CC BY
5_изворни научни чланак
УДК: 821.163.41.09-1"1945/..."
СРПСКОВИЗАНТШСКО НАСЛЕЪЕ И ОДНОС ПРЕМА ТРАДИЦИJИ У ПОСЛЕРАТНОМ МОДЕРНИЗМУ
Марко М. РадуловиЙ
Институт за ктижевност и уметност Београд, Срби]а
Key words: Vasko Popa, Miodrag Pavlovic, Ivan V. Lalic, Ljubomir Simovic, Byzantium, medieval literature, postwar modernism, tradition, lyrical memory, archetype, new medievalism
Summary: This paper examines the attitude towards tradition, especially medieval heritage in the poetry of Serbian postwar modernism, particularly in the poetry of Vasko Popa, Miodrag Pavlovic, Ivan V. Lalic and Ljubomir Simovic. We establish a definition of the term "Serbian-Byzantine heritage" and discuss its position in the history of Serbian literature. Since a reactivation of medieval lyrical patterns takes place within a creative tradition renewal in postwar poetry, the paper defines the inner impulses and forms of this renewal. Subsequently, it examines the nature of the lyrical return to medieval literature. We discuss the extent that the activation of poetic, aesthetic and ideological particularities of old Serbian literature owes to the tradition of European modernism and how much it actually represents an autochthone process determined by the internal logic of Serbian literature. Finally, we determine the distinctive medieval poetic views - lyrical totality, a desire for completeness, the idea of history - that were reactivated in the poetry of postwar modernism as an answer to contemporary poets' questions.
Клучне речи: Васко Попа, Миодраг Павлович, Иван В. ЛалиЪ, Лубомир СимовиЬ, Византи|а, средаовековна каижевност, послератни модернизам, традицща, песничко сеЬаае, архетип, ново средаовековле
Апстракт: У раду се истражу]е однос према традиции, посебно према средаовековном наслежу у поезщи српског послератног модернизма, пре свега у песништву Васка Попе, Миодрага Павловича, Ивана В. ЛалиЪа и Л>убомира СимовиЬа. Одре^е се значеае термина српсковизанти|ско наслеге и разматра аегов положа] у исторщи српске каижевности. Реактивираае средаовековних поетичких образаца одиграва се у склопу стваралачке обнове традицще у послератном песништву, па се у раду посебно одре^у унутрашаи импулси и видови под куима се ова обнова одвща. Затим се испитое природа песничког повратка средаовековжу каижевности. Разматра се колико активираае поетичких, естетичких и идеолошких особености старе српске каижевности
ду^е традицщи европског модернизма, а колико заправо представка унутрашаом логиком српске каижевности условлен и аутохтон процес. Напокон, одре^у се особени средаовековни поетички ставови - поетски тоталитет, жудаа за целином, иде]а исторще - куи су реактивирани у поезщи послератног модернизма као одговор на савремена песничка питааа.
Српсковизантщско наслеге као питаше културног идентитета
и исторщског континуитета српске кшижевности
У исторщи српске каижевности ]една од основных класификацща ]есте подела на стару, народну и нову каижевност. Ови заокружени корпуси различу се ме^усобно не само по поетичким и формално-техничким особеностима, веЬ и по времену ]авлааа и деловааа у српсму културжу исторщи. Дакле, средаовековна, народна и нова каижевност не чине само три вида каижевног стварааа него и основне епохе српске културе. Свака од ових области одливде се специфичним поетичким претпоставкама проистеклим из особеног схватааа природе и функцще каижевног стварааа, као и одговара]уйим начинима насщааа, преношеаа и чуваша текста. Иако се стара, фолклорна и нова каижевност, дакле, посматра]у као аутономне области и аутохтоне форме каижевног стваралаштва, те се и изучава]у као засебне целине, оне за историку каижевности представла]у три конкретизацще ]единственог духовног и поетичког тока српске каижевности. У проучаваау српске каижевности, поред свих посебности старе, фолклорне и нове каижевности, истичу се везе и утица]и измену ова три вида каижевног стваралаштва. Дакле, засебне форме каижевног стварааа исторща каижевности посматра као делове ]единствене целине српске каижевности.
Поетички утица]и измену народне и нове каижевности чешйе су били предмет истраживааа и по правилу су лакше уочавани од веза измену старе и нове српске каижевности. Овакво стаае последица ]е исторщско-лингвистичког преокрета оствареног када ]е Вук КарациЪ за основу српског каижевног ]езика изабрао народни говор, али и промеаене културноисторщске парадигме успоставлене преласком из средаовековно-религиозног цивилизацщског модела на световно-гра^ански поглед на свет. Оствариваае веза измену старе и нове каижевности било ]е, дакле, отежано услед ]езичког, али и културно-идеолошког дисконтинуитета. Не маае од поменутих исторщских чинилаца на рецепцщу средаовековне каижевности у модерном добу утицала ]е и идеолошка предрасуда просветителства по ко^ ]е средаи век мрачно доба лудске исторще у коме су, уместо светлости еманципованог разума, лудским духом управлале религиозне празноверице.
Захвалу^уйи наведеном стица]у околности, стара српска каижевност нще се посматрала као аутономан каижевни систем утемелен на сопственим поетичким аксиомима, вей се, због ]езичке барщере ш]а се временом повейавала, доживлавала тек као споменик писмености ксуи се реципира само делимично, у преносу на савремени ]език, и чще су стварне везе и стваралачки утица] на нову каижевност, у на]маау руку, упитни. Овакав однос према српсковизантщском наслежу попримио ]е у Скерлийево] Историки нове српске ктижевности коначну форму одбацивааа средаовековног каижевног стваралаштва. Читава каижевна делатност немааийке епохе, по суду Jована Скерлийа, нще више од реторике богословла и пуке писмености, без икаквог стваралачког знача]а за нову каижевност насщалу од XVIII века.1 Иако присутна као посебна филолошка област и делатност кроз проучаваае и издаваае текстова какво ]е у XIX веку обавлао Отсуан Новаковий, а у прво] половини XX столейа кроз преводе Лазара Мирковийа и Миливо]а Башийа, затим као стваралачки подстица_|на културна епоха за песнике измену два светска рата, средаовековно наслеге се код историчара каижевности све до друге половине двадесетог века нще знача_|но померило са места го|е му ]е Скерлий одредио у сво^ Истори]и.
