CC BY
4орш ииа. iiiii научни рад
УДК: 821.112.2.09-31 МАН Т.
ОД МАЛОГ ГРАЪАНИНА ДО ПРИНЦА КАРНЕВАЛА: ОДНОС КАРНЕВАЛИЗАЦШЕ И ОБЛИКОВАША ИДЕНТИТЕТА У ЧАРОБНОМ БРЕГУ ТОМАСА МАНА
Наташа Ан^елковиЙ
Београд, Срби]а
Key words: carnival, carnivalization, irony, grotesque, parody, humor, modernism, dialoguezation, metamorphosa
Summary: The goal of this study is to use a genre-poetical and literary-historical base to analyze the possibility of establishing a specific sub-genre core in The Magic Mountain, which is created through a multicenturies tradition of menippean satire and the carnivalization of literature on the one hand, and modernism on the other. From the thematic-motive and semantic context in this novel, one can delineate the crucial question of identity (hero, society, the work itself), so that this new genre sub-group of carnivalized modernistic literature, represented by the novel The Magic Mountain, can be characterized as carnival-identity literature, or rather, it will be shown in this work that carnivalization in modern literature is closely linked with the question of identity formation.
Клучне речи: карневал, карневализацща, иронща, гротеска, пародща, хумор, модернизам, дщалогизацща, метаморфоза
Апстракт: Цил рада ]е да на жанровско-поетичжу и каижевноисторщсюо основи истражи могуЬности успоставлааа ]едног специфичног поджанровског ]езгра у Чаробном брегу куе се, с ]едне стране, темели на вишевековжу традицщи менипске сатире и карневализоване каижевности а, с друге, на тековинама модернизма. Како се у тематско-мотивском и значеаском контексту у овом роману, као клучно, издва]а питаае идентитета кунака, друштва, самог дела), онда се та нова жанровска подгрупа карневализоване модернистичке каижевности куу репрезенуту]е Чаробни брег може окарактерисати као карневалско-идентитетска каижевност. ПоказаЬе се да ]е карневализацща у каижевности модернизма уско повезана са питааем обликовааа идентитета.
Роман Чаробни брег Томаса Мана, ]едно од на]вейих дела немачке и светске канжевности, не само да осликава специфичан дух времена, европску гра^анску класу ко]а ]е у кризи првих деценща XX века, веЬ чини модернистички напор да читаву ]едну траднцнjу, и каижевну и културну, разобличи путем образаца ко^ управо сто]е у аено] основи, а
муи су изражени карневалском сликом света.
У уводу студще о стваралаштву Томаса Мана Драган С^ановиЬ истиче важност познавала каижевне и културне традицще за разумеваае аегових дела. Традицща и култура, сматра он, присутни су у Маново] прози било као гра^а ко]а ]е у дело интегрисана, било као асоцщативни и алузивни спектар ко]и се покреЬе код читаоца на основу садржа]а ко]и има пред собом. Иако то не значи да ]е Манов читалац нужно високо образован човек, претпоставла се да Ье до пуног значена и естетског уживааа лакше доЬи она] ко има у виду широку, превасходно каижевну, традицщу ко]а му претходи, односно да читалац Манових дела мора бити спреман на игру алузща, скривених значена, подтекста, иронщске стилизацще.
Тумачеаа Мановог стваралаштва великим делом су била усмерена на питаае Гетеовог утица]а и аегових великих тема ксуе Ман угра^е у сво]е романе и на сво]еврстан начин разра^е у сво]им делима, потом на теме везане за уметност, положа] уметника у гра^анском друштву, као и на проблем гра^анског друштва, аегову традицщу и будуЬност, посебно у контексту назнака великих друштвених мена.
Препознаваае традицще у случа]у Чаробног брега своди се добрим делом на однос према традицщи образовног романа, прецизнще -Гетеовог Вилхелма Ма]стера. Та] однос ]е пародщски. Пародща наста]е онда када се класични модел образовног романа преузима са одре^ене дистанце: „онда писац ко]и себе осеЬа као изданак гра^анства ко]е ]е на заласку [...] не може да се користи овим концептом без дистанце и релативишуЬих огра^ивааа ко]а доносе пародща, иронща и хумор" (Становий, 1983: 158).
Пародща као средство опонирааа нему каижевш] врсти, епохи, или неком каижевном стилу путем комичне имитацще, с обавезним елементима хумора, а често и апсурда и сатире, основни ]е стилски израз карневала и карневализоване каижевности. Са аеним деловааем оствару]е се поступак дщалогизацще, када се сучелава]у два погледа на свет. У Чаробном брегу пародща нще присутна само у вези са жанровским одре^еаем овог романа, него ]е могуЬе уочити ]е у разним аспектима ликова и сцена, ксуи бива]у лишени озбилности и достсуанства на ксуе претенду]у и претвара]у се у сопствену пародщу или карикатуру.
Поред традицще образовног романа ко]у пародира, ово дело се додиру]е и са карневалском традицщом на више начина и у више различитих облика. У аему се може уочити обиле ситуацща у юуима карневалски мотиви доприносе конституисаау смисла. Постизаае карневалске атмосфере ]е негде формално, као у поглавлу Валпургина
Höh, и ефекти тога су дaлeкосeжни, a негде je суштинско, ^егоз^то у односу пpиповeдaчa пpeмa jyнaцимa (иpониjскa стилизaциja), ]езику и тону коцим говоpи пpиповeдaч (xyмоp и иpониja), или jaсно пpeпознaт.ъивим кapнeвaлским каижевним поpeклом конкpeтниx ликовa, попут Meнepa Пeпepкоpнa, кaо пapодиjског овямопем богa Дионисa, или Ceтeмбpиниja и Няфте, ксуи имajy димензще ликовa мeнипскиx вaшapскиx филозофa.
Елементи xyмоpa и иpониje стогa су вaжнa одликa ствapaлaштвa Tомaсa Mana. Често се няводи дa се и сям писяц о вяжности и знячеау xyмоpa и иpониje у каижевном делу изjaшftaвaо у сво_|им есе_|истичким paдовимa и ]явним иступя^имя. Из тaквиx paспpaвa, кяо и из сямог аеговог опуся ^оизлязи дя зaдaтaк xyмоpa нще сямо дя ствapност или неке rojabe пpикaжe у вeдpиjeм, зaбaвниjeм тону, веп дя ту ствapност пpeвлaдa, дя изpaзи став пpeмa ао]. „То, опет, знячи сямо дя ствapност, roja je у суштини стpaшнa и pyжнa, опясня и ropasra, roCTaje поднош—ивя тек помопу xyмоpa, односно мяштовитог и нясмешеног комeнтapa" (Копмян, 1996: 69). Taxab xyмоpни и весели одговоp ня ствapност дя]е yпpaво кapнeвaл, пя узимя]уйи у обзиp дя je xyмоp основня одликя и ^инцип кapнeвaлa, деля у ко^мя он пpeдстaвлa доминянтну стилску особину, моpajy ня неки нячин коpeспондиpaти ся кapнeвaлском тpaдициjом.1 Тяко су ^онщя, пapодиja и xyмоp конститутивни елемент и Чаробног брега, и пpeпознajy се у дщалогу jyнaкa, у ^иповедячевом односу пpeмa ономе о чему ^иповедя, кяо и у сямом пpиповeдafty. „У ня]болем случя]у може се peta дя xyмоp нягиае aлeгоpиjском ^maß^a^y [...] док се ^онщя, кяо у Чаробном брегу, често изpaжaвa кpоз дщялог" (Копмян, 1996: 73). Иpониja пpeдстaвлa гpaдивни елемент Чаробног брега. R^p пpиповeдaчa о ликовимя и евентуялним догa^ajимa je доследно иpониjски стилизовян. Фyнкциja тяквог иpоничног гляся jeere дя укяже ня пост^ае двя светя, две истине и дя пpидa ]едян пapодиjско-xyмоpистични дискypс излягяау и концепту jyнaкa, односно дя иx уз помоп иpониje кapнeвaлски „снизи". Иpониja у Чаробном брегу имя и обyxвaтниjи домет и тиче се филозофще вpeмeнa. Томяс Мян зaпpaво дyx вpeмeнa сягледявя иpониjском оптиком и тиме став-м уметност у повляшпени и сyпepиоpни положя^ Утолико je иpониja неодво^вя у знячеаском сaглeдaвafty Чаробног брега. Ha то посебно укязу]е ^ятян Сто]яновип: „И доистя, ^еви^яти овaкaв
1 Пpeмa Бaxтиновоj студщи о кapнeвaлизaциjи каижевности, нaстaлоj npn пpоyчaвafty ствapaлaштвa Фpaнсоa Ряблея и Ф. М. Досто)евског, може се издво]ити читав коpпyс кapнeвaлизовaнe каижевности raja се темели ня особинaмa менипске earape и Hnje су основне одлике „бpeмeнитост" xyмоpомом и иpониjом, одpaжaвafte пapодичнe и веселе слике светя, диjaлотичност, aмбивaлeнтност и пpeобpaжaj jy^Ra.
