CC BY
5Ш1о1о^а1 Studies 18,1, (2020) 1-17 Изворни научни чланак
УДК: 821.163.41.09-32 Добриво]евиЙ В. (Ы: 10.17072/1857-6060-2020-18-1-1-17
ЕСХАТОЛОШКА НОСТАЛГИJА У ПРОЗИ ВЛАДАНА ДОБРИВОJЕВИЪА
Jасмина М. АхметагиЙ
Институт за српску културу Приштина - ЛепосавиЬ
Београд, Срби)'а
Клучне речи: есхатолошка носталгща, основно стаае, Личност, Христос, поетика иконописааа, теолошка онтологща, литургща, велика нарацща.
Апстракт: Носталгща ]е клучна реч романескног опуса Владана Добриво]евиЪа и у намери да покажемо аену природу - носталгща за „основним стааем", како ]е о примордщалном, али на]вишем поретку лудске егзистенцще писао Б. Хамваш, односно за Богочовеком, што ]е и одре^е као есхатолошку носталгщу - изабрали смо обимом невелику каигу Одатле долазе ан^ели: источни родослов (2019), ко]а нам омогуЬава да о централним проблемима овог изразито кохерентног опуса говоримо по принципу синегдохе. Одатле долазе ан^ели ]е збирка саставлена од десет прича ко]е су у пишчево] енциклопедщски засноважу трилогщи Сан водосликара (1994-1997) формирале уметнути роман и садржи клучне иде]е Сна водосликара, као и друга сво]ства парадигматична за пишчев опус. ПолазеЬи од тумачеаа ко]а носталгщу повезу]у са идеалом, а не са прошлошЪу, што ]е типично за поему 18. века, показу]емо да ]е носталгична идеализацща обележ]е Добриво]евиЪевих романа, чщи су протагонисти во^ени жудаом за веродостсуном егзистенцщом. Носталгща за оним чега нема, а морало би постсуати (еталон ]асних, тра]них и неупитних естетских и етичких, односно ]еван^еоских вредности), основна ]е мотивацща духовних путовааа аегових ]унака, ко]и спозна]у небеско порекло лудске расе, те оствару]у христолике подвиге и досежу пуноЬу свог космичког статуса. Стога се и наратив повратка у Добриво]евиЪево] прози везу]е за мотив за]едничког, изгубленог дома лудског рода. Есхатолошка носталгща - централно искуство ]унака у Одатле долазе ан^ели - примарно ]е одре^ена начином живота усмереним ка Богочовечанском назначеау, ко]е ]е човеку дато на почетку. Литургщски карактер романа у коме ]е заступлена теолошка онтологща об]ашаавамо свечаном ]езичком стилизацщом и поетиком иконописааа.
ESCHATOLOGICAL NOSTALGIA IN VLADAN DOBRIVOJEVIC'S FICTION
Jasmina M. Ahmetagic
Institute for Serbian culture Prístina - Leposavic
Serbia
Key words: eschatological nostalgia, original state, Personality, Christ, poetics of icon painting, ontotheology, liturgy, the grand narrative.
Summary: Nostalgia is the keyword of Vladan Dobrivojevic's novelistic opus— nostalgia for the "original condition", as B. Hamvas described the primordial, yet highest order of human existence, nostalgia for the God-man, which is exactly what makes it eschatological— and in our intent to describe its nature, we have chosen Where Angels Come From: The Eastern Genealogy (2019), a book modest in volume, which enables us to speak about the central problems of this markedly coherent opus by following the principle of synecdoche. Where Angels Come From is a collection of ten stories which form a nested narrative in The Waterpainter's Dream (1994— 1997), the writer's encyclopedically conceived trilogy, and it contains the key ideas of The Waterpainter's Dream, as well as other qualities paradigmatic of the writer's opus. Taking as our basis an interpretation that links nostalgia to an ideal instead of the past, which would be typical for an 18th-century poem, we show that nostalgic idealization is a characteristic of Dobrivojevic's novels, whose protagonists are led by a longing for an authentic existence. Nostalgia for that which doesn't exist, and yet it should (a standard of clear, permanent and unquestionable aesthetical and ethical, i.e. evangelical values) is the basic motivation behind his protagonists' spiritual journey as they come to understand the heavenly origin of the human race, accomplish Christlike feats and achieve the fullness of their cosmic status. That is why the narrative of return in Dobrivojevic's prose is also connected to the motive of the collective, lost home of the human race. Eschatological nostalgia—the protagonist's central experience in Where Angels Come From—is primarily defined by a way of life devoted to their theanthropic purpose, which was given to human beings in the very beginning. Its solemn linguistic stylization and the poetics of icon painting explain the liturgical character of this novel in which ontotheological questions are evident.
Носталгща нще само наслов ]едне од трилогща1 Владана Добриво]евипа, веп je и къучна реч аеговог изузетно опсежног, сложеног и у стилском, тематском, жанровском и интертекстуалном смислу раскошног опуса. У намери да покажемо природу носталгще ща доследно прожима аегове филозофско-метафизичке романе
1 Носталгщу, об]авлену 1999. године, сачиаава]у Промете], Америка и Демон.
изабрали смо обимом невелику каигу Одатле долазе апрели: источни родослов, об]авлену 2019. године, ща нам омогуйава да о централним проблемима овог изразито кохерентног опуса говоримо по принципу синегдохе, будуйи да се у Добриво]евийевим романима целина огледа у деловима и обрнуто.
