CC BY
10_изворни научни чланак
УДК: 050СРПКИ№А"1913" 746:39(=163.41):305-055.2 821.163.41.09
РУКОТВОРИНЕ - УМОТВОРИНЕ - КШИЖЕВНОСТ: ПЛЕТЕНШЕ СМИСЛА
Jеленка ПандуревиЙ
Универзитет у Баwоj Луци, Филолошки факултет Бап>а Лука, Република Српска, Босна и Херцеговина
Key words: Srpkinja almanac, history of Serbian literature, text and texture, arachnology, handiwork, oral literature
Summary: The starting point of this paper is the contemporary reception of the almanac Srpkinja [The SerbianWoman] from the viewpoint of social and literary theories. We outline an overview of the interest for the poetics and ornaments of female handicrafts in the context of Serbian folk culture, folklore art and national history of literature. We stress the archetypal origins and the folklore paradigm of the motifs, the symbolic potential of the weaver, needlewoman and knitter figures, and the creative principle of weaving as writing (and vice versa) is regarded in the light of autopoetic writings and literary theoretical concepts.
Клучне рщечи: алманах Српкипа, исторща српске каижевности, текст и текстура, арахнологща, рукотворине, умотворине
Апстракт: У раду се полази од савремене рецепцще алманаха Српкипа из аспекта друштвених и каижевних теорща. Успоставла се, у основним цртама, преглед интересовала за поетику и орнаментику женског ручног рада у контексту српске народне културе, фолклорне ум]етности и националне исторще каижевности. Наглашава]у се архетипска исходишта и фолклорни предложак мотива, симболички потенцщал фигура ткале, везиле и плетиле, а стваралачко начело ткааа као писааа (и vice versa) посматра се у св]етлу аутопоетичких записа и каижевнотеорщских концепцща.
1. Прим]ерак алманаха Српкита штампан 1913. године у Сара]еву, у издаау Добротворне задруге Српкиаа у Иригу, пронашла сам сасвим случало, у библиотеци Музе]а Републике Српске, тращуйи за било каквим податком ксуи би ме довео до контекста у ксуи бих могла см]естити сво]е велико „откриЬе": рукописну студщу Милице Миронове о орнаментици народног плетива из Босне и Херцеговине, ксуу сам, опет
сасвим случало, пронашла проучава]уйи рукописне збирке народних njecaMa у Архиву САНУ. Критичко прире^иваае овог рукописа за штампу подразумщевало je и писаае уводне студще, што се, због оскудних података, показало као веома захцеван посао.То што о Милици Мироново] ништа нисам знала, нще за осуду, нисам етнолог, ни кустос за народне ношае.1 Мо]е интересоваае за изузетну гра^у ксуа прати аену студщу ]е последица научног залагааа за интердисциплинарни приступ фолклористици,2 али ме ]е поразила спозна]а да, као универзитетски професор на Студщском програму за српски ]език и каижевност, уз то ]ош и фолклориста, никад нисам чула за каигу у кодо се представла „Српкиаа, аезин живот и рад, аезин културни развитак и аезина народна ум]етност до данас", а ко]у су уредиле „српске каижевнице". Нелагода услед овог незнааа временом ]е прерасла у подстица] да напишем ова] текст, као мали допринос осв]ежаваау националне културне меморще.3
Непуна два м]есеца каснще, у „пригодно]" атмосфери стогодишаице, баш у Баау Луци, изашло ]е репринт-издаае ове каиге. На промоцщи сам сазнала да ]е вишеструко „открипе" Српките у 21. вщеку, кеде ]е свакако претходило мом нехотичном „музе]ском" искуству, повезано са антрополошком заинтересованошпу за маргине
1 Испоставило се, ипак, да ]е Милица Мирон прще свега каижевница. Родена у селу Хиае код Жуженберка у Словении 1884. године. Жив]ела ]е у Сара]еву до 1977. и писала драмске радове за д]ецу (Снежана, 1929; Мачак у чизмама, 1930; Несташни Иво, 1931; Чудотворни чирак, 1932; Водени женик, 1933; Аладинова чаробна лампа, 1938). Неке су игране и послще Другог св]етског рата у сара]евском пионирском позоришту и у другим позориштима за д]ецу. Каижевне радове за д]ецу об]авливала ]е у д]еч]им листовима Jугословенче, Глас пионира, Весела свеска, а лирске п|есме, п|есме у прози, приче и путописе у листовима и часописима: Мисао, Ктижевни север, Живот и рад, Записи, Млада Босна, Српски ктижевни гласник, Женски свет, Живот и др. (ЪуричковиЬ, 2013: 215). Рукопис о орнаментици народног плетива из Босне и Херцеговине чува се у Архиву САНУ, у двще верзще (1934, 1937), а об]авила ]е и неколико краЬих радова на ту тему (Гласник Етнографског музе]а у Београду, ка. III [1928]; Политика, божиЬни додатак 1927).
2 Каижевни и етнолошки рад Милице Миронове обухваЬен ]е, као истраживачка тема, про]ектом Филолошког факултета Универзитета у Баао] Луци Проучавате и заштита нематери/алне културне баштине Републике Српске, ко]и се реализу]е уз финансщску подршку Министарства науке и технологще Републике Српске. Про]екат ]е замишлен као интердисциплинарни приступ проблематици нематерщалног културног наслега, при чему се нарочито инсистира на гра^и прикуплено] у теренским и архивским истраживааима, те односу културног наслега и „живе традицще". И ова] текст настао ]е тако^е као резултат рада на про]екту.
3 Текст ]е у форми претходног саопштеаа представлен на научном скупу „Први св]етски рат у каижевности и култури", ко]и ]е одржан октобра 2014. године на Филолошком факултету у Баао] Луци.
националне културе, каижевнотеорщским феминистичким дискурсом (До]чиновиЙ-НешиЙ, 2012), актуализовааем исторще „женског питала" код Срба, преЙутаним значима као последицом доминантног академског тумачеаа и вредновааа српске каижевности (ТомиЙ, 2013), истраживааима приватних и ]авних друштвених сфера у контексту гра^анске идеологще и ум]етности на почетку ХХ вщека (ОтсуаковиЙ, 2005), односно интердисциплинарним теорщским разматрааима женских идентитета током процеса формирааа гра^анске културе у Босни и Херцеговини (Ву_|ковиЙ, 2009).
Инициативу за штампаае репринт издааа4 требало би приписати др Светлани ТомиЙ, а она ]е ван сваке сумае оправдан подухват не само „због желе да се о]ача свест жена о дуго] исторщи аихове вредности, да би се подстакла реконструкцща исторще културе жена у региону, због потребе да се превази^е неоправдано исклучиваае аиховог разноликог рада и резултата тог рада у сфери културе, због наст^ааа да се помогне свима онима ксуи би да сазна]у нешто више о на]знача_|нщим женама у ]едном периоду нашег друштва" (ТомиЙ, 2013), него и због чиаенице да каига штампана у врщеме ратова по себи захтщева посебан статус и степен заштите,5 и да ]е укупно десетак сачуваних прим]ерака могуЙе пронайи у библиотекама Србще и Босне и Херцеговине. Вишеструке разлоге за ову инициативу др Светлана ТомиЙ обзнаау]е у уводно] билешци, наглашава]уЙи да ]е Српкита св]едочанство о културном амбщенту ствараном на размену вщекова, ко_|и у знача_|но] м]ери облике и одре^е активно женско гражданство, али и доказ стогодишаег присуства редукционих политика усм]ерених на игнорисаае и миноризоваае кулурног капитала створеног креативним потенциалом жена.