двоструки учинак иронще значи кривотворити смисао романа. Та] смисао се у сво^ пунойи и конкретности оглашава у разумеваау и тумачеау тек када ]е у читаау пробурена мановска ироничка латенцща текста. [...] сфуматом иронще неозарен и непреображен, дословни смисао нще прави смисао Чаробног брега. [...] Сведен из неког разлога на дословност свог 'чиаеничког садржа]а', Чаробни брег се [...] нуди читаоцу само сво]им 'оскудним остацима'" (Стсуановий 2003: 11-12).
Поменутим стилским одликама - иронщом, пародщом, хумором - потом принципом дщалогичности и амбивалентним приступом стварности, Чаробни брег се квалифику]е као дело ксуе припада менипско-карневалско] традицщи.
Помиаано питаае карневалског хронотопа (Бахтин, 1989), односно односа простора и времена, представка централну тему Чаробног брега. Док се о простору скоро нигде директно не говори и аегово проблематизоваае ]е иманентно, о релативности протицааа времена и суб]ективности аеговог доживла]а говоре често и ]унаци романа и приповедач. №их интересу]е да ли се време може мерити, ]ер и када се то формално уради, то не говори готово ништа о само] аегово] природи и суштини. Ханс Касторп запажа да не постсуи човеково чуло муе може да опажа време и да оно свакоме протиче различитом брзином. Он посматра часовник, казалку ко]а се покрейе, како би ушао у та]ну и законитост временског протицааа и када ништа не сазна ставла сат у цеп и пушта „време да тече сво]им током". Приповедач романа додатно усложаава ова] проблем уводейи тему времена и причааа прича. На примеру тога да се о по]единим дога^има нечще исторще, у овом случа]у Ханса Касторпа, ко]и су тра]али свега дан или неколико дана приповеда на више стотина страница, а да се потом периоди од више месеци опису]у на свега неколико пасуса, он проговара о релативности времена и поставла питаае да ли се може о времену причати и да ли време юуе ]е елемент неке приче, може постати и аен предмет. Овакво проблематизоваае односа времена и причааа приче у Чаробном брегу у велико] мери се подудара са теорщским разматрааем овог проблема код Пола Рикера: „Трейе обележ]е пре-поимааа радае [...] се тиче временских обележ]а на ко]а приповедно време калеми сво]е конфигурацще. Поимаае радае не ограничава се на познаваае по]мовне мреже радае и аених симболичких посредовааа; оно чак иде дотле да у радаи препозна]е оне временске структуре муе призива]у приповедаае" (Рикер, 1993: 82).
Приповедач Чаробног брега дале подвлачи разлику измену врмена причааа приче и времена саме приче. Лидща Делий сматра да ]е Манова намера у овом роману била да „приповеда време" и да се,
пошто и сам заклучу]е да се у дословном смислу то не може спровести, он усредсре^е на сполашае маркере путем ко]их се опажа и разуме протицаае времена. Набра]а]уйи сполашае елементе за опажаае времена апострофиране у Чаробном брегу, у юуе спада]у космичке и природне по]аве попут кретааа Сунца и звезда, смене годишаих доба и природних циклуса и са аима повезаних празника, она заклучу]е да ]е време у Чаробном брегу и митско: „Митско ]е утолико што одре^ене ситуацще у роману несумаиво представла]у реплике препознатливих митских збивааа и што се на више места у роману говори о периодичности космичких дешавааа" (Делий, 2012: 265).
Ако се има у виду то да ]е по]ам времена и аеговог протицааа условлен цикличним природним по]авама оличеним у смени дана и нойи и годишаих доба, по ком принципу функционише и лудски живот, онда оваква релативизовааа временског тока у Чаробном брегу има]у сложенщи цил, чща ]е сврха проблематизоваае и преиспитиваае самог лудског постсуааа. Становници чаробног брега су чак лишени могуйности утвр^ивааа да ли време протиче брзо или споро због тога што се оно за аих слило у ]едну хомогену масу, годишаа доба су се измешала, цикличност ]е атрофирала, природне мене су сабщене и спутане. „Колико ]е пута Ханс Касторп йаскао с покоцним Jоахимом о ово] велико] збрци ко]а ]е мешала годишаа доба, претурала их, лишавала годину аене рашчлааености и чинила ]е на та] начин досадно кратком или кратко досадном, тако да о времену нще уопште могло бити говора" (Ман, 1956: 658; уп. Делий 2012: 284).
Поменути природни токови основа су и суштина свих карневалских активности: карневал ]е израстао из светковине природних по]ава, из славлеаа ра^ааа нове године, бу^еаа природе, отварааа новог живота ко]и се пред улазак у зиму гаси да би се поново пробудио (Бахтин, 1978). То бу^еае и гашеае природе ]е пренесена слика човековог живота, цикличне смене смрти и ро^еаа. Питаае смене живота и смрти ]есте и велика тема Чаробног брега, али приступ ао] и поставка те теме ]есу амбивалентни, као и карневалска слика света. Амбивалентност се очиту]е у томе што ]е чаробни брег, т]. санатори]ум за тешке плуйне болеснике, место блиско смрти, место где се често дога^а смрт, место где по]единци долазе да оконча]у сво] живот. За главног ]унака пак то место смрти представла почетну животну станицу, место где он стиче и теорщска сазнааа и емотивна искуства. Ово вей указу]е на испреплетаност значеаске улоге места и времена и уводи рш ]едну амбивалентну и ирони]ску компоненту тог сложеног односа: како ]е поларизованост свакодневног, гра^анског света, ко]и у стандардним соци]алним
релацщама значи просперитет и сигурност, и света санаторщума, где ]е живот сведен, ]едноличан и без перспективе. Подво]еност та два света ]е очигледна, ]ер ако се смрт вештачки и насилно намеЬе тамо где кола живот, ме^у младим, снажним, здравим судима, обученим у водичку униформу (рат), онда болест, ксуа ]е увод у смрт и нешто што се не може бирати, нще нешто мрачно и ружно него ]е само део природног процеса, природног поретка ствари. Цикличност лудског живота изражена и сагледана у ритуалима као део цикличности природе, ресемантизу]у се у роману 20. века. Човеков живот и аегов идентитет не могу се више лако саобразити природи.