После Другог светског рата медиевисти с Димитрщем Богдановийем и Ъор^ем Трифуновийем на челу, кроз систематска проучавааа и филолошки рад на откриваау, прире^иваау и коментарисаау текстова средаовековне гра^е, показали су недостатност Скерлийеве тезе у контексту интегралних каижевноисторщских проучавааа. За аима су следили и сами ствараоци модерне каижевности, пре свих Васко Попа и Миодраг Павловий. Негу]уйи у]едно уреднички и антологичарски рад, као и песничко и есе]истичко стваралаштво, оба песника радила су под|еднако на презентоваау и стваралачком реактивираау наслега средаовековне каижевне епохе у модерно] култури. Тако ]е у исторщи српске каижевности, после Другог светског рата, превладана Скерлийева теза уз замерку да ]е „избрисао читаво средаовековно наслеге као безвредно за духовни и културни идентитет нашег народа" (Богдановий, 1991: 16). Стога ]е разумливо што 1ован Деретий у Истори]и српске ктижевности средаовековну каижевност осветлава као интегралан
1 „Стара српска, средаовековна каижевност, готово исклучиво црквеног карактера, ко]у су црквени луди у црквеним иде]ама писали за црквену употребу и за црквене читаоце, нще могла бити од утица]а на ]едну каижевност новога, световног доба. Сва та каижевност литургщских требника, типика, канона, хронографа, законика, хагиографщских списа, 'хвалних житща' христолубивих и благочестивих владалаца и црквених великодостс^ника, у на]болем случа]у апокрифних дела и болесне црквене романтике, све ]е то било више писменост но каижевност у правом смислу речи, и ако се данас бро]и у каижевност то ]е у недостатку чега другог, и зато што ]е то тако досада примлено" (Скерлий, 1997: 19).
део свеукупне српске каижевности и као посебан садржа] духовне и културне исторще српског народа. Промешена каижевноисторщска перспектива пред проучаваоце каижевности поставила ]е следейи изазов: „Сам, пак, сусрет епохе новще српске каижевности са средаовековним насле^ем _|ош нще теорщски поставлен на шире истраживачке основе. Ернст Роберт Курцщус ]е показао колико ]е западноевропска каижевност све до барока била ослоаена на античке, углавном римске основе. Пред будуйе истраживаче простора српске и уопште православних словенских каижевности отвара се _|ош неиспитана област непрекидности садржа_|но-стилског израза од антике преко средаег века до новщег доба" (Трифуновий, 2009: 272).
Питааа идентитета српске каижевности и могуйности аутентичног усва]ааа српсковизантщског наслега ]авла]у се пред кра] двадесетог и у првим деценщама двадесет и првог века у новом светлу. Иако данас нико не спори да ]е средаовековна каижевност незаобилазан део српске културне исторще, да ]е то она] ток стваралаштва чще се теме, мотиви и жанрови ]асно распозна]у у делима српских песника друге половине двадесетог века, научници _|ош нису подузели систематска истраживааа о копима ]е говорио Ъор^е Трифуновий. Уместо тога отвара]у се метаисторщска питааа о природи, смислу и аутентичности стваралачког континуитета модерне каижевности са старом. У досадашаим каижевноисторщским увидима поетичко наслеге српске средаовековне културе сагледано ]е као веза са Византщом, а преко ае са античким културним насле^ем, како ]е то приметио Jован Христий поводом песништва Ивана В. Лалийа (Христий, 1969). Оваква представа афирмише европски идентитет српске каижевности. У XXI веку поставла се, ме^утим, питаае да ли ]е овакав континуитет заиста исторщски и научно релевантан, или ]е у питаау интелектуални конструкт ксуи насще из желе културе за сопственим самоутемелеаем. Метонимщском заменом и методолошким уопштавааем ]авла се по]ам Византще - шири, у]едно и неодре^енщи од каижевноисторщског по]ма стара српска каижевност - као упоришна тачка у промишлаау идентитета српске културне и каижевне исторще.
Разнородне оцене о улози и смислу византщске поетике и естетике у исторщи српске каижевности, као и различите каижевне манифестацще симбола Византще у делима српских аутора, довели су - у контексту нових студща каижевности юуе се баве преиспитивааем постсуейих културних идентитета - до тога да по]ам континуитета са византщском каижевношйу и културом буде преиспитан у светлости културолошке жудае за самоутемелеаем. Тако се, осим говора
о византщским коренима као саставном делу идентитета српске каижевности, чу]у и гласови юуи ова] континуитет проблематизу]у износейи пред нас дилему о Византщи као „идентитету или утопщи исторще српске каижевности" (Бошковий, 2013). Запитаност о природи континуитета са византщским насле^ем, односно поновно актуелизоваае амбивалентних гледишта Скерлий - Богдановий, у раду Драгана Бошковийа проистиче из дилеме да ли ]е за српску каижевност средаовековно наслеге природни и органски део, или се оно конструише и успоставла тек у склопу настоцааа исторще каижевности да изгради стабилан културолошки идентитет, односно као сво]еврсна „жудаа за византщским". Тако схвайена потреба повратка византщским изворима савремене духовности могла би да буде сагледана у контексту западне „жудае за средаим веком" и проматрана у склопу студща медиевализма и неомедиевализма.2 Оваква истраживачка визура често у говору о Византщи, уместо целовитог исторщског проучавааа засебног културног феномена, подразумева само рецепцщу византщског у исторщи српске културе. На та] начин у први план избща]у метаисторщска питааа о (дис)континуитетима и идентитету, док се исторщска Византща губи из истраживачког фокуса. Средаовековно-византщско тада се исклучиво посматра као питаае српског културног идентитета; аегова улога и знача] у српско] каижевности сагледава]у се у склопу савременог европског покрета и културног тренда повратка средаовековлу, док ]е у проучаваау изражен методолошки и теорщски еклектицизам ко]и у себи спа]а нови историзам, колонщалне, родне и друге модерне студще. Оваква истраживааа у нашо] култури ]ош увек нису систематски подузета ни терминолошки и проблемски у потпуности конституисана, али су присутна насто]ааа да се византщско у уметности сагледа кроз специфичну призму медиевализма и неомедиевализма.3
Без обзира на то да ли оспоравамо или прихватамо византщско наслеге као битну компоненту нашег културног идентитета, или пак сагледавамо жудау за византщским као покуша] успоставлааа континуитета муи мора да остане само чежаа и немогуйност, присуство византщско-средаовековних поетичких образаца у модерно] српско] култури и каижевности ]е несумаиво, иако ни]е увек ]асно
2Медиевализам ко]и ]е у виду академских студща засновао Лесли Воркман истражу^е типове рецепци)е средаовековног у постсредаовековном добу, док ]е неомедиевализам разу1)ени)и по]ам у коме се издва)а елеменат проучавааа односа фикцщског и исторщског у гра^еау слике о средаем веку (Па)иЬ, 2013: 66, 67).