2. У радовима наведених ауторки (До]чиновиЙ-НешиЙ, 2012; ТомиЙ, 2013; Сто]аковиЙ, 2005; Ву_|ковиЙ, 2009) Српкиъа се користи као аутентичан матерщал за дефинисаае улоге жена у ]авном животу тог времена, ]едан од на]важнщих извора информацща о аиховом каижевном и ум]етничком стваралаштву, активизму и предузетништву, на размену 19. и 20. вщека. Ауторке се углавном слажу у ощени да ]е цил ове публикацще био да се кроз приказ живота и рада заслужних Српкиаа, препознаваае и вредноваае аиховог стваралаштва охрабре и
4 Издавач ]е асоцщацща иноваторки „НОВА", основана 2009. године с цилем афирмацще и промоцще женског стваралаштва, равноправности полова и подстицааа активнее улоге жена у друштву. Промоцща репринт-издааа Српките одржана ]е у оквиру Европске конференцще жена стваралаца одржано] у Баао] Луци октобра 2013. године под називом „Жене у служби стваралаштва".
5 Види: ВукиЙевиЙ, 2012: 74.
подстакну нове генерацще; да се око публикацще чщи назив ynyhyje на национални идентитет као доминантни код окупе жене писци6 из Србще и Аустроугарске монархще, да се истакне аихов допринос у креираау друштвеног и културног амбщента. На корицама каиге пише да су ]е уредиле „српске каижевнице", да]е каига издата у наклади Добротворне задруге Српкиаа у Иригу и да ]е штампана у штампарщи Пщуковий и друг у Сара]еву 1913. године, а Предговор открива неколико иде]них токова ксуи су се укрстили у комплексно] интенцщи Уредништва. Каига ]е заправо двострука споменица, у част подизааа споменика Милици Спуадиновий Српкиаи и у част дейааа на велику прашку изложбу „Српска жена" (в. Тро]ановий, 1910), а посвета „одличжу госпожи Савки Суботийки" дода]е pj ]ош ]едну знача]ну димензщу:
Ово jc први пут да Српкиаа овако ступа у ]авност. Та] аезин корак нека води срейи и напретку српског народа. Други народи одавна имаду таквих каига, у куима се приказу^ засебно културни рад жена, ми таквих каига до данас немамо. А ]ер желимо, да и ми у свему, што Jc добро, по^емо за примером вейих културних народа, настегали смо, да нам ова каига буде в]еран приказ рада српске жене, жене из свих кра^ва, и из свих кругова Српства. Кад ^ године 1910. „Српска жена" на изложби у Прагу славила ванредну славу, родила се и мисао о издаваау овакве каиге, па кад су Српкиае године 1912. подигле споменик сво^ прво] щесникиаи, увидела се поново потреба овакве каиге, увидело се, да Српкиаа сестра у читавом Српству прще свега треба да упозна сестру сво]у, и тако да поведу сложно велико коло за за)еднички културни рад (...).
Ми смо каигу искитиле са оним, што Српкиаа има на)драгоц]енще: са народним текстилним орнаментима (...).
3. Премда сасвим у складу са општим романтичарским иде]ама, народна ум]етност, вербална и орнаментална, посще генератор
6 Знача]но ja, ме^утим подс^етити, и на претече „женских" публикацща у историки српске каижевности као што су Талща (1829) Jyлиjане Радиво]евиЬ, Магазин за художество, ктижество и моду, ДомаИица, Посестрима, Женски свет (ур. Аркадще Вара^анин), Жена (1911-1914; 1918, 1921) Милице Томий, или „божийни" бро] мостарске Зоре из 1899. године. Да]уЬи простор у овом тематском бро]у превасходно женама писцима и текстовима ш)и говоре о „женскима" уредништво ]е имало нам)еру да захвалношйу узврати сарадницама за аихове прилоге и преводилачки допринос часопису. О статусу оновремених каижевница и духовно] клими онога времена р^ечито говори билешка Jована Дучийа, номиналног уредника Зоре т)и ]е у то врщеме студирао у Женеви, и у чщем одсуству ]е женски бро] припремлен и одштампан: „Жена од лектире у нас не постами, ]ош маае она од пера. Мо]и другови оном Зором ако су хт^ели то да докажу, доказали су црно на бщело" (према: Veavert, 2013: 257). Српкита излази 14 година каснще као добро организован подухват усм]ерен ка разбщаау оваквих предрасуда.
националне консолидацще у jeKy стварааа нових балканских држава, а аено] афирмацщи кра]ем 19. вщека знача]но доприносе ме^ународне изложбе7 (Трст 1882, Будимпешта 1896, Брисел 1897, Беч 1898, Париз 1900).8 У раним етнолошким радовима, попут радова Вида Вулетийа Вукасовийа (ВукасовиЙ, 1899а, 18996, в. и Potkonjak, 2004) и Jелице БеловиЙ Бернациковске (Bernadzikovska, 1898, 1905, 1906, Бернациковска 1907) народна умдетност се често мистифи^е и идентифи^е са колективном душом народа, а начин аене презентацще подразумщева оперисаае по]мовима „народ", „изворност", „старина", „континуитет", па би се и оновремено потенцираае народног стваралаштва могло сагледати као облик активности ксуе данас називамо „измишлаае традицще" (Hobsbaum, 2011), али и (исказано ]езиком савремене администрацще) „промоцщом државе на ме^ународном плану", односно „културном дипломатщом".
Упоредо са радом на националном памЙеау (Asman, 2002) и женска креативност]е на велика врата улазила у сферу ]авног, преточена у тражен и перспективан производ текстилне куЙне радиности ксуще на европском тржишту имао сво]е купце и сво]у цщену. Иза деветнаестов]ековних етнолошких инициатива често ]е, ме^утим, сщало предузетништво индустрщалаца и трговаца,9 а резултати ових наст^ааа могу се сагледати у св]етлу економског подизааа сиромашних сло]ева становништва, те (у контексту овог рада нарочито знача]ног аспекта) уклучивааа жена у тржишно привре^иваае. Творнице текстила су искористиле стручност
7 „Свака je светска изложба арена у ко^ се просвеЙени народи боре о првенство за културни напредак" (Српкита, стр. 6).
8 Ме^ународне изложбе с кра)а XIX вщека на куима су представлане на]знача]нща достигнуЙа онога времена (индустрщски производи, техничка р^ешеаа, умцетнички занати) биле су захвалан простор и прилика за колонизаторско откриваае Балкана (уз идеолошки про]ектовану конструкцщу стереотипа ш)а ]е такве активности пратила), али и за, како то данас видимо и тумачимо, стратешку подршку геополитичким плановима. Иза брижливо организованих „босанских павилона" (нпр. Миленщумска изложба у Будимпешти) и промовисааа народне ум]етности „егзотичног Другог" назирала се политички мотивисана аустроугарска стратегща. Оправдана ]е, с ]едне стране, пов]ерена мисща ширеаа европских врщедности и цивилизацщског напретка у Босни и Херцеговини, а са друге, осигурано тржиште за женске рукотворине као изузетно конкурентну колонщалну робу.
9 Интерес у смислу подстицааа индустрщске производае, извоза и прода]е предмета заснованих на народно] ум]етности у велико] м]ери су одре^ивали привредне, културне и просв]етне активности Аустроугарске Монархще. Може се сматрати да ]е и Земалски музе] у Сара]еву основан у првом реду на основу стратегще утемелене залагааем Rudolfa Eitelbergera von Edelberga (1817-1885), професора исторще ум]етности на бечком универзитету и ]едног од оснивача Аустрщског музе]а за ум]етност и индустрщу. Као изразит прим]ер усаглашавааа етнографще са законима тржишта може се навести д]елатност трговца и индустрщалца Salamona Bergera у правду оснивааа и институционалног осмишлавааа Етнографског музе]а у Загребу (в. Busic, 2009).