Карневализацща, остварена поменутим стилским и тематским средствима, у каижевности модернизма уско ]е повезана са питааем одре^еаа идентитета. То питаае у велико] мери заокупла Ханса Касторпа, као и самог приповедача, ксуи на примерима ликова ксуи су некада давно били становници санаторщума Бергхоф указу]е на сложеност одре^еаа сопственог ]а. Одре^еае идентитета, одговор на питаае ко сам ]а и шта ]е мо]а сврха, повезано ]е са питааем места на коме ]унаци живе. Ханс Касторп ]е становник „равнице", пристсуан млад човек, солидно образован, обучен у гра^анско рухо и инженер ]е бродоградае пред ко]им ]е карщера на ко]у у веЬо] мери углавном не може да утиче. Као становник планинског санаторщума - Ханс Касторп ]е на]пре болесник а потом и неко ко ]е запитан над сво]им животом и животом уопште. Установлена болест ксуа се мора залечити и ко]а у ]едном тренутку прессе да буде разлог продужавааа боравка на том месту, заправо ]е маска ксуу ]унак свесно преузима (маска болесника), како би иза ае, као сваки маскирани учесник карневала, могао да проживи и досегне оно што ]е живот сам, што ]е аегова сврха. Могуйност посто]ааа „два" Касторпа - узорног гра^анина и сина и оболелог становника санаторщума ко]и скреЬе са унапред трасираног, сигурног животног пута - ]есте резултат разлаза измену две компоненете идентитета о копима говори Рикер, сопства и карактера, где сопство означава одговор на питаае „ко сам ]а", а карактер одговор на питаае „шта сам ]а": „Карактер, то ]е уистину оно 'што' оног 'ко'. [...] Овд|е се заиста ради о прекриваау оног ко? од стране оног што?, прекриваау ксуе ]е питаае: ко сам]а потиснуло у корист питааа: што сам }а?" (Рикер, 2004: 29). Знача] места, односно хронотопа чаробног брега, за дивергираае тог ко и шта у Касторповом лику, односно за коначно одре^еае аеговог идентитета ]е велики. У аеговом случа]у санаторщум ]е место тражеаа, преиспитивааа, разво]ног и едукативног процеса, а потом и место истинског проживлавааа и проналажеаа
врло важних сегмената сопственог идентитета. За Jоахима Цимсена, ме^утим, санаторщум нще чаробни брег, вей нужна етапа у животу, начин да се до^е до врло ]асно одре^еног и спознатог идентитета, идентитета возика. Та] идентитет за ксди он веру]е да ]е аегов, показу]е се немогуйим према суду природе. Jоахимова животна улога ]е управо улога болесника, иако ]е он не призна]е, ]ер умире од туберкулозе, а не од метка. У том светлу, речи управника Беренса да он може на први поглед да одреди „да ли од некога може да постане добар пацщент, ]ер ]е за то потребан таленат, таленат ]е потребан за све, а ова] Мирмидонац (Jоахим) нема ни трунчице талента. За егзерцир можда, али да болу]е - нимало" (Ман, 1956: 55), делу]у иронщски, али заправо указу]у на истинитост и суштину аеговог идентитета и самим тим аеговог животног усуда.
Санаторщум Бергхоф у шва_щарским Алпима ]е сликовити пример ]аког хронотопа, магичног места ксуе у себе увлачи и ксуе у себи искушава галерщу ликова. То ]е истовремено нека врста подщума или огледала на ко]ем се исполава и опажа дословна и симболична декаденцща европског гра^анског друштва прве половине 20. века, али и различите, противречне нарави, карактери и судбине оних ксуи га посейу]у. йегова магичност ]е вишеструка.2 Она се може препознати као стаае неспособности за животну активност и борбу, потпуно препуштаае болести и уживаае у привилегщама ксуе стаае болести обезбе^е, као што су нерад, одмараае, одсуство одговорности, ослобо^еност од уобича]ених животних обавеза и задатака. То се може тумачити као зов танатоса. Отуда код Сетембринща ксуи ]е хуманистички дух, лубител живота, толики отпор према Бергхофу и насто]аае да младог Касторпа одвуче одатле, измену осталог открива]уйи му каижевну сцену, сцену из Одисе]е у ко^ ]унак посейу]е подземни свет и правейи паралелизам са Касторповом ситуациям. Такво поре^еае ]е врло усмерено, ]ер се санаторщум Бергхоф може сагледати као сабирни центар пред улазак у свет мртвих, а аегов управник ксуи у име позитивне медицинске науке сто]и испред аега, као чувар Хада маскиран у лекара. „Бергхофом, на]зад, 'господаре' доктори Беренс и Кроковски, ксуе Ман, посежуйи за митолошким асоцщацщама, означава судщама у свету мртвих. [...] Они, ме^утим не влада]у само светом 'мртвих', вей и временом. Беренс и Кроковски - као и митски ликови Минос и Радамант - ]есу
2 „На]пре и на]директни]е - насловом романа ('чаробни', то ]ест, 'зачарани' брег), ко]им ]е асоциран фантастичан свет ба]ки, али и легенда о седмогодишаем боравку минезенгера XIII века, Танхо]зера, у Венерином ропству у чаробно] пейини планине Херзелбург (иста легенда ]е и у основи Вагнерове опере Танхо]зер), односно аему аналоган мит о Одисе]евом боравку на Киркином острву" (Делий, 2012: 272-273).
и господapи вpeмeнa: они одое^у мepy боpaвкa по]единця у свету, у дятом случя]у - светя Бepгxофa, односно Чapобног бpeгa" (ДелиЙ, 2012: 281). Фоpмaлно гледяно, Бepeнс-Paдaмaнт не сямо дя je увяжен и добap лeкap него je и одличaн мeнaцep сaнaтоpиjyмa, посебно ондя кэдэ пpопaгaндним текстовимя зaмaскиpaним jeзиком няуке мями нове госте у своje о^иле и тяко увеМвя бpоj peгpyтa зя подземни свет. Зято, више него мeнaцep сaнaтоpиjyмa, он je мeнaцep подземног светя, бpaнилaц aeговиx интepeсa. То илyстpyje сценя о болеснику коjи нипошто нще xтeо дя yмpe, у rev^j до пуног изpaзa долязи иpониjско-комички тон пpиповeдaчa Чаробног брега: „Био je jeдaн коjи je бяш ня кpajy нaпpaвио ужясну сцену и впсолутно ниje xтeо дя yмpe. Тэдэ се Bepe^ обpeцнy ня aera: Штя се ту, молим вяс, пpaвитe! peкaо je, a пaциjeнт се одмax утишя и миpно издaxнy" (Ma^ 1956: 65).