3 Такав приступ примеаен ]е у тематско-проблемском зборнику радова уре^еном на Филолошко-уметничком факултету у Крагу)евцу Византи/а у (српско/) ктижевности и култури од средтег до двадесет и првог века (2013).
видливо. Да бисмо истраживачки утемелено проучавали везе измену средаовековног каижевног наслега и српског песништва после Другог светског рата, односно како бисмо уочили и одредили природу утица]а измену српсковизантщске поетике и индивидуалних поетика песника Васка Попе, Миодрага Павловийа, Ивана В. Лалийа и Лубомира Симовийа, служийемо се одре^еаем средаовековне каижевности ксуе ]е дао Димитрще Богдановий у Истори]и старе српске ктижевности (Богдановий, 1991).
Српска каижевност средаег века насщала ]е и формирала сво] препознатлив лик на поетици и естетици византщске каижевности. Философска, естетичка, идеолошка основа, затим систем жанрова, тематско-мотивска одре^еност, основни уметнички поступци и, напокон, на]шири поглед на свет старе српске каижевности, били су условлени аеном припадношйу византщском културном хоризонту.
Ипак, иако се стваралачки уобличила на основама византщске поетике и естетике, као уметничког израза хришйанске религиозности, стара српска каижевност истовремено у та] универзалан поетичко-иде]ни оквир уткива теме и мотиве юуи изражава]у исторщско и егзистенцщално искуство српског народа. Стара српска каижевност „се налази уклоплена у систем жанрова средаовековне и византщске каижевности, али ]е дело сопственог аутора, што значи - писца српске народности, производ сопствене културне средине чак и када аутор нще по народности Србин, дело ксуе се тиче сво]е, националне теме односно састав у служби националног култа" (Богдановий, 1991: 30). Под по]мом српсковизантщско наслеге подразумевамо управо ова] корпус литературе како га опису]е Богдановий. Избором термина у коме се спа]а]у одреднице српског и византщског желимо да истакнемо да каижевно наслеге средаовековне културне епохе схватамо као неделиву целину, пониклу на основама и уклоплену у систем жанрова византщске поетике, али са особеним, српским тематско-мотивским и иде]но-културолошким преокупацщама.
Модернистичка обнова традицще у поезщи
друге половине XX века
Духовно-психолошке основе модернистичког окретааа традицщи, односно песничког понирааа у све дублу прошлост, .Тован Христий одредио ]е као потрагу за архетипским: „И можда би тражеае архетипског могло да послужи као клуч за разумеваае савремених песничких преокупацща исторщом" (Христий, 1969: XII). Архетипско се сагледава
као упоришна тачка из Koje се може наслутити смисао исторщских процеса и уместо фрагментарности времена доживети пуноЙа и целина бивствовааа. Ослаааае на достигнуЙа ]унговске психоанализе уочава се и у запажаау Зорана МишиЙа о откриваау колективног наслега у дубинама индивидуалног песничког биЙа. Наиме, архетип као облик колективно несвесног, остварен у миту, налази се у сваком човеку по]единачно. Уколико прихватимо МишиЙеву и ХристиЙеву опаску о песничком интересоваау за исторщу и традицщу као потрагу за архетипским сло]евима искуства, онда се и средаовековно наслеге у песништву после Другог светског рата, ]едним сво_|им делом, ]авла у склопу настсуааа да се поетски изрази архетип. Jeдан од претеча наших послератних модерниста у аиховом односу према средаовековном, Станислав Винавер, у свом незавршеном спеву Немала (Винавер, 2012) средаовековле сагледава маае као исторщску епоху, а више као прадревно доба супротставлено модерном искуству лишеном митова. Самераваае, етичко-естетичко супротставлаае и песничко стапаае хоризоната митске прошлости и савременог десакрализованог света]едан ]е од основних поступака и у поезщи Васка Попе, Миодрага ПавловиЙа, Ивана В. ЛалиЙа и Лубомира СимовиЙа. Песничко актуализоваае српсковизантщског наслега морамо стога контекстуализовати ширим поетичким интересовааем за митско искуство.
Незаобилазан елемент песничке обраде традицще представла питаае односа поезще и мита. Као што ]е песник у дубинама сопственог биЙа поново откривао облике традицще и колективно искуство посредовано митским формама, тако ]е и у просторима сопствене поезще изнова проналазио митско искуство и кретао му у сусрет. Према речима Зорана МишиЙа, оно по чему се модерни песник разливе од песника из доба ближих митском поимаау света ]есте чиаеница да модерно песничко искуство не проистиче из универзалних митова и колективних веровааа, вей се митска (само)свест ]авла на кра]у стваралачког пута, као интериоризован садржа] поетске духовности. Зоран МишиЙ, дакле, указу]е на кретаае поезще према миту, насупрот предмодерном проистицаау песништва из мита, као ]едну од основних дистинктивних карактеристика модерног песништва. Овакав покрет условлен ]е и битно одре^ен чиаеницом „празне идеалности" („leere Idealität") (Фридрих, 2003) као основног онтолошког искуства модерног стваралаштва: „Збрка такве модерности састо]и се у томе да ]е до неурозе гони тежаа да се побегне из стварности, али ]е немоЙна да веру]е у неку садржа_|но одредливу и смислом испуаену трансценденцщу или да ]е створи" (Фридрих, 2003: 49).
