CC BY
12Philological Studies 16, 2, (2018) 131-147_изворни научни чланак
УДК: 82.0
ПОСТЕКСПЕРИМЕНТАЛНО И ПОСТМОДЕРНО: РАСПРАВА О ТРАНСФОРМАЦИИ И НОВОJ УЛОЗИ АВАНГАРДНОГ КШИЖЕВНО^ЕЗИЧКОГ ЕКСПЕРИМЕНТА
Лука БешлагиЬ
Факултет за медщ'е и комуникацщ'е Универзитет Сингидунум, Београд
Key words: post-experimental literature, postmodernism, language experiment, historical avant-gardes, neo-avant-gardes
Summary: Taking as its starting point a main thesis from the essay "tribut an die tradition. aspekte einer postexperimentellen literatur" (1975), written by Reinhard Priessnitz and Mechthild Rausch, this paper explores the transforming role of experimentalism in avant-garde, postmodern, and contemporary literary production. After historical avant-gardes and neo-avant-gardes innovatively applied various experimental linguistic techniques, post-experimental literature, a succeeding formation, appears as a writing practice which incorporates pre-existing experimental methods while using them merely as an instrument of traditional narrative forms. Therefore, post-experimentalism can be understood as a synonym for postmodernism (the term which Priessnitz and Rausch were not familiar with at the time of writing their essay), if the poetics of postmodernism would be analogously defined as a synthesis of avant-garde experiment and conventional narrative and genre forms. Thus, in both terms "post-experimental" and "postmodern" prefix post has the same role, denoting the weakening of previously radical modernist and avant-garde positions. Although not completely abolished or abandoned, experimentalism no longer has its original avant-garde autonomy, but is rather subordinated to classical literary instances such as plot or characterization. Consequently, the question "Who will take over: experimentally innovative or the traditional?" becomes almost an ethical and political issue - a question of politics of literature.
Клучне речи: постекспериментална каижевност, постмодернизам, каижевно^езички експеримент, исторщске авангарде, неоавангарде
Сажетак: ПолазеЬи од тезе изложене у полемичком есе]у „посвета традиции. аспекти постексперимeнталне каижевности" (1975), ко]и потпису]у Ра]нхард Присниц и Мехтхилд Рауш, у овом раду се истражу]е питаае улоге
експериментализма у авангардно], постмодерно] и савремено] каижевно] продукции. Након што су исторщске авангарде пионирски отпочеле експериментална каижевно^езичка истраживааа, ко]а су потом продублена са неоавангардама, наредни каижевни модус, постекспериментално, по]авлу]е се као она текстуална пракса ко]а примеау]е различите ]езичко-експерименталне технике, али тек као пуко средство и инструмент у служби традиционалних каижевних и наративних форми. Са тог становишта, одредница постекспериментално може се разумети као синоним за постмодернизам - термин ко]и Присниц и Раушова не употреблава]у -уколико се постмодернистичка поетика аналогно дефинише као сво]еврсна синтеза авангардистичког експеримента и повратка нарацщи и конвенционалним жанровским облицима: префикс пост тада има сродну улогу код оба по]ма, и означава слаблеае ранще радикалних, модернистичких и авангардних позицща. Према томе, иако нще у целости поништен нити напуштен, експериментализам нема више сво]у изворну авангардну аутономщу и независност, вей ]е на]чешйе подрежен класичним каижевним концептима као што су заплет и карактеризацща. Постекспериментална и постмодерна каижевност, стога, деле за]едничку одлику пацификовааа и деконтекстуализовааа експерименталних метода и техника, па тако питаае о томе ко йе, у овом сукобу измену авангардно-радикалног и традиционално-конвенционалног однети превагу, поста]е готово етичко, односно политичко питаае - питаае политике каижевности.
Увод: експеримент у кшижевности, експериментална кшижевност
„ein gelungenes experiment ist keines mehr [...] operation gelungen, patient tot."
(Priessnitz, Rausch)
Током целог 20. века, од модернистичких истражива&а и настанка покрета исторщских авангарди до позног постмодернизма наше савремености, жуам експеримента заузимао ]е важно место у к&ижевности и уметности. К&ижевно-уметничка пракса на различите начине ]е инкорпорирала експерименталне приступе, а бро]не дискусще - ко]е су водили уметници, критика, историчари, естетичари и теоретичари - биле су посвейене експерименту. Био ]е то, на]крайе речено, покуша] да се премисе, методе и технике природно-научних истраживааа примене у подруч]у каижевне и уметничке продукцще. С тим у вези, Гунтер Фалк у необ]авленом тексту „Експериментална каижевност" ("Experimentelle Literatur"; рукопис датира са почетка седамдесетих година прошлог века) износи следейе запажаае: „Планско изоловаае, комбинацща и варщацща [...]. Ова] метод се у
каижевности сасвим лако може замислити; пермутацща текста била би пример. Али, на шта се цила експериментом? [...] 'Експеримент ]е ]едно питаае ко]е се поставка природи, закон ]е аен одговор', радо кажу физичари. Следи ли експериментални каижевник такве намере?" (Еёег, 2003: 273). Неки могуйи одговори на ова и сродна питааа бийе пону^ени у тексту ко]и следи.