Зов смpти и ^исян однос ся аом изpaжeни су код свиx пpипaдникa чapобног бpeгa. Пpистyпajyhи му, Хянс Кaстоpп je одмax од свог pо5aкa Jоaxимa сязняо дя постоjи истякнутя поделя ня „ми овде" и „ви тямо" и дя je у том „ми" сaдpжaно много тога сямолубивог, зaтвоpeности зя доуге, интepног paзyмeвaaa, поpeткa ствapи и нячиня paзмишлafta yдaлeниx од оног што се смaтpa yобичajeним. Няоко успутня и нeпpeтeнциознa инфоpмaциja о jош jeдном сaнaтоpиjyмy коjи лежи ня веГ^ висини од Бepгxофa и коjи своje лешеве зими спуштя ня боб сaоницaмa, re>jy Jоaxим миpно сaопштaвa тек пpистиглом Кaстоpпy и без пpидaвafta икякве пвжае бизapности и гpотeскности те чиаенице, пpимep je сpо5eности ся смpñy, нявикнутости ня ау. Кядя много вpeмeнa кaсниje Хянс Кaстоpп истим тоном дя то обявештеае свом yjaкy коjи му долязи у посету, тя peчeницa и тя сценя yкaзyjy се кяо нега вpстa кодя коjи ^яви paзликy измену ониx коjи су гряницу пpeшли, коjи живе у чapобном бpeгy, и ониx ксуи пpивpeмeно долязе спо—a. „Успостяв-^уЙи очиту инвepзиjy почeтниx сценя pомaнa и дочapaвajyhи Тиняпелов 'paвничapски' дожив—aj Бepгxофa, Maн je ефектно сучелио двя светя и УКЭЗЯО ня тpaнсфоpмaциjy Хянся Кaстоpпa у пpостоpy Чapобног бpeгa, a сямим тим, и ня пpиpодy тог пpостоpa сямог" (ДелиЙ, 2012: 280). У TOj пpичици или цpтици и нячину ня коjи je оня ис^инята Man тяко^е пpeдочaвa своjeвpснy нвдменост, yобpaжeност ониx коjи су део тог светя. Нядменост няд животом у име смpти jeстe дeстpyктивaн и сaмоиpонични чин, яли у своjоj суштини он je и опpaвдaн, jep пpeдстaвлa човекя ксуи се уздигао из незняая своje свякодневице и уклопио у ^^одни циклус смене смpти и животя, где се смpт не укязу|е кяо нешто ту^е, веЙ кяо део истог пpоцeсa, кяо ^уго лице животя.
У тяквом ^оцесу чapобни бpeг се, зя Хэнся Кaстоpпa, jaвлa кяо
поприште борбе танатоса и ероса. Као што се током тра]ааа карневала живи ]едан привремени живот, ослобо^ен строгости и правила свакодневице, али много интензивнщи и искренщи, тако и ]унак Чаробног брега напушта регуларни живот, аегове конвенцще и обича]е и одлази у планински санаторщум, где се постепено ослобо^а соцщалних стега, преузима улогу болесника и иза те маске почиае да одгонета себе и свет и да живи ]едан богатщи живот, иако формално сведен. Живейи у Бергхофу Ханс Касторп поста]е део природе и аених ритмова, али упоредо с тим он се труди и да о ао] сазна]е и учи, чищуйи уцбенике из биологще и обилазейи болеснике ксуи су на самрти. Врхунац аеговог спознавааа природе ]есте нека врста утапааа у ау, приликом свесног уласка у снежну мейаву. Та епизода са снегом Хансу омогуйава да уочи мой природе, да осети танку границу измену смрти и живота, свести и халуцинацще, варливости простора и, коначно, потпуне релативности временског протицааа. Ова намерно изазвана ситуацща Хансу тако^е помаже да симболички и дословно спозна шта то значи изгубити пут и борити се за опстанак.
На путу трагааа за идентитетом, с ]едне стране, за идентитетом себе као припадника лудске врсте и дела природе, и с друге - за сво]им личним идентитетом, Касторп долази до спозна]е путем ероса. Лубав према санаторщумсю] дами и лепотици, болесници Клавдщи Шоша, на]пре ]е идеална, потом плотска и карневалска, да би се поново вратила у идеалну, готово трубадурску и на кра]у се изгубила и постала неважна. У почетку свог боравка у санаторщуму Ханс Касторп Клавдщу само посматра издалека, диви ^ се, обожава ]е, ту и тамо скрейе пажау на сво]у наклоност, али ]е не упозна]е, не проговара са аом, не чини ништа да сво]у лубав оствари. Таква лубав ]есте идеална, али Клавдща нипошто нще „идеална драга". На]пре, она ]е господа Шоша, удата ]е и о аено] чедности не може бити речи. Тиме што живи далеко од куйе, путу]уйи из санаторщума у санаторщум, понекад са различитим пратиоцима, она нще чак ни узорита гра^анска супруга. Упркос томе, за Касторпа ]е она извор фаталне привлачности. Клавдща Шоша, ме^утим, нще до кра]а фатална лубавница, она ]е пре пародщска верзща фаталних жена. йена лепота ]е проблематична. Она има неодоливе, косе, источаачке очи и заводливи мач]и ход, али ]е заправо обрнута, гротескна верзща идеалне фаталне лепотице: нокти на рукама су р] изгризени, коса неодре^ене бо]е измену црвене и плаве, мишице не баш нежне, ле^а повщена, рамена опуштена напред, седеае склокано и млитаво, држаае главе истурено тако да ^ стрчи кичмени пршлен, и на]важнще, оно што се спола не види, али што се зна, она нще здрава и ]едра, отрови су увелико напали
аеня плуЙя и оpгaнизaм. То покaзyje дя je фятялна женя, roja кяо лик у лeпоj каижевности постоjи од Клeопaтpe до Haara^e Филиповне и Еме Bовapи, у Чаробном брегу постaлa гpотeскнa, фeбpилнa, цpвоточнa и болесня. Jовaн Попов истиче дя je глaвнa особиня фятялне жене дя eмaниpa истовpeмeно оно „вечно женско" и демонско, тяко дя остaвъa зя собом жртве, што код Клaвдиje Шошя ниje слyчaj. Оня jeстe yзpок аегове „зaчapaности" и пpиковaности зя плянински сaнaтоpиjyм седям годиня дуже него што je плaниpaо, яли ниje yзpок никaквe тpaгeдиje или пpопaсти, jep jyнaк нaдpaстa ситу8цщу фятялне зaъyбъeности услед свог „обpaзовног пpоцeсa" коjи му je пpимapaн, пя тяко нaдpaстajafiи фятялну зaъyбъeност он снижявя моЙи фятялне жене. Paзоpyжaвa je и дeтpонизyje ондя кэдэ успе дя je ^евязи^е, што je све импулс модepног вpeмeнa: „Окpyживши Клaвдиjy Шошя велом ^онще уместо мистepиje, xyмоpом уместо тpaгикe, скепсом уместо пятетике, Томяс Man jy je дeтpонизовaо. Одузевши jоj тpaдиционaлно демонско обeлeжje, yдaxнyо jоj je ововековно лудско. Био je то jeдини нячин дя лик фaтaлнe жене пpeживи у вpeмeнy пapодиje" (Попов, 1990: 74).
Своj дожив—aj жене Хянс Кaстоpп пpeсликaвa ня дявно доживлени осehaj ъyбaви, обожaвaaa и дивлеая ^емя школском дpyгy Пшибисляву Хипеу, коjи je зя aera тедя био исто тяко дялек и нeпpистyпaчaн, a могуЙност познaнствa и доужеая с аим jeднaко пpивлaчнa и немогуЙя. Тэквя вpстa пpоjeкциje je, с jeднe стpaнe, уливяае сaмпоyздafta. Оно што je ново, изязовно и опясно поистовеЙу|е се ся нечим дaвно зняним, искушеним и блиским. С дpyгe стpaнe, тaj пapaлeлизaм je потвpдa истинитости осeЙafta, a нajвaжниje, он je покaзaтeъ постоjaности Кaстоpповог несвесног epотског aфинитeтa пpeмa jeдном типу личности. Jep и Хипе и Клaвдиja су двополня вapиjaнтa истог epотског потeнциjaлa (зя Xaraa Кaстоpпa). Обоje долязе ся истокя, мешявиня су две paœ, словенске белопуте и язщске косооке, блиски и ляко доступни, a ипяк yдaъeни и недокучиви.
