CC BY
7РМЫо^ый Studies 18,1, (2020) 230-248
Изворни научни чланак
УДК: 821.163.41.09-32 ДемиЙ М. (1о1: 10.17072/1857-6060-2020-18-1-230-248
ОСПОРАВАШЕ НОСТАЛГИJЕ: ДЕЗИЛУЗША ЗАВИЧАJА У ПЕНТАЛОГШИ МИРКА ДЕМИЪА
Владимир Б. ПериЪ Музичка школа „дрМило]еМило)'евиЬ" Крагу/евац, Срби)'а
Клучне речи: рат, носталгща, завича], Одисе]а, карневал, повратак, архетип, сведоче&е, Ьута&е
Сажетак: У ратжу пенталогщи Мирка ДемиЪа комплексно и нщансирано се сагледава носталгща као елемент предметног света. Бол прогнаника за изгубленом землом приказан ]е кроз нестабилност изгнаниковог послератног идентитета, траумама проузрокованим ратовима 1990-их на тлу бивше Jугославиjе (Српска Кра]ина) и суштинском немогуЬношЪу повратка. Нестабилно приповедачко сопство емитэде емотивни дисбаланс ко]и проистиче из проблема завича]ности, (само)именовааа избеглог, аегове (ауто)маргинализацще ко]а достиже сво] максимум у Ьутаи. Разара]уЬе де]ство рата видливо ]е у минуциозно осликажу ентропщи психе ратника, преиспитиваау дезертерства, осеЬааа сувишности у лудилу милитантног карневала. Посебна наративна опсесща према (балканским) границама поставла протагонисте ДемиЬевих приповедака и романа у граничне ситуацще. Национални рубови, ме^угранични „зидови" суштински онемогуЬава]у повратак прогнаног, због чега ]е чежаа за оставленим у позитивно] градацщи.
Отвараае питааа заборава средство ]е ко]им рааено сопство покушава да оствари психички еквилибрщум. Индикативна ]е и нараторова потреба за превазилажеаем искустава жртава и сведока насила, те обрачун са носталгщом путем рационализацще, односно потирааа бинарне опозицще ко]у чине место заюлим се чезне и место у коме се бивству]е. Средство за оствариваае стратегще поништавааа стазиса завичада „изгублености" писац види у формираау надгранице, надоквира, митског парергона, параболе одисе]ског повратка куЬи и временског ескапизма где се завича]ни топос, Петрова Гора, смешта у древни исторщски оквир, погодан за тумачеае агона, како у човеку, тако и измену колектива зараЬених нацща.
REPUDIATING NOSTALGIA: THE DISILLUSIONED HOMELAND IN MIRKO DEMIC'S PENTALOGY
Vladimir B. Peric
Music school „ dr Miloje Milojevic " Kragujevac, Serbia
Key words: war, nostalgia, homeland, Odyssey, carnival, return, archetype, testimony, silence
Summary: Mirko Demic's war pentalogy provides a complex and nuanced view of nostalgia as part of the epistemological world. The exile's sorrow for a lost country is shown through the instability of the émigré's post-war identity, the traumas caused by the 1990s wars on the territory of former Yugoslavia and the essential impossibility of a return. An unstable self contains emotional cracks that arise from the lack of homeland, the (self)naming of the refugee and his (self-)marginalization, reaching a climax in the narrator's silence. The devastating effect of war is evident in the meticulously depicted entropy of a warrior's psyche, a re-examination of desertion, a sense of superfluousness in the mad military carnival. A special narrative obsession with (Balkan) borders places the protagonists of Demic's stories and novels in borderline situations. The national boundaries, the cross-border "walls", essentially hinder the return of the expatriate, and his longing for the things he left behind intensifies.
The wounded self attempts to achieve a measure of psychological equilibrium by opening the question of forgetting. Another important point is the narrator's need to overcome the victim experience and his witnessing of violence, and to deal with nostalgia by rationalizing it, by suppressing the binary opposition of the place one longs for and the place one inhabits. The writer finds the means to abolish the stasis of homeland loss: in creating a superborder, a superstructure, a mythical parergon, a parable of Odysseus's homecoming and a temporal escapism. In it, the literary topos of his homeland, Petrova Gora, is positioned in an ancient historical framework, suitable for the interpretation of agon, both within man and between warring nations.
Ако су песници доиста огледало свог 3aeunaja, Moj лик he остати мутан и неjасан.
Мирко Демий, Молски акорди
ОД ИДЕНТИТЕТА ДО ИД-А: ЕГЗИ(Л)СТЕНЦША
Тумачеае наративног комплекса носталгще у прозш] пенталогщи Мирка Демийа крейе из апорще тума ностоса односно дома, завича]а и (не)могуйности повратка у аега. Демийева пенталогща обухвата дела изашла у периоду од 2008. до 2016. године и аега чине збирка приповедака Молски акорди: Concerto grosso (2008), Трезветаци на пиjанoj ла^и: српско-хрватски роман (2010), По(в)ратнички реквием: (етно)роман(щ'ада) (2012), приповетке Атака на Итаку: комед^е бурлескне бесмислености (2015) и роман Ъутата из Горе: фантазмагори)а (2016).
На самом почетку прве каиге, у причи „Неверник усред револуцще (политичко-психологична студща)" наратор износи диогенско осейаае апсурда услед слепе везаности сопства за национализам, било ще врсте: "Ту, на том бурету, спознао сам да ]е национални осейа] мешавина тронуйа и увре^ености." (Демип, 2008: 14). Емотивна несре^еност разбщеног по(в)ратног сопства наста]е као последица збуаености човека ухвапеног у вртлог рата. №егов идентитет ]е полулан, растро]ен: ,Дедан ]а ]е био у рату, други га ]е преживео. Трейи ]е избегао из завича]а, а ова_ь четврти се у аега вратио." (Демий, 2012: 10). Чиаеница ]е да ]е силом прилика сопство упуйено на левинасовско извансопство где, путем писаног исказа, покушава само себи да помогне сведочейи о турбулентно], апокалиптичш] атомсфери и незавидно] позицщи балканских ратних актера у Хрватско] 1990-их. Значеае наслова романа Трезветаци на nиjанoj ла^и разрешава се тиме што наратор сам себе назива утоплеником у првом поглавлу. Примеау]уйи дихотомщу Светлане Бо]м щу чине рестауративни пол носталгще „са намером да се изнова изгради изгублени дом и закрпе рупе у сейаау" и аен рефлексивни опозит щи „почива на алгщи, чежъи, губитку и несавршеном процесу присейааа" (Бо]м, 2005: 86), можемо поставити хипотезу према ко^ ]е код Демийа доминантан рефлексивни вид носталгще.