Одатле долазе апрели ]е збирка саставлена од десет прича ще су у пишчево] енциклопедщски засновано] прво] трилогщи Сан водосликара, ко]у чине Ма]стор сенки (1994) Подражавате Сунца (1995) и У Сину Божи]ем (1997), уз рш 24 приче, формирале уметнути роман, источни родослов. Оно што ]е у Сну водосликара функционисало као ба_|колики, фантастични и подземни сло] ]едне широко засноване фабуле о духовном сазреваау централног ]унака Исидора, щи путу|е ка пунойи властитог посщааа, заокружености бийа, тоталитету искуства - ]ер ]е свака од тих наративних целина посто]ала као поука щу ]унак прима у различитим контекстима, сан или визща щу доживлава у различитим приликама - у засебном издаау постсуи као независан низ прича ще казу]у исто што и роман из щег су „истргнуте", односно представла ]езгро опсесивне теме читавог Добриво]евийевог опуса. Тако ]е сусрет са каигом Одатле долазе ан^ели: источни родослов, ща се може посматрати као збирка прича и као роман, у исти мах и сусрет са клучним поетичким, тематским, стилским изборима овог аутора. Низ тематски и иде_|но истоврсно усмерених прича о човеково] есхатолошщ носталгщи ща ]е „устремлена не ка прошлости него ка будуйности човека, ка будуйем назначеау и савршенству, ка коначжу пунойи човека у Христу Богочовеку" ^евтий, 1989: 141) у исти ]е мах и романескни пут ]едног геноса. Генеолошки ]е низ централних ]унака - Исидорових предака - у широком временском луку од шестог века и времена цара Jустиниjана Великог па све до Исидорове ма_|ке Jоане, кор] бива исприповедана „Легенда о велико] инквизицщи" корм се каига довршава. Тако ]е у каизи реч и о путу хришйанства, аеговим на]вишим дометима и изневаравааима. Штавише, и у томе ]е, као и у доследном йутаау каижевне критике щим ]е обавщен ова] опус2, клучни разлог оваквог избора: Одатле долазе ан^ели нще у првом реду избор из ширег дела, вей ]е отисак вейе целине, у коме ]е концентровано све оно што иде]но
2 Осим неколико текстова и монографще Пограга ко]а ¡есам: о прози Владана Добриво]евика (2001), ко]е потписэде аутор овог рада, о прози Владана Добриво]евиЬа написано ]е ]ако мало, посебно ако имамо у виду обим и интригантну природу аеговог опуса (види: Д. ГргиЪ, „Зенон и Заратустра - роман страве и памети", Зенон и Заратустра. Део 1. Београд, 2019, 5-11; М. Петелин, „И драгули клща]у под пером", Мостови, 1997, XXVIII, 148-150, 230; В. Половинкина, „О Дому Кихота као тоталном роману", Дом Кихота, Београд, 591-606).
обележава Сан водосликара, што йемо овде и показати, а парадигматично ]е за пишчев опус.
Носталгща за оним чега нема, а морало би посто]ати (еталон ]асних, тра]них и неупитних естетских и етичких вредности: саборна лудскост, лубав о какво] говори Посланица КоринЬанима, истински сусрет -односно ]еван^еоске вредности) основна ]е мотивацща Добриво]евийевих ]унака да се отисну на путоваае, чща сполашаа сложеност и замршеност одражава и мотивише укупне сазна]не и духовне домете до щих доспева]у. Исидор, централни протагониста Сна водосликара, кроз сваковрсна искуства и искушена сазрева до таквог метафизичког статуса щи га чини Личношйу - богословски по]ам личности као односа3 („личност твори са-постсуаае са дрg8угима" - Ъаковац, 2007: 206) у средишту ]е Добриво]евийевог дела. Вишеструка ]е функционалност уметнутих прича у Сну водосликара -преко аих Исидор упща ту^а искуства, добща подстица] за властити начин живота, будуйи да све оне илустру]у могуйности ще су дате човеку, али и проширу]е представу о стварности и уверава се у судбоносност свих сусрета, пошто се бро]ни ]унаци на Исидоровом путу ]авла]у као приповедачи неке од уметнутих прича - али ]е начиаени избор дао каизи Одатле долазе ан^ели готово химнични карактер. У аима ]е фантастика прожела и време и простор, и карактеризацщу, те ]е реч о метафизичко-утопщском роману щи заводи и уверава, потвр^уйи континуитет човекове носталгичне чежае за целовитим постсуааем и могуйност аеног задоволеаа.
„Вей саме чежае и стремлеаа, носталгще и желе лудске (...) собом сведоче и потвр^у да човек несумаиво има сво]еврсно предосейаае богодане величанствености ща га очеку]е и ка ко^ стреми" ^евтий, 1989: 140). Будуйи да перспектива хришйанске есхатологще „нще првенствено хронолошка, него ]е христолошка" ^евтий, 1989: 200), немамо на уму темпорални моменат, вей начин постсуааа щи ]е у духу хришйанске антропологще отворен „пре свега ка есхатолошком (последаем и плиромском) назначеау човека" (JевтиЙ, 1989: 146): „То ]е оно кра]ае назначеае човека ще Свети Оци Православне Цркве назива]у обожетем човека у Христу благодайу Духа Светога и лубавлу Бога Оца. Разво] Добриво]евийих ]унака у духу ]е теологще теозиса, ща подразумева потпуну трансформацщу особе и дедиаеае с Богом у властитом бийу, те оствареае божанског начина
3 Личност као по]ам и доживла] изнедрили су Кападокщски оци из друге половине четвртог века (Василще Велики, Григорще из Нисе, Jован Богослов), те потом у 7. веку Максим Исповедник, а ме^у савременим православним теолозима нарочито пергамски митрополит Jована Зиз]улас и Христо Jанарас.
постсуааа, Koje je у потпуности могуйе тек у есхатону. Jосиф Араме]ац, на пример, „чаробни MajcTop и сааар" у причи „Шах по но]у или о истини о мойи", поста]е ]едно „са сопственим ткааем, ще je Бог за мене изаткао" (Добриво]евий, 2019: 38, 59).