у ткаау йилима и производим од|ейе из куйне радиности KojoM су се углавном бавиле жене. Тако je „Philipp Haas et Söhne" 1888. саградио у Сара]еву творницу ко]а ]е производила йилиме са традиционалним мотивима (Donia, 2006: 89-90), што ]е имало значаще последице на очуваае и тра]аае овог вида народне ум]етности - неизб]ежне и у смислу „повратног утица]а" посредством орнаменталних р]ешеаа (као и аихових стилизацща) сачуваних у индустрщским предлошцима.
Иницщативи трговаца и предузетника придружила се и женска инициатива, ксуа ]е у на^зразитщем производу женске креативне д|елатности препознала прилику и за кохезщу унутар за]еднице.10 Женске задруге ко]е ничу у свим српским кра]евима формира]у се као хуманитарне организацще чща ]е основна активност брига за жене, угрожене и сиромашне, ксуе властиту економщу заснива]у на традиционалжу изради текстила, аеш] тржишно] презентации и дистрибуцщи. На]боле организоване биле су задруге настале на територщи Во]водине у гра^анском окружеау, попут Задруге Српкиаа Новосаткиаа, Београдског женског друштва, Добротворне задруге Српкиаа у Иригу. Секцща за вез, ксуу ]е формирало Коло српских сестара,1 с цилем да и посредством афирмацще и популаризацще народних умотворина допринесе национално] иде_|и, имала ]е властиту колекцщу и организовала изложбе „ценейи народну уметност наших старих везила, ксуе су на грубом сеоском платну и кра] слабих светилки преносиле на^ананща осейааа душе наше жене" (Вардар 1938: 7; према: Савий, 2009: 122).
Велика пажаа поклааала се и „одрживом разво]у" коме су прилаго^ени и наставни планови и програми женских школа, а едукацща д|ево]чица на полу ручног рада налагала ]е држави да се побрине за стручан наставни кадар и адекватна наставна средства. Главна уредница, Jeлица Беловий Бренациковска нагов]ештава могуйност да би се Српкита могла користити и као уцбеник за вез у женским школама (уп. Belovic Bernadzikovska, 1911):
У новще доба почели су школски кругови уви^ати потребу аеговааа
народне текстилне ум]етности. Велики Просв]етни Сав]ет у Сара]еву
послао ми ]е рш прще неколико година службени допис ... да сложим
10 „Добротворне задруге Српкиаа позване су, на првом месту, да буде бу^ну машту и стваралачку снагу српске жене из народа (...). Српске госпоже мора]у се сложити са српском женом из народа, и то соцщализацщом у мишлеау и о^еЬаау, и тако покренути удво]еном снагом духа и воле нов живот - живот лубави, слоге и рада" („Српска жена у Прагу", Српкита, стр. 5).
11 Основано у Београду 1903. године (в. СавиЪ, 2009).
aлбyм (прегледницу) од нaродниx орнaменaгa зa српске школе у Босни... Tarn су те слике Hcxanc Ka „^MH^y". (текст „Cрпскa мaрaмицa", Cpnmna, стр. 115)
Искуство ксуе ]е овa изyзетнa женa стеклa га полу к^ижевности, етногрaфиjе и педaгогиjе било ]е поyздaнa основa зa прощену дa би и yченицaмa биле веомa инспирaтивне биогрaфиjе „^служн^" женa, ftиxовa нaстоjafta дa исгажу креaтивност и вaк породичног круга, те дa би могле бити оxрaбрене yспjеxом прaшке изложбе „^ртста женa", ксуи ]е и те гако дaвaо поводa изjaвaмa дa ]е женскa нaроднa рyкотворинa нajвредниjи производ ко_|им жене могу дa roa^y нa ^вну yтaкмицy" (Cpnmma, стр. 28). Преовлaдaвa ипaк yтисaк дa су нaмjере Уредништвa биле руково^ене интересимa ксуи превaзилaзе просв]етителско-педaгошке оквире, прелaзеhи нa поле грa^aкског aктивизмa чщи ]е цил очyвaftе српског нaционaлног идентитетa у мултикултуржу Ayстроyгaрскоj кроз aфирмaциjy, презентaциjy и угапре^еае женске домañе рaдиности и ^гов^е трaдиционaлне ум]етности ручног рaдa кaо женског културног гасле^.
Caсвим у склaдy сa (премдa зaкaшftелим, aли у исторщско] и друштвено] ствaрности српског нaродa, у то врщеме изузетно aктyелним) ромaнтичaрским идеjaмa, нaроднa ум]етност, вербaлнa и орнaментaлнa, постajе генерaтор нaционaлне консолидaциjе у ]еку ствaрafta новиx бaлкaнскиx држaвa (уп. Maкyлевиñ, 200б). У фокусу Cpnrnme стога нще сaмо кьижевност, него и, нaпоредо, текстилга орнaментикa, кaо ефектнa мaнифестaциja индивидyaлног ствaрaлaштвa и колективног ум]етничког изрaзa, aли и специфично женског исполaвafta. У том смислу, концепциja овог aлмaнaxa ослafta се нa пис^е Caвке Gyботиfr, Jелице Беловип Бернaциковске, Видa Вyлетиña Вyкaсовиña, нa етнолошга промишлafta и однос премa гародно] ум]етности, у првом реду в]ештини изрaде и y^amabafta текстилa, осjеñajy идентитетa и континyитетa и усм]ерености нa економски просперитет зajеднице. Вaжно ]е рaзyмjети дa тaкaв однос премa ономе што би се дaнaс нaзивaло „немaтериjaлно културно гасле^е" и подрaзyмиjевaло спрегу измену држaве, локaлне зajеднице и поjединцa ко]и ]е „носилaц" знafta и в]ештига, веп у то врщеме фунционише гао процес идентификaциjе, промоцще и попyлaризaциjе, вредновafta, очyвafta и зaштите,12 те зa последицу имa почетке женске емaнципaциjе.
C тим у вези, Ивога из ромaкa Лydu говоpe Рaсткa ПетровиМ, roja трaгичном енергщом неоствaрене лyбaви изрa^yjе предивне чипке,
12 Уп. Конвенциja о очyвafty и зamгиги немaтериjaлног културпог тсле!^ (Упеско 2003).
]асно резощуе:
Била сам доста мла^а од аега. Имала сам седамнаест година. Да су аегови родители знали да бих ]а хтела, они би ме сигурно запросили; ]а са сво]им везовима могу добро да зарадим; више но он риболовом.
- Веруете да ми вас ]е искрено жао! Али како мислите да останете заувек девона? Мислим да ]е то тешко у овако малом месту. То вам може донети много патае.
- УдаЬу се доцнще, али сада рш неЬу (...)
- Кад будем решила запросите ме, ]ер зара^у]ем сво]им рукама.
4. Идеjа духовног етимона ко_)и повезуjе различите видове умjетности може се пратити и у радовима Jелице БеловиЪ Бернациковске,13 Милице Миронове,14 Драгутина Инкиострща,15 Владимира ДворниковиЪа,16 Станислава Винавера,17 а сасвим модерне каижевнотеорщске акценте доноси аемачка наука о каижевности, нарочито од 90-их година прошлога виjека (нпр. Greber, 2001).