Уколико je име знак юуи ynyfiyje на суштину („Nomen est omen"), ДемиЬеви прогнани гласови има]у проблем са лоцирааем идентитета, и то управо у имену. Ерозща друштвених идентитета и убрзана дестабилизацща личности у друштву позног ХХ века, о кор] говори Жил Липовецки у студщи Доба празнине (Липовецки 2011: 6) надовезу]е се на ратну дестабилизацщу идентитета. Због тога ]е мото приче „Лук и вода" „Ich bin Niemand, mein Name ist Niemand." (,Да сам Нико, мо]е ]е име Нико"; В.Б.П. ДемиЬ, 2008: 145), зато ]една од прича у Молским акордима носи назив „Nomen Nescio" (Име непознато, Н.Н, В.Б.П.). У приповеци „Атака на Итаку" хомеровским мотом писац семантички бо]и текст одисе]ским Ником, оним щи успева да преживи Киклопа (односно рат) сакрива]уЬи сво] идентитет. Гублеае идентитета ]е, са ]едне стране, огроман губитак, али са друге ]е и добитак, ]ер омогуЬава приповедном сопству да пре^е оквире егзистенцще и да преко фикцще склизне у безвременост, што Ье и бити реализовано у последао] каизи Ъутап>а из Горе. У то] позицщи свеприсутног, невидливог, „смештеног у пукотину", сопство ще проговара као да оствару]е фукоовску желену позицщу изречену у Поретку дискурса (Фуко 2007: 5). Резонерско место са ког се изриче сведочеае и некад имплицитно а некад експлицитно саопштава суд о збивааима у ще ]е уроаен наратор, аему самом омогуЙава да темелно преиспиту]е суштинску одрживост колективних идентитета подведених под ратно српство или ратно хрватство.
Поменути колективни идентитети су имагинарни и „постсуе као стилизовани друштвени феномени" (Но]ман 2011: 11) а политички се оствару]у као братоубилачки ентитети на периферщама некадашаих имперща (Дусел 2017: 7). О национално идентичном различитом1 и истовремено неутешно трагичном говори приповедачев став из романа Трезветаци на пи]ано] ла^и: „Тврдио сам, полетно гестикулира]уЬи, како су рщечи Србин и Хрват истог кор]ена и како се неки гласови приликом гласовних пром]ена слично понаша]у, илустру]уЬи ту натегнуту тезу бродим прим]ерима. Углавном, на кра]у сво]е алхемщске егзегезе доспио сам до - Србата и Хрвина." (ДемиЬ, 2010: 131).
Статус самог избеглог ]е маргинализован. Избеглица се третира као полубиЬе и то ]е видливо у свему, па и у одаваау „последае почасти": „Раке у ще сахраау]у избеглице по правилу су плиЬе и геометрщски неправилнще, а гробланска места скра]нутща. Нема лелекааа над
1 Српска и хрватска страна су супротставлене, али je ратни конфликт проистекао из сличне националне мржае.
отвореним гробом; нема, дакле, оног циркуса ко]ег по овдашаим гроблима редовно прирежу на]ближи ро^аци. Свештеник скрайу]е 'В]ечну]у пам]ат', а оно што изговара присутнима ]е неразумливще него обично. Све ]е налик на неку дечщу игру ко]у опонаша]у одрасли. На кра]у се луди разилазе, растерейени. Као да су и сами сахранили непотребни део себе, она] сувишак ко]и их ]е до тад притискао." (Демий, 2008: 91). Изгнаник ]е слепи путник, илегалац.
Креативни потенцщал ономастичког лудизма у Демийево] прози ]е велики и наста]е услед потребе да се превази^е дехуманизовано стаае избеглице ко]е гравитира ка депресщи, разигравааем „властитог ']а' поцепаног на комаде" (Кристева, 1994: 28). У ту игру идентитета се не уклучу]е само сопство, вей се читава дехуманизована стварност, у коjoj „ид" (нагон за самоодржааем) заповеда, облику]е спрам два типа, Прототипа и Анонима: „Прототип ]е непосредни учесник у борби, кра^и и бранилац тековина. (...) Аноним ]е страшливац, рачунцща, отуда и филозофски настро]ен мислилац кроз сво] под|ебавалачки дискурс и приговарачки ракурс." (Демий, 2015: 49). Оваквим ставовима наратор испиту]е „кварливост" сопства у граничним ситуацщама: како ратним, тако и поратним, упитно носталгичним.
Крейуйи се од Молских акорда, као констатацще ратних страдааа, преко По(в)ратничког реквиема као балканског пакла у амбщенту „спржене земле" долазимо до романа Ъутата из Горе ко]и представла чистилиште, потребу да се сопство очисти, а прича о завича]у заокружи. Зато наратор изриче: „На мени ]е било да вам, пре свог потпуног нестанка, предочим ова йутааа из Горе, ]едини облик мог посщааа, мо]у ]едину оставштину." (Демий, 2016: 198). Опсервацща лудске осу^ености да се буде слободан, бачен у свет и одговоран за све што се чини (Сартр, 1964: 17), како наратора, тако и других, писца доводи у позицщу да мора да заклучи сво]е сведочеае о свом и неволно страдаау свих луди на свим зарайеним странама.
Прелазейи са општег на по]единачни план видимо да ]е поле егзила, искакааа из завича]а (ех-ъаНге; Бо]м, 2005: 376), заправо терен личне трауме. Топографща сейааа Демийевих наративних суб]еката крейе се по путааи Бани]а-Загреб-Срби]а-Београд-Крагу]евац. На то] тра]ектори]и, у роману Трезветаци на nиjаноj ла^и, ]авла се метафора „завича]ног пааа", старца сапутника у возу на релацщи Загреб-Београд. Семантички фокус у нараци]и ни]е на дщалогу, ко]и се обавла измену наратора, плавокосе жене у купеу и старца, вей на тежини ко]у собом носи слика одсеченог дрвета, човека, чщи ]е паа неразво]иво везан са землом, завича]ем.