Добриво]евийеви ]унаци воде духовни живот коме ]е цил имитираае Христа, односно духовни разво] „у м]еру раста висине Христове" (Ефесцима посланица светога апостола Павла, 4: 13). Стога они започиау „рш на земли (...) живети вечним животом" ^евтий, 1989: 173), ]ер Христос „Собом као Црквом, уводи Есхатон вей овде у исторщу, уводи Нови Век Царства вей овде и сада" ^евтий, 1989: 203). У српсщ каижевности нема бодрще и снажнще вере од Добриво]евийеве, нити ]е игде надахнутще представлена као сржни квалитет живота, мада ]е индикативно да се уобича]ена синтагма „истина вере" у ово] прози доследно ]авла у инверзщи, као „вера истине", онако како се ]авла код апостола Павла4, као „права и жива вера" ^евтий, 1989: 183), као хришйански живот. Том ]е вером и надахнута носталгична чежаа аегових ]унака за за]едничким завича]ем, щи и ]есте сама „бит постсуааа", искуство целовитости, основно стате, „примордщални поредак лудске егзистенцще" (Хамваш, 1999: 18) „антрополошки status absolutus щи претходи сваковрсжу етнографсщ разлици и исторщсщ формацщи и психолошком заплету" (Хамваш, 1999: 17). Основно, или древно стаае како га назива]у J. Беме и Р. Генон, ]есте „прва ситуацща човековог бивства" - па у том смислу „Еденски врт хебрерке баштине, златно доба орфичара, сат]а-|ога хинду баштине" - и „на]виши степен щи се може достийи и достижан ]е у сваком посвейиваау баштине" (Хамваш, 1999: 18). Добриво]евийеви ]унаци спозна]у да „живот нще ништа друго до реализацща основног стааа" (Хамваш, 1999: 15), те прелазе пут ка аеговом успоставлаау -та] ]е пут препознавао Хамваш као пут „из турбе5 у ствараае, из стварааа у основно стаае" (Хамваш, 1999: 32). Читав Добриво]евийев опус казу]е о различитим облицима изневеравааа изворности и нужности повратку, а аегови су ]унаци усмерени на узрастаае у личност и живлеае по слици Божщо].
За разлику од преовла^уйег разумевааа носталгще као чежае за прошлошйу, ще прихвата вейина модерних критичара и хуманиста, овде имамо на уму пре свега оно тумачеае ще носталгщу повезу|е са
4 „А ми смо дужни свагда захваливати Богу (...) што вас ]е Бог од почетка изабрао за спасение у светиаи Духа и в]ери истине" (Солутанима посланица друга, 2: 13).
5 „Последица губитка примордщалног стааа ]есте деградирано бивство. Резултат овог деградираног бивства ]есте турба, као што каже Беме, т]. поремеЬеност. Турба ]е корупцща ума, морала и телесности: помрачени ум, грех и болест" (Хамваш 1999 :10).
идеализацщом, а Koje je обележило на пример енглеску поезщу 18. века, када и насще тзв. носталгична поема, у велико] мери зависна од идеала за щи се залаже (Santesso, 2006: 13, 16, 19). Носталгичан однос према идеалу обележава и све ]унаке у Одатле долазе апрели - они су носталгичари, щи жуде за истинитщим поретком бивааа, за квалитативно другачщом стварношйу од оне са щом се суочава]у у свету, у коме ]е човечанство у „спиритуалном егзилу" (Trigg, 2006: 50), без свести о за]едничком дому: носталгично осейаае и ]есте сигнал човечности. „Човек ]е онолико човек колико носи небеског реда у себи" (Добриво]евий, 2019: 199), а носталгща, „жудаа за небом", нще друго до „лични одломак исконског зова" (Добриво]евий, 2019: 235, 56). Носталгща за богатством и чудесношйу живота, за изобилем обреченим човеку до^ох да има]у живот и изобиле" - Jeeanfye^e по Joeany, 10: 10; види и: I Коринканима 2: 9, Ефесцима 3: 20) руководи и Исидора и све ]унаке у Одатле долазе апрели, те оствару]у пунойу духовног живота. Ра] ]е достижан оствареаем Личности, ща у]едиау]е време и простор. Исидор преко низа учитела ще упозна]е на свом путу сазна]е да ]е могуйе створити властиту стварност, потпуним посвейеаем унутрашао] визщи, личном смислу, откривааем и живлеаем сопствене сврхе.
Од аскете Симеона Новог Столпника, щи ]е и сам тек изразити по]единац чщи се предак „некад вртоглаво давно, откинуо и заразио потомство том жудаом за преображеаем у осовину измену земле и неба" (Добриво]евий, 2019: 8), започиае, безгрешним зачейем, лоза чщи су представници ]унаци сваке од прича у Одатле потичу апрели. Од Златоусте и аеног небеског заручника Симеона Новог Столпника потичу дале „брайа по две сенке", ]едан видлив и други невидлив а присутан, те бро]ни потомци посвейени астрономсщ и звездочатачщ страсти, мисионари, борци за веру, изванредни уметници, луди чудесних мойи, а ме^у аима и ]едина женска представница, Исидорова ма]ка Jоана. Слутаа другачщег поретка од оног у коме обитава]у за]едничко ]е искуство свих ]унака: незадоволни постсуейим, готово трауматизовани светином згомиланом „по линщи непосвейености" (Добриво]евий, 2019: 23), они оствару]у егзистенцщалне продоре у простор щи се са становишта уобича]еног лудског искуства сматра немогуйим, а щи ]е - како показу]е поредак прича у Одавде долазе апрели - не само стално присутан вей и остварив за изванредне по]единце, а све дали остатку човечанства.
Све приче у Одатле долазе апрели упорно и доследно подсейа]у на човеково небеско порекло, „прави завича] пробу^еног лудског бийа" (Добриво]евий, 2019: 193): Добриво]евийи ]унаци има]у чудесне мойи
када досегну осейаае ]едноте са свим што jeere, пунойу свог космичког статуса, а многи пролазе пут „од палости у несвесност истинског порекла, до сусрета лицем у лице са сво]им небеским ликом" (Добриво]евий, 2019: 208). Jeдaн од „предуслова носталгще jeare незадоволство садашаошйу" (Hemmings, 2008: 9), те су за носталгщу карактеристични наративи повратка и порекла (опсесща насле^ем je карактеристична за носталгичне наративе 20. века - Su, 2005: I): први наратив повратка je Одисе]ев, „далеко пре но што je термин носталгща скован" (Su, 2005: 1). Добриво]евийи ]унаци су у позицщи Одисе]а, али je дом за щим жуде - за]еднички, изгублени, односно напуштени дом лудског бийа. Ме^утим, аихово доминантно осейаае тек je ретко мелахнолща, они су испуаени ведрином, ]ер сво] на]дубли смисао налазе у поистовейиваау са Богочовеком, а религиозни живот щи воде нужно je у свом исходу позитиван и оптимистичан. Нще случа]но посебно место у Одакле долазе ан^ели добио Григорще Палама щи je исповедао Божщу доступност лудима, „али само по мери слободе и аоме засноване вере" (Добриво]евий, 2019: 230). На ]унаке се излива милост Божща, али je заслуга за привлачеае де]ствених, разрешу|уйих сила аихова: она зависи од досегнутог космичког статуса. Те „силе немерливе" увек су у интеракцщи, у тананом дщалогу са бийем пробу^еног човека, те je духовни разво] ]унака увек пут ка уцелиаеау. Заправо, ]едино je боготражителска димензща, аихов „христоцентрични живот" (JeвтиЙ, 1989: 144) за]едничка свим ]унацима у Одатле долазе ан^ели, али и свих Добриво]евийевих романа, и у стаау je да их потврди као личности - ]ер сви су они „млада богочежаива лудска бийа, жедна вечног живота" ^евтий, 1989: 157), у сталном разво]у и живлеау „као боголике и богоопштейе личности ^евтий, 1989: 156), а „та] живот раста и разво]а je литургща" (JeвтиЙ, 1989: 156). Теолошка онтологща, уткана у ова] опус (личност поистовейена са бийем) превладава трагику смрти - Добриво]евий ]унак je homo mikrotheos (Хамваш, 1999: 32), а стваралаштво je теургща.