Цeнтpaлни дога^ Чаробног брега je по^гадта, кapнeвaлскa ноЙ, описяна у поглявлу коje своjим нязивом Валпургина mh, пя и сaдpжajeм, коpeспондиpa ся тим дёлом Гетеовог Фауста. То je ноЙ кaдa Йе под о^илем пpaзникa, мaшкapa, по^гадя Хэнс Кaстоpп овaллотити своjy лубян. То овяплоЙеае имяпе мяло везе ся peaлним током ствapи и у нajвeЙоj мepи биЙе део чapолиje или кapнeвaлскe ствapности.
Ияко изопштен из светя гpa^aнскe свякодневице, сaнaтоpиjyм Bepгxоф пошту|е пpaзникe и све обичaje ня коjимa цивилизaциja почивя, кяо што су неделя, БожиЙ или Ускpс. Сям БожиЙ je „jeдвa нapyшио yобичajeни живот у Бepгxофy" (Maн, 1956: 340). У тpпeзapиjи je
поставлена велика ]елка са украсима, свейице су гореле и на столовима и у собама болесника ксуи из аих не излазе, сви су били свечанще обучени, а вечераа халина госпоже Шоша имала ]е нешто на себи од костима народне ношае. Прославлаае Ускрса ]е рш дискретнще и неприметнще. Пацщенти би на столовима затекли на]пре китицу лубичица, па потом ускршае ]а]е. Пошто то више личи на сейаае да се негде слави велики празник, Сетембринщева иронща и алузща ]е тада примерена: „На копну ]е данас Ускрс, зар не?" (Ман, 1956: 428). Празноваае и поштоваае карневала ]е израженще и доминантнще због саме аегове природе. То поштоваае ]е, ме^утим, формално и површно, али због тога нще другачще или сведенще у односу на славлеае ван санаторщума, ]ер ]е обича] ко]и се пошту]е одавно изгубио пригодност и сврсисходност првобитног обреда. Као и у сполашаем свету, и у месту ко]ем припада Бергхоф, по улицама су дефиловале поворке, маскараде, маске Арлекина, П|ероа, летеле су конфете, звечале чегрталке, а у складу са тим, становници санаторщума били су снабдевени деч]им трубама и папирним капама. За разлику од осталих учесника поклада, за ко]е су оне пука забава и раздраганост, Ханс Касторп зна да оне постсуе у вези са меном годишаих доба и протицааа живота и наслуйу]е аихову краткотра]ност и апсурдност, ]ер моменат радовааа ко]им се слави бу^еае природе ]есте и почетак приближавааа следейо] дугодневици ко]а означава улазак у зиму и доба гашеаа природе (Бахтин, 1978). Сетембринщев презир према карневалу почива на друштвено] разини. Он га види као непотребни каламбур, унижаваае човековог духа и достсуанства и опасност повлачеаа рискантних животних потеза услед слободе ко]у карневал пружа онима ко]и у аему учеству]у. Зато ]е аегова улога - улога резонера юуи свог незваничног васпитаника Касторпа треба да спасе од опасног припа]ааа маси, заводливости нойи, запоставлааа духа и прекорачеаа граница гра^анске присто]ности. Jер евентуално спа]аае са господом Шоша управо то значи. Сетембринщев очигледан анимозитет према госпожи Шоша симболизэде опречност два различита животна и културолошка начела чщи су они представници. Сетембрини ]е „западаак", рационалиста, поборник рада, напретка, реда. Господа Шоша долази из Азще, из далеког Дагестана, и израз ]е источаачке неха]ности, немара према времену, реду, просперитету. Ханс Касторп ]е поприште борбе ова два принципа. Сетембрини се за превласт сво]е позицще бори активно, Клавдща Шоша ништа не чини, али тим нечиаеаем она Касторпа привлачи много више. Ханс Касторп на]зад прекорачу]е границу гра^анског реда, на ко]у га подсейа Сетембрини, и водейи карневалску игру ступа у контакт с Клавдщом. Под окрилем
карневала он je ословлава присним, фамилщарним тоном у другом лицу jeднинe иако je то прво аегово обрайаае Клавдщи. Разговор коjи они дале воде одвиjа се у истом тону, али je и разоткриваjуЙи. йена игра заво^еаа се и заснива на привидно пасивном и ноншалантном прихватаау ту^е страсти. Касторп тако^е игра игру, али она je више ритуал. У карневалсму нойи он понавла сцену позаjмливаftа оловке коjа га je повезала са Пшибиславом Хипеом. Оловка коjу му позаjмлуje Клавдиjа Шоша споjиЙe je с аом тек онда када буде отишао да je врати. Оловка у овоj карнeвалскоj игри донекле представаа карневалску, пародиjску вeрзиjу jабукe коjу Адам добща од Еве.
Пародиjа и детронизацща лубави односе се и на лубавне изjавe и размене лубавних дарова. Ханс Касторп у заносу страсти не говори изразе дивлеаа из репертоара каижевних лубавника, вей изговара неку врсту оде телу, аеговим органима, хемщским и физиолошким процесима. Када се има у виду да je тело коjeм се он у магновеау обрайа вей начето, оболело, лишено свога потпуног достоjанства, оваква изjава лубави и навала страсти делу|е не само иронщски и пародщски вей и гротескно. Много више гротеске показуje се у виду размене лубавних дарова. То нису фотографще с посветом, вей мале, урамлене сличице снимка аихових плуйа, коje Ханс Касторп назива унутрашаим портретом (уп. Делий, 2012: 281). Тако аегов лубавни трофej, потврду истинитости те нойи карневала и лубави представла рендгенски снимак болесних плуйа госпоже Шоша.
Пред одлазак у своje одаje Клавдща Шоша Касторпа у jeдном тренутку назива Принцом Карневалом коме прeдсказуje високу температуру те нойи. Иако je то алузща на скору страст и лубавну ватру коjа треба да се распламса, ова изjава има jош jeдну значеаску димeнзиjу. Принц Карневал je маскота поклада и аегова судбина je да пред jутро са завршетком славла буде спален, што симболично представла празничну илузиjу, краткотраjност срейе, смену реалности и чаролиje, од roje остаje само прах. Клавдщин одлазак из санаториjума сутрадан уjутру након „Валпургине нойи" представла то отрежаеае, завршетак празничне чаролиje за Ханса Касторпа.
Ме^утим, пре него што йе га назвати Принцом Карневалом, Клавдща Шоша се обрайа Хасну Касторпу са „Petit bourgeois". Говорейи о своjоj лубави, Ханс Касторп се госпожи Шоша указу|е као младий с финим „гра^анским" пореклом, пред киме je врло jасан животни пут, али и као младий юсуи у свом одрастаау упознаje и доживлава романтична и еротска искуства коjа су нетипична за врло строг и сведен гра^ански ред, а го|а без те санаторщумске епизоде у свом животу
он по сво] прилици не би никада доживео. Потврда тога ]е то што се током седам месеци живота под истим, санаторщумским „кровом", без обзира на препознату страст, млади Касторп понаша у скаду са регулама гра^анског друштва, држейи одсто]аае и исполава]уйи само уобича]ену друштвену учтивост. Тиме се он представла и легитимише као „мали гра^анин". У току „Валпургине нойи" Касторп, ме^утим, укида те друштвене барщере и исполава и ослоба^а други део себе, ко]и постов независно од гра^анских обзира и моралних прописа. Такво исполаваае омогуйава ]едино свет карневала, стога писац указу]е на ванвременску функционалност карневала, на карневал као пут до човековог правог лица и до привременог лудског одушка и ослоба^ааа од норми у оквиру ксуих живи. Отуда посще смислено што Клавдща на врхунцу те вечери Касторпа назива Принцом Карневалом. У току те покладне, карневалске вечери Ханс Касторп доживлава преображав од „малог гра^анина" посще Принц Карневал. Карневализацща ]е у ово] епизоди заступлена симболиком аене унутрашае структуре у чщо] основи ]е календарски мит: „Лубавна веза Ханса Касторпа са Клавдщом Шоша за време карневала, на покладе, аено неста]аае следейег дана и врайаае после извесног времена с новим лубавником [...] згодно се уклапа у схему 'свете свадбе' богиае, ксуа се временски поклапа са календарским аграрним празницима" (Мелетински, 1983: 318).