Да je место ро^еаа предетерминацща сваке детерминацще (Дусел, 2017: 46) потвр^е и сведочеае приповедача у приповеци „Молски акорди" из истоимене збирке щи каже: „Неволно сам искорежен из старог, а премало утемелен у новом завича]у; осщем у раскораку и неодлучности, у привидно] равнотежи, прерано свестан да нщедан покрет не избавлу]е и да нщедан правац не изводи на прави пут. Са нелагодом неприпадааа сам ро^ен, са аом, ево, живим, са аом йу и нестати. Са аом и у ао]." (Демий, 2008: 71). Питаае поратне обескореаености отворийе референтни оквир Демийеве прозе према литератури егзиланата, попут Гомбровича или Бродског, и посматраау космополитизма као ]едне, не баш срейне, могуйности щом се жал за завича]ем превладава.
Суштинско неприпадаае, неволно егзистираае у („in-between"; Баба, 2004: 19) културолошком ме^упростору Хомща Бабе, где су избеглице прину^ене да творе сопствену микрокултуру „сейааа" и „чежае-за-отетим", препуно ]е бола. Због тога ]е ЧучковиЙ из приповетке „Житще Николе Чучковийа" (Молски акорди) из „завича]а прейутно отеран и отишао ]е у Загреб где ]е 'лизао ране'." (Демий, 2008: 124). Анархистичка потреба за деконструкцщом бинарне опозицще високо (свето, житщно) / ниско (профано) насще из губитка вере у било какве вредности, при чему ]е писац потпуно на истом курсу на коме се налази егзистенцщалистичка мисао да ]е услед неодре^ености вредности, човеку преостало само да се повери сво]им инстинктима (Сартр, 1964: 20). Због тога нема победника у (брато)убилачком рату, због тога нще, као код Хераклита, рат „отац свих ствари" вей ]е „страх отац и ма]ка свих рщечи" (Демий, 2016: 184). У Пов(р)атничком рекви]ему психички су поставлени у ]укстапозицщу страх од губитка подлоге, тла и страх од губитка завича]а (Демий, 2012: 184), а брига и зебаа су скопчане са путовааем и поновним доласком у „о(д)страаени" завича]ни простор (Демий, 2010: 52).
Егзилант ]е одсечен, усамлен, и аегово преживлаваеае показу]е да ]е „самойа први услов сваког посто]ааа" (Демий, 2016: 27). Простор повратника ]е годоовски празан, бесмислен, апсурдан што видимо на примеру описа коегзистенцще наратора са Мигудом, вепром у роману По(в)ратнички рекви]ем: „Осейао сам да са тим вепром имам нечег за]едничког, да можда за]едно полажем право на ово згариште, ще нам обо]ици нешто значи." (Демий, 2012: 168) Луди нема, а хуманитет (хуманост) се призива као ослонац. Тишина, празина, лудски вакуум у причи „Iesus Nazarenus rex Iudaeorum" (Молски акорди) су означени
низом тачака (Демий, 2008: 9), где се овако означена психолошка пауза упадливо хиперболише.
Друга врста несигурности лежи у метафоризацщи завича]а фигуром лавиринта: ,Дер, завича] ]е безизлазни лавиринт и незаобилазна клопка. Сво]им врайааем непрестано б]ежимо од аега и б]ежааем му се врайамо. Дабоме, свако на сво] начин и са различитом аргументацщом." (Демий, 2010: 180). Овом тврдаом спроводи се деконструкцща корелатива повратак/одлазак, ]ер што више повратник инсистира на поновном укореаиваау у простор ратом изгублене земле, то се више аегов избеглички идентитет потвр^е и он бива изгублен. Нена^еност и бескра]но кружеае простором подсейа на ешеровске немогуйе просторе: „Мо] Одисе] непрестано одлази из ]едне и хрли ка друге] Итаци. А ни ]една, ни друга, у ствари, нису Итаке вей избрисано сейаае на аих. (...) Jедна се Итака губи а друга проналази, ]една руши како би се друга градила! Зато одисе]ада никад не прессе." (Демий, 2015: 45, 50). Завича] поста]е немогуйи свет, имагинарни топос, илузи]а у ко]о] се наративни суб]екат губи.
Питаае завича]а и чежье за аим нужно собом носи и питаае ко]е суб]екат поставла а ко]е се односи на позицщу државе према изгнанику. Прва, Хрватска, ]е по национално] основи, одбацила изгнаника, Србина, као страног и непрщателског. Друго], Срби]и, ]е, по економско] основи, избеглица терет. Изгнани не припада никоме, он ]е неприпада]уйи, сопство ко]е промишла: „Зашто онда обе државе не би здушно радиле да ме ]една друго] утрапе, као какво буре са радиоактивним отпадом? Jедна би ме ухапсила, а друга улагала оштар протест, срейна што она нще та ко]а мора да ме издржава у затвору, кад вей не могу да од мене наплайу]у порез. Од мог евентуалног хапшеаа биле би обе стране на добитку. У медщима би (у виду кратке вести или успутне констатаци]е) и ]една и друга неколико дана показивале сво]е државотворне бицепсе." (Демий, 2010: 81). Из тог разлога, референтни оквир Демийеве избегличке литературе има сво] спецификум у поетици ]едног другог Србина из Хрватске, Л>убомира Мицийа, чи]им мотом аутор Трезветака на пи]ано] ла^и и отвара роман. У аему се Миций цинично захвалу]е матици: „Хвала ти, Србщо лепа!" (Демий, 2010: 7). У такво] позици]и сопство може интензивно да развща осейа] екстериорности и мизантропще.
Енрике Дусел дефинише екстериорни суб]екат као слободолубиво, критички настро]ено сопство ко]е се „одупире инструментално] тотализаци]и" (Дусел, 2017: 62). У случа]у наративног суб]екта поменутог романа, то значи неприста]ати на подре^ену улогу „нежеленог" са обе стране, вей активно поставлати питааа ко]им се
жели открити реално а не медщски про]ектовано стаае. Оваквим сликааем, Демий приказэде стазис избеглог щи ]е чврсто прикован за маргину, щи ]е унутра (у матици) а заправо изван (друштва); щи ]е изван (државе из ще ]е изгнан) а заправо унутра (носталгщом, коренима). Сопство се, у негативном смислу, стално налази у позицщи да мора да се измешта, крейе, трансцендира. Потрошаа емотивне енергще гравитира ка стаау психичке клонулости.