Погледом у новщу исторщу, утвр^е се да ]е Емил Зола ]ош 1879. године поставио за ову расправу релевантно питаае о могуйности експеримента у каижевности (Hartung, 1975: 5). Но, можда на]озбилнщи, системски и експлицитно засновани истраживачки радови каижевног експериментализма - наравно, поред иницщалних пробо]а исторщских авангарди са почетка 20. века - наста]у током деценща ко]е су уследиле након Другог светског рата, када се прожимаае и синтеза уметности и науке одиграва]у на на]директнщи начин. Томе ]е посебно допринео разво] нових дискурса као што су структурализам и кибернетика, али и тадашае опште интересоваае уметника за сцщентизам, сериозност и формализацщу природних наука, те све вейи продор мета]езика науке, филозофще и теорще у првостепени дискурс каижевности и уметности. Тако се експериментална каижевност формира као она текстуална пракса ко]а се базира на перманентном испитиваау сопствених граница, што су пре свега границе ]езика, писма, типографще и медщске матерщалности странице папира, а резултати таквих смелих подухвата, аналогно неизвесности карактеристично] за лабораторщска проучавааа у науци, не могу се сасвим предвидети. При томе, важно би било назначити да се предзнак „експериментално" често користио, и ]ош увек се користи, на два, у основи различита начина: (1) у ужем смислу - као ознака за текстуалне радове ко]и заступа]у принципе дословног научног експеримента, те насщу аналогно ригорозним природно-научним истраживааима, и (2) у ширем смислу - као општи жумовни синоним за авангардну, радикалну, субверзивну и трансгресивну каижевну праксу (Бе§^ю, 2017: 12). У овом раду йе оба наведена значеаа под^еднако бити важна за теорщско откриваае текстуалног експериментализма.
Има]уйи у виду веома широку распрострааеност и заступленост експерименталних приступа у каижевно] пракси, природно се поставла питаае о трансформацщама ко]е су се на том полу неминовно непрестано одвщале током прошлог века. Ме^утим, у односу на проблемски оквир ове студще, овде нще реч тек о интересоваау за промене на плану чисте технике - смена ]едног формално неконвенционалног приступа неким следейим, од ]едног до
другог к&ижевног експеримента - вей се као клучно пита&е по]авлу]е сво]еврсна политика експериментализма (ко]и се мотиви налазе иза експериментиса&а са к&ижевним ]езиком и формом; због чега сцщентизам посще нова парадигма и метанаратив к&ижевно-уметничке делатности; шта значи приме&ивати експеримент у уметности и бити доследно експерименталан у свом приступу?). Тако се у овом раду теорщски проблематизу^е нова улога и функцща експерименталних техника у постмодернистичко] и савремено] к&ижевно] продукции, а ко]а наступа по завршетку периода доминацще експеримента и научно орщентисаног светоназора у уметности. Но, то] расправи претходи крайи осврт на специфични статус ]езичког експеримента код великих авангардних формацща 20. века - наиме, исторщских авангарди, а посебно неоавангарди.
Текстуални експериментализам исторщских авангарди и неоавангарди: кшижевни експеримент као истраживаше .¡ечика
У савремено] к&ижевноисторщско] и к&ижевнотеорщско] терминологии, подела на исторщске авангарде и неоавангарде (Birger, 1998) - ко]има се потом, у новщим концептуализацщама, приклучу^у и поставангарде (Suvakovic, 2011: 545-546) -општеприхвайени ]е начин дщахронщског мапирааа главних авангардних стру^а&а. Могуйност класификовааа и сврставааа разнородних по]единачних авангардних покрета и група у генералне категорще исторщских авангарди и неоавангарди на]чешйе се припису^е Петеру Биргеру, чщи ]е „класик" Теорца авангарде (Theorie der Avantgarde, 1974) одавно доживео сво]у научно-академску рецепцщу и канонизацщу, али и критику и деконструкцщу (Foster, 2012: 20-53). У ]едно] сажето] дефиниции, исторщске авангарде могу се одредити као првобитна авангардна истраживааа, реализована током првих деценща 20. века, ко]а карактерише генерални напад на буржоаску институцщу уметности, као привилеговано друштвено место, те деструкцща традиционалног концепта органског ]единства уметничког дела, остварена помойу иновативних експерименталних приступа (Birger, 1998: 56-86, 87-132). Неоавангарде, са друге стране, насщу у послератном периоду, у друштвено-исторщском контексту жуаве хладног рата и заснивааа конзумеристичког друштва изобила, позива]уйи се на многе методе и технике ко]е су изумеле вей исторщске авангарде, али преузима]уйи их уз другачщи улог и прагматичну свест о томе да уметничка револуцща не може више
утопщски претендовати на тоталност (Suvakovic, 2011: 472-473). Наведена подела изложена je на овом месту како би, осим што указу^е на ме^усобну поетичку и политичку дистинктивност авангардних покрета различитих периода, послужила да се ]аснще маркира]у одре^ена епистемолошка ограничена, од пресудне важности за разумеване улоге експеримента у авангардистичким приступима.
