (креацща насупрот миметичком принципу) што, у завршно] резултанти, твори дубле генерацщско поетичко ]единство18 од свих декларативних самосврставана под исту книжевну заставу.
17 За разлику од издво]ених минус категорща ко]им на^рще и надире установлава теорщски и исторщски опсег по]ма авангарда, Флакер питане ]езика уводи као конструктивни сегмент укупне авангардне поетике, подводейи га под начело ширена семантичког опсега. Исти аутор наводи да поменути принцип карактеришу поништаване дотадашних ограда и забрана, употреба дотад стигматизованих „барбаризама, дщалектизама, турцизама, 'оцрнивачких слика'", стваране кованица, „издва]ане рщечи из уобича]еног ]езичког склопа", прожимане семантичких низова, превласт метонимще и метафоре новог типа, графичко издва]ане рщечи са нарочитим значенским оптерейенем (1986: 205-206). Чак и летимичним уводом у Настасщевийеву поетичку праксу установийе да се ова] опис идеално слаже са станем ко]и затичемо у негово] прози.
Генерацщу на овом м]есту разумщевамо у складу са Манха]мовим тумаченем (1952): као специфично биолошко-соцщално ]единство ко]е не води нужно формирану конкретне групе (мада ]е може имати за последицу - попут Младе Босне са ко]ом и сам Настасщевий има посредне везе, будуйи да Деврна билежи да ]е Настасщевий ]едно врщеме блиско прщателевао са Гаврилом Принципом). Рщеч ]е заправо о феномену што наста]е на основама искуствених образаца и система мишлена ко]е дщеле припадници истог нарашта]а уклученог у преломне исторщске, друштвене и културне процесе. Ти концепти карактеришу, кроз непоновлив склоп одлика, сваку см]ену ]едног поколена другим. Зато Настасщевийа, макар и условно и д]елимично, морамо посматрати и као припадника сопствене генерацще.
О том новоро^еном ]езику нових генерацща Поболи пише:
Н>ихов ]език би се супротставио прозном идиому, пошто ]е он у старо] генерации био средство комуникацще, а у патрщархалном друштву, у коме ]е доминирао, знак власти и ору^е мойи.
Другим речима, исти лингвистички херметизам, ко]и ]е ]една од на]важнщих карактеристика облика и стила авангарде, сматрао би се са ове тачке гледишта и узроком и последицом антагонизма публике и уметника. (Поболи, 1975: 75)
Заклучак би, дакле, био да са поуздааем можемо говорити о жуединачним, иако врло снажним и свепрожима]уйим, авангардним тенденци]ама у Настасщевийевом д]елу, што се стапа]у са изразитим, непосредно баштиаеним симболистичким наслще^ем, а дале и са другим изворима српске културе и традицще. Карактеристични послови дехщерхаризацще, деконструкцще - што су само полазни основ за реконструктивни набо] - по питаау коначних резултата у Настасщевийевом д]елу потентнщи су за дали разво] српске каижевности (посебно ако се има]у на уму щесници неосимболизма, ко]и га сами означава]у као свог претечу и традицщски темел) од свих декларативних, „из]авних", негаторских и рушилачких ставова ко]и су се могли чути у тим прекретничким годинама.
Настасщевийева приповщедна пракса, изведена кроз радикално рашчлааиваае вейине наративних поступака, кроз темелну али не и негаторску ревизщу затеченог традицщског милеа, показу]е, ипак, у кра]аим консеквенцама исту ону тежау за синтезом ко]у су проучаваоци нашли у Настасщевийево] поезщи и есе]има. Том синтетичком духу (духу нешто парадоксалне авангардне традиционалности) не шкоди ни повремени утисак о фрагментарности, отворености, недовршености разматране прозе. (Ова] до]ам жуачава претресаае дугог низа варщаната - Винаверово копате тунела у коме ]е на]веЬа и на]чудеснща наука об]елодаау]е се као процес креирааа отвореног д]ела, у непрекидном наста]аау, недовршеног, изм]еаивог и непредвидивог.) Завршно] синтези теже структуре угра^ене у саме основе ове нарацще (говор, мит, фолклор, исторща), везане на]чвршйим, нераскидивим везама. Оне држе на окупу оно што би, изв]есно, код неког другог, за нщансу слабщег, или пак неодлучнщег писца разорни потенцщал ослобо^еног ]езика без сумае разобручио.
Литература:
АврамовиЬ, Марко. 2015. Поезща и отпори: рецепци/'а Настаси/'евикевог песништва после Другог светског рата — педесете и шездесете године. У: Момчило Настаси/'евик: магновета и одjеци, зборник радова. Уредио JoBaH ДелиЬ. Београд: Институт за каижевност и уметност, Гораи Милановац: Библиотека „БраЬа НастасщевиЬ". 129-147.
Асор Роса, Алберто. 2000. Авангарда: теори/'а и истори/'а по]ма, 2. Приредио Го]ко ТешиЬ. Београд: Народна каига.
Ба]чета, Владан. 2015. Поези/'а Момчила Настаси/'евика у антологи/'ама. У: Момчило Настасщ'евик: магновета и одjеци, зборник радова. Уредио Joвaн ДелиЬ. Београд: Институт за каижевност и уметност, Гораи Милановац: Библиотека „БраЬа НастасщевиЬ". 149-156.
Биргер, Петер. 1998. Теорща авангарде. Београд: Народна каига.
Винавер, Станислав. 1938. Момчило Настасщевик. У: Момчило НастасщевиЬ, Целокупна дела Момчила Настасщ'евика, ка. 1, Из тамног вила]ета. Приредио Станислав Винавер. Београд (издаае прщатела): Штампарща Драг. ГрегориЬа. 3-24.