Не желейи да се у исторщским ковитлацима и масовним неправдама протераних утопи у масу ща се мири и тиме фромовски потврди сво]у „неслободу", ]едан од ликова Ъутап>а из Горе, Петар, „одсщеченим ]езиком" оксиморонски „проговара" о чиаеници „да оспоравани увек пати од недостатка текста" (Демий, 2016: 143). Фром говори о овом путу „успоставлааа спонтаног односа са другим човеком и природом, щим се индивидуа повезу]е са светом око себе без жртвовааа сво]е индивидуалности" као и о главним манифестацщама тог односа - „ лубави и продуктивном раду" (Фром, 1978: 11). Слобода ]е творити дискурс о маргинализованости неслободног и неприпада]уйег.
Мизантропща ]е последица неповереаа у луде, а она се храни културолошким одударааем: „Дакле, ако йемо право, нисам баш ни толико невин колико ми се у први мах чини. Доволно ]е што сам ро^ен тамо где сам ро^ен, па да будем неповратно сумаив сващ власти и сващ држави." (Демий, 2010: 80) Искуства протагонисте „српско-хрватског романа" у потпуности кореспондира]у са немогуйношйу успоставлааа интимности у дщаспори ]ер ]е живот у ао] сачиаен од неукореаености и онеобичавааа (Бо]м, 2005: 371). Дщаспори ]е семантички сво^твенща „страност" него „необичност". Због тога ]е у „чистилишту" Петрове Горе, у визури слепог монаха Петра, „ра] тамо где нема луди" (Демий, 2016: 107). Од одбаченог наста]е презир.
Граница ]е битан елемент у свету предметности Демийеве прозе. У приповеци „Загранични разговори" (Молски акорди) писац бира да му протагониста буде „пречанин", писац из Срема, Ъор^е Марковий Кодер у улози пруског конзула-преводиоца у Мостару. Ма колико специфична ситуацща била (Османско царство, Аустрщско царство, Пруска, 19. век), исторща ]е овде само параван, амбалажа ща крще ла_|тмотив пенталогще: неприпадаае домайег а страног. Кодер ме^у српским становништвом у Мостару оставла утисак щи се може сажети у ]едно] реплици наративно неиздиференцираног лика: „- Мо] Jоване, тешко нама са оваквим преговарачима! И аихов и наш, а ни наш ни аихов?!" (Демий, 2008: 35).
У карактеризацщи споредних ликова, граница ]е означена као тачка ко]а исисава живот из човека, као на пример у приповеци „Неверник усред револуцще (Политичко-психологична студща)", тако^е из Молских акорда:„У то] соби-йелщи надгледао ме ]е послужител, бивши граничар ко]и ]е живот протрайио по европским бо]иштима." (Демий, 2008: 17). Граница ]е и место нестанка луди, оно ко]е усисава луде о чщим се судбинама не зна ништа, као у случа]у Андрще из Сврач]ег Закутка (По(в)ратнички рекви]ем). №егов животни статус ]е неодредив, као што ]е неодредива припадност избеглог: „Нще био ни ме^у преживелима, ни ме^у мртвим Закучанима." (Демий, 2012: 156). Писац преко фигуре приповедача попут Набокова „преображава изгнанство, та] ненадокнадиви губитак, у сво]е животно дело" (Бо]м 2005: 385). То чини из осейааа одговорности према свим жртвама границе.
Културолошку границу измену Срба и Хрвата, Демий дефинише на натуралистички начин, открива]уйи презир према свим поделама ко]е онемогуйава]у присто]ну егзистенцщу сопству: „У ова] су се панонски нокшир у петом и шестом веку слиле масе варвара (наших милих пре^а). Располутили су Римско царство, као што су сечивом располуйивали дивлач, да би онда и сами, прима]уйи хришйанство, оболели од располуйености оних ко]е су на почетку располутили." (Демий, 2010: 96). О болести српске/хрватске располуйености, он йе ]ош пластични]е, преко фекали]а, позива]уйи се на Крлежину мисао, проговорити преко сликовитих приказа Срба и Хрвата као исте балеге ко]у ]е точак истори]е поделио на два дела.
Специфична филозофща зла обе стране, српске и хрватске, може се сагледати кроз ]ош ]едну аналогщу, са губарима: „ - Об]е стране се хвале бро]евима и апроксимаци]ама; ]едни наводе увщек недопустиву малу цифру оних ко]и су се вратили на 'сво]а огаишта', док се други хвале импозантним 'повратничким таласом'. Оно што ]е за]едничко и ]еднима и другима ]есте да нас држе за губаре ко]и йе из]ести вита стабаоца аихових држава." (Демий, 2012: 65). Наведени пример из романа Пов(р)атнички рекви]ем показу]е нам да ]е однос наратора према младим, зеленим, „незрелим" држав(иц)ама ниподаштава]уйи, односно управо онакав какав оне има]у према избеглим. Приповедач огаиште не повезу]е са пост]угословенском Хрватском, нити са неком про]ектованом Великом Србщом вей (а то йемо видети у роману Ъутап>а из Горе) са безвременим простором очишйеним од ме^а ко]е су се увек у исторщи крваво померале.
Из тог занемаривааа избеглих и прогнаних проистиче сво]евсрна филозофи]а зла. Кроз уста рш ]едног „домаЬег странца", Jакова
Игаатовийа, наратор у свим Демийевим делима (а он ]е по(в)ратник, изгнани, избеглица) проговара: „Осщао сам ничщи - чак и онда кад сам свим сво]им срцем желео да постанем и останем нечщи. Тада -поготово!" (Демий, 2008: 21). Парадокс психичких ходника щи се продужава]у везан ]е за суб]ектово осейааа неприпадааа: „Далина Хрватске ме ]е потирала. И што сам ^ био ближе, што сам више био у ао] - то се удаленост ме^у нама увейавала." (Демий, 2008: 103). Цитиране реченице потичу из Молских акорада из приче „Пут под щим се стаза увща". За разлику од Борхесовог „Врта са стазама ще се рачва]у", Демийева приповетка, бар када ]е реч о стабилизоваау статуса избеглог, не води никуд. Зато Петар из Ъутап>а из Горе заклучу]е: „Нема добра, а да н ще склоно квареау и пропадаау. Зло ]е в]ечни квареж!" (Демий, 2016: 139). Прогнани ]е рааив, немойан, аему свет може окренути само сво]е неправедно лице.