У книжевно] продукции, ]една од на]битнщих одлика авангардне неконвенционалности било ]е истраживане граница ]езика - другим речима, управо ]езичко-текстуални експеримент. Ме^утим, епистемолошка специфичност авангардне ]езичко-експерименталне праксе огледа се у следейем. Наиме, модернистичка експериментална истраживана ]езика пионирски су иницирана са исторщским авангардама, и многи, неоспорно инвентивни и радикални пробор, одиграли су се на том полу: доволно ]е споменути само дадаистичке гласовно-писмовне субверзще или заум Велимира Хлебникова, па да трансгресивност такве ]езичке неконвенционалности постане и више него очита. Ипак, у послератно] неовангардно] книжевно] продукции долази до врхунца у дотадашним лингвистичким испитиванима: за разлику од исторщских авангарди - ко]е, на пример, у периоду измену два светска рата нису познавале Сосирову структуралну лингвистику нити Витгеншта]нову филозофщу ]езика (Schaffner 2006: 99-100) -неоавангардни текстуални експеримент поста]е сво]еврсно филозофско истраживане свеукупне ]езичке потенцщалности, сада прожето новим мета]езицима науке и теорще, али естетски остваривано книжевним средствима. Сагледан на ова] начин, конфликт измену исторщских авангарди и неоавангарди нще толико одраз разлика у ниховим поетикама, колико у конкурентским позицщама у третману теорщских и филозофских приступа ко]е оне преузима]у и чще хипотезе примену]у и разращу у свом раду.
У секундарно] литератури на немачком говорном подруч]у, у периоду од формирана и делована неоавангарди па до жуаве поставангардних формацща и постмодерне продукцще (реч ]е о раздоблу ко]е ]е приближно тра]ало од завршетка Другог светског рата до седамдесетих или, чак, осамдесетих година), учестало се расправла о експерименту у уметности, а посебно о експерименту у книжевности: у терминологии таквих дискурса углавном су заступлене синтагме experimentelle Literatur или experimentelle Prosa1
1 Илустрацще ради, у важне студще на немачком ]езику о експериментално) книжевности убра]а]у се следейи наслови, задржани у оригиналу због емфазе:
(Beslagic, 2017: 33). (Поре^е&а ради, у француско] култури тог времена термин експеримент нще тако чест, нити носи исти вредносни печат, вей се, када ]е реч о авангардно] к&ижевно] пракси, пре говори о тексту, интертекстуалности и другим сродним терминима постструктуралистичке теорще [исто: 108-109, 228]). Ме^утим, како ]е претходно об]ашаено, експериментална каижевност, као ]едан по]ам, не означава тек неодре^ени, генерални експериментализам писане речи, вей се конкретно упису]е у традицщу jезuчког обрта (linguistic turn, linguistische Wende) - метафилозофске позицще ко]а инсистира на могуйности да се целокупна друштвена и културална реалност об]асни у категори]ама ]езика. Тако се синтагма „експериментална к&ижевност" истори]ски пона]више односи на послератне текстуалне експерименте - према томе, пре су у питаау неоавангарде него исторщске авангарде - ко]и су сво]у естетику обогатили новим филозофским и теорщским дискурсима, попут витгеншта]новске критике ]езика (Sprachkritik)2
Изнете тврдае ]асно сведоче о томе да дискусще о експериментално] каижевности примарно ]есу расправе о красим границама истраживааа ]езика у литератури. Но, шта се дешава када каижевни, текстуални експеримент, услед разлога ко]и не мора]у бити сасвим исторщски очитливи нити рационално оправдани, доживи сво] кра] - или, пре, трансформацщу сво]е улоге?
Постекспериментално: пацификоваше кшижевног експеримента
Ра]нхард Присниц и Мехтхилд Рауш аутори су полемичког есе]а назива „посвета традицщи. аспекти постексперимeнталне каижевности" ("tribut an die tradition. aspekte einer postexperimentellen literatur"3, 1975; Priessnitz, Rausch, 1993: 174-201).4 У том yтицаJном
Experimentelle Prosa: Eine neue Literatur des Sprachexperiments (1974), Experimentelle Literatur und konkrete Poesie (1975), Experimentelle Prosa der Gegenwart (1978).
2 Лудвиг Витгеншта]н je - иако углавном постхумно - утицао на многе немачке и аустрщске неоавангардне уметнике, доприносейи томе да пракса експерименталне каижевности превасходно постане сво]еврсно филозофско истраживаае ]езика. О разноликости тог утица]а, ко]и се под]еднако ширио на уметност колико и на филозофщу и теори]у, видети: Schmidt-Dengler, 1990.
Есе] „посвета традици]и", ]една од клучних теори]ских референци у овом раду, писан je, карактеристично за многе (нео)авангардне текстове на немачком ]езику, готово ексклузивно малим словима (Kleinschreibung). Стога се овде консеквентно задржава таква изворна ортографска специфичност.
чланку - утица]ном барем у границама немачког говорног подруч]а5 -аутори уводе нови теорщски жуам: постекспериментална кпижевност. Сажето исказано, „као што име каже", такав модус книжевне продукцще може се разумети као „реакцща на експерименталну книжевност" (Priessnitz, Rausch, 1993: 174). Ме^утим, ова реакцща ]е, како показуху Присниц и Раушова, обележена ]едним проблематичним местом, одабраним за средишну тачку нихове расправе - али и оштре критике. Наиме, постексперименталну книжевну праксу одлику^е покуша] да се „експеримент помири са традициям", повезу]уйи „експерименталне проблеме и начине писана са конвенционалним книжевним формама и методама" (исто: 174). То значи, практично гледано, да су у ]едном постексперименталном раду - ко]и, зато, нще ]едноставно не-експерименталан - под^еднако заступлене и експерименталне технике, ко]е потичу из исторщских авангарди и неоавангарди, и класичне книжевне наративне матрице, форме и теме. Ипак, ова] однос представла много комплекснщу релацщу него што то изгледа на први поглед.