Спознавши та]не природе и та]не тела, потом еротичности, путености и емотивности, откривши их у себи и око себе, Ханс Касторп ]ош увек нще завршио сво] образовни процес, нити ]е спознао тоталитет сопственог идентитета. Главни учител живота, водич кроз формираае на чаробном брегу ]есте господин Сетембрини, италщански хуманиста, каижевник, лубител живота, напретка, научне мисли, рацща, хуманости, прогреса, али и неко коме ]е дужина живлеаа ускраЬена. Иако су знааа и мисли юуе он свом штийенику одашиле у сво^ бити позитивни и ведри, он ]е представник строгог морала ксуи често спутава праву животну радост, и аему очигледно ускрайену. Први утисак ксуи Ханс о Сетембринщу стиче ]есте да неодоливо подсейа на верглаша, вашарског музиканта какве ]е ви^ао око Божийа на малим градским трговима. Ову карневалску слику употпуау]у широке, кариране панталоне ксуе носи, а ксуе су, рекло би се, кловновске. Та кловновска сполашаост одражава и аегову природу, где се иза видливе животне радости и славлеаа живота крще одре^ена туга. У Сетембринщевом случа]у разлог те туге мора бити немогуйност излечеаа, извесна скора смрт.
Као антипод Сетембринщу по]авлу]е се други Касторпов учител,
тeоpeтичap дpyштвa, истоpиje и лудске мисли - Лео ^фтя, човек одличног обpaзовaaa, извaнpeдaн говоpник, яли pигоpозни ]езуитя и догмaтичap. Bоpehи се зя пpeвлaст няд Kaстоpповим умом и душом они отеловлу|у сукоб двя paзличитa истоpиjскa пpистyпa истини о дауштву и човеку и eвоциpajy позоpницy нeкaдaшaиx беседникя.3 Чином сaмоyбиствa у сцени двобо]я ко_|и je сям инициpaо, Лео Шфтя потвp5yje поpaз сво]е стpyje и неодоживост свог стaновиштa, яли не без сенке.4
Tpehи Kaстоpпов „учител" je Meнep Пeпepкоpн, пpaтилaц госпоже Шошя, пpeдстaвник eпикypejског, xeдонистичког нячеля. Пpeпознajyhи у аему богaтство животя, тeмпepaмeнтa, eнepгиje, животне сняге, мляди Kaстоpп ляко пpeвaзилaзи пpвобитно осеЙяае ъyбомоpe и сyпapништвa и пpиклafta се аеговом дpyштвy, тячнще, укьучу|е га у кpyг своjиx пeдaгогa. Meнep Пeпepкоpн je тpeЙa G^am, пpотивтeжa Няфти и Сeтeмбpиниjy, новя ня Kaстоpповом вaспитном путу, односно ня путу тpaтaaa зя идентитетом. „Личност од фоpмaтa" je изpaз коjим Хэнс Kaстоpп описyje ^^praprn. Тякво одpe5eae je донекле ^он^но, зято што и повpшним yпознaвafteм господиня Пeпepкоpнa постaje очигледно дя je у аеговом слyчajy личност у сенци фоpмaтa. Упpaво je дивовскя, гломязня фигypa Питepa ^^propra то чиме он плени и окупля луде око себе. Шapeно, коцкясто одело, велике болно paсцeпъeнe усне, с няусницом без бpковa, нaбоpaно чело пpиликом осмexa, ^яве од Пeпepкоpнa кловновску, кapнeвaлскy фж-ypy. KaAa, ме^утим, пpвe своje вeчepи у Bepгxофy, без икaквог кaлeндapског покpиЙa и мимо свиx сaнaтоpиjyмскиx обичaja и пpaвилa, он спонтяно пpaви гозбу, уз музику, кapтaae, певяае, обиле виня и xpaœ, коja тpaje до дубоко у ноЙ и пpeобpaжaвa се у општу омямленост, лудило и неку вpстy тpaнсa, аеговя гpaндиозност посще боголикя, дионизи]скя, a сямо то вече бaxaнтско слявле: „[...] и сцене гозби roje он све вpeмe ^^e^yje и ся rojm по пpaвилy одлязи пиjaн подсeЙajy у вeликоj мepи ня pитyaлно
3 О идеолошким имлликaциjaмa и пapодиjским димeнзиjaмa овог двобо]я уп. Попов, 2012: 315-331.
4 Jовaн Попов, ме^утим, с лpaвом укязу^е ня то дя „у освит пpвe тлобaлнe paтнe кaтaклизмe, ни изоловaни швajцapски сaнaтоpиjyм нще више могяо остaти по стpaни од свeтскоистоpиjскиx збивaaa" (Попов, 2012: 316). СвaÇaлaчки дyx, ко^е после шест juhprhx тодинa Kaстоpловот боpaвкa у Бepгxофy зaвлaдaо лудимя - „опaснa paздpaжъивост", „нeтpлeливост m^j немя именя", „опытя склоност кя отpовноj пpeпиpци, кя лpовaлaмa беся, чяк и кя гутяшу" (Т. Ma^ - одpaзили су се и ня Сeтeмбpиниja: „Сeтeмбpини je, дякле, у одсудном чясу доживео несвесни и нежелени лpeобpaжaj, лpeyзeвmи систем миmлeaa свог олонeнтa и лpотовоpивmи аеговим ]езиком" (Попов, 2012: 322) (уп.: „^ечи тослодинa Сeтeмбpиниja изгледяле су пpибpaнe и логичне, пя ипяк су звyчaлe чудно и нeпpиpодно. Иегове мисли нису биле аегове мисли - кяо што ни ня ону мисяо о двобо]у нще дошяо сям собом него jy je лpиxвaтио од оног тepоpистичког мялог Няфте" - Т. Ma^.
прекомер]е и расипаае" (Делий, 2012: 300).
С друге стране, аегове вербалне могуйности су скромне, он нще у стаау да реченицу заврши до кра]а, говори испрекидано, елиптично, користейи се полуфразама ко]е му служе као шифра и на основу ко]их саговорници препозна]у шта ]е до кра]а требало да буде изречено. Из Касторпа спонтано проговара одушевлеае због хедонистичког принципа у Пеперкорну, ко]и му ]е дотад био стран. Баш због тога што ]е та] сегмент живота недоста]ао Хансу Касторпу и што га нико од учитела нще на аега упуйивао, он упада у замку некритичног одушевлеаа, на шта указу]е Сетембрини: „Ствара]уйи од личности та]ну, ви се излажете опасности да паднете у идолотарщу. Ви обожавате ]едну маску. Ви видите мистику онде где ]е реч о мистификацщи" (Ман, 1956: 710).
Проблем маске и лика иза образине ]есте нешто с чиме се Ханс Касторп суочава на примеру Пеперкорна: док лежи у кревету, Пеперкорн Хансу личи на остарелог радника и на кралевску бисту; када покушава у току Нафтиних и Сетембринщевих расправа да негоду]е или одобрава -на глупог старог човека и паганског жреца. Ту амбивалентност Касторп не уме да об]асни другачще него мистерщом: „Али куд би се део полет, камо оне муае и она електрична стру]а&а, чим се погледа на Менера -шта се то неминовно услед неке та]не привлачности дешавало? Кратко речено аих ]е несщало, а то ]е, по Хансовим речима, ни више ни маа него мистерща!" Менер Пеперкорн ]есте лик карневалског порекла и та дво]акост утиска нще плод мистерще него карневалске амбивалентности.