13 1елица БеловиЪ Бернаджиковска тако^е поставла проблем веза као та]ног писма или магщског записа, одре^уЬи га као ]едну врсту креативног писааа, при чему мустраторку доводи у везу са епским п|евачем, успоставла]уЬи аналогщу на релацщи лични дискурс -колективни израз (в. БеловиЬ Бернаджиковска, 1907).
14 Види аен рад о мотиву и орнаментици народног веза у српским народним п|есмама ко]и ]е об]авлен у божиЬном додатку Политике за 1927. годину.
15 Драгутин Инкиостри Медеаак (1866-1942) сматра се оснивачем српске примщеаене уметности. Орнаменте ко]е ]е сакупио обилазеЬи кра]еве Хрватске, Босне, Херцеговине, Србще, Црне Горе и Македонще инкорпорирао ]е у сво]е радове из примщеаене уметности и графичког диза]на. Декорисао ]е куЬу .Тована ЦвщиЪа, а аегова д]ела налазе се у стално] поставци Музе]а примеаене уметности у Београду. Каига Мо]а теорща о српско] декоративно] уметности и тено] примени (1925) промовише народну орнаментику у резбарщи, везу и ткаау одре^уЬи ]е као тра]ни елемент примщеаене уметности и индустрщске производае.
16 Владимир ДворниковиЬ (1888-1956), филозоф, у свом на]знача]нщем д]елу Карактерологи/а Jугословена (1939) велику пажау посвеЬу^е народним ношаама и елементарном лудском естетизму исполеном у орнаментици, психологии орнаменталних типова (геометрщска и билна орнаментика), као и односу орнамената и мелодще, те аихово] декаденцщи у народно] култури.
17 Из аспекта ове теме, нарочито ]е знача]ан есе] „Наши везови" Станислава Винавера (1891-1955), у коме се техника и поетика женских народних рукотворина доводи у везу са писааем и прево^еаем. Уп. и: „Али, кад клонемо у сумае као такве - треба само да помислимо на чудотворне везове наше и чипке. Н>има се дивим од тако за себе знам. Н>има сам хтео да певам све сво]е песме откако сам постао свестан у свету више законитости ко]а влада у ритмовима... Наши везови - кад су на^ивнщи, ]едино се да]у упоредити са чежаама соло виолина, када се ове, у концертима Брамса и Шумана, устреме да се ослободе сваке пратае оркестра, и било чще. Они су као Бахове виоле, када остану сасвим саме" (Винавер, 1972: 220, 221. Исто у: Филеки, 2008: 120).
Естетика и поетика веза као женског рукописа тако jacHO истакнута на страницама Српките, алманаха штампаног пред сам почетак Првог свуетског рата, може се као црвена нит18 пратити кроз исторщу српске литертуре, као къижевни архетип ко_)и се открива путем алузща, метафора и симбола, у интертекстуалжу интерференции са митским, обредним, усменопоетским.
Аналогща измену ткааа и писала успоставла се веЙ на нивоу етимологще, а моЙна метафора ткааа као умjетничког стварааа постала нам jе нарочито блиска посредством АндриЪевог разговора с Гуом19 из кога нacлуñуjемо да су оба велика умjетникa стварала по упутству тете Анунцщате, roja jе, подучaвajуñи cвоjу кЙер вjештини ткааа, узвикивала: ,,36njaj то jaче!"20
И руже на цемперу ю)и плете мajкa Андреаса Сама у Кишовим Раним jaduMa укaзуjу се у аутопоетичком оcвjетлеftу, и као та_)на стварааа коja се открива у ходу измену традицще и индивидуалног талента, и као потреба да се надахнуЙе генща раскринка указивааем на нaличjе бременито траговима мукотрпних лудских настсуааа:
Из тог туцета завитланих игала, из тог чудесног рукописа, испредале би се, попут ба]ке, дуге беле странице плетива од ангорске вуне, и када бисте духнули у то пахуласто папер]е да би се мало размакло, назрели бисте чудесне шаре, попут оних са источаачких Йилимова. Та]на ма]чине вештине била je проста - она се никад нще понавлала. Када би господа Фаника наручила исти онакав цемпер какав je госпо^ице Марще, мо]а je ма]ка, не могавши да доказу^е сво]е
18 Израз „црвена нит" ко)им се на плану текста означава успоставлаае (на основу кра^е селективности) семантичке вертикале, а насупрот замршености мисли и иде]а ко]е су jej претходиле, тако^е припада митеми у m^j ткаае и предиво припада]у кругу женских надлежности и р)ешеаа. Арщадна ]е, према античюу митологщи, била кЙерка критског крала Миноса roja се залубила у Тезе]а када ]е дошао на Крит да убще митско чудовиште, Минотаура. Помогла му ]е да на^е излаз из лавиринта у чщем средишту ]е боравио Минотаур, поклонивши му клупко предива, како би по одмотано] нити пронашао пут (Сре]овиЙ, ЦермановиЙ, 1987). Ова], као и израз „Арщаднин конац" има, дакле, исходиште у митско] причи и означава излаз из готово нер)ешиве ситуацще.
19 АндриЙева фасцинацща шпанским сликарством не зауставла се на опусу ]едног сликара. Las Hilanderas ]е ]една од на]познати]их слика Диега Веласкеза (1599-1660) и тумачи се као приказ митске приче о Арахни, стога ]е прихватливо Тиргеново запажаае да „у значеаском полу речи и слике ткааа, АндриЙеви текстови поставу текстура sensu stricto" (Тирген, 1996: 300).
20 „Целог живота ja сам сликао под девизом те припросте и оштре жене (...) Ма колико да су се шалили мадридски снобови и реформатори и подсмехивали рецепту „тетке из Фуенте де Тодоса", ja знам да сам сваки пут кад сам пустио машти на волу и кад нисам сабио и сажео cвоj предмет, дао р^аву слику. То не значи да су све оне друге успеле, него да сам ja учинио све што сам могао и умео да уcпеjy"
разлоге CHrnoj cyjeTH сеоских лепотица, прихватала наруцбину без примедбе, али je на задату тему правила нову варщацщу, само наизглед сличну узору, па je, ме^уЬи рукопис и шару, стварала ]едан сасвим нов стил, само наизглед сличан претходном, тек толико да се по аему препозна рука ма]стора, аегов лични печат, непоновлив21 (...) А требало je само завирити у налич]е ма]чиног плетива, тамо где беше утиснут симетрични негатив аене рукотворине, па видети, по чворийима и везама, по ситном кореау плетива, колико je труда било потребно да се из тих распараних нити, из отпадака и кратких кончила направи лице плетива, где талог и творачке заврзламе не беху видливе, него je све деловало чисто и лако, као правлено од ]едне ]едине нити, у ]едном ]едином замаху. (Из баршунастог албума, 3)
Ткаае je, како пише Светлана Слапшак, женско произво^еае значена и смисла креативни простор симболичког осмишлавааа и женског исполавааа.22 Митска прича о Арахни, ткали чща вjeштина и свщест о ftqj постаjу и аен хибрис, остаje траjно повезана са нашим разумщевааем сексуалности, ум]етности и културе. Такмичеае измену Атене, богиае заштитнице ткааа, и Арахне, ткале Ю)а je, мимо реда и усталенх правила маjсторски представила нагоне и страсти олимпских богова, аналогно je не само тензщи измену аполонщског и дионизиjског принципа умjeтничког стварааа, него и опозициjи измену вjeчитe девице и дjeвоjкe удаваче. Савремена каижевна теорща женског писма (écriture feminine) куа инсистира на „текстуално-т^елесном" успоставлаjуhи аналогиjу са пауковим ткааем, заправо на поништаваау дистанце измену субjeкта и обjeкта у женском ауторском чину, односно, измену свакодневног живота и стваралаштва и стваралачког чина као ексцентричног, називом
21 Упореди етнографски запис Jована ЦвщиЪа о „мустраторки" Каранфили са Косова: „Она je проналазила нове шаре и украсе на оделу и због тога je била необично поштована не само од српског вей и од арнаутског света (...) Она би излазила на пут и посматрала пролазнике и на свакоj ftиховоj ствари сваку шару и украсе понаособ. После би то комбиновала и преиначавала, гледа)уйи да испадне што боле" (ЦвщиЬ, 1911: 1200; према: Филеки, 2008: 121).