Чини се, на основу изнете дефиницще, да веза измену експерименталног и традиционалног у формули постексперименталне книжевности представла ]едну синтезу. Ме^утим, следейи аргументативну линщу Присница и Раушове, синтеза - у свом класичном одре^ену - овде готово и да нще могуйа, ]ер приликом сучелавана две]у супротставлених сила - ко]е се по]едноставлено могу именовати као позицща авангардног и позицща традиционалног - превагу односи конвенционалност наративног, жанровског текста, док се експериментални аспекти обуздава]у и пацифику^у, те по]авлу]у тек као средство или инструмент у служби приповедана и вей установлених книжевних форми (исто: 175). Илустрацще ради, у делима постексперименталне книжевности употреба
неконвенционалне типографще не користи се у слободно] и неспутажу, немотивисано] текстуално-означителско] игри, вей има за
4 У студщи Теорще експерименталне текстуалне продукцще вей сам се осврнуо на по)ам постексперименталне книжевности, иако у ]едном крайем сегменту текста -потпотпоглавлу (Beslagic, 2017: 58-62). Но, у овом раду je теорщска перспектива другачще поставлена, те ]е фокус преусмерен ка релацщама, сличностима и разликама измену постексперименталног и постмодерног, где први по]ам означава полазишну, али не и кра]ну тачку ]едне расправе ко]а се надовезу)е на потони термин.
5 Есе] „посвета традиции" ]ош увек ]е доступан само у немачком изворнику, дискурзивно зароблен границама тог ]езика, осушен пре свега на германистичка проучавана, где ]е ме^утим често цитиран.
цил, рецимо, да представи и ]асно раздво]и различите дискурзивне регистре. Укратко, за разлику од неконтролисаног и необузданог експеримента ко]и су изводиле исторщске авангарде, па чак и -насупрот критици ко]у Биргер излаже на рачун аихове оригиналности - неовангарде (Foster, 2012: 20-53), ]езичко-текстуални експериментализам у пракси постексперименталне каижевности изгубио ]е сво]у пре^ашау трансгресивну оштрицу.
Но, како би се исторщски и контекстуално жуаснила аихова позицща, мора се подвуйи да се критика Присница и Раушове конкретно односи на аустрщски неоавангардни - у ствари, управо постекспериментални - каижевни покрет Група из Граца (Grazer Gruppe), формиран током шездесетих година 20. века (Rigler, 2002). Рад ове каижевне групе, пона]више дистрибуиран путем аустрщског часописа manuskripte (Wiesmayr, 1980), знатно ]е умеренщи у свом авангардном експерименту у поре^еау са, на пример, интермедщалним ]езичко-критичким текстовима ранщег послератног покрета Бечка група (Wiener Gruppe), као и радовима Еугена Гомрингера, Франца Мона или Хелмута Ха]сенбитела (Priessnitz, Rausch, 1993: 176). Коначно, чиаеница да ]е Група из Граца ексклузивно била пре свега литерарни покрет, док ]е поменута Бечка група хибридно комбиновала више уметничких дисциплина и медща,6 додатни ]е аргумент у прилог тези о вейо] конвенционалности каснще формираног покрета (Bartsch, Melzer, 1991: 6). То наравно не значи да се у часопису manuskripte не жуавлу|у многи иновативни и несумаиво ]езичко-експериментални неконвенционални и трансгресивни текстови: пре свих, поболшате централне европе, роман (die verbesserung von mitteleuropa, roman, 1965-1969) Освалда Винера, „антироман" ко]и на до тада непознат начин спа]а регистре каижевног и научног говора (Wiesmayr, 1980: 69-74). Ипак, изоставла]уйи одступа]уйе примере, варщанта експерименталне каижевности понурена про]ектом часописа manuskripte нще доволно радикална у односу на изворне замисли исторщских авангарди и неоавангарди, ко]е Присниц и Раушова узима]у за референтну тачку истинског и некорумпираног авангардизма. Управо у том смислу, критика упуйена Групи из Граца, као и свим постексперименталним
6 Осим што расправла]у о литератури, Присниц и Раушова спорадично упуйу)у и на друге - некаижевне и невербалне - уметничке дисциплине и праксе: на пример, они разматра]у концепт редиме]да (readymade) Марсела Дишана, те телесни перформанс Бечких акциониста (Wiener Aktionismus) (Priessnitz, Rausch, 1993: 183-185, 190-192).
радовима Koje ови аутори напада]у, сажето се може образложити као шихова осуда због недоволно радикалне експерименталности.