Сенку на то да ]е Менер Пеперкорн васпитна личност и личност од формата баца у извесно] мери аегово самоубиство, ко]е га повезу]е са Леом Нафтом. Иако Касторп Пеперкорна доживлава као човека ко]и ]е сушта животна снага, уживалац у животу и аегова еманацща, убризгава]уйи себи отров уз помой справице ко]а имитира зми]ски у]ед, Пеперкорн заправо капитулира пред животом. У више наврата он себе назива свадбеним органом Бога. Пеперкорн ]е оличеае страсти и физичке желе према жени и отуда потиче животна енергща ко]ом он плени и Касторпа и госпожу Шоша. Оног момента када изгуби сексуалну потентност - и аегова животна улога ]е завршена. Та] губитак ни]е, ме^утим, наступио само као резултат поодмаклих година, вей и услед хроничне тропске грознице ко]а ствара проблеме са ]етром и желуцем, због ко]е он посейу]е разна лечилишта, па и санаторщум Бергхоф. То ]е, ме^утим, само маска за алкохолизам, ко]и ]е први и прави израз страха од живота и пораза пред аим. Менер Пеперкорн ]есте, дакле, отелотвореае хедонистичког принципа, лудска еманацща Диониса, али човек ко]и ]е подлегао сопственим слабостима. Дво]акост ко]а се уочава
у аеговом лику и аеговим поступцима CBoje порекло делимично тако^е црпи из митских стратуса: „Пеперкорново самоубиство због тога што je онемойао упуйу]е на другу, али врло блиску ритуално-митолошку паралелу - са ритуалним смеаивааем свештеног крала убщааем изнемоглог крала муи ]е изгубио полну, па самим тим и магщску мой [...]" (Мелетински, 1983: 318). Тако се унутар Пеперкорнове личности одвща дщалошки однос измену амбивалентних сло]ева културе.
Поспуе рш два епизодна лика муи доприносе комплетнщем исполаваау и испитиваау идентитета главног ]унака. Први ]е Фердинанд Везал - инфериорна особа на чщу ништавност указу|у и аегов физички изглед („Манха]мланин са ретком косом и кварним зубима"; Ман, 1956: 513) и понизна завидност према Хансу Касторпу због интимног познанства са господом Шоша; бескичмеаачка по]ава, саткана од улизиштва и пакости. Таква фигура ]авла се као сушти опозит узвишеном, рационалном, мислейем Хансу Касторпу, али и као нека врста опомене онда када Касторп почиае да велича и идеализу|е по]аву свога супарника Пеперкорна. Фердинанд Везал ]есте заправо обрнути а могуйи идентитет, попут карневалских ликова луда, нишчих духом, юсуи додворава]уйи се, кревелейи се и исмева]уйи ликове достсуанственика, приказу|у танку линщу раздва]ааа, односно могуйност садржа]а испод блиставе маске (Бахтин, 1967). Други пратилац - Ферге - ]есте узоран, добродушан и праведан карактер, с интелектуалном заинтересованошйу, али слабим потенциалом. Он се показу|е као Касторпова бледа сенка, чща бледоликост насще добрим делом од аегове сааалачке природе, ко]а ]е додуше присутна и код Касторпа, али ]е код Фергеа она права модернистичка: „добродушни пайеник, юсуи ]е испод жбуаа сво_|их ри^их бркова причао о производаи гумених ципела и о далеким пределима, о поларном кругу и вечито] зими на крадем северу" (Ман, 1956: 513). Обо_|ица представла]у могуйе али потиснуте или превази^ене Касторпове идентитете. Измену Касторпове личности и аихових личности води се сво]еврсни дщалог, као дщалог различитих концепата, различитих гласова у свету романа.
Антони Хилбут уочава дщалошки концепт и у односима Касторпа и Клавдще Шоша, Клавдще и Пеперкорна, Пеперкорна и Касторпа: „Ово води ка несвакидашао] серщи дщалога" (Хилбут, 1996: 413). Присуство више различитих гласова унутар дела измену rojrn се формира сво]еврсни дщалог, чини Чаробни брег полифонщским романом par excellence (Бахтин, 1989). На]експлицитнщи дщалог води се измену Нафте и Сетембринща. йихово однос, тачнще аихово постсуаае у роману дословно ]е дщалогично. Сваки пут када се по]авлу]у, они су
у друштву главног ]унака Касторпа и воде дщалог у ко]ем Касторп не учествэде, а ко]и се због аега води. Сетембринщев и Нафтин дщалог нема за цил зближаваае, вей напротив, потпуно разилажеае. Он указу]е на два опречна филозофска становишта и става према животу. Вредности ко]е заступа Сетембрини ]есу живот, здравле, рад, врлина, морал и добро. Нафтине вредности су болест, терор, гвоздена дисциплина, примораваае, послушност. По Нафти, истина ]е оно што ]е човеку корисно, а основни покретач човечанства ]есте болест ]ер из ае извире дух, па потом отменост и велике иде]е. Сетембрини истину и дух проналази у здравлу и животу, науци, разуму. Уво^еае ових опонената поред тога што ]е у функцщи представлааа филозофске линще романа, истовремено има за цил да укаже на дщалогичну природу истине. Сукоб два различита гласа на путу преиспитивааа истине о животу води формираау новог самосвесног ]унака: „Ах, принципи и гледишта стално су се сукоблавали, унутрашаих противречности било ]е на претек, и нашем ]унаку ]е било ванредно тешко да се у сво^ цивилно] одговорности определи измену супротних мишлеаа" (Ман, 1956: 562). Установлена самосвест поред тога што доводи до спозна]е нужности о преиспитиваау света и себе, води и критичком односу према свету и ауторитетима. Тако Касторп прессе да буде само неко ко се диви знаау сво]их учитела, вей поста]е постепено и критичан и подсмешлив: „Па ипак ]е Нафта био скоро развратан од претераног слободоумла, а она] други, ако хойете, будала врлине" (Ман, 1956: 562). Могуйност критичког сагледавааа дщалога прави од аегових учесника пародщске фигуре. Нафта и Сетембрини се тако показу]у као ]унаци ко]и припада]у традицщи ликова непотребне, гротескне учености, попут Бувара и Пекишеа, о чему пише Игор Периший у студщи о смеху: „А каква ]е генеза гротескне учености? Можда баш оваква као што ]е описана начитаност, полуученост или промашена ученост Чичиковлевог лаке]а Петрушке, при чему у том портрету има нечег од оног како йе Флобер каснще представити сво]е гротескне читаче и преписиваче Бувара и Пекишеа" (Периший, 2013: 212). Нафта и Сетембрини у сво]им ]аловим квазиученим филозофским расправама евоцира]у ликове античких уличних филозофа, ко]и су у пародичном облику наставили да постое на средаовековним и ренесансним карневалима.
йихова пародичност се по]ачава када се уведе и трейи глас, односно када се дщалошки арго измену Нафте и Сетембринща премести на дщалошки арго измену Пеперкорна, с ]едне стране, и Нафте и Сетембринща с друге. Дщалогичност овде нще вербална. Пеперкорн нще у стаау не само да води дщалог, вей ни да било шта сувисло говори,
али животним принципом ксуи заступа, а ксуи ]е сведен на телесност и уживаае, води имплицитни дщалог са животним ставом друге дворце ликова педагога. Док Нафта и Сетембрини о животу прича]у, Пеперкорн га живи, и утолико ]е аихов невербални дщалог - дщалог дионизщског и аполонског начела.