Jунaци су усамленици щи чезну за ближаим, али не за друштвеношйу и соцщалним окружеаем вей за истинским сусретом, што значи за другим щи би био Личност - а личност je духовна реалност, вечито жива, неспутана силама судбине и са аом се креира ванвремена стварност. „Личност нще истоветна с индивидуом. То je управо доволно наглашавано од Упанишада до модерне психологще. (...) Личност се не може ни ухватити, не може се ни одредити, то нще била у стаау ни jeднa метафизика, да о наукама и не говоримо. Личност нще биолошки ни психолошки, нити социографски чинилац. Одасвуд штрчи, као Дон Кихот из оног одре^еног реалитета" (Хамваш, 1996: 22).
Иде]на основа Добриво]евийевог опуса на]дубле ]е повезана са богословлем Светих отаца, за ще „вера и нще ништа друго него сам Христос" ^евтий, 1989: 188): на]разноликще традицще аутор мири у хришйанству, односно у иде]и Богочовека ща ]е над свима, као некаква универзална религща. „Исус ]е позвао човека да прими у себе истоветност Бог - човек" (Хамваш, 1999: 66), али за Богопознаае, како су учили и источни оци цркве, а потвр^е се у Добриво]евийевом опусу, потребно ]е да „човек на]пре у себи про]ави истинског човека" (JевтиЙ, 1989: 155). Сваки Добриво]евийев ]унак „тежи пунойи и бесконачности бийа (...) хармонщи света и општем ]единству" (Вертев, 1982: 36). Иако на сполашаем плану сасвим различити, животни путеви аегових ]унака истоветни су по свом суштинском усмереау ка оствариваау слободне личности.
Главни ]унак „Крштеаа и ружичастог распейа Кирила Русословца", ]уродиви чудак, свештеник Кирил, учеству]е у мисщи покрштавааа руског народа, да би у току литургще био опхрван сумаом у исправност тог чина. Из Кирила ]е хрупнула Сенка, сви они некад блиски али животом у хришйансщ култури потиснути садржа]и, те он, задобща]уйи ме^у паганима осейа] суштог постоjата разумева да они уточишни простори у аему, у ще се повлачио из свакодневла како би био „храаен (...) неком примордщалном виталношйу" (Добриво]евиЙ, 2019: 108) и чистом осейа]ношйу, представла]у за]еднички завича] лудске душе. „А само она] ко проникне ту бит постсуааа, може да прими Бога Створитела" (Добриво]евиЙ, 2019: 108-109). Зато мисщу у що] учеству]е доживлава као сво^еае богатства путева щи воде ка Богу: ]унак уви^а да ]е само покрштаваае противречно Христовом завештаау, преиспиту]уйи га са становишта Дела апостолских6 и Посланице Римланима1, актуализу]уйи тиме однос Новог завета и аегових интерпретацща; „Ни паганима Бог нще никад преста]ао давати сведочанство за самога за себе" (Добриво]евий, 2019: 110).
У начину на щи ]е руски народ вей живео, Кирил препозна]е тек другачще путеве трагааа за апсолутом, а покрштаваае доживлава као укидаае слободе и уво^еае ]едноумла и крутости, што ]е смисао щи у
6 „И учинио ]е да ]е од ]едне крви сав род чов]ечщ живи по свему лицу земалскоме (...) Да траже Господа (...) премда нще далеко ни од ]еднога од нас; Jер кроз аега живимо, и мичемо се, и ]есмо: као што и неки од вашщег щевача рекоше: ]ер смо и род аегов" (Дела апостолска 17: 26-28).
7 ,Дер пре Богом нщесу праведни они ко]и слуша]у закон, него Ье се они оправдати ко]и га творе; Jер кад незнабошци не има]уЬи закона сами од себе чине што ]е по закону, они закона не има]уЬи сами су себи закон: Они доказузу да ]е оно написано у срцима аиховщем што се чини по закону" (Римланима посланица светога апостола Павла, 2: 13-15).
шству уноси велики инквизитор: yмeсто Богопозгам нaрод стиче стрax и погрyжeност, yмeсто вере зн^е вере, што je логикa фyндaмeнтaлизмa. „Не, крстители, то Христос пи]е рекао: да пред опим ко сушту истипу поси свако други само за лаж може зпати (...) пе потрудивши се да вредпост старог разумете, калем повог пеке вам па добро дело изаки" (Добриво]евиЙ, 2019: 112-113). Стога Кирил и зaклyчyje дa се, пaрaдоксaлно, призив^ем Бога смeftyje истински пут до ftera. Кириловa сумм, прeобрaжaj и трaгично ^aAaae прeдстaвлeни су гао послeдицa сyкобa ayтeнтичнe дyxовности, оне raja продире до „врeлa постоjafta raje кyлa и ври у слободи" (Добриво]евиЙ, 2019: 111) и догме. Jeдинство raje Кирил оствaрyje сa женом кроз полни однос симболизу]е у]едиаеае душе сa потиснутим сaдржajимa, желу „дa сжуи крст и голо месо", што бexy „две врсте крви - и у ]едном нejaком лудском телу, у ]едно] збуаено] души raja ипaк обе до днa спозга]е, до дaлfteг неспо]иве" (Добриво]евип, 2019: 121).