Према дефиници Присница и Раушове, експериментална кшижевна пракса ]е она авангардна списателска активност ко]а успоставла „блиску, рефлексивну везу са ]езиком", а шена теорщска позицща ]е филозофща критике ]езика (Priessnitz, Rausch, 1993: 176). Стога, клучни заклучак до ко]ег долази експериментална кшижевност у сво]им текстуалним истраживашима, изложен у сво^ на]краЬо] формули, гласи: „измену свести и реалности стсуи ]език" (исто: 177). Са тог становишта, дефиницща експерименталне кшижевности Присница и Раушове не разлику^е се много од, такореЬи, класичног промишлаша овог жума изложеног у различитим студи]ама на немачком ]езику, об]авленим пона]више током седамдесетих година прошлог века,7 ко]е под^еднако инсистира]у на томе да сваки одиста експериментални текст има задатак да открива могуЬности, досеже и опцртава границе, али и искушава ]език (Geissler, Valiaparampil, 1971). Штавише, вредносни третман ко]и експериментална кшижевност задобща код Присница и Раушове - барем код оних примера чистог експеримента - идеалистички ]е конципиран у односу на друге, понекад и прагматичне критерщуме разумеваша и мапираша експерименталног (као код ранще дефинисаног, ширег значеша термина експериментална ктижевност, када се не упуЬу]е стриктно на научно обо]ене авангардне текстове, веЬ на све некомформистичке облике писаног авангардизма). Тако, разлика измену ]езичко-експерименталне кшижевности и других, ранще реализованих кшижевних дела ко]а су тако^е онеобичавале ]език, огледа се у томе што ]е критика ]езика ко]у уводи експериментална литература тотална (Priessnitz, Rausch, 1993: 176): шен напад на ]език толико ]е далекосежан да се односи на општу друштвену и културалну реалност, ]ер се не одвща само у границама писане речи. У такво] радикално] пракси, експериментална кшижевност ]език користи на два пре комплементарна него супротставлена начина: као оно што ]език jесте (конвенционална, комуникацщска употреба ]езика) и оно што ]език може (неиспитано подруч]е ко]е тек треба истражити, пре свега помоЬу експерименталних средстава авангардне текстуалне продукцще; исто: 177).
Посебно екстреман и бескомпромисан, чак и елитистички, став Присница и Раушове ]есте тврдша да експеримент - односно, ]едан метод примешен у реализации одре^еног кшижевног текста - готово
7 Погледати белешку бр. 1.
да не сме бити поновлен (исто: 177). (Иако се у ecejy „посвета традиции" не дискуту^е о француским текстуалним праксама, мора се истайи да ]е ово начело ]ош више карактеристично за покрет к&ижевника и математичара OULIPO.) То значи, на трагу деридщанске деконструкцще и постструктуралистичке теорще, да се ]едан текст не може пресложити у неки други текстуални формат (к&ижевна врста, жанр), а да при томе не изгуби нешто - или чак све -од сво]е изворне радикалности и неконвенционалности. Како се „форма" и „садржа]" не могу али ни не сме]у насилно раздва]ати, не постсуи могуйност да ]едан експериментални текст буде преведен у неку другу и другачщу текстуалну констелацщу, алтернативну мрежу означитела, а да задржи исти идентитет. Отуд ]е за праве експерименталне текстове карактеристична дога^аjност, у смислу непоновливости: метод конципиран за потребе настанка ]едног текста исцрплу^е се - у идеалним условима, без остатка - у непосредном чину писааа, ко]е се потом не може репродуковати - осим по цену некритичке репетицще. Директно супротно овом ригидном захтеву, постекспериментална каижевност обележена ]е непрестаним понавлааем истих, често нимало измеаених техника. Уколико би било потребно издво]ити ]едну каижевно-текстуалну технику ко]а се на том месту на]учесталще ]авла, то би могла бити монтажа, коришйена и у ранще реализованим авангардно-експерименталним радовима (исто: 178). Употреблена, на пример, како би рационално означила и разграничила, те успоставила стабилност фикционалних равни - као у случа]у текстуалног предочавааа садашаег наспрам прошлог дога^а - ова техника може бити ]едино означена као псеудомонтажа (исто: 180). На та] начин, поста]уйи све распростра&енща и популарнща, жуава постексперименталног писааа угрожава непоновливи - „овде и сада" - карактер експерименталне каижевности. Насупрот авангардном ослоба^аау ]езика од аегових миметичких обавеза (подражаваае стварности, представлаае мисли и иде]а аутора), постекспериментално сведочи о томе како ]е нарацща -сво]евремено системски подривана од стране антиприповедног, радикално непредставлачког модернизма - све више поново присутна, баш као и класичне каижевне врсте (роман, приповетка), где се експериментални методи жуавлу|у само уколико су претходно подвргнути строго] контроли. Постекспериментално, тада, адекватно имену^е приступ ко]и наступа после периода током ко]ег ]е експериментализам био повлашйени авангардни модус, али када то експериментисаае, истовремено, нще ни сасвим укинуто - чиме се отвара могуйност за ширеае и усложааваае ове проблематизацще.
Узима]уйи у обзир изложене тврдае, ]асно ]е да су Присниц и Раушова, уводейи концепт постексперименталног, конструисали важан теорщски по]ам, чща проблемска релевантност не мора бити ограничена уским оквирима локалног културалног контекста нити границама немачког ]езика. Полазейи од те могуйности, овде се тексту „посвета традиции" приклучу]е ]едан термин ко]и аутори изворно, у тренутку писааа свог есе]а, нису разматрали: постмодерна, односно постмодернизам. На та] начин се жуам постексперименталног подвргава ново] концептуализации: уносейи концепт и замисао постмодернистичког стваралаштва у ову дискуси]у о постекспериментализму, теорщски се реконтекстуализу]е предмет прочавааа, те осавремеау]е аегова проблемска поставка.