22 „(...) tkanje je povezano i sa pisanjem i citanjem - sabiranjem i ispisivanjem znakova, tako da rec 'tekst', inace latinskoga porekla, u osnovi ima znacenje - tkanje, odnosno tkanina. Polnost, odeca, odnosno pokrivanje tela, citanje i pisanje - tkanje, uistinu pokriva ogromno podrucje polnog i kulturnog identiteta. Koliko god pasivna i zenska izgledala ta vestina, ocito je da mnoga njena znacenja itekako izazivaju povecanu paznju i kontrolu nad zenama (...) Izmedu idilicne slike zene koja sedi u kuci i bavi se predenjem, navijanjem niti, tkanjem, pletenjem ili vezom, i obrata istih tih aktivnosti u podrucje zenske moci i magije, nije jasno odredena granica. Kako onda kontrolisati tkanje?" (Slapsak, 2006).
кп,ижевна арахнологией (Miller, 1986) ynyñyje управо на митску причу о ткали - yмjетници Koja je гаевом побще^ене богиае претворена у паука.23
Обрeднo-oбичajни комплекс патрщархалних култура инсистира на обрасцу идеалне жене, „Koja пути и тка", док митске приче говоре о женском текстилном знаау24 као сувереном простору женског исказа (Slapsak, 2006), било да je риjeч о богиаама Koje у лику три Мojрe, парке или су^е дужином испредених нити одре^у трajaаe наших живота, или о начину да се нaдoмjeсти ускрайено право на рщеч, и на став. Филомела, rojy je силовао сестрин муж, а потом joj од^екао jeзик, тка призор свог силовааа (Slapsak, 2006). Ткаае-текст je и метафора оних вjeчитих пoкyшaja да се личним ставом негира колективна норма. Измену очекивааа других да се поново уда и личне желе да то ro6jerae, Пенелопа себе дневном активношпу добре ткале препоручу)е за нeвjeстy, да би нойном интимом поништавала мajстoрскy текстуру свога платна. Управо he oвaj лични простор надааа и ишчекивааа, емоцще, страсти и сексуалности25 остати трajнo угра^ен у архетипску слику везиле, ткале и „плетисанке",26 како у yсмeнoj тако и у писажу каижевности.
Ручни рад Андрипеве „госпо^ице" Рajкe РадаковиЪ нема бoje ни облике:
23 Термин арахнологща, ко)и eboj назив дугу)е митсга) причи о хибрису и судбини ткале Арахне, у систем каижевних теорща уводи Ненси Милер, наглашава)уйи посредством метафоре о писаау као испредау паукове мреже, специфичност женског стваралачког процеса у каижевности и неуништивост исконске стваралачке енергще. Теорща je настала кроз полемику са тезама Ролана Барта о смрти аутора ухвайеног у мрежу каижевног текста, чщу егзистенцщу не одре^Х)е ауторска интенцща него читалачка перспектива. Док канонску каижевност дефинише „мушка" ауторска подво]еност тщела и интелекта, жене списателице се исказу)у кроз поетику ^елесног (в. Буржиаска, Марковски, 2009).
24 Митска фигура Црне кралице, владарке дивова rajoj се припису)у грандиозни градителски подухвати, „космогонщско" обликоваае пе]зажа, као и велике сеобе народа, сачувана je у предааима mja су забилежена у деверозападним кра]евима Босне и Херцеговине (Палавестра, 2003), a mja се могу чути и данас (напомена мо]а). Причало се и да je кралица живjeлa у пейини на Градини код Била)а: голубови je хране, а cjedu за златним станом и тка златно платно... (МирковиЙ, 1890: 155).
25 „Zbog preplitanja niti, i dva pravca tkanja - osnove i vodene niti, pasivne i aktivne odlike - tkanje je nesumnjivo vezano sa seksualnim odnosom. Tkanje je osnovna aktivnost pri pripremanju svadbe, i cesto glavni deo miraza koji nevesta donosi u novu kucu" (Slapsak, 2006).
26 Алузи)ом се, очигледно, ynyhyje на „неуморну плетисанку" из чувене щесме Лазе Костийа Ме^у ]авом и мед сном. Веза измену сна и yмjeтничкoг стварааа (ОгаановиЙ, 1997) успоставла се, неочекивано, и у етнографском заапису Милана Карановийа: „Кад мисли да отпочне нов вез ... цщелу ной не може да спава. Заспе пред зору и сааа вез. Сутрадан, отпочне нов вез, гарему се сви диве и причajy како je смишлен. Таки одпочеци служе за узорак" (КарановиЙ, 1926; наведено према: Филеки, 2008: 121).
„Крпеж и трпеж куйу држе" каже она себи ту стару народну пословицу, седа]уйи поред прозора и узима]уйи сво]е старе, вей толико пута крплене чарапе, а затим ]е несвесно и нечу]но понавла и окрейе у себи, по безбро] пута крпеж-трпеж! - као што младе девоне при раду, безгласно и нагонски понавла]у речи и мелодще лубавне песме ко]а ]е сама по себи безнача]на, никла бог зна где и бог зна кад, али у кор] оне зачудо, налазе живу слику и тачан израз сво]их на]дублих жела. (Иво Андрий, Госпо^ица)
Одсуство креативности и сексуалности у лику Госпо^ице (Тирген, 1996: 299-300) поставлено jе дакле на фону фолклорног предлошка дjевоjке - везиле у коме наjинтимниjе желе лубавног и предбрачног ишчекивааа имаjу психолошки, али и етнографски ослонац у императиву „дjевоjачке спреме", и егзистенцщалном значаjу „руха дjевоjачког". Усменопоетска слика у коjу се, уз извjестан феминистички сензибилитет, с лакойом „учитава" вjечити агон мушког и женског,27 бременита jе значеаима коjа упуйуjу на обредност патриjархалне свадбе у ко^ „вук" и „овца" имаjу jасне улоге,28 али и на реалност женске свакодневице, и, у краjftоj линиjи, метафору умjетничког стварааа сагледаног кроз парадигму жртве и жртвовааа:
Мрки вуче, ко]е ти ]е ма]ка?
Густа магла и дуга година,
И девона ко]а ситно везе.
Кад увуче превелике конце,
Те распушти предалеко овце,
Jа с привучем, па ]едну одвучем. (Алексий, Личанке, бр. 17)
Називи шуединих орнамената коjе у изобилу доноси необjавлена студща Милице Миронове29 представлаjу драгоцjену, у самом стиху невидливу спону измену етнографских реалиjа и усменопоетске слике - метафоре. У огледалу аналогща коjе се на тоj релацщи успоставлаjу, циjели низ пjесничких слика открива своj симболички потенциjал
27 Експлицитно исказан, али са супротним предзнаком, нпр. у п|есмама Наджтева се момак и дево]ка (Вук I, 175), Ку]унцща и хитропрела (Вук I, 240, 242, 243) и др.
28 Види: Плас, 1999; Plas, 2003.