Ha исти гачин религщу доживлaвa и витез Свен („Cara о витезу Свену"), щи je гакон двaдeсeтогодишfteг припaдafta тeмплaрском реду, посуммо у светост витeштвa и дyxовност цркве. Jyнaк уви^ дa je у влaсти орyжja, дa су гa идeaли нaпyстили, дa je Cвeтa зeмлa постaлa крвaвa лyдницa и дa аиме влaдa „мexaникa уснулости", дa je дaлeко од „ониx вeличaнствeниx висинa човечности што су иx зa рaсy поручили зaчeтници вeрa изa чиjиx се имeнa тaко бестидно крщу" (Добривоjeвиñ, 2019: 126), те сумм не сшо у смисaо будупег поxодa веп и у извесност животa. Hостaлгиja зa пунопом животa, зa осeñafteм склaдa и сврxовитости, клyчнa je мотивaциja коja Света води подвигу, jeр jyнaк рaзyмeвa дa трeбa вeровaти „у себе вишег, нaдмоhниjeг, дрeвниjeг од уклетт зaдaности болa пролaзности" (Добривоjeвиñ, 2019: 154). Cпознajyhи дa je ствaрafte jeдини вид потврде животa, те дa je аегов нajврeдниjи зaлог ствaрafte троjицe синовa, што je учинио гасупрот крутим прaвилaмa вере, Свен сa себе скидa окивajyña уверем и оствaрyje xристолики подвиг, yRraftajyta се од гонилaцa jeздefteм по води - „jeр сaмо смо у вери jeдно с Оним у кога вeрyjeмо" (Добривоjeвиñ, 2019: 161).
Сап водосликара, у коме су испрeплeтaнe фaнтaстичнa, бajколикa и пyстоловнa формa, историja, митологиja и филозофиja, почивa нa новозaвeтном подтексту: броjни се жaнрови yливajy у тaj своjeврсни билдyнгсромaн о дyxовном yзрaстafty чeтрнaeстовeковног jyнaкa Исидорa, чиjy судбину ишчитaвa приповeдaч 2299. године, нaкон светске кaтaклизмe, из низa иконa осликaниx у леду. Пред читaоцeм je зaпрaво приповeдaчeвa интeрпрeтaциja уметничког прeдлошкa - икота у коjимa je Исидор зaвeштaо стeчeнa сaзнafta и искyствa свог животног
пута8. У наративном смислу иконе су у функцщи „прона^еног рукописа", али нису експлицитне као писана реч, па осликани животопис захтева активан допринос тумача. Исидоров „иконостас душе" само ]е предложак, подстица] за настанак приповедачевог „иконостаса душе" израженог уметношйу речи. Тако ]е главни ]унак романа истовремено конкретан лик, симбол и матерщализацща приповедачевог менталног ходочашйа, што мотивише ослоба^аае од временских и просторних релацща. Сан водосликара ]е, стога, за]едничко дело два посвейеника и апотеоза истинског сусрета (зографофо иконописаае као стална молитва, ,оавна служба Богу" и приповедачево посвейено читаае, замаштаваае и исписиваае властите креацще као перманентна молитва и служба Богу), што трилогщи да]е литургщски карактер - „само дело литургще нам се и открива као саглаф" (Ьулибрк, 2020). „Jер ще су два или три сабрана у име мо]е, онд]е сам ]а ме^у вама (1еван^ел>е по Матеjу, 18: 20), а „вей се од дворце и троице сабраних у име Христово очеку]е и унутрашаа усаглашеност в]ере и истинитог живота у ко^ као да се Христос и йегово Име не одва]а]у" (Ьулибрк, 2020). Том литургщском утиску доприноси и ]език романа: узвишени стил, свечана стилизацща, музички квалитети синтаксе. Низ песничких слика, афористичких формулацща, ]езичка изнщансираност, еластичност, флуидност и обиле щим се опису]е оно што ]е апстрактно и невидливо (паралелно са упечатливим, готово реалистичким описом Кщева у визщи Кириловой, необичне и добро на^ене кованице и синтагме, све то утиче да се ствара утисак размицааа граница стварности, ви^еаа света унутрашаим оком. Jезик ]е велика опсесща Добриво]евийих ]унака: Пантеле]моново трагаае за ]езиком трагаае ]е за властитом духовношйу, а ]унаци у Одатле долазе ан^ели жуде за изналажеаем нових путева општеаа, за душевним праjезиком, како би од властите душе начинили „природни инструмент разумевааа и општеаа с Другим" (Добриво]евиЙ, 2019: 81). То ]е носталгща за првотном славом ]езика щи Йе остварити „про]авливаае некадашаег смисла щег ]е ]език имао у Ра]у" (Ьулибрк, 2020), односно омогуйити „унутрашае уселаваае саговорника у ]едно дубоко доживлено, непоновливо осейа]но стаае дво]евааа" (Добриво]евиЙ, 2019: 81). О томе размишла
8 Исидор борави у светогорском манастиру, али упозна]е и манастирско подземле, поста]е галиот на ла^и исмаилЬанских гусара, те роб у Оази ше]ха Нурудина, где оствару]е лубав са аеговом Ьерком А]шом-Тудитом, а освета аеног мужа, Хасана Басрща, узроку]е седам тешких година у пустиаи, ко]е га обогаЬу]у искуством путовааа кроз Дуат, односно упщааем сазнааа и искустава египатске митологще. Завршни део трилогще У Сину Бож]ем говори о Исидоровом „поновном ро^еау" и животу ко]и понавла Христов пут.
Кирил док ]е у мисщи покрштавааа руског народа: „]ер имена, у то] искони, нису служила лажи, вей су била имена бити природе и свега створеног, те ]е Адам у ]език узидао мой сазнааа и додира са суштином и целином створеног, тиме нас на]ближе приводейи и Богу Створителу? А ко рш данас уме да пошту]е ]език, ко рш, изустивши реч, зна да слави Бога именима ща ]е Адам завештао?" (Добриво]евий, 2019: 112). Уосталом, чиаеница ]е да ]е садржа] свих уметнутих прича васпитавао, надахаивао и бодрио Исидора на аеговом путу. Када се све те приче на^у окуплене на ]едном месту, као у Одатле долазе апрели, оне смера]у на изазиваае истог утиска у читаоцу. Несумаиво ]е реч о роману с тезом, али роману щи ]е носталгичан и литургичан („усм]ерен на Богочов]ечанску Личност Христову" - Ъулибрк, 2020). Сама Добриво]евийева концепцща ]езика аналогна ]е библщсщ, ]ер изражава, како то дефинише Н. Фра], „покуша] да смислимо како да се вратимо концепции ]езика у що] су речи биле мойне речи и првенствено преносиле осейа] сила и енергща, а не аналогана физичких тела" (Фра] 1985: 47).