Постекспериментално или постмодерно?
Током протеклих деценща по]ам постмодерне био ]е предмет несагледиво великог бро]а расправа, ко]е су се протезале од дискyрсâ филозофи]е, науке и исторще до естетике, а под]еднако су се одви]але и у непосредно] каижевно] и уметничко] пракси. Постсуала ]е потреба за новим концептом ко]и би об]аснио специфичности исторщског периода „када друштва улазе у такозвано постиндустрщско доба, а културе у такозвано постмодерно доба" (Liotar, 1988: 8), и по]ам постмодерности ]е, у ]едном конкретном исторщском тренутку -рецимо, 1979. године, жуавом каиге Постмодерно стате (La Condition postmoderne) Жан-Франсоа Лиотара - адекватно одговорио на такав захтев. У небро]ено много пута цитирано] Лиотарово] дефиници]и, постмодерно стаае одлику]е „неповереае према метанараци]ама", те кра] аихове легитимаци]е (исто: 6). Оно што ]е наступило била ]е општа фрагментаци]а, цепаае и распадаае свих великих прича модерне на несагледиво и необухватно мноштво микронаратива: „[а]ко желите, то ]е сада наша метаприча" (Велш, 2000: 182). Данас нам поста]е ]асно да ]е то распарчаваае незауставливо пратило све друштвене и културалне праксе, од неформалне свакодневице преко науке до уметности, и нико нще био поште^ен овог процеса свепрожима]уйе партикуларизаци]е, ко]а „изоштрава нашу осетливост за разлике и ]ача нашу способност да подносимо немерливо" (Liotar, 1988: 7).
Начелно говорейи, префикс пост означава слаблеае претходно ]асно зацртане и стриктне позицще, иако не и аено целокупно квалитативно укидаае. Тако се, илустрацще ради, постидеолошко не
односи на савремени свет у ко]ем идеологща наводно не постсуи, вей пре на ситуацщу у ко^ идеологща више нема доминантну улогу, ]ер губи сво]у традиционалну легитимацщу, али то ипак не значи да ]е ишчезла. Због тога ова] префикс нще ]едноставно временска одредница: уместо тога, он сведочи о изразито сложено] релацщи измену онога пре и после, где узрок и последица не успоставла]у ]асни линеарни, каузални нити телеолошки однос. Полазейи од ]езички оправдане и логичне претпоставке да префикс пост може имати релативно слично значеае код термина постекспериментално и постмодерно, ова] сегмент текста покушава да понуди одговор на питаае о томе на ко]и начин функционише аргументацща Присница и Раушове када се у игру уведе жуам постмодернизма - термин ко]и они не позна]у нити користе у сво^ жумовно] апаратури. Ова расправа посебно се усложаава услед тога што ]е постмодерна у ме^увремену постала не само општеприхвайени концепт и термин, вей ]е сада углавном и теорщски превази^ена, односно замеаена различитим жумовним алтернативама: уместо термина постмодерност, у интернационално] литератури присутна ]е, са ]едне стране, реинтерпретацща општепознатих ознака, као што ]е савремено (Smit, 2014), али посто]е, са друге стране, и нови неологизми, попут алтермодерности (Боитаиё, 2009).
У полу каижевне продукцще постмодернизам обухвата непрегледно много естетика, поетика, приступа и школа, расе]аних као безбров ме^усобно несводивих и конфликтних, микроварщаната каижевности (§иуакоую, 1995: 125-135). Због тога се скоро сваки покуша] да се системски, свеобухватно и исцрпно мапира каижевност постмодерне суочава са немогуйношйу реализацще, непремостивом препреком ко]у намейе хетерогеност постмодернистичке текстуалне праксе. У сваком случа]у, у односу на ]едну од многих расположивих дефиницща каижевног постмодернизма, потоаи жуам може се двоструко одредити: као повратак нарацщи и као повратак традиционалним каижевним врстама - што ]е, у основи, ништа друго до ранще назначена дефиницща постекспериментализма. Према томе, ]една од фундаменталних одлика постмодернизма у каижевности, сагледаног сада у односу на критичку емфазу Присница и Раушове, ]есте примена традиционалних и конвенционалних наративних модела уз преузимаае и присва]аае различитих - одавно истражених и вей широко доступних - авангардних метода и техника. Но, насупрот радикалности и трансгресивности ранще формацще револуционарних и субверзивних авангарди, и овде ]е реч тек о умерено], пацификоважу и симулакрумско] пракси: експеримент се ослоба^а свог смисла и сво]е
оправданости, те се, деисторизовано, претвара у пуку технику без позадинског концепта (Dzejmson, 2008: 489-528). То се може об]аснити тиме што, на трагу лиотаровске тезе о гублеау легитимитета великих прича, у постмодерно] неста]е метанаратив науке и привилегще научног сазнааа, општи сцщентистички светоназор ко]и ]е до тада осигуравао смисао, водио и усмеравао авангардну праксу у правцу експерименталног деловааа. Експеримент писане речи постсуи, и дале се изводи, али он нема више сво]е залете -дискурзивни и епистемолошки оквир - науке као доминантне, велике приче. Са овог конкретног становишта, постекспериментално ]есте синоним постмодернистичког.