Присуство мита и традицще у српсюу поезщи друге половине двадесетог века представла покуша] превладавааа фрагментаризоване стварности ко]а се по]авлу]е као одраз испражаене оностраности. Поезща настсуи да изнова осво]и перспективу из муе се може наслутити пунойа смисла, ]единство и целовитост света. Осейаае „празне идеалности" упуйу]е песника да се окрене себи и сопственим дубинама да би, потом, на аиховом дну, неочекивано открио архетипске облике колективно несвесног, односно поново наслутио пунойу трансценденцще. Модел испражаене оностраности ]авла се из исторщских околности у муима не постсуи за]едничка слика света муа би се наметнула општеважейом снагом. У такво] ситуацщи песник открива веру ]едино као чиаеницу поетске имагинацще, из чега се ра^а интериоризована и естетизована вера поезще.
Након искустава предратног надреализма, ко]и ]е теорщски почивао на негираау традицще, иако ]е у стваралачко] пракси често изневеревао сопствену теорщу, ]авла се потреба за поновним осва]ааем традицще. Покрет поезще ка сло]евима прошлости протицао ]е и донекле се обликовао кроз полемику и отпор према представницима надреализма: „Научени да одбацу]у традицщу у име савремености, многи не опажа]у да ]е антитрадицщски став свуда у свету престао да буде савремен. Савремену поезщу све маае надахау]е она] рушилачки занос ко]и ]е пре тридесетак година био аена главна покретачка снага" (Миший, 1976: 250).
Да не би била стваралачки анахрона, духовно] тежаи модерних песника за традицщом било ]е потребно и теорщско утемелеае. Због тога су песници често у сво]им есе]има осмишлавали по]ам традици]е и развщали могуйности аегове стваралачке примене. Критичар Зоран Миший, као ]едан од на]гласни]их апологета поетске реактуализацще традици]е, идентификовао ]е духовне импулсе положене у основе такве стваралачке обнове: „Традицща ]е она линща духовног и песничког определеаа, не одвей популарна и не увек спасоносна, често и погибелна, у сваком случа]у неканонска, каткад и понорна, ]еретичка и инфернална, али и узнесена и унутрашаим споко]ством озарена, ко]а се пружа од праистока нашег сейааа до прага будуйности ко]у песници слуте" (Миший, 1976: 251).
У Мишийево] дефиниции традици]е важна ]е аена временска про]екци]а у будуйност: уместо да буде само наслеге прошлости, традицща се успоставла као лини]а континуитета у ко]о] се открива духовни идентитет и про]екту]е културна будуйност народа. Традицща ]е сублимаци]а интегралног искуства времена, односно перспектива
из ксуе се пружа поглед на прошлост, садашаост и будуйност као три дела ]единствене духовне авантуре човечанства: свет коме она да]е облик нема почетка; он се увек изнова ствара, и увек изнова суочава са про]екци|ом сво]е тежае за бесконачношйу, ксуу зовемо традициям" (Миший, 1976: 253). Проблем времена, дакле, ]авла се у модерно] поезщи као проблем смисла, односно као трагаае, у неповратном току постсуааа, за симболима копима се сведочи тра]ност човекове духовне егзистенцще и копима се посредуе универзално значеае: „И када песник трага за зрелошйу и мудрошйу, тада ]е обуздаваае ковитлаца збивааа и отицааа времена у ништавило подухват са чиме све друго започиае. То значи не видети време само као бескра]но хераклитско протицаае него и као низ парменидских константи; другим речима, видети исторщу и као ток ксуи се не врайа, али и као низ клучних, вртложних тачака ксуе нас одвлаче у дубину и у смисао" (Христий, 1969: XIV).
Песнички дщалог са традициям оствару]е се превасходно као универзално сейаае. Сейаае нще пуки ретроспективни поглед, вей представла клучни поступак у осва]аау простора духовности. За Ернста Касирера свет културе посще делом човековог искуства само путем сейааа као креативног чина. Исторщу као науку и поезщу као стваралаштво Касирер доводи у везу управо по томе што мой сейааа у аима игра одлучу]уйу, животодавну улогу и представла основни органон сазнавааа: „повщесни предмети има]у прави битак само док их се нетко ^ейа - а сам чин ^ейааа мора бити непрекинут и тра]ан... Да бисмо по^едовали свщет културе, морамо га непрекидно поновно осва]ати повщесним ^ейааем. Али ^ейаае не значи само акт репродукцще. То ]е нова интелектуална синтеза - конструктиван чин" (Касирер, 1978: 237). Видимо да ]е у Касирерово] интерпретации сейаае у сво^ основи, пре свега, стваралачки поступак. Jедини начин да чиаенице културе постсуе за нас као истине духа, а не само као матерщални остаци прошлости, ]есте да се изнова сейааем призива]у у свест. У сфери поезще, ко]а се гради као дщалог са традициям, сейаае има вредност поетичко-егзистенцщалног императива ксуи омогуйава конституисаае песничког света.
Сейаае нще неутрални поетички поступак, вей наста]е као одбрамбени одговор на егзистенцщалну драму у ко^ се стваралац обрео. У сво^ апологщи традицще, Миший управо у културно] прошлости човечанства види начин да се поезща спаси од бездушних облика техничке цивилизацще (Миший, 1976). А када Павловий у програмсюу песми „Научите щесан" дочарава суштинску угроженост човека у свету, онда он пева: „у овом рату юуи сейаае брише / научите
щесан то ]е избавлеае". Дакле, сейаа ]е угрожено, а са аим и нешто темелно у човеку. Песма ]е та ксуа лудску суштину може да сачува, односно да спасе човека од самозаборава Духа и Смисла, а то постиже управо тиме што се ]авла и као сейаае, куе има стваралачки и обредни карактер: „у раздоблима чщи ]е основни тон профаност, а не ритуална нити исторщска схема времена (]ер исторщска ]е битно херо^ка, дакле ]ош не сасвим профана), уметност ко]а подсейа на обред, посще облик аеговог спасавааа од заборава" (Павловий, 1999: 86).