29 Велике лисе, мале лисе, кола, кола цв]етуша, шара мцесечарка, граналща кола, смоквица, дринка, шумадинка,чакмаклща, колутий,црвена колаача, куке, пафтица, йилимача, ]едногранке, лишчице, покосаче, класий, сандуклще, локумуше, иконица, 1)ер1)еф, ружица катмерка, крилашица, паунка, жаба, скийена окача, окача бркуша, обрвача, мале окаче -очице, овний, зечий, зеч]е ноге, пауника, щетлийи, ракови, лепируше, плоче зеленгране, зв]ездице, кафез, храм... Архив САНУ, Етнографска збирка 341/1-11.
интимног дневникa,30 скривекa обредкa зшчем, aли и тaчкy сa ко)е се yспостaвлa пaродиjскa дистaкцa у оним лaсцивким пjесмaмa о yкрaдеким гañaмa дjевоjaчкнм (в. Краевип, 1980: 2б0-2б1):
Дa су гапе кaкоко су гапе
Не би jaдкa Ajra ни жaлилa.
Aл су гапе чyдновaтa везa:
До коликa орли и гaврaни,
Виш коликa вуци и медведи.
По гат&ику миди jaaичaри,
Ha учкуру цaрев делибaшa.
Потворилa лиjепa дево^
Ha делщу jaкичaрског aгy.
Aл се куне jaничaрски aгa:
Hисaм Ajко ни видио raña
Taro мене не у]ели вуци
Куено си ти по гañaм везлa. (ЕР 184)
Узимaftе у обзир свиx могупности к^е се нуде, a с обзиром кa кокцепциjy овог текстa, коси ризик од редyкдaкткости, стога пемо измену предметкиx, билкиx и животи^скт оркaмектaлкиx кодовa коjи се yспостaвлajy измену ликовне предстaве и щесничке слике, издвоjити стилизaциjе очщу31 коjе се кa лексичкоj рaвни препозкajy кaо oкaчe, oчuцe, crnhem oкaчe, oкaчe бpкушe, oбpвaчe, Mmmme oчu,32 a гао оркaмект везa/плетивa изгледajy овaко:
30 Влaдимир Дворпиковип, уз узречице „Весело срце куделу преде" и „Веселa дyma шaрено везе", и зaпaжaftе дa вез може дa буде и „историja, xропикa душе", одпоспо „извезепи дневник" тводи кaо потврду влaсгиги етногрaфски зaпис: „У Кпипу ми покaзaше извезепи комaд, пешто кaо бескотачну прегaчy, сaсвим yпaдливе форме, гако ]е ипaче пигде писaм видео. Био ]е то пиз орнaментисaниx поjaсевa, aли гaко дa су се ]едта пa другу везaле зопе црпиx, гaмпокaрмипкиx и тaмноплaвиx боja, сa зпaковимa крсгa, срда и сл. A зaгим се готово без прелaзa, у пупом контрaстy, пaдовезaли редови огворепиx и нестaшниx боja и оmгриjег орнaментског ригмa. Обjaспиmе ми дa ]е то рaд ]едпе девоне из времет светског рaгa. Че^уЬи веренига и стрепепи зa аегов живот, ота се исповедaлa везу, нaд аим молилa, пaд аим плaкaлa и сa аим се рaдовaлa, кaд би после дужег времета добилa добре глaсе сa рaтиштa. 'Ево, код овиx жyгиx и црвениx зaвиjyгaкa опa ]е оживелa у пaди дa пе се дрaги врaгиги, a овде, гад овим гaмпим и збуаепим maрaмa сузе ]е лилa гад изгублепим дрaгaпом' покaзaлa ми ]е сгaрицa Kпиftaпкa, мajкa песреппе девоне коja веп одaвпa пи]е билa у животу" (Дворпиковип, 1939: 511).
31 Види: Петровип, 19б0; ^шсто^ 1995; Ъор^евиЬ, 1939; Дворпиковип, 1939.
32 Mилицa Mироп, Нapoднo memueo, рукопис, Етнолошга збиркa Aрxивa CAHX 341/I-II.
л*? пг у у
г.
Идеограмм настали по мотиву лудских очи]у, носа и обрва (ПетровиЬ, 1960: 38)
Орнаменти косовског веза (Етнографски музе], Београд)
Mrnn^ M^o^ HüpodHo memueo, рукопис, Етнолошка збирка Aрxивa САНУ,
341/I-II.
У гароднсу поезщи везене очи функционишу кaо цектрaлки мотив лyбaвке лирике:
Жрко супце поспусти се ниже A мо] дрaги примaкпи се ближе Дa ти пречнем оке m jaглyке (...) (Гр^иЪ III, стр. 30)33 -
или гак породичне:
Дево^ ]е супце брaтимилa Богом супце, Богом брaг дa си ми! Почекaj ме супце m зaxодy Дa кaвезем брaтy зaрyкaвле. Oбa крaja крилa пayновa, A кa среди очи соколове.34
Очи дjевоjaчке „осиле" су зaнaвиjек у^^ене у ону кобну млетaчкy кошулу,35 a полyгa од изневjерениx обеñafta и очекивafta, желa спyтaвaниx дугогодишаим чек^ем и поврще^ене су]ете, покренупе точaк трaгичниx доra^aja у Жeнuдбu Максыма Цpнojeвuha:
„3a што блaго дaдосте другоме?
A нще ми ни тог жaо блaгa,
Hекa носи, водa г' одниjелa!
Hо ми жaо од злaтa кошуле,
Ю^уно сaм плелa три године
A сa мо]е до три другарице,
Док су мо]е очи искaпaле
Cве плетупи од злaтa кошулу,
Mислилa сaм, дa лубим jyкaкa
У кошули од сaмогa злaгa." (Вук II, 89)
Очи гао везени орнaмент функционишу и гао средиште дрaмaтичног диjaлогa измену брaтa когa силом одводе преко морa, „нa цaревy во_|ску", и несрепне сестре коja ra ^ara, yздaсимa и сyзaмa зayстaвлajyhи „гaлиjе цaрске"3б:
33 Haведепо пре]™: Ъор^евип, 1939: 78.
34 Шведено премa: ЪуриЬ, 1953, бр. 150.
35 Cyкоб око дaровпе кошуле нajaвлyjе грaгичaп рaсплег и у сродно] бaлaди Зapучнuцa Лаза Рaдaнoвuha (в. Kaрaновиh, 1998).
36 Вaриjaнтa у CHПр I, 275: „Окрени се мо] брaге ]едипи / Дa ти гледaм тво]е бело лице, / Дa те везем црпим зa рyкaвле, / Дa те везем црпим без црвета - / Taко ]есте сестрици без брaгa."
„Окрени се, Hoj ро^ени брато, Да ти видим тво]е бело лице, Да ти лице на рукаве везем, Tвoje очи на мо]а аедарца, Куд год одим све да тебе жалим." -,До Mnra^, мила сестро мо]а, Рад би ти се био обазрети, Ал' ме Tyрци по образу би|у, Бщу мене троструком канци|ом!" (Вук V, 694)37
Настаси]евипева фасцинацща „шареним везовима од кojиx сваки има та]анствени смисао" обликовала je у Запucuма o даpaвuма мaje pofaw Mаpuje лик везиле roja „у тамно везе" и „грозу везе": „Гливе ли су, из M>je погани никоше? Очи ли, шта то из am гледа! Црвено ужагреле очи с платна!"
Вез као запис и св]едочанство душе, документ и тестамент, проговара и у аегово] щесми Cecmpu у nomjy:
Субота, мори ме туга, прислужи, мамо. Руже што у муци, да умине, везла, к'о мрле крви на зиду лампом лапе.