Симболичко представлаае икономще спасеаа, што доноси Сап водосликара, те спасенски и искуплу]уйи исходи по]единачних судбина у Одакле долазе апрели да]у Добриво]евийево] прози литургщски замах. Десет наративних целина ове каиге на различите начине, из различитих углова, заправо говоре о истом, оствару]уйи вишегладе музичког комада. Будуйи да ]е фабула Спа водосликара везана за Исидорову духовну биографщу, уметнуте приче су као подземни канали щи га везу]у за претке - кроз потомка се смисаоно довршава]у аихова животна трагааа - и истовремено потвр^у могуйност искуплеаа. Све што се збива ]унацима у Одатле долазе апрели има за последицу аихов препород, дубле стапаае са целином света що] припада]у, а аихов живот ]е сачиаен од ситуацща ще доказу]у доследно определиваае ]унака за духовну стварност. Добриво]евий испису]е ]еван^еле о пробу^еном човеку, показу]уйи да такав природно понавла и у себи оствару]е Богочовека - таква ]е егзистенцща руково^ена носталгщом за другачщим, али не измишленим светом, вей оним щи ]е постсуао, щи ]е Христом посведочен.
С друге стране, сусрет средаовековног зографа и последаег преживелог из светске катаклизме у години 2299, из щег наста]е Сап водосликара, симболично означава и мотивише двострукост поетика Добриво]евий еве трилогще (модернистичку и средаовековну), усаглашених класичним квалитетима хармонще и заокружености. Све оно карактеристично за дела средаег века - насто]аае да се утиче на луде, да се они изведу из профаног искуства и омогуйи им се додир са
апсолутом, отвореност контемплацщи, али и из]едначаваае природе и уметности, те схватаае лепоте као об]ективног сво]ства бийа датог од Бога, а светлости, кор] се прида]е маетафизичко значеае, као важног обележ]а лепоте (в. Asunto 1975) - препознатливо ]е у Сну водосликара. Читалац ]е позван да Исидоров животни пут разуме као алегорщу, и да усво]и иде]е ще му дидактично усмерено дело да]е. Добриво]евийева трилогща експлицитно говори о кризи модерне естетике, али у сво^ структури понавла поетику иконописааа зографа Исидора. Будуйи да иконични лик постсуи као духовна реалност, иконописац лик открива, скида]уйи велове пролазног са вей постсуейег, вечног. Икона ]е тако симбол стварнщег живота, из]едначена са светлошйу, са личношйу, док ]е све око ае тама, небийе, маска. Ме^утим, и са човека се скида]у различите, пролазне улоге - што се дешава Исидору у току путовааа кроз Дуат, када упща искуства Египатске каиге мртвих - како би остала Личност, оно што ]е по]единачно и непоновливо ]ер ]е вечно, непроменливо, испуаено за]едничком стварношйу мита, легенде и архетипа. За Исидора ]е иконописаае молитва, ствараае ]е мистични занос изливааа Духа Светога, а уметнички задатак посредоваае измену Творца и луди, баш као и за на]упечатливщег уметника у Одатле долазе ан^ели - Jосифа Араме]ца, али и за самог аутора. Уметничко дело и ствараочево бийе огледа]у се ]едно у другом. Та]на живота, стварааа и волеаа су нераскидиве.
Приповедач ишчитава]уйи и тумачейи иконе у леду завештава човечанству узоран модел живлеаа, христолики лик човека - у томе и треба видети разлог аеговог усамленог опстанка, а то креира литургщску природу романа. Исидор понавла Христов пут (ро^еае, сретеае, крштеае, чуда, проповедаае, распейе и васкрсеае), а по]едина Христова искуства понавла]у и по]единци у Одакле долазе ан^ели, као што се Христов живот понавла „колико литурги]ски, у сваку Свето] Литургщи, толико и подвижнички и доживла]но" (JевтиЙ, 1989: 189). „Jер ]е Света Литургща с]едитете и преображете у Христу луди и света и целокупне твари" ^евтий, 1989: 194). Сан водосликара, упркос апокалипси щом започиае, завршава ведрином, ]ер омогуйава преживлаваае изабраном по]единцу. У складу са хришйанском идерм по ко^ потпуног спасеаа нщедног бийа не може бити без спасеаа свих, Исидор ]е и завештао сво]е иконе у леду рачуна]уйи на последаег преживелог, ]ер искупителска снага аегове уметности само тиме може добити смисао. Упркос катаклизми ща се одиграла, ]едини преживели, приповедач Сна водосликара, у ствари потвр^е спасеае и оствареае Новог Jерусалима, у коме нема места за девалвирано човечанство, али у
коме, пошто се Нови Jерусалим и не може остварити без досезааа уцелиаеаа, преживели приповедач носи човечанство у себи.
Добриво]евийев Христос об]едиау]е у себи апсолутне вредности различитих митолошких и религщских система. Тако се у делу овог аутора пробща]у канонизовани оквири, али се у исти мах испису]е апологща Христа, що] се узори могу тражити ме^у руским православним филозофима, или у српсщ средаовековно] каижевности, али каква нще позната српсщ каижевности 20. века. Жудаа за постсуаним естетским и моралним вредностима, трагаае за оним што ]е вечно у пролазном, и аихово константно потвр^иваае у искуству свих ]унака показу]у пишчеву носталгщу за оним што ]е Лиотар назвао „великом нарацщом", а Шта]нер носталгщом за апсолутом. У Добриво]евийево] прози постов универзална, апсолутна истина, ща се призива као брана свеопшто] неодре^ености и она се доследно приказу]е у енциклопедщсщ романескно] форми ща обухвати готово све форме казивааа, све значаще домете каижевног израза и жанра, а у Спу водосликара аутор користи и преиспуту]е и три клучна стила: фантастично, романтично и класично9.