Сейаае нще проста репродукцща прошлости каква ]е она била уистину, оно не представла незаинтересовани поглед ко]и жели да спозна исторщско ради пуког сазнааа; сейаа ]е диктирано егзистенцщалном нужношйу, па стога чини вид самоодбрамбеног духовног покрета: „Исторщски артикулисати прошлост не значи спознати ]е, каква ]е, у ствари, била! То значи овладати сейааем онако како блесне у тренутку опасности... Опасност под|еднако прети и постсуаау традицще и аеним примаоцима" (Бещамин, 1974: 81). У поетикама песника Васка Попе, Миодрага Павловийа, Ивана В. Лалийа и Лубомира Симовийа сейаае се ]авла управо „онако како блесне у тренутку опасности". Бещаминов увид кореспондира са Мишийевим об]ашаеаем дубле егзистенцщалне и духовне потребе юуа ]е условила песничко реактуелизоваа традицще. Облик и смисао ко]и садржа] сейааа поприма у песничко] имагинацщи исполава]у се као поетичка артикулацща вредности ко]е опста]у у тренуцима егзистенцщалне угрожености бийа. Синтагма „песници културе" ]авла се као каижевноисторщска класификацща песништва Васка Попе, Миодрага Павловийа, Ивана В. Лалийа, Лубомира Симовийа; она може да заведе на погрешан пут да ]е реч о ствараоцима ко]и културу открива]у у маниру неокласицистичког глорификовааа вредности прошлости; а заправо ]е реч о борби за угрожену духовност у свету доживленом као простор изгнанства. У том смислу синтагма „песник културе" односи се на ствараоца модерности у чщем делу енергща традицще бива активирана као сила ко]а се у односу на доминантну техничку цивилизацщу ]авла као „инфернална и ]еретичка" (Миший, 1976).
Било да се оствару]е у виду ходочашйа духовним вредностима прошлости усред ситуацще исторщске угрожености, као у Усправно] земли или песништву Лубомира Симовийа; или да ]е реч о покуша]у успоставлааа целине после искустава фрагментарности модерне свести, као у Павловийево] поезщи; или пак да ]е основни начин на ко]и човек испуаава сво]е есхатолошко позваае у свету, као код Лалийа - сейаа се у поетичком систему ових песника увек ]авла као егзистенцщално-
стваралачки одговор на тренутке опасности у юуима се духовни лик човека нашао у исторщском току. Активираае сейааа у поезщи знак ]е блискости модерне песме са литургщом у ко^ ]е „све дейаае, спомен живи, живоносни, свега онога што се нас ради догодило" (Радовий, 2011).
Егзистенцщална условленост сейааа сведочи да ]е реч о поетички битном чину, а не о конформистичком погледу уназад; другим речима, апологща сейааа знак ]е модерности и актуелности, а не комеморативне природе стваралаштва српских песника после Другог светског рата. Дакле, сейаае нще поетички/естетички/егзистенцщални ескапизам, вей се напротив конституише као форма активног односа и заузимааа стваралачког става према стварности ксуа песника окружу]е. Концепт сейааа код песника српског модернизма не представла музе]ско сабираае и инвентарисаае културних реалща, не ]авла се у форми декоративне идеализацще егзотичне прошлости, нити опста]е као егзибиционистичка фетишизацща насумичних исторщских периода. Сейаае ]е насушна потреба модернитета проистекла и обликована управо из духа савременог песничког искуства.
Откриваае исторщског наслега у дубинама песниковог бийа о коме ]е говорио Зоран Миший, сведочи о интериоризованости традицщског искуства; облици прошлости не доживлава]у се као екстерщер света, вей се нуде као иманентни садржа]и стваралачке духовности. Спознаваае сло]ева памйеаа као садржа]а песниковог идентитета отвара питаае места унутрашаег бийа у сполашаем простору. Другим речима, пошто ]е открио наслеге традицще као нешто суштински лично, интимно и тра]но, песник изнова мора да промисли себе и да смести сво]у личну духовну традицщу у оквире исторще као временског протицааа и смеаивааа дога^а. На та] начин се у поезщи оствару]е нова динамика измену слободне песничке имагинацще и традицще као насле^ених колективних симбола: „]а морам себе да поставим у исторщску судбину и исторщску судбину у сво]у сопствену човекову дубину" (Бер^ев, 1989: 21). Укратко, исторща у поезщи прессе да буде тек збир дога^а, вей се доживлава и сагледава као проблем времена и смисла индивидуалног бивствовааа.
Позицща из ксуе песник успева да препозна исторщски ток у себи, али и да постави себе непоновливог у перспективу исторщског тока (Бер^а]ев), сублимише у себи два основна вида човекове егзистенцще: задатост колективне свести и непоновливост индивидуалног искуства. На динамици и интерференции перспектива исторщског и личног заснован ]е важан део поетичког система песништва друге половине
двадесетог века.
Битна одлика поетике сеЙааа jecTe да она нще усмерена само на духовност сопственог народа веЙ да помоЙу ае човек може стваралачки да усва]а садржа]е и вредности других култура. Важан ]е исказ Миодрага ПавловиЙа да помоЙу сеЙааа можемо имагинативно посво]ити исторщске наративе других народа: „сеЙаае се затворило у ритуални круг у муем можемо имати претке ксуи по крви никада нису били наши, можемо замишшати свете ратове ксуе наш народ нще водио, прогласити сво]им крашем и сво]им пророцима шуде са другог континента" (ПавловиЙ, 1999: 38). На овом плану поетика сеЙааа испошава сво]у универзалну природу. Било да ]е усмерено на исторщско искуство сопствене културе, или пак да за сво] предмет има садржа]е других култура, сеЙаае представша откриваае дубшег духовног идентитета човечанства.