Протерано сопство, суочено са сво_|им статусом, према Загребу, центру щи контролише завича_|но подруч]е наратора, у Трезветацима на пи]ано] ла^и осейа антиносталгщу: „Често помишлам на Загреб, а сваки пут када сам га походио, било ми ]е доволно петнаестак минута да га се ,науживам', пошто ]е свако дуже оста]аае у аему откривало равнодушност и тегобност са щом се односи према слабийима налик мени. Тако йе бити и у]утро. Док се огласи подневни пуцаа са Лотршчака, мене йе вей сврбети табани и под сво]е узети мо_|и стари душмани - Неиздрж и Незадрж." (Демий, 2010: 56). Прогонители, дакле, нису само спола, они су и у човеку самом, а то ]е сво_|ствено човеку у ратном вртлогу, прину^еном да се стално крейе не би ли избегао да буде ухвайен и тиме био доведен у позицщу да страда. Последаи изречен став води нас ка синтетичком промишлаау Светлане Бо]м када ]е реч о компарацщи фигуре „дома" код Бродског и Набокова: за обо]ицу „референт речи ,дом' тешко да ]е стабилан. Дом ]е покретна мета, завича] и тушина често се чине као ме^усобни одраз у огледалу, или и као дупла експозицща." (Бо]м, 2005: 424). Код Демийа ]е обездомлено кретаае измену новог/старог „дома" као непрестано кретаае по Мебщусово] траци.
Под лупом алтермодерне2, тра]екторще Демийевих наратора су присилно алтермодернистичке. За разлику од глобалистичке визуре према що] слободна „путовааа културне размене и преиспитивааа исторще нису само помодне теме, вей и ознаке дубоке промене у нашо] представи света и начину на щи га населавамо" (Бурио, 2016:
2 Алтермодерна ]е покрет ко]и ]е створио Николас Бурио 2009, године када ]е изашао програм: „Об]ашаеае алтермодерне: манифест".
235), путовааа Демийевих егзиланата нису волна, нити истраживачка, она су препуна зидова-граница и принудно су (ауто)рефлексивна ]ер об]аснити себе себи услов ]е опстанка суб]екта као персоне.
(НЕ)МОГУЪНОСТ ПОВРАТКА
До сада смо разматрали статус суб]екта у неволном егзилу и аегова кретааа према завича]у. Поставла се питаае: да ли ]е уопште повратак могуй? На самом почетку пенталогще, у Молским акордима износи се став ко]и негира повратак: „Ко ]едном оде, никад потпуно не може да се врати. Том приликом ]е неповратно изнео нешто што не може да понесе назад. Зато нема опрошта]а ни поправка. Ни потпуног повратка. Не може се унутра кушати забрааено войе; оно поста]е забрааено войе тек ако га гледаш са друге стране. Због тога се ником не дозволава повратак у; заувек ]е осушен да буде изопштен. Увек осще - ван." (Демий, 2008: 89). Због чега се онда у наредне четири каиге преиспиту]е повратак, у то] мери чак да четврта каига носи назив по Одисе]ево] кралевини Итаци, као места на ко]е се враЬа после дугог низа година?
У По(в)ратничком рекви]ему наратор испису]е мини-есе] о хронотопу врайааа: „Питам се, може ли човек да се врати у простор -а да то исто не учини и у времену. ,Одлазак' и ,повратак' су мирнодопски изрази." (Демий, 2012: 11). Носталгща поста]е обесмишлена после суочавааа са рушевинама некадашаег дома. Сопство ]е растрзано измену димензще времена и димензще простора. На место сейааа, оно са кога су отишли, са кога су прогнани, наратор и ликови се могу враЬати, али се димензща времена не може вратити, ]ер ]е она иреверзибилна. На старом топосу влада]у другачщи ме^улудски, друштвени, исторщски услови, на]чешйе непрщателски усредсре^ени према наратору, односно ликовима
У приповеци „Атака на Итаку" у истоимено] збирци, Одисе]ев пас Арго заклучу]е да ]е „сваки повратак несрейа. И оном ко се враЬа и онима ко]има се врайа" (Демий, 2015: 38). Нще случало што Демий узима пса за резонера. Он нще директно уклучен у ме^улудске односе. Он ]е метонимща прогнаника ко]и се више не осейа]у лудима, ко]и су се сродили са бездомним, „пас]им животом".
За ништено сопство, спутаност, неприродност, „тамница" ]е природно стаае. Због тога ентитет у роману Ъутап>а из Горе, Нико-и-Ништа, посматра и завича] као део сво]е свеобухватне тамнице: ,Дедни су ме трщели, али и будно мотрили на мене. Други у први мах нису
марили, али су ме ухапсили из предострожности. Последаима сам се сам предао. Сви су сматрали да сам безопасан ]едино у тамници. Она ]е мо] ]едини и истински дом. А пробао сам разних тамница: оних са дугом царском и кралевском традицщом, потом безазлених -завича]них, али и оних импровизованих." (Демий, 2016: 96) Састанак са самим собом, макар и у „тамници", немогуйе ]е у потпуности остварити ]ер ]е и тамница ]едно не-место. У концепции Марка Ожеа не-места су „места мимоилажеаа путааа многих луди (аеродроми, станице, паркинзи, итд.)" (Оже, 2005: 6). У ову групу локалитета спада]у свакако и хотели, али и тамнице. У напуштени завича] се прогнаник не може вратити. Завича] ]е за аега суштинско не-место. То се види и у дефинисаау живота као путовааа, а ностоса као маглине, не]аснойе, апорще: „Свако чов]еково путоваае ]е посве аутономан живот за себе, оме^ен ро^еаем и смрйу, баулаае од ]едног до другог Ничега, ще се у овом роману назива]у Београд и Загреб. Оно измену та два Ништа, а имещуемо га путовааем, тек ]е ]едно незнатно ме^утим у мрачно] и безлудно] реченици без почетка и кра]а." (Демий, 2010: 138). У том контексту онда носталгща има статус илузще, фатаморгане.
Продубимо сагледаваае феномена носталгще у Демийево] пенталогщи. Ако одредимо природу Демийеве носталгще према романтичарско] крилатици: "Чезнем, дакле поскуим" (Бо]м, 2005: 44), као резултат добщамо антиносталгщу. Демийеви наратори не чезну за бившом Jугославиjом као простором срейе, споща и свеопштег светског поштовааа, они чезну да буду оставлени да буду што ]есу у простору у коме су бивствовали. То су апартне ]единке ко]е су суштински неуклопиве у друштво ]ер су заправо саме.