У причи „Пантеле]мон и Jелена, жена ще нема", ща реферише на Андрийеву приповетку, ]унакова жудаа за далеком, непознатном женом заправо ]е полазиште за осветлаваае та]не пола и метафизичког значеаа лубави - жена ]е мушкарцу она] пресудни уцелиау]уйи други, „бийе исто а различито (...) врхунски саговорник за чщим се ]езиком разумевааа трага и щи се у ме^увремену ословлава тек немуштом жудаом" (Добриво]евиЙ, 2019: 66). „Пантеле]мон ]е био дубоко свестан да иза Жене ще нема стсуи читав континент аеговог непознатог бийа, да она значи и све оно неоживлено, чак и неро^ено, а силно сродно, у бийима других луди" (Добриво]евиЙ, 2019: 67). Исторщски ]е човек, како открива Одатле долазе апрели, ако ]е од на]боле врсте -носталгичар, али делатан ]унак, щи настой да сво]у изворну жудау задоволи. Он слути сво]е небеско порекло и крейе се трагом те слутае, сматра]уйи, попут Пантеле]мона, на]вейом несрейом лудског рода „непознаваае свог порекла" (Добриво]евиЙ, 2019: 74). И Пантеле]мон ]е усмерен на сво]у жу^ену жену, на посто]ано обрайаае на]дублим коренима жениног бийа, щи су за]еднички свему што постэди. Jелена му се ]авла када р] не сто]и на путу аегова слабост, сумаа и површност, док истовремено трага за на]дублим собом и ]езиком душе,
9 Наглашаваае у поднасловима рапсодичности Ма]стора сенки, баладичности Подражавата Сунца, те истицаае да ]е У Сину Бож]ем акатист, указу^е на епски карактер прве каиге, мешовиту, епско-драмско-лирску форму друге, док треЬа истиче превасходно православну традицщу на ко]у се ослааа.
али када сво]а филолошка интересовааа упрегне у политичко деловаае, ова] се ученик великог Константина Филозофа и учесник хазарске и моравске мисще удалава од сво]е визщске жене и сво] живот довршава као човек угашених идеала. Присуство Jелене, жене ще нема (ща се може разумети и као освешйиваае Jунговог архетипа Аниме) омогуйено ]е властитом изворношйу и чистотом, односно космичким статусом ]унаковог бийа.
Мада „наглашава вредност изгубленог за]едничног завича]а" и утемелена ]е на аегово] реконструкции (Бо]м, 2006: 64), Добриво]евийева носталгща не позива на обнову традиционалних вредности вей на нужни обрт у бийу по]едица, усмерава]уйи га ка идеалу и „промовишуйи одре^ену врсту живота" (Su, 2005: 9) - „фантазще губитка и чежае обличу етичке визще каижевних текстова" (Su, 2005: 3) и „артикулишу разочареае садашаошйу" (Su, 2005: 9). У том смислу Добриво]евийева носталгща указу]е на то да ]е амнезща стаае у коме живи савремени човек ^и, 2005: 2) и значи радикално одбациваае света без Бога. Jунаци се осведочава]у у „страшну искиданосто и распад света", щи ]е „поремейених односа и димензща, без мере и видела" (Добриво]евиЙ, 2019: 89) „с оне стране границе лубави", „обезвре^ене употребе речи" (Добриво]евиЙ, 2019: 167), те свуда око себе виде „отклон од веродосщности (...) од правог положа]а" (Добриво]евиЙ, 1997: 166), стварност клишетираног, некреативног приступа животу. Сви ]унаци опажа]у да лудску, усахлу и ]едноличну стварност лишену заноса, пресудно одре^у бекство од слободе, страх, ропско присщаае на тривщалну свакодневицу и такмичарски односи ме^у лудима. Па ипак, „У сващ капи сузе или крви патника, у сваком вриску щи разбща трагичну лудску заблуду самодоволности, па чак и у сваком чувству оту^ености и изгублености, ипак неминовно стану]е утонула жудаа за небом" (Добриво]евиЙ, 2019: 235). Добриво]евийа проза, у духу православне теологще и филозофще, почива на увереау да ]е солипсистичка самоусредсре^еност на]вейи грех из щег и наста]е иде]а Антихриста, Човекобога - „]ер се на]вреднще истине прима]у управо у празним местима што их ]е напустило лично ]а" (Добриво]евиЙ, 2019: 66).
Разни облици лудског изопачеаа ще запажа]у ]унаци у Одатле долазе ан^ели об]едиаени су у „Легенди о велико] инквизицщи", ща сво] чувени предложак - „поему у наста]аау" Ивана Карамазова -преображава од самог наслова, премешта]уйи тежиште са инквизитора на инквизицщу щу врши сваки по]единац у тренутку у щем се не определу]е за на]више вредности и не држи узорног Христовог пута. Пошто ]е код Достсуевског Христос доведен у Севилу, у католичку
средину, Добриво]евий га доводи у ]едно од средишта православла у неодре^ено будуйе време, показу]уйи да и православна црква фалсифику]е изворно Христово учеаа, а критику цркве присутну код Досто]евског проширу]е у правцу ново]ерусалимске иде]е. И кардинал, велики инквизитор Достсуевског, и Добриво]евийев православни свештеник, силазе, са свейом у руци, у йелщу у ко]у ]е приведен Христос убрзо пошто се поново по]авио у народу. У обе прилике Христос йути, иако га велики инквизитор доследнще оптужу]е, а монолог православног свештеника прераста у пока]ничку исповест. Па ипак, ме^у аиховим верницима, ]ер йе о томе обо]ица проговорити, разлике нема - аихова вера сведена ]е на страхопоштоваае, а видлива у формалним обележ]има, поштоваау канона и догме. Док се католичка црква утемелила на чуду, та]ни и ауторитету, православна га ]е, како показу]е Добриво]евий, изневерила самим тумачеаем: уместо да животном праксом посведочи Христа, она га ]е интерпретациям представлала, те тако проповедала, убе^ивала, преобрайала, фрагментарно посматра]уйи Богочовека, осиромашу]уйи га и злоупотреблава]уйи. Добриво]евий утвр^е разлику измену Цркве ко]а ]е веродосто]на лудска за]едница, сачиаена од низа веродосто]них по]единаца, и цркве ко]а ]е институцща у ко]о] се окупла гомила, те „пут до пакла може водити кроз немистично живлену, Цркву луди" (Добриво]евий, 2019: 255).