Можда на]боли савремени пример ко]и ]асно показухе како се симптоми постексперименталног открива]у у епохи постмодерне ]есте роман Кука листова (House of Leaves, 2000). Ова] амбициозни постмодернистички текст, ко]и ]е аутор Марк З. Данщелевски писао и склапао током више од ]едне деценще, управо на постексперименталан начин комбину^е нарацщу (класична прича страве о уклето] куйи) са применом бро]них експерименталних техника (на]различитщи типографски експерименти у перманентно неконвенционалном третираау странице папира). Али, на кра]у те битке - приповест versus аутономни текстуални експеримент - превагу ипак односи наративни дискурс, а означителска игра показухе се само као ]една посвета експериментализму, деполитизовани постмодерни омаж модернистичко-авангардистичко] револуционарности, предочен у виду чисте технике у служби настанка ]едног романа - ма колико текст Куке листова, по сво^ непосреджу жуавности, изгледао удален од традиционалне романескне текстуалне структуре (Danijelevski, 2005). Простор не дозволава да се детално илустру^е на ко]е све начине роман експлоатише формалистичке текстуалне методе како би афирмисао приповедачки аспект каижевног дискурса, али та] текст засигурно заслужу^е ]едно критичко читаае у духу Присница и Раушове.
Уколико се грубо мапира]у аена на^пштща кретааа, може се рейи да се каижевна и уметничка продукцща након неоавангарди поделила у две струне: постмодерну, ко]у карактерише слаблеае и омекшаваае улоге експеримента, као код постексперименталне каижевности, и поставангардну, засновану на продужетку дщахронщске линще истор^ске авангарде — неоавангарде, па отуд и ]едну заиста трансгресивну формацщу. Ипак, Присниц и Раушова не разматра]у ову другу могуйност: према аиховом критичком суду, први модел ублаженог авангардизма - ко]и назива]у постекспериментализам, а не
постмодернизам - доминантнщи ]е у односу на радикалну поставангардну праксу. Због тога у есе]у „посвета традиции" манифестацще потонег облика текстуалне продукцще постсуе само као мане илустрацще, ретки позитивни примери у ери постексперименталне комерцщализацще авангарде - рецимо, текстови ко]е потпису]е Хелмут Арендл (Priessnitz, Rausch, 1993: 175-176). Уколико би био подвргнут метакритици, постало би ]асно да овакав модел Присница и Раушове насще аналогно Биргеровом моделу, са ко]им дели готово исте - проблематичне (Foster, 2012: 20-53) -историцистичке претпоставке. У такво] теорщско] поставци, постсуи изворно радикална уметничка формацща након ко]е се по]авлу]е неинвентивеност ]едне институционализоване савремене праксе: код Биргера, исторщским авангардама супротставла]у се неоавангарде; код Присница и Раушове, насупрот томе, исторщским и неоавангардама прети постекспериментална книжевност. У оба случа]а афирмише се ранща пракса, док се деловане каснще формираних покрета и каснще настали радови, услед дщахронщско-линеарног приступа према ко]ем оно што долази после може ]едино некритички да понавла претходейе иновацще, осу^у]у. Проблем оваквог интерпретативног метода ]есте то што он често a priori одбацу^е могуйност да понавлане буде искоришйено на критички начин.
С тим у вези, уочливо ограничене теорщске позицще представлене текстом „посвета традиции" ]есте генерална незаинтересованост за рад са контекстом - на пример, интенционално неоригинално понавлане експерименталних техника, али на цинички и иронщски начин, што ]е, према жуединим тумаченима, можда и клучна одлика постмодерне книжевности (Hacion, 1996). То комплексно место флуидног де- и реконтекстуализована Присниц и Раушова фактички не разматра]у, па тако ово представла ]едну тачку ]асног разликована постмодернистичког од постексперименталног, упркос ниховим ранще изложеним сличностима и подударностима. Jeр, не сме се заборавити да ]е постмодерна, у тренутку док ]ош увек нще доживела институционалну апропрщацщу, свакако била авангардна - у ширем смислу речи - у сво^ метакритици модерне, модернизма и модерности, док се то не би могло рейи за по]ам постексперименталног, ко]и ]е од самог почетка имао пе]оративно значене редундантног книжевног модуса. Ипак, иако сво]евремено иновативни термин, данас ]е и ознака постмодерна девалвирала и испразнила се од сво]е некадашне субверзивности. Последично, уколико би се аргумент Присница и Раушове употребио за по]ашнене
савременог стааа каижевне праксе, дщагноза се не би много разликовала од ситуацще описане у аиховом есе]у: еманципаторски и херо]ски период постмодерне ]е завршен, а преостала ]е популистичка верзща пацификованог експериментализма исторщских авангарди, неоавангарди, па и поставангарди, испражаених од аиховог првобитног радикализма и цитираних само на плану чисте технике. По]ам постексперименталног, зато, упркос аеговим одре^еним методолошки проблематичним местима, оста]е изузетно важан - ако ни због чега другог, барем због сво]е критичке смелости да бескомпромисно осуди свако ублажаваае авангардних позицща, те да призове и поврати нешто од модернистичке радикалности.