Када у „Заграничним разговорима" у Молским акордима Омер-паша Латас у стаау инсомнще разговара са сво]им лекаром Jозефом Качетом о преласку границе по доспейу у Дубровник, он помиае носталгщу у негативном контексту: „- Не спавате, пашо? / - Нейе сан на очи, Jозефе. Ову исту границу сам прешао прще тридесет година. / -Онда сте били дезертер, презрен и прокажен. Сада долазите као победник. У на]маау руку као високи званичник Отоманске имперще. Разлика ]е неупоредива. / - Мале су то разлике, докторе. Онда ]е срце тукло из страха од потере и неизв]есности у ко]у се пуштам. Сада срце трепери од тежине пригушене носталгще, али и из гордости што упркос свему, па и то] мо]о] домовини, нисам потонуо и нестао." (Демий, 2008: 36-37). Носталгща се потиску]е, пригушу]е, она ]е противна епско] мужевности, она ]е знак слабости.
Прелама]уйи носталгщу кроз каижевни парергон, интертекстуални оквир у ком писац реферише на српски/хрватски културни простор преко поетичке опозицще Цраански/Крлежа, у Трезветацима на пи]ано] ла^и, Демий наратора карактерише као ]угоносталгичара, од чега се он одлучно брани: „Они щи не воле Крлежу видейе у свему овом мо]е ]угоносталгичарске пориве и подмуклу краешку тенденцщу да се улагу]е. Они щи не маре Цраанског оптужийе ме као прикривеног шовена и великосрбина." (Демий, 2010: 127). У истом делу, наратор се брани од носталгще, обезвре^уйи и град и мирисе и слике ще ]е буде: „А шта мени значи Загреб, за щи ]е увщек везан отужан мирис лубичица (у ствари - мирис креме од лубичица ще сам тада користио) из гимназщских дана и ]утараи мирис вруйих кифли? Он ]е седамдесетих и осамдесетих година двадесетог вщека ]ош увщек Аркадща у мом ^ейаау, прожета годинама сазрщевааа, па ме ]е страх да помиаем аегове улице и тргове, шеталишта и сва она м]еста ща буде успомене и доносе потмуо бол." (Демий, 2010: 166). Приповедач се активно брани од носталгще, сводейи Загреб као утопщу сейааа на имитацщу мириса, на ]ефтинойу и лаж. На та] начин он се константно упиае да скине ауру са носталгще града/земле щи/ща га више нейе.
По(в)ратнички рекви]ем започиае поглавлем ще на^ранспарентнще указу]е на потираае носталгще: „Причайу ти о свему, осим о отмености бола". Носталгща ]е поштована категорща, али се аено де_|ство процеау]е као штетно. Та] бол се дефинише као „бол периферще" (Демий, 2012: 12), а само деловаае носталгще се у роману дефинише као токсично: „Тако увек радим - гледам постсуейе, а позивам се на оно у шта сам некад и сам веровао. Тру]ем садашае прошлим, нада]уйи се да ]е отров доволно убо]ит да омекша оно што долази и учини га подношливим и сварливим." (Демий, 2012: 121). Носталгщу треба победити, треба одстранити та] сло] личности щи нагони на сузе, на грч у дубини бийа.
Про]екцщу завича]а као психички оптерейу]уйе категорще, наратор реализу]е кроз приповедаае о Сави Шумановийу, сликару чще ]е дело „Пщани брод" било визуелна основа за разраду иде]е повратка у роману Трезветаци на пи]ано] ла^и: „Кажу да Сава Шумановий нще марио за завича]. Кажу и то да му ]е био крлетка, тешки оков за сваку амбицщу, а за ликовну - поготово." (Демий, 2010: 164) Отвараае према завича]у за приповедачки глас представла затвараае сопства у компликовани простор из кога нема изласка баш због тога што ]е повратак у завича] немогуй: „Кад се ]едном изгуби завича_ь он се онда
непрестано тражи, налази и наново губи. Не зна се да ли га губим или он губи мене." (Демий, 2010: 205).
Приповедач се налази у позицщи страха од гублеаа себе у потрази за завича]ем. Зато йе у последаа два дела пенталогще завича] метонимично про]ектовати у волену особу, те ]е за Одисе]а у приповеци „Атака на Итаку": „Пенелопа [...] само облик завича]а, ]едан од безбро] аегових имена." Завича] се у алегорщи ща ]е фокусирана на Пенелопине просце, итекако утеловлу]е у жени, и дале развща: „Пенелопа ]е и име за ту^е, а ще бисмо радо присвоили. Као и за наше над щим други полажу право." (Демий, 2015: 34). Како писац одмиче са писааем, односно прелази из каиге у каигу, тако се и фигура завича]а за щим се чезне, трансформише и то на следейи начин: у Молским акордима, завича] се метафоризу]е кроз судбине писаца и исторщских личности (Омер-паша Латас, Ъор^е Марковий Кодер, Лаза Костий, Саво Мркал) у Трезветацима на пи]ано] ла^и, тема завича]а ]е реалнща, опипливща и кореспондира са ауторима и писцима (Цраанским и Крлежом, односно Лубомиром и Браниславим Мицийем) а фокусирана ]е на Загреб. У По(в)ратничком рекви]ему она ]е сурово реална, краешка, готово документарна. У Атаци на Итаку завича] постов и може да се гледа, пре свега преко параболе Одисе]евог повратка куйи. Напослетку, у Ъутатима из Горе, завича] ]е фантазмагорщски, архетипски, нестваран. Дакле, слика завича]а крейе од фикцще, иде преко збиле да би поново завршила сво]е кретаае у фикцщи.
ИСХОДИШТА
Нарчигледнщи покуша] превазилажеаа носталгще ко^ се наратор нипошто не препушта лежи у забораву. Ars Oblivionalis, уметност заборава, о rajoj говори Светлана Бо]м, позива]уйи се на Умберта Ека „делу]е путем присилне збрке и ,умножавааа лажних синонима' (псеудосинонимщом): заборавламо, не укидааем, вей наметааем; не одсуством, вей умноженим присуствима.'" (Бо]м, 2005: 180). Океан заборава щим ]е окружен Одисе] у Атаци на Итаку, квази-избор ]е онога щи пише, ]ер Демийева пенталогща не ствара заборав, вей сейаае на оно што се жели заборавити, а то су сцене ратних покола, чудовишних ратних креатура насталих из на]горег што рат може да побуди у човеку (цинично приказани шве]колики 'Ьено у приповеци „Шве]к на одсуству") и предели спржене земле.