У сво]им есе]има МишиЙ ]е поетички заокрет према традицщи у песништву довео у везу са сазнааима модерне физике, психологще и антропологще, али ]е тако^е отвараае ка дубинском искуству времена видео и као неминован исход интериоризоване, индивидуализоване колективне духовности кеду модерна поезща открива и присва]а у трагаау за сопственим биЙем: „Удашу]уйи се све више од прошлости, модерни песник нашао се изненада поново пред аеним лицем. У тренутку када ]е, сав предан интроспекцщи, поверовао да ]е открио неоту^иву основу свог биЙа, он ]е, из дубина подсвести, напокон осветшених, зачуо тамне предачке гласове" (МишиЙ, 1976: 215). Откриваае прошлости не оствару]е се кроз спошашау ретроспекцщу, веЙ се об]авшу]е као стваралачка неминовност ксуа се песнику оглашава из дубина унутрашаег искуства. Дакле, по МишиЙу, модерни песник не открива прошлост око себе веЙ у себи, и то не као прошлост културне исторще него као садашаост уметничког искуства. Овако сагледана традицща нще обележена атрибутима ко]и се иначе односе на ова] по]ам: догматичност и конвенционалност. Традицща ]е откривалачка ]ер ]е лична и ]ер се спозна]е у интериоризованом виду; она ]е стваралачка ]ер се нуди као саставни део модерног искуства ко]е тражи да буде изражено на нов начин, средствима и поступцима модернитета, а не прошлости. Питаае ксуе се из овако осво]ене перспективе намеЙе као основни проблем поетике прошлости ]есте: „Како оживети у себи осеЙаае исторще, колективне судбине и свемирске саобразности, не ослааа]уЙи се на традиционалистичке обрасце?", односно: „Како стварати универзалну уметност на солипсистичким основама" (МишиЙ, 1976: 215)?
Традиционални симболи и топика прошлости бива]у у поезщи Васка Попе, Миодрага Павловийа, Ивана В. Лалийа, Лубомира Симовийа, вишеструко преображени и угра^ени у поетички систем ко]и их на нов начин осмишлава. Динамичан однос сло]а савремености, техничке лексике и угрожених духовних истина (Лалий); затим, отвараае митског времена у линеарном току исторще (Павловий); препознаваае сопственог духовног лика и судбине у сакралним реалитетима прошлости (Попа); успоставлаае предааа као етичког коректива савремености (Симовий) - ово су само неки од начина на ко]е наслеге традицще кроз модерну песничку обраду поста]е садржа] савременог поетског искуства. Другим речима, традицща ]е у модерно] поезщи суб]ективизована и интериоризована, а нще канонизована.
Ново средшовековле и послератни модернизам
Адрщан Марино разлику]е два вида суб]ективне модернизацще традицще. Свака песничка реактуализацща прошлости представла „откриваа претходника (иде]а, аутора, дела), што ]е чин рехабилитацще ко]и ]е често сведен само на просте афинитете и на некада врло апроксимативне сличности, али ко]е су самим тим испуаенще значеаима" (Марино, 1997: 72-73).
У трагаау за претходницима Марино разливе две типичне ситуацще:
1) „Ону случа)'них, измишлених претходника, „откривених" по сваку цену, кроз чин екстремне, често илузорне модернизацще."
2) „Позицща легитимних и об]ективно-прихватл>ивщих претходника, куи антиципира]у ]едан или више елемената типичних за модерни дух или живот... То су они што се крейу у смеру исторще, чак и у опскурним и конфузним облицима, то ]е случа] писаца са исторщском визщом, чак и када она поприма утопщске облике... У таквим околностима, модерност ових претходника, иако веома несталног карактера, не може бити сматрана за фантазщу, каприц или да ]е апсурдно-суб]ективне природе, вей она одговара неким општим реалностима потвр^еним од стране друштвеног прогреса." (Марино, 1997: 72-73)
Начин на муи се у оквиру ширег модернистичког окретааа традицщи у српско] каижевности после Другог светског рата открива српсковизантщско духовно наслеге одговара друго] типично] ситуацщи
Kojy Марино onncyje. Найме, елементи средаовековне поетике и одре^ене духовне ситуацще те каижевности кореспондира]у, или су у асоцщативном дослуху, са модерним искуствима, стрепаама и стваралачким преокупацщама савремене српске каижевности. На ова] начин се континуитет ко]и ]е успоставлен, иако диктиран суб]ективистичким позицщама стваралаца, личним песничким сензибилитетом и особеностима индивидуалних поетика, ]авла као каижевноисторщски закономеран и легитиман, ]ер разлози и оправдааа аеговог постсуааа леже у]едно у савремено] поетичму, духовно] и егзистенцщално] проблематици српске каижевности колико и у аено] исторщи и традицщи. Другим речима, у ткиву сопствене каижевности модерни песници налазе подстица] за уметнички дщалог и исторщску перспективу из ко]е сагледава]у савремене лудске ситуацще и цивилизацщска стааа. Успоставлаае континуитета са прошлошйу, дакле, поста]е више од суб]ективног определеаа и личног каприца; континуитет се ]авла као об]ективан каижевноисторщски и духовни процес првог реда.
Однос према српсковизантщском наслежу у песништву Васка Попе, Миодрага Павловийа, Ивана В. Лалийа и Лубомира Симовийа ]авла се у склопу шире песничке усмерености ка просторима традицще и мита, односно пространствима културе. Откриваае средаовековног наслега у нашо] поезщи блиско ]е модернистичким окретааима одре^еним епохама прошлости и аихово] фетишизации (Armstrong, 2008). У том смислу, оно кореспондира са Паундовим откривааем трубадурске поезще Европе или аеговим тражеаем инспирацще у кинеско] лирици, блиско ]е и Елиотовом одабиру сопствене традицще у делима енглеских метафизичких песника. Овакво поетско усмереае могуйно ]е тумачити из перспективе осветлавааа и поетичког активирааа у таму потонулих митова далеких култура, што ]е ]една одлика поезще европског модернизма.