Meтaфoрикa веза у контексту смрти и крви разара, ме^утим, очекивани конотативни оквир традиционалног ум]етничког и фолклорног наслега, и у щесми Hаpaднu вeз Mилoшa Цраанског (flupurn Ишат) значеае конструише са иронщске дистанце:
Крв ми везе вез по души... Шара без смисла, бро]а, реда, Tamm ко изоран црв Бескра]ан као небо надамном Не марим шта he са мном, Пун смexa, смрти, стоке и грexa, На мени судбином тамном Вез везе мо]а крв.
37 Како без нризивааа oßnx стикова тумачити стикове: „Везиле му краду очи, на нревару га нреко рщеке нреведу жедна", нама савремене ноетесе Даринке Jeвриh из щесме
Д^чанска звoна mu cвeшкoвuна cpца?
Везени Йивот (покров за ковчег) муи монахиаа Jефимиjа38 извезла за погинулог кнеза Лазара иде у ред на]знача]нщих оствареаа српске средаов]ековне ум]етности. Ова] вез, премда у првом реду монашко „приношенще", ]една ]е од на]лепших пjесничкмх творевина старе српске каижевности, и као лирска исповщест, и као ода, и као родолубива щесма у прози:
„(...) На мо]а мала приношеаа погледа) и У многа их урачуна],
1ер теби не принесох похвалу како приличи, Вей колико ]е могуЙе маломе ми разуму, Па зато и мале награде чекам (...) Те те сада молим обо]е: Да ме исхраниш
И да утишаш буру луту душе и тела мо]ега 1ефими]а усрдно приноси ово теби свети."
Вез као безгласни и безимени запис о животу и смрти, као подвижнички дар Jефимиjине „отмене душе" (юуи кроз интертекстуална укрштааа и алузще на српску средаев]ековну исторщу и каижевност угра^е у сво]у поезщу не само Милан РакиЙ39, него и Миодраг ПавловиЙ у щесми Кки кнежева везе), вез као жртва и испаштаае ропаке Марще (НастасщевиЙ, 1971), као каижевни мотив и метафора, има сво]е исходиште у архетипском и усменопоетском, а сво] ослонац у српском каижевном наслежу, юсуе се обнавла и тра]е све до, на прим]ер, савременог романа Везила Дубравке СреЙковиЙ ДивковиЙ (2003), те новеле-драме Николе МаловиЙа Перашки гоблен (2003) засноване на предаау о бокелсюу Пенелопи юуа ]е двадесет и пет година свилом и
38 Монахиаа Jефимиjа (око 1350. - посли)е 1405) при)е замонашеаа била ]е Jелена МраавчевиЙ, кЙерка угледног властелина и жена деспота Углеше МраавчевиЙа. Након што ^ ]е погинуо муж у Маричга) бици 1371. године и умро четворогодишаи син, заштиту ]е пронашла на двору Лазара ХребелановиЙа, гд]е ]е дожив]ела косовску трагеди)у и Лазареву смрт. 1за ае су остала три записа, ко]и се сматра]у значащим Делима српске средаов]ековне каижевности (Запис на Хиландарско] завеси, Туга за младенцем Углешом, Похвала кнезу Лазару).
39 Jефимиjа, Йерка господара Драме I жена деспота Углеше, у миру, Далеко од света, пуна верске таме, Везе свилен покров за дар манастиру.
Покра] ае се крве народи, и гуше, Пропада)у царства, свет васколики цвили. Она, вечно сама, на злату и свили
Везе страсне боле отмене ^ душе. (1ефими]а, одломак)
косом везла зав]етни гоблен Богородици, чекщуЬи мужа морнара.
Извори и литература:
Алексий, Драгослав. 1934. Личанке. Грачац.
Андрий, Иво. 1965. Госпо^ица. Београд - Загреб - Сара]ево - Л>ублана: Просвета -Младост - Св]етлост - Државна заложба Словенще.
Бернациковска, Jелица Белий. 1907. Српски народни вез и текстилна орнаментика, оригинална монографи'а на основу исторщ'ских докумената, са 14 оригиналних слика. Нови Сад: Матица српска.
Винавер, Станислав. 1972. Чувари света. Београд - НовиСад: Матица српска -Српска каижевна задруга.
Ву]ковий, Сарита. 2009. У гра^анском огледалу: идентитети жена босанскохерцеговачке гра^анске културе (1878-1941). Бааа Лука - Београд: Музе] савремене умдетности Републике Српске и Културни центар Београда.
ВУК V - Вук Стефановий Караций, Српске народне п'есме, кпига пета, у ко/о) суразличне женске п'есме. Приредио Л>убомир Стефановий. Београд: Државно издаае (1898).
ВУК 1р - Српске народне п/есме из необ/авлених рукописа Вука СтефановиЬа КарациЬа, кпига прва, Различне женске п'есме. Приредили Ж. Младеновий и В. Недий. Београд: САНУ (1973)
ВУК II - Вук Стефановий Караций, Српске народне щ'есме II. Приредио Владан Недий. Београд: Просвета (1969).
Вукасовий, Вид Вулетий. 1899а. Народни везови у Далмацщи. КарациЬ, Лист за српски народни живот и предапе из 1899.
Вукасовий, Вид Вулетий. 1899б. Народно бо]адисаае у Лици и Крбави, Босанска вила 1899/1: 11-12.
Ъор^евий, Тихомир. 1939. Неки обрасци за народне везове. У: Белешке о нашо] народно>) поези)'и, Београд.
Вукийевий, Де]ан. 2012. Реорганизацща фонда старе, ретке и минщатурне каиге Народне библиотеке Србще у светлу Закона о старо] и ретюо библиотечку гра^и. Глас библиотеке 19/2012, 69-78.
Гр^ий III - Гр^ий^елокосий, Лука. 1898. Из народа и о народу. Нови Сад.
Дворниковий, Владимир. 1939. Карактеролощ'а Jугословена. Београд: Геца Кон (фототипско издаае: Београд: Просвета 2000)
До]чиновий, Билана. 2012а. „Живимо ли ми само у садашаости?" О покуша]у стварааа женске културне за]еднице у раду Jелице Беловий Бернациковске. Кпиженство II, бр. 2.
До]чиновий-Неший, Билана. 2012б. О женама и каижевности на почетку века. Женске студщ'е бр. 11 (2012). Електронско издаае.
Ъурий, Воислав. 1958. Антологи'а народних лирских песама. Нови Сад -Београд.
Ъуричковий, Де]ан. 2013. Српски писци Босне иХерцеговине. Лексикон. Источно Сара]ево: Завод за уцбенике и наставна средства.
ЕР - Ерлангенски рукопис, зборник старих српскохрватских народних песама (популарно издаае). Приредили Радослав Меденица и Добрило АранитовиЙ, НикшиЙ: Унверзитетска ри^еч (1987).
1евриЙ, Даринка. 2004. Дечанска звона и друге песме. Нови Сад: Завод за културу Во]водине
Тефимп^а. 2013. Похвала кнезу Лазару. У: Стара српска поезда, записи и натписи, аренге. Приредио Томислав 1овановиЙ. У: Десет векова српске каижевности, четврто коло, ка. 5. Нови Сад: Матица српска.
КарановиЙ, Зо]а. 1998. Обредна функцща сватовског дара и благослова у Вуково] балади Заручница Лаза РадановиЙа - словенска позадина, Кодови словенских култура 3, 186-195.
КарановиЙ, Милан. 1926. Женска ношаа на Зми|аау. Гласник Земалског музе]'а XXXVIII: 139-150.