Винавер, Станислав. 1938а. Личност и дело Момчила Настаси/'евика пред судом тегових при]атела у ПЕН-клубу (приредио Swann - псеудоним Станислава Винавера). У: Нова смена, год. 1, бр. 2 (април 1938). 83-89.
ВучковиЬ, Радован. 2011. Поетика српске авангарде. Београд: Службени гласник.
ГлигориЬ, Велибор. 1966. Пуститак у граду. У: Момчило НастасщевиЬ, Изабрана дела II. Београд: Просвета. 251-257.
Глушац, Радомир. 1994. Саображавате духовног и ]езичког као ентитет прозне стуктуре: неки поступци градте у прози „Из тамног вила]ета" и „Хроника мо]е вароши" Момчила Настаси/'евика. У: Српски ктижевни гласник, год. 3, ка. 4, бр. 11/12 (1994). 106-112.
Девраа, Милутин. 1939. Биографи]а Момчила Настаси/'евика. У: Целокупна дела Момчила Настаси/'евика, ка. 9, Ране песме и вари/анте. Приредио Станислав Винавер. Београд (издаае прщатела): Штампарща Драг. ГрегориЬа. 1-45.
ДелиЬ, Joвaн. 2015. Поези/'а Момчила Настаси/'евика у контексту српске авангарде. У: Момчило Настаси/'евик: магновета и одjеци. Уредио Joвaн ДелиЬ. Гораи Милановац: Библиотека „БраЬа НастасщевиЬ", Београд: Институт за каижевност и уметност. 11-19.
ДеретиЬ, Joвaн. 2007. Истори/'а српске ктижевности. Београд: Sezam Book. Естивал, Робер. 2000. Авангарда: теори/'а и истори/'а по]ма, 2. Приредио Tojrn ТешиЬ. Београд: Народна каига.
Ъор^иЬ, Степан. 2002. Есенцщалистичка поетика Момчила Настаси/'евика. У: Летопис Матице српске, год. 178, ка. 469, св. 4. (април). 514-525.
Кокто, Жан. 2012. Опи/ум: дневник детоксикаци/'е. Чачак: Градац.
Константинович Радомир. 1983. Бике и jезик, ка. 6. Београд: Просвета, Рад, Нови Сад: Матица српска.
Леовац, Славко. 1995. Поези/'а и традици/'а: критички есе]и о српско] ктижевности. Београд: СКЗ.
Лотман, Jypnj Михаилович. 2005. Стихотворения раннего Пастернака и некоторые вопросы структурного изучения текста. http://www.ruthenia.ru/document/529253.html (приступлено 15. 6. 2016).
MajHxajM, Карл. 1952. The Problem of Generations. У: Essays on the Sociology of Knowledge: Collected Works, Volume 5. H>yjopK: Routledge. 276-322.
МарковиЬ, Ана. 2011. Митологизаци/'а слике света у прози Растка ПетровиЬа и Момчила НастасщевиЬа. Докторска дисертацща. Београд: Филолошки факултет.
МилосавлевиЬ, Петар. 1978. Поетика Момчила Настаси/'евиЬа. Нови Сад: Матица српска.
Миха]ловиЬ, Борислав. 1971. Момчило НастасщевиЬ. У: Момчило НастасщевиЬ, Песме, приповетке, драме. Београд: Матица српска, СКЗ. 18-19.
НастасщевиЬ, Момчило. 1991. Есе]и, белешке, мисли, Сабрана дела, кт. IV. Гораи Милановац: Деч]е новине.
ОстсуиЬ, Карло. 1966. Измену ствари и ништавила. У: Момчило НастасщевиЬ, Изабрана дела II. Београд: Просвета. 264-266.
ПавловиЬ, Миодраг. 1966. Момчило НастасщевиЬ. У: Момчило НастасщевиЬ. Изабрана дела I. Београд: Просвета. 9-47.
ПантиЬ, Миха]ло. 1999. Модернистичко приповедате. Београд: Завод за уцбенике и наставна средства.
ПетковиЬ, Новица. 1994. Jедан поглед на Настаси/'евиЬеву поези]у. У: Седам лирских кругова Момчила Настаси/'евиЬа. Уредио Новица ПетковиЬ. Београд: Институт за каижевност и уметност. 11-24.
ПетковиЬ, Новица. 1994а. Jезик, мелоди/'а и поетика. У: Поетика српске ктижевности 3. Уредио Новица ПетковиЬ. Београд: Институт за каижевност и уметност. 11-43.
Петров, Александар. 2015. Преиспитивате ставова у ауторовом тексту „Ктижевни усамленик Момчило Настаси/'евиЬ". У: Момчило Настаси/'евиЬ: магновета и одjеци, зборник радова. Уредио Jован ДелиЬ. Београд: Институт за каижевност и уметност, Гораи Милановац: Библиотека „БраЬа НастасщевиЬ". 21-40.
ПетровиЬ, Предраг. 2008. Авангардни роман без романа. Београд: Институт за каижевност и уметност.
Поболи, Ренато. 1975. Теори]а авангарднеуметности. Београд: Нолит.
Саболчи, Миклош. 1997. Авангарда и неоавангарда. Београд: Народна каига.
СтевановиЬ, Кристина. 2011. Осваjате модерног. Нови Сад: Академска каига.
Флакер, Александар. 1986. Стилске формацще. Загреб: Либер.
Хлебаиков, Велимир. 1998. Общате васелене. Београд: Рад.
Ходел, Роберт. 2013. Мотив инцеста и тегова функци/'а у Настаси]евиЬевоj поези/'и „Седам лирских кругова". Београд: Научни састанак слависта у Вукове дане: Разво]ни токови српске поези]е. 42/2. 693-707.