У модернистичким општим кретааима ка исторщском и архетипском, српским песницима, понудио се, сасвим природно, сопствени средаи век. Он ]е био у добро] мери непознат и доволно та]анствен да буде поетички изазован да се реактивира у модерно] стваралачко] имагинацщи. Због чиаенице ксуу само ранще означили као ]езички дисконтинуитет и промена културне парадигме, и првобитни прекид и потоаа обнова српсковизантщског наслега одвщали су се као хотимични - идеолошки, поетички и културноисторщски - ставови стваралаца: „И како то обично бива у свим превратима, нови писци су се трудили да што одлучнще и потпунще забораве на сво]е претходнике,
тачнще да се нешто више удале од наслега ко]ем су природно припадали. Због тога се каснща, хотимична врайааа на стару српску традицщу, а до тога долази тек кра]ем XIX и у прво] половини XX века, пре могу сматрати песничким посезааем за непознатом прошлошйу, неголи враЬааем на старо. У ствари, ту по]аву би на]пре требало одредити као трагаае за архетиповима муи симболички могу преобликовати ново стваралаштво, везу]уйи датог писца у исти мах непосреднще за родно тле" (Поповий, 2001: 477). Оно за чим су европски песници модернизма трагали у далеким културама и у таму обавщеним временима, српским песницима нудило се у прошлости сопственог народа - ]еднако далеко и у исто] мери неосветлено, а стваралачки битно и инспиративно. Рекли смо да ]е поетичко интересоваае за средаи век код наших писаца после Другог светског рата условлено, измену осталог, и аиховом окренутошйу ка Елиоту и европско] модерно] поезщи. Ви^еае каижевности као система у коме су тесно повезана дела прошлости и будуйности, у Елиотовом есе]у „Традици]а и индивидуални таленат", односно као променливе структуре ко]а у синхронщском поретку држи на окупу дела ко]а се у природном току ]авла]у на ди]ахрони]ско] равни, одговара средаовековно] иде]и поетског тоталитета, односно „доживла]у каижевног наслега као ]единствене целине без обзира на различита времена из ко]их то наслеге долази" (Богдановий, 1991: 63). Каижевност различитих времена успоставла се као духовна целина ко]а се са сваком генерациям изнова осва]а, меаа, али притом тра]е као непрекинут духовни процес. Ово ]е основна карактеристика поимааа традици]е српских песника друге половине двадесетог века, прегнантно изражена Павловийевом реченицом из предговораАнтологии „Док се карактерне и менталне особине народа из епохе у епоху меаа]у у толико] мери да се може питати да ли на ]едном тлу живи она] исти народ ко]и ]е живео пре неколико векова, литература удалених векова оста]е чврсто у истом ланцу, оста]е физички присутна, поста]е савременик сваког новог каижевног дога^а" (Павловий, 1978: LXXXV). Стваралачки покрет ка прошлости у друго] половини двадесетог века, оличен у иде]и „поетског тоталитета", почива на жудаи ко]а ]е била ]едно од централних места у средаовековним теолошким, философским, естетичким и мистичним контемплацщама - жудаи за целином. (Нще случа]но што чежау за осва]ааем духовне перспективе из ко]е се свет поетички наслуйу]е као целина, Миодраг Павловий исказу]е у песми са насловом „Кантакузин".)
У средаовековно] каижевности, песници су трагали управо за оним искуствима ко]а су се нудила као одговор на савремена питааа ко]а су их опседала. Када се погледа начин на ко]и су у сво]им антологи]ама
текстове средаовековне каижевности прире^ивали Миодраг Павловий и Васко Попа, уочава се да су их они прилаго^авали тако што су из аих изоставлали делове ко]е су сматрали за конвенционално и обавезно исповедаае вере, а доносили она места ко]а су пред читаоца износила духовну драму средаовековног човека и на та] начин била блиска савременом искуству.
Поред иде]е поетског тоталитета и жудае за целином, ]едан од главних проблема модерне поетике ко]и ]е кореспондирао са српсковизантщским насле^ем ]есте - иде]а исторще. Како ]е истакао Jован Христий, у вези са по]мом Византща израаала ]е и специфична визща исторщског процеса, односно поетске историософще: „Преокупацща исторщом типично ]е модерна преокупацща... вей и зато - и то ми се чини на]важнще - што осейамо потребу да прона^емо неку константу у току исторще и времена ко]а нам може послужити као полазна тачка за разумеваае аиховог протицааа" (Христий, 1969: XIII). Српсковизантщско наслеге на]делотворнще ]е у песмама исторщске инспирацще у ко]има песници покушава]у да предоче сво]у визщу протицааа времена. У том смислу од посебног знача]а су збирке и песме у юуима се поетски приказу]е средаовековна исторща са мноштвом аених ликова. Нще реч о просто] реконструкции истори]ских епоха, вей, напротив, о покуша]у сагледавааа дублих сло]ева сопствене прошлости и трагааа за упоришним симболима сво]е културе.
Будуйи да ]е српсковизанти]ско наслеге припадало национално] каижевно] истори]и, аегово песничко реактуализоваае ни]е било само одзив на модерне тежае у европско] поези]и нити тек елемент у изградаи индивидуалних поетика наших песника. Византща као тема ]авла се и у европско] каижевности (Те]тс). Ме^утим за српске песнике поред Византще као „метафоре о пореклу", посто]и и истори]ска Византи]а, „од непроцеаивог знача]а за духовну и интелектуалну културу" српског народа (Лалий). Стога се усмереае на средаовековно наслеге не може контекстуализовати ]едино поетиком европског модернизма, вей се оно мора сагледати из перспективе српске културне истори]е, а у ао] се српсковизанти]ско наслеге ]авла као духовна класика.
Поетички дщалог са средаовековном каижевношйу после Другог светског рата представла више од модернистичког окретааа прошлости и традицщи; откриваае средаег века инспирисано ]е, наиме, трагааем за идентитетом сопствене културе. Песничка ревитализаци]а српсковизанти]ског наслега ]е, дакле, самосво]на, унутрашаом логиком културног разво]а условлена и усмерена, стваралачка самоспозна]а у новом добу. Поетички отпор ко]и се код послератних модерниста развио
према непосредно претходейо] генерации надреалиста и авангардних песника исполавао се, измену осталог, и кроз успоставлаа поетског континуитета са песништвом Jована Дучийа, Милана Ракийа, Милутина Бо]ийа, Момчила Настасщевийа, Станислава Винавера. Управо су у делу наведених песника, код сваког на особен начин и у различите] мери, плодотворну поетичку улогу играли извесни елементи муи су представлали саставни део византщске поетике. Српска поезща друге половине двадесетог века на потрагу за средаовековним естетичким вредностима била ]е упуйена преко песника првог и другог таласа модернизма. Дакле, успоставлаа континуитета са српсковизантщском каижевношйу одвща се у духу српског модернизма: „Старщи сло]еви традицще - у првоме реду средаовековна религиозна духовност, византщска цивилизацща и стара словенска митотворна духовност и култура - доживели су сво]у ренесансу у модерно] уметности" (Радуловий 2007: 113).