Зак.учни коментар: шта после постексперименталног?
Уколико ]е вей средином седамдесетих година прошлог века текстом „посвета традиции" проглашен тренутак ко]и долази после доминацще научно орщентисаног експеримента у уметности, поставла се следейе питаае: може ли се, у овом исторщском тренутку, замислити ]едан каижевно-културални правац након постексперименталног? Наравно, одговор на ово питаае директно ]е условлен теорщском - а то имплицитно значи политичком, идеолошком - позицщом са ко]е се говори (примера ради, позицща ко]а заговара модернистички авангардни експериментализам свакако се филозофски, етички и вредносно разлику^е од плуралистичких претензща постмодерне). Та] одговор, другим речима, нще обележен дщахронщским кретааем нити исторщском датошйу, вей пре комплексним синхронщама, односно коегзистенцщом различитих, супротставлених и конфликтних, теорщских позицща и епистемологща. Све у свему, полазейи од чиаенице да ]е делегитимитет традиционалних светоназора, као клучна премиса постмодерне, ]ош увек на снази, онда ]е ]асно да се повратак експериментализму у каижевности и уметности нейе скоро догодити -свакако не уз исти улог ранще пронаучне каижевно-уметничке праксе. Чини се, зато, да се позицща ко]а долази после постексперименталног - у овом раду, у недостатку неког одре^енщег термина, углавном именована као савремено - по сво]им одликама нейе много разликовати од постексперименталистичких начела.
Литература:
Велш, Волфганг. 2000. Наша постмодерна модерна. Превод: Бранка Ра]лиЬ. Нови Сад: Издавачка каижарница Зорана СтсуановиЬа.
Bartsch, Kurt i Gerhard Melzer. 1991. "Vorwort. " U: Trans-Garde: Die Literatur der „Grazer Gruppe". Forum Stadtpark und „manuskripte". Ur. Kurt Bartsch i Gerhard Melzer. Graz: Droschl. 6-8.
Beslagic, Luka. 2017. Teorije eksperimentalne tekstualne produkcije. Beograd: Fakultet za medije i komunikacije.
Birger, Peter. 1998. Teorija avangarde. Prevod: Zoran Milutinovic. Beograd: Narodna knjiga/Alfa.
Bourriaud, Nicolas. 2009. Altermodern: Tate Triennal. London: Tate Publishing.
Danijelevski, Mark Z. 2005. Kuca listova. Prevod: Aleksandar V. Stefanovic. Beograd: Plato.
Dzejmson, Frederik. 2008. „Postmodernizam ili kulturna logika kasnog kapitalizma." Prevod: Ivica Strncevic. U: Studije kulture - zbornik. Ur. Jelena Dordevic. Beograd: Sluzbeni glasnik. 489-528.
Eder, Thomas. 2003. Unterschiedenes ist, gut: Reinhard Priessnitz und die Repoetisierung der Avantgarde. München: Wilhelm Fink.
Foster, Hal. 2012. „Ko se boji neo-avangarde?" U: Povratak realnog. Prevod: Margarita Petrovic. Beograd: Orion Art. 20-53.
Geissler, Rolf i Gertrud Valiaparampil. 1971. Sprachversuchungen. Einsichten in eine zeitgenössische literarische Tendenz (Interpretationen zu Texten von Bichsel, Cummings, Handke, Heissenbüttel, Ionesco und Jonke). Diesterweg: Frankfurt am Main, Berlin, München.
Hacion, Linda. 1996. Poetika postmodernizma: istorija, teorija, fikcija. Prevod: Vladimir Gvozden i Ljubica Stankovic. Novi Sad: Svetovi.
Hartung, Harald. 1975. Experimentelle Literatur und konkrete Poesie. Göttingen: Vandenhoeck und Ruprecht.
Liotar, Zan-Fransoa. 1988. Postmoderno stanje. Prevod: Frida Filipovic. Novi Sad: Bratstvo-Jedinstvo.
Priessnitz, Reinhard i Mechthild Rausch. 1993. "tribut an die tradition. aspekte einer postexperimentellen literatur." U: Reinhard Priessnitz, literatur, gesellschaft etc. aufsätze. Prir. Ferdinand Schmatz. Graz: Droschl. 174-201.
Rigler, Christine. 2002. Forum Stadtpark: die Grazer Avantgarde von 1960 bis heute. Wien, Köln, Weimar: Böhlau.
Schaffner, Anna Katharina. 2006. "Inheriting the Avant-Garde: on the Reconciliation of Tradition and Innovation in concrete Poetry." U: Neo-AvantGarde. Ur. David Hopkins i Anna Katharina Schaffner. Amsterdam/New York: Rodopi. 97-117.
Schmidt-Dengler, Wendelin et al., ur. 1990. Wittgenstein und: Philosophie, Literatur. Wien: Österreichische Staatsdruckerei.
Smit, Teri. 2014. Savremena umetnost i savremenost. Prevod: Andrija Filipovic. Beograd: Orion Art.
Suvakovié, Misko. 1995. Postmoderna (73 pojma). Beograd: Narodna knjiga/Alfa.
Suvakovié, Misko. 2011. Pojmovnik teorije umetnosti. Beograd: Orion
Art.