Нще случало што Демий после романа са много натуралистичких сцена као што ]е По(в)ратнички рекви]ем има потребу да се сме]е, да склизне у бурлескност. То можемо разумети ако се присетимо Ничеове елаборацще односа измену страха и смеха код човека: „Ако имамо у виду чиаеницу да ]е човек неколико хилада година био на_|плашливща животиаа, да га ]е свака изненадна, неочекивана ствар приморавала да буде спреман да се бори, можда и да буде спреман да умре, и да се чак каснще, у друштвеним условима живота, сва сигурност темелила на очекиваном и традиционалном мишлеау и делаау, ако се то по]авлу]е без опасности и штете, човек поста]е весео, прелази у стаае супротно страху: страшливо, шйуйурено бийе поскочи, живне - човек се сме]е. Та] прелазак из тренутног страха у краткотра]ну раздраганост, представла космичко." (Ниче, 2005: 118).
Апсурдност и бурлескност срейемо у сликаау лудистичких аспеката ратног карневала. У Атаци на Итаку, рат ]е двосло]но приказан као шах где во]ници игра]у игру, при чему су бели у ствари, црни (запрлане беле фигуре) а црни у ствари бели (огулене фигуре). На овом микроплану, Демий показу]е сву снагу деконструкцще ратног опозита наши/непрщатели и отвара простор за поставлаае питааа смисла егзистирааа у такщ ]едно] милитантно] фатално] „игри". У географсщ алегорези у свим каигама Бабанща ]е Демийева Банща, Заумле ]е Српска Красна у Хрватсщ, Комшилща ]е остатак Хрватске а Су^едстан ]е Србща. Фактор „ометааа" носталгще представла свака власт ща ]е иста, било хрватска било српска, а Демий заумланску (кра]инску) владу представла путем бурлескног театра: „Самопроглашену Владу Националног (а каквог би другог) Спаса Заумла чине чланови луткарског позоришта" (Демий, 2015: 82). У интермецу политичке игре рата, водички фудбал, карташка игра белот, ]амб, рулет, чине део парадоксалне ]езиве стварности. Те игре йе занемети у Ъутатима из Горе, где йе ]едина игра бити мучни плес, игра немог кра]ишког кола.
С друге стране, гротескни и бурлескни облици ратних манифестацща приказани су кроз облич]а „ратних манекена" щи упуйу]у на ратни симулакрум (тзв. „медщски во]ници"): „На ,манекене' су сви огорчени. И они са прве линще и они у позадини. Jер, наводно, ови не припада]у ни ]еднима ни другима. Они само парадира]у по селима и варошицама, наоружани до зуба, а обучени у разне униформе; нарочито упада]у у очи они щи носе дщелове противничке опреме. Шета]у трофе]но наоружаае и возе украдене аутомобиле. Нису ни под чщом командом; чак ни под сворм. Не воле никога, не воли их нико. Живе у неком свом свщету, а у овом се
об]авлу]у кроз бруталне испаде. Шарени, намазани, ко и свщет око аих." (Демий, 2015: 71). Насупрот томе, „женски баталон" представла облич]е ратне наказности ще ]е ]ош више карневалско: „Камуфлажна униформа ]е у свом врейастом безоблич]у прикривала женске облине. Припаднице баталона су та] хендикеп покушавале да надокнаде разнобоким шналама на сво]им плетеницама, нападно нашминканим обрвама и уснама, нарумеаеним образима, притезааем опасача око струка и сужавааем ногавица." (Демий, 2015: 103). У послератно] атмосфери, са сейааем ще ]е надогра^ено презиром и га^еаем према сво]еврсно] морфологщи човеколиких ратних по]ава, маргинализацща носталгще ]е очекивана.
Када ]е реч о другом облику превазилажеаа носталгще, преко хомеровске митске параболе, одисе]ски оквир се узгредно и метафорично помиае ]ош у прво] каизи у приповеци „Лук и вода", када неименовани српски писац, аутор ]едне од каига „Пет столейа хрватске каижевности" бежи из Загреба, ]ер му ]е до]авлено да ]е на та]ном списку „нових властодржаца": „Срейом, при повратку на Итаку ни ]едни ни други каигу нису озбилно схватили" (Демий, 2008: 145). Итака ]е овде метафора за Хрватску. Као ла]тмотив и овде се провлачи сумаичавост щу и Хрвати и Срби осейа]у према овом српском писцу из Хрватске. Он нигде не припада. Ако кренемо од ставова Емануела Левинаса да ]е „бивствоваае екстремни синхронизам рата" и да ]е „трансценденцща привидна, а мир нестабилан" (Левинас, 1999: 17) стийи йемо до доказа хипотезе да се Демийев одисе]ски наратор, у каквом се год облич]у по]авио, никада нейе мойи вратити у сво]у Итаку суштински. Уколико се и физички врати, носталгща, ма колико потиснута и скра]нута услед епске забране чежае и бола, нейе се мойи нахранити и смирити.
Испретураност хомеровског предлошка у Демийево] приповеци „Атака на Итаку" према що] се „У ово] причи на]пре десила Одисе]а а тек онда Илщада, ако ]е била могуйа било каква Илщада после овакве Одисе]е" (Демий, 2015: 11) указу]е да ]е код аутора у фокусу по]единац а не национ. Одисе]а ]е еп лика а Или]ада колектива. Кроз Одисе]а йе наратор, у виду параболе, исказати „заборав(лаае)" Итаке: „Последае што ми ]е у журби рекао, било ]е: ,Уколико желим да преживим, мо] Фемще, морам да заборавим Итаку. (...) Ако ми не убщемо завича], убийе он нас! '" (Демий, 2015: 16-17).
Носталгща ]е, дакле, у много чему категорща ща пресудно утиче на судбину протагониста у Демийево] прози. Сопство по нагону тражи завича], ишчупани корен щи се жели вратити у првобитно стаае да би био уземлен, утемелен, требало би да избегне замку, ]ер се у исту
реку не може уйи два пута (Хераклит 1981: 45). Промене ще наста]у у национу, у друштву, у по]единцу, нису синхронизоване, тако да бийе у егзилу, по евентуалном повратку, затиче контекст у щи не може да се уклопи. Та немогуйност уклапааа изазива бол, а пошто ]е наративно сопство (ауто)рефлексивно, оно жели да прескочи та] процес увейавааа патае. Пошто ]е Демийев типски наратор мизантроп с разлогом, ]ер се суочио са на]различити]им могуйим облицима лудског лицемер]а, претворности, подлости и слабости, он нема веру ни у иде]у народа а самим тим ни завича]а. Jедино што му оста]е ]е природа у облику Петрове Горе, ща ]е ванвременска и тиме далеко од оне лудске, кварливе, а против ае аутор се бори разве]ава]уйи илузще о завича]у - антиносталгичном причом о ненедосщаау банщске Итаке.