У Одатле долази апрели „Легенда о велико] инквизицщи" ]е завршна прича у ко]у се улива]у и Свеново и Кирило и Пантеле]моново искуство, те се аихова ]ерес показу]е као право лице вере. У складу са увереаем да ]е све што ]е ]еднострано, догматско, окоштало - против човека („Крутост ]е сатанска" - Добриво]евий, 2019: 229), ]ер ]е системско, механизовано сво^еае аеговог изворног богатства, Добриво]евий испису]е оштру критику цркве, ко]а йе бити против човека све док се у ао] вера исповеда изразима догме, а не „пуне раскоши слободних духова". У овако поставлено] „Легенди о велико] инквизицщи" имплицитно ]е присутан и одбрааен и старозаветни Jов: „Све небеско, све Христово мора бити до кра]а постсуааа живо, покретно, до кра]а такво да позива на храброст и отвореност искушавааа, на узвишену несигурност у себе (...) жива, Христова Црква управо жели да се у ао] непрестано пита]у, и то сви, сви луди у свом времену, ]ер тек тада она живи и испуаава завет Спаситела (...) Црква ]е надасве симбол будности (.) Христос ]е собом донео одговор на кугу ]едностраности" (Добриво]евий, 2019: 224- 227).
У Добриво]евийево] слици савременог света, Христос ]е прогнан на перифери]у, али само ту, на перифери]и, где рш посто]и сейаае на аега
и посвейени живот аиме инспирисан, задржава CBoje изворно значеае. „Где се луди cnacaBajy", тамо je Христос, а не обрнуто (Добриво]евиЙ, 2019: 261). Добриво]евиЙ критици религще и цркве, щу je дао Достсуевски, допису|е и пут превазилажеаа постсуейег стааа, а он je могуй jeдино уколико се сва пажаа усредсреди на личност човекову: „А нajвehe дело коje човек може учинити jeстe, наравно, он сам, поново ро^ен у вери (...) вера je дело слободе. Без слободе човек не упозна пунойу лубави Божje, без ае не доживи лубав човечщу" (Добривоjeвиh, 2019: 229).
Одакле долазе апрели je сведочанство о свету щег нема, а морао би постсуати, и то сви Добривоjeвиhи jyнaци слуте ^^ер je Бог вей у почетку, при ствараау човека ставио у природу аегову богат потенцщал, велике и динамичке могуйности (коje се на библщском jeзикy нaзивajy сликом Божjом или талептима, залозима, даровима)" ^евтий 1989: 140). Основа Добривоjeвиheвe aнтропологиje je Богочовек - рaзyмeвajyhи православле као религщу вредности, он у свом делу исписyje носталгщу за богочовечанском врснойом и духовним принципима живота. Сап водосликара и свака наративна целина у Одатле долазе апрели прeдочaвajy нужност другачще заснованости лудског живота: jyнaци преко носталгичне жудае за посщааем у коме се властити животни пут стално огледа у архетипском, новозаветном, доспeвajy до духовног самооствареаа.
Извори
Добриво]евиЬ, Владан. (2019). Одатле долазе ан^ели. [Where Angels Come From:
The Eastern Genealogy] Београд: Чигсуа штампа. (In Serbian.) Dobrivojevic, Vladan (1995-1997). San vodoslikara I—III: Majstor senki, Podrazavanje Sunca, U Sinu Bozjem. Beograd: Rad. [The Waterpainter's Dream: The Master of Shadows, Imitating the Sun, In the Son of God]. (In Serbian.)
Литература/ References
Ъаковац, Александар. (2007). „Велики кападокщски оци и аихово богословие личности". [The Cappadocian Fathers and Their Theology of Personality]. Видослав, 187-214. Доступно на: URL: http://www.academia.edu/8196771 (датум приступа 15. ]ун 2017). (In Serbian.) Jевтиh, Атанасще. (1989). Трагапе за Христом. [Searching for Christ].Београд: Храст. (In Serbian.)
Новизав]'ет. [New Testament]. Прев. Вук Стеф. КарациЬ. Београд: Jугословенско
библщско друштво (In Serbian.) Хамваш, Бела. (1999).ХришЬанство: Scientia sacra II. [Christianity: Scientia sacra II]. Београд: Дерета. (In Serbian.)
Ъулибрк, JoBaH. (Б. г.) „О музици и васпита&у: ]едан оглед." [On Music and Upbringing: An Essay] URL: https://www.rastko.rs/bogoslovlje/jculibrk-muzika-i-vaspitanje.html (датум приступа: 6. 3. 2020). (In Serbian.) Asunto, Rozario. (1975). Teorija o lepom u srednjem veku [Trans. from Assunto, Rosario (1962). Die Theorie des Schönen im Mittelalter]. Beograd: SKZ. (In Serbian)
Berdajev, Nikolaj. (1982). Nova religijska svest i drustvena stvarnost. [Trans. from Бердяев, Николай. (1907). Новое религиозное сознание и социальная реальность]. Beograd, Ljubljana: OOUR Izdavacko publicisticka delatnost, Partizanska knjiga. (In Serbian) Fraj, Nortrop. (1985). Veliki kod(eks). [Trans. from Frye, Northrop. (1981). The Grate
Code]. Beograd: Prosveta (In Serbian) Hemmings, Robert. (2008). Modern nostalgia: Siegfried Sasson, Trauma and the Second World War. Edinburgh: Edinburgh University Press. [Hemings, Robert. (2008). Moderna nostalgija: Zigfrid Sason, trauma i Drugi svetski rat. Edinburg: Edinburg juniverziti pres. ] (In English) Santesso, Aaron. (2006). A Careful Longing: the poetics and problems of Nostalgia. New York: Rosemont Publishing. [Santeso, Aron. (2006). Brizljiva zudnja: poetika i problem nostalgije. Njujork: Rozemont Pablising]. (In English) Su, John. (2005). Ethics and nostalgia in the contemporary novel. Cambridge: Cambridge University Press. [Sju, Dzon. (2005). Etika i nostalgija u savremenom romanu. Kembridz: Kembridz juniverziti pres]. (In English)] Trigg, Dylan. (2006). The Aesthetics of Decay: Nothingness, Nostalgia, and the Absence of Reason. New York: Peter Lang Publishing, Inc. [Trig, Dilan. (2006). Estetika trulezi: nista, nostalgija i odsustvo razloga. Njujork: Piter Lang pablising]. (In English)