У временима дисконтинуитета и стваралачке чежае за реактивирааем духовне прошлости, реактуелизоваа каижевних облика традицще има снагу и знача] поетичког става, док континуитет ко]и се на ова] начин успоставла представла у]едно и ново преосмишлаваа традици]ског наслега. Средаовековна традици]а била ]е непожелна у званично] културно] идеологи]и тога доба, тако да ]е аено поновно актуализоваае у делима српских песника заиста имало ^еретички и инфернални" вид, али се истовремено оно презентовало са „спомуством и унутрашаом озареношйу" (Миший), о чему сведоче речи Миодрага Павловийа из увода у Антологи]у српског песништва: „Антологичар не осейа потребу да об]ашаава зашто сво]у антологи]у српског песништва почиае тринаестим веком, односно, поезщом старе каижевности. Ради]е би и сам чуо неко об]ашаеае зашто се, сем ретких изузетака, сматрало да наша лирска поезща, почиае да посто]и од йегоша и Бранка Радичевийа. Лепа би то била каижевна и песничка традици]а ко]а би тра]ала тек ]едно столейе" (Павловий, 1978: XVI).
Обнова српсковизантщског наслега подузета од водейих српских песника после Другог светског рата, теорщски ]е промишлена и песнички разноврсно остварена, па можемо говорити о новом средаовековлу као феномену српског послератног модернизма. „Ново средаовековле" ]е термин ко]и ]е формулисао Никола] Бер^ев; он под тим по]мом подразумева епоху „када се кретаае од Бога завршава и почиае кретаае ка Богу", када „Бог поново мора да постане центар читавог нашег живота" и када „познаае, морал, уметности, држава и привреда мора]у постати религиозни, али слободно и изнутра а не
принудно и спола" (Бер^ев, 1990). Шуам „новог средаовековла" Михаил Епште]н доводи у тесну везу са секуларизованим токовима модерне цивилизацще; под аим подразумева „усва]аае религиозног смисла оту^еаа, и више од тога, формулисаае нове догматике ксуа полази од категорще оту^ености" (Епште]н, 1998). За разлику од оваквих философско-визионарских употреба по]ма, ми ново средаовековле разумевамо као процес иманентан српско] култури, у ко^ се после периода изгнанства и заборава, егзистирааа у пределима несвесног, средаовековни религиозно-естетички увиди поново открива]у и на стваралачки начин, слободно, уклучу]у у токове модерне поезще.
Литература:
Armstrong 2008: Tim Armstrong, Modernism: a cultural history. Cambridge: Polity. Бещамин 1974: Валтер Бещамин, Eceju. Београд: Нолит
Бер^ев 1989: Никола) Бер^ев, Смисао исторц'е. Никший: Универзитетска рщеч.
Бер^ев 1990: Никола] Бер5а)ев, Ново средповековле. Београд: Хипнос. Богдановий 1991: Димитрще Богдановий, Исторщ'а старе српске кпижевности. Београд: СКЗ.
Бошковий 2013: Драган Бошковий, „Византща: идентитет или утопща исторще српске каижевности?", у: Византи'а у (српсщ) кпижевности и култури од средпег до двадесет и првог века. Уредник Драган Бошковий, Крагу)евац: ФИЛУМ. Винавер 2012: Станислав Винавер, Рани радови. Приредио Щко Теший.
Београд: Службени гласник, Завод за уцбенике. Епште^ 1998: Михаил Епште]н, Вера и лик - религиозно несвесно у рускоj култури XX века. Са руског превела Радмила Мечанин. Нови Сад: Матица српска.
Касирер 1978: Ернст Касирер, Оглед о повлеку - увод у филозофиу лудске
културе. Загреб: Напрщед. Марино 1997: Адрщан Марино, Модерно, модернизам, модерност. Превеле са румунског Мариана Дан и Зо]а Томий. Београд: Народна каига - Алфа. Миший 1976: Зоран Миший, „Доезща и традицща", у: Критика песничког
искуства. Београд: СКЗ. Павловий 1978: Миодраг Павловий, Антологи'а српског песништва (XIII-XX век). Београд: СКЗ.
Павловий 1999: „Чин сейааа", у: Свечаности на платоу. Београд: Просвета. Па]ий 2013: Сааа Па)ий, „Византща, средаи век и неки проблеми савремене интерпретацще", у: Византи'а у (српсщ) кпижевности и култури од средпег до двадесет и првог века. Уредник Драган Бошковий. Крагу)евац: ФИЛУМ.
Поповий 2001: Тааа Поповий, „Српскословенско наслеге и новща српска поезща", у: Словенско средповековно наслеге. (Зборник посвеЬен
професору Ъор^у ТрифуновиЬу). Уредници: Зорица Витий, Томислав 1овановий, Ирена Шпадщер. Београд: Читала штампа.
Радовий 2011: Амфилохще Радовий, Часни крст Христов и косовски зав]ет: предавала, есе]и и бещеде. Београд, Цетиае: Светигора.
Радуловий 2007: Милан Радуловий, РаскршЬа српског модернизма: идеолошки и културни контекст српске кпижевности XX века. Београд: Институт за каижевност и уметност. Фоча: Православии богословски факултет Св. Василща Острошког.
Скерлий 1997: 1ован Скерлий, Историка нове српске кпижевности. Београд: Завод за уцбенике и наставна средства.
Трифуновий 2009: Ъор^е Трифуновий, Стара српска кпижевност: основи. Београд: Читала штампа.
Фридрих 2003: Хуго Фридрих, Структура модерне лирике - од средине XIX века до средине XX. Превео с немачког Томислав Бекий. Нови Сад: Светови.
Христий 1969: 1ован Христий, „Предговор", у Иван В. Лалий, Изабране и нове песме. Београд: СКЗ.