Извори:
Демий, Мирко (2008). Молски акорди: Concerto grosso. Зреаанин: Агора. Демий, Мирко (2010). Трезвепаци на nujanoj ла^и: српско-хрватски роман. Зреаанин: Агора.
Демий, Мирко (2012). По(в)ратнички рекви/ем: (етно)роман(щ'ада). Зреаанин: Агора.
Демий, Мирко (2015). Атака на Итаку: комеди/е бурлескне бесмислености. Зреаанин: Агора, Зреаанин: Градска народна библиотека „Жарко Зреаанин".
Демий, Мирко (2016). Бутапа из Горе: фантазмагори/а. Нови Сад, Зреаанин: Агора.
Литература:
Баба, Хоми (2004). Смештапе културе. Београд: Београдски круг. Бо]м, Светлана (2005). БудуЬност носталгщ'е, Београд: Clio. Бурио, Николас (2016). „Об]аш&еае алтермодерне: Манифест". У: Липар: часопис за кпижевност, je3UK, уметност и културу, год. XVII, 61, 235238.
Дусел, Енрике (2017). Филозофщ'а ослобо^епа. Лозница: Карпос. Кристева, Jулиjа (1994). Црно сунце: депреси'а и меланхолц'а. Нови Сад: Светови.
Левинас, Емануел (1999). Друкчи/е од бивства или с ону страну бивствовапа. НикшиЙ: Jасен.
Липовецки, Жил (2011). Доба празнине: огледи о савременом индивидуализму. Сремски Карловци, Нови Сад: Издавачка каижарница Зорана СтсуановиЙа.
Ниче, Фридрих (2005). Лудско, сувише лудско: кпига за слободне духове. Београд: Дерета.
Нуман, Ивер Б (2011). Употребе другог: „Исток у формирапу европског идентитета". Београд: Службени гласник, Београдски центар за безбедоносну политику.
Оже, Марк (2005). Неместа: увод у антропологи/у надмодерности. Београд: Библиотеха ХХ век, Круг.
Сартр, Жан Пол (1964). Егзистенцщализам)е хуманизам. Сара]ево: „Веселин Маслеша".
Фром, Ерих (1978). Бекство од слободе. Београд: Нолит.
Фуко, Мишел (2007). Поредак дискурса: приступно предавапе на Колеж де Франсу, одржано 2. децембра 1970. године. Лозница: Карпос.
Хераклит (1981). Фрагменти. Београд: Графос.
References:
Baba, Homi (2004). Smestanje kulture [The Location of Culture]. Transl. Rastko Jovanovie. Beograd: Beogradski krug.
Bojm, Svetlana. Buducnost nostalgije [The Future of Nostalgia]. Transl. Zia Gluhbegovie, Zoran Simonovie. Beograd: Clio.
Burio, Nikolas (2016). „Objasnjenje altermoderne: Manifest" [Altermodern Explained: Manifesto]. Transl. Dorde Durdevie. U: Lipar: casopis za knjizevnost, jezik, umetnost i kulturu, god. XVII, 61, 235-238.
Demie, Mirko (2008). Molski akordi: Concerto grosso. [Minor Chords: Concerto grosso]. Zrenjanin: Agora.
Demie, Mirko (2010). Trezvenjaci na pijanoj ladi: srpsko-hrvatski roman [The Teetotalers on a Drunken Boat: A Serbian-Croatian Novel]. Zrenjanin: Agora.
Demie, Mirko (2012). Po(v)ratnicki rekvijem: (etno)roman(ijada). [Re(pa)tri(at)ved Requiem: (ethno)novel(iad)] Zrenjanin: Agora.
Demie, Mirko (2015). Ataka na Itaku: komedije burleskne besmislenosti. [Attacka on Ithaca: Comedies of Burlesque Pointlessness]. Zrenjanin: Agora, Zrenjanin: Градска народна библиотека „Жарко Зреаанин".
Demie, Mirko (2016). Cutanja iz Gore: fantazmagorija. [Silences from the Mountain: Phantasmagoria]. Нови Сад, Zrenjanin: Agora.
Dusel, Enrike (2017). Filozofja oslobodenja [Filosofía de la liberación]. Transl. Danijela PejCie. Loznica: Karpos.
From, Erih (1978). Bekstvo od slobode [Escape from Freedom]. Transl. Slobodan Dordevie, Aleksandar I. Spasie. Beograd: Nolit.
Fuko, Misel (2007). Poredak diskursa: pristupno predavanje na Kolez de Fransu, odrzano 2. decembra 1970. godine. [L'ordre du discours]. Trans. Dejan Anicie. Loznica: Karpos.
Heraklit (1981). Fragmenti [Fragments]. Trans. Miroslav Markovie. Beograd: Grafos.
Kristeva, Julija (1994). Crno sunce: depresija i melanholija [Soleil noir]. Transl. Mladen Sukalo. Novi Sad: Svetovi.
Levinas, Emanuel (1999). Drukcije od bivstva ili s onu stranu bivstvovanja.
[Autrement qu'être ou delà de l'essence]. Transi. Spasoje Cuzulan. Niksic: Jasen. Lipovecki, Zil (2011). Doba praznine: ogledi o savremenom individualizmu. [L'ère du vide]. Transi. Ana Moralic. Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavacka knjizarnica Zorana Stojanovica. Nice, Fridrih (2005). Ljudsko, suvise ljudsko: knjiga za slobodne duhove [Werke].
Transl. Bozidar Zec. Beograd: Dereta. Nojman, Iver B (2011). Upotrebe drugog: ,,Istok" u formiranju evropskog identiteta [Uses of the Other: "The East" in European Identity Formation]. Transl. Maja Danon. Beograd: Sluzbeni glasnik, Beogradski centar za bezbedonosnu politiku. Oze, Mark (2005). Nemesta: uvod u antropologiju nadmodernosti [Non-lieux].
Trans. Ana A. Jovanovic. Beograd: Biblioteka XX vek, Krug. Sartr, Zan Pol (1964). Egzistencijalizam je humanizam [L'existentialisme est un humanisme]. Trans. Vanja Sutlic. Sarajevo: „Veselin Maslesa".