Киш, Данило. 1970. Рани ]ади/за децу и осетливе. Београд: Нолит.
МакулевиЙ, Ненад. 2006. Уметност и национална иде]а у XIX веку - систем европске и српске визуелне културе у служби наци'е. Београд: Завод за уцбенике и наставна средства.
МирковиЙ, Петар. 1890. Била). Гласник земалског музе]а у Сара)'еву II.
Мирон, Милица.1927. О народном везу у Босни. У: Политика, божиЙни додатак за 1927. годину.
Мирон, Милица.1928. Народно плетиво. Гласник Етнографског музе]'а 3.
Настаси|евиЙ, Момчило. 1971. Песме, приповетке, драме. Избор и предговор Борислав Миха^овиЙ. Нови Сад - Београд: Матица српска - Српска каижевна задруга. Српска каижевност у 100 каига, ка. 84.
ОгаановиЙ, Предраг. 1997. Психолошка теори'ауметности. Београд: Институт за психологп|у.
ОстсуиЙ, Тихомир.1913. О радовима 1елице БеловиЙ Бернациковске. У: Српкипа: пен живот и рад, пезин културни развитак и пезина народна ум)'етност до данас. Сара]ево: Добротворна задруга Српкиаа у Иригу.
Палавестра, Вла]ко.2003. Хистори'скаусмена предапа из Босне иХерцеговине, приредио Мирослав НишкановиЙ. Београд: Српски генеалошки центар.
ПавловиЙ, Миодраг. 1996. Србц'а до кра)'а века (изабране песме). Београд: Задужбина Десанке МаксимовиЙ - Народна библиотека Србп|е - Српска каижевна задруга.
ПетровиЙ, Петар. Ж. 1960. Мотив лудских очп^у код балканских Словена. Гласник Етнографског музе]а, ка. 22, 23.
ПетровиЙ, Растко. 2007. Луди говоре. Београд: Еуго-&ипИ
Плас, Питер. 1999. Неколико аспеката симболике вуч]их уста у српским обичаjмма и веровааима. Кодови словенских култура 4: 184-212.
РакиЙ, Милан. 1970. Песме. Избор и предговор: Зоран ГавриловиЙ. Нови Сад - Београд: Матица српска - Српска каижевна задруга. Српска каижевност у 100 каига, ка. 54.
СавиЙ, 1елена. 2009. Коло српских сестара - одговор елите на женско питаае. Гласник Етнографског музе]а 73/2009, 115-132.
ОгаановиЙ, Предраг. 1997. Психолошка теори'ауметности. Београд: Институт
за психологщу.
СрервиЙ, Драгослав и ЦермановиЙ, Александрина.1987. Речник грчке и римске митологц'е (2. издаае). Београд: Српска каижевна задруга.
СуботиЙ, Савка.1904. О нашим народним тканинама и рукотворинама. Летопис Матице српске, св. IV: 46-71.
СтсуаковиЙ, Гордана. 2005. Дискурсне особине приватне преписке о кпизи „Српкиъа, ъъезин живот и рад, ъъезин културни развитак и ъъезина народна ум;етност до данас" (1909-1924), спецщалистички рад. Универзитет у Новом Саду, Асоцщацща центара за интердисциплинарне и мултидисциплинарне студще и истраживааа: Центар за родне студще. Доступно на: www2.uns.ac.rs/sr/centri/rodne Studije/stojakovic.pdf
Тирген, Петар. 1996. Роман Госпо^ица Иве АндриЙа: психологща, симболика, поре^еае текста. Свеске задужбине Иве АндриЬа, 12: 281-305.
Толсто], Никита И. 1995. Очи и вид покуника. У: Jезик словенске културе. Ниш: Просвета.
Тро]ановиЙ, Сима. 1910. Српска жена у Прагу 1910. године. Београд: Нова штампарща ДавидовиЙ.
Филеки, Ирена. 2008. Народна уметност - потреба за стварааем и доживл>авааем. Гласник Етнографског музе]а, ка. 72, 115-127.
ЦветковиЙ, Марина. 2006. Допринос Савке СуботиЙ проучаваау традиционалне текстилне радиности. Гласник Етнографског музе]а, бр. 70, стр. 271-289.
ЦвщиЙ, Jован. 1911. Основе за географиу и геологи/у Македонке и Старе Срби'е. Београд.
Asman, Alaida. 2002. Rad na nacionalnom pamcenju. Kratka istorija nemacke ideje obrazovanja. Prevela s nemackog Aleksandra Bajazetov Vucen. Beograd: XX vek.
Belovic Bernadzikovska, Jelica. 1898. Graäa za tehnoloski rjecnik zenskog rucnog rada. Sarajevo.
Belovic Bernadzikovska, Jelica. 1905. O renesansi nase veziljacke umjetnosti. Trst.
Belovic Bernadzikovska, Jelica. 1906. O razvitku nase narodne tekstilne industrije. Zagreb.
Belovic Bernadzikovska, Jelica. 1911. Mala vezilja. Pula: Tiskarna Laginja i drug.
Belovic Bernadzikovska, Jelica. 1933. Jugoslovenski narodni vezovi. Novi Sad.
Burzinjskа, Ana i Mаrkоvski, Mihail Pavel. 2009. K^^v^ tеоrijе XX vеkа. S ро^Ь^ prеvеlа ^авд ВоИ^ Bеоgrаd: Sluzbеni glаsnik.
Busic, Katarina. 2009. Salamon Berger i poceci izlozbene djelatnosti zagrebackog Etnografskog muzeja. U: Etnoloska istrazivanja 14: 281-300.
Greber, Erika. 2001. Textile Texte: Literaturtheorie und poetologische Metaphorik. Studien zur Tradition des Wortfeldes und der Kombinatorischen Dichtung. Köln/Weimar.
Donia, Robert. 2006. Sarajevo: biografija grada. Prevela s engleskog Daniela Valenta. Sarajevo: Institut za istoriju.
Hobsbom, Erik. 2011. Kako se tradicije izmisljaju. U: Hobsbom, E. I Rejndzer, T. (ur.) Izmisljanje tradicije, drugo izdanje. Prevele s engleskog Slobodanka Glisic i
Mladena Prelic. Beograd: XX vek.
Krnjevic, Hatidza. 1980. Zivi palimpsesti ili o usmenoj poeziji. Beograd: Nolit.
Malovic, Nikola. 2003. Peraski goblen. Kotor: Uliks.
Miller, Nensy. 1986. The Arachnologies: The Woman, theText, and The Critic. In: Poetics of Gender, red. N. K. Miller. New York.
SreCkovic-Divkovic, Dubravka. 2003. Vezilja. Beograd: Laguna.
Plas, Peter. 2003. Stocni diskurs i vukovi na svadbi u narodnoj tradiciji dinarskog areala. Narodna umjetnost, 40/2: 81-116.
Potkonjak, Sanja. 2004. Vid Vuletic Vukasovic i spasiteljska etnologija. U: Stud. Ethnol. Croat. Vol. 16, str. 111-140.
Slapsak, Svetlana. 2006. Anticki mit, zene i jugoslovenski film??? U: Zenicke sveske (decembar 2006). www. zesveske.ba/04/06/impresum.htm. pristupljeno 21.11.2015.
Vervaet, Stijn. 2013. Centar i periferija u Austro-Ugarskoj. Dinamika izgradnje nacionalnih identiteta u Bosni i Hercegovini od 1879. do 1918. godine na primjeru knjizevnih tekstova. Zagreb - Sarajevo: Synopsis.