Опозицща аполонског и дионизщског препозна]е се и у посредном односу измену Сетембринща и Клавдще Шоша, ксуи ]е тако^е дщалогичан. Сетембринщево] усмерености на дух, морал, разум, одговорност супротствалена]е Клавдщина усмереност на тело, слободу, неха^ост. Иако у роману не долази до непосредног контакта измену ова два лика, они су у сталном дщалогу преко Касторпа за чщу се душу „боре", Сетембрини вербалним чиаеаем, Шоша законом женског принципа, и представку два гласа у роману.
Коначно, роман ]е и као целина дщалошки структуриран: дщалог се на глобалном плану води измену света чаробног брега и света „равнице". Док чаробни брег репрезенту]е смрт и заступа ]е и афирмише као нераскидиви елемент ]единственог животног процеса, сполашаи свет живот сагледава ]еднозначно и смрт одбацу]е као нешто ту^е. Истовремено у том дщалогу живот искрсава управо на чаробном брегу, ]ер га главни ]унак спозна]е и доживлава у свим аеговим видовима, а закон сполашаег света постое смрт, онда када се рат укаже као ]едина истина и извесност.
Поред полифонще, юуа Чаробни брег везу]е за менипско-карневалску традицщу, и мотив преобража]а или метаморфозе, ко]и спада у исти регистар, има важно место у роману. У менипсму каижевности Бахтин издва]а грчки авантуристички роман с темом из свакодневног живота у коме метаморфоза има пресудну важност ]ер формира читав ]едан хронотоп и показу]е психолошку мену ]унака и моралну поуку. Метаморфоза ]е у тим романима дословна, тако да ]е у аима на делу фантастични мотивацщски комплекс, као у Златном магарцу или Сатирикону. У Чаробном брегу не долази до буквалне метаморфозе услед ксуе ]унак меаа физичко облич]е, веЬ он доживлава духовну метаморфозу (Бахтин, 1989). Као и у грчком авантуристичком роману, ]унак пролази кроз три фазе. Прва, када ступа на чаробни брег, означава отвараае неискусног ]унака ка свету и ка авантури. Друга и на]важнща фаза ]есте седмогодишаи Касторпов боравак у санаторщуму, што одговара фази метамормофозе ]унака грчког авантуристичког романа, када он у промеаеном обличу стиче искуство и знаае кроз авантуру. Иако у Чаробном брегу нема задирааа у фантастику, ипак ]е и ту могуЬе говорити о сво]еврсш] метаморфози: маска болесника Касторпу
омогуйу]е продужени боравак у санаторщуму, где доживлава авантуру и стиче искуство. Трейа фаза ]е одлазак из санаторщума и повратак у реалан свет, т]. у рат, што одговара повратку у првобитно физичко облике у грчком авантуристичком роману, с тим што ]е ]унак ментално и духовно измеаен након искуства метаморфозе. Касторпов повратак у реалан свет из чаробног брега ]е тако^е у знаку велике промене. Измеаена су аегова очекивааа од живота, аегов доживла] живота, себе самог. Како ]е током „метаморфозе" на чаробном брегу ]унак стекао искуство тела, природе, лубави, страсти, смрти, све остало што чини живот маае ]е и маае важно од онога што представла аегов нов искуствени дщапазон. Jован Попов Касторпову промеаеност, преобража] кроз искуство, везу]е за аегову последау фазу боравка у санаторщуму и други Клавдщин повратак: „Врацбина йе постийи сво]е де]ство, али йе 'лепи малогра^анин' у ме^увремену одрасти, па йе Клавдща по свом четвртом доласку у Давос затейи особу ко]а йе, и поред рш сасвим младих година и перманентне залублености сада бити спремна да се равноправно носи са сво]им 'генщем' чщи йе арсенал за лубавну борбу, осим искрености и непосредности, поседовати ]ош два клучна оруж]а: иронщу и искуство" (Попов, 1990: 70). Касторпова метаморфоза води кроз искуство до иронще, ксуа ]е традиционално средство карневализоване каижевности, ]ер омогуйава да се изрази супротно од формално реченог. То сво]ство иронще да прави спону измену два различита или супротставлена значеаа указу]е на аену дщалошку природу: „И то ]е, по Хегеловом мишлеау, повезано са иронщом, тако да она нще само дух метода него ]е аоме задахнута управо слобода мислейе личности: она ]е слободан простор дщалошког мишлеаа" (Отсуановий, 2003: 30). Када стекне искуство иронще Касторп добща могуйност да критички сагледава свет и аегове феномене и да се дщалошки односи према аему.
Касторпов васпитни процес и аегова метаморфоза заокружу]у се аеговим доживла]ем музике и саживлавааем с аом. Спозна]а музике ]есте спозна]а уметности и аене амбивалентне природе у ко^ се истовремено изражава]у и живот и смрт. Поред опера „Аиде" и „Кармен", дела кеда и музиком и либретом да]у смисао Касторповим доживла]има на чаробном брегу, постсуе и две композицще ксуе сворм тонском снагом прате свеколику Касторпову запитаност над животом и смрйу. Дебисщев „Фаун" прати, на]пре, Касторпов сан у куем он фигурира као сатир:
Симфонщска пратаа би се понекипут повукла у позадину и занемела
али ]е Ханс са ]арчевим ногама и дале дувао, и сворм наивном
монотоном св^ком опет измaмъивaо ону извaнpeднy звучну мя^щу лpиpодe [...] Mлaди фяун je био вpло сpeЙaн ня своjоj сунцем обaсjaноj ливяди. [...] Овде je влaдaо сям зaбоpaв, бляжено зятиш^е, невино сгаае бeзвpeмeности. То je биля pa^anarn^^1 уз нajчистиjy сявест, идeaлнa aпотeозa потпуне нeтaциje зaлaдaaчкот имлepaтивa дeлaтности [...] (Maн, 1956: 791)
Пaстоpaлно-сaтиpски доживля] животя ознaчaвa истовpeмeнy спозта]у лепоте, стpaсти и идиле. Пошто су то вpeдности roje зя Kaстоpпa потвp5yjy живот, он m пpонaлaзи у пaстоpaли-идили, roja je не-деляае. Kaко je ня чapобном бpeгy не-деляае пpeпознaто кяо опозицщя зякону paдa и пpоспepитeтa, то се и сям чapобни бpeг yкaзyje у Kaстоpповоj свести кяо живот-идиля из музичког комядя. С доуге стpaнe, чapобни бpeг je и aфиpмaциja смpти, пя потвpдy зя то aмбивaлeнтно кapнeвaлско jeдинство животя и смpти Kaстоpп тяко^е пpонaлaзи у уметности, у Шyбepтовом музичком комяду „Липя":
У чему су се сaстоjaлe код Xaraa Kaстоpлa те сумае сявести и влaдaвинe у оно што се односило ня ту легитимност аегове ъyбaви лpeмa овом зшосном Lied-y у аеговом свету? Kaкaв je био тaj свет коjи je ст^яо изя тогя Lied-a и куи je, лpeмa слyтaaмa аегове сявести, био свет зaбpaaeнe лубяви? То je биля смpт. (Mm, 1956: 798)
Липя из нapоднe песме, коjy je Шyбepт уметнички обpaдио, очигледно зя Xaнсa Kaстоpпa мeтaфоpички оличaвa доживъaj лубяви коjи je yjeдно доживъaj paдости и животя. Ондя кaдa лубяз не може дя се живи jep je зaбpaaeнa, оня постaje нe-ъyбaв. ^могу^ои и нeгaциja лубяви je и нeгaциja животя, a негоция животя je смpт. Kaстоpпово суочеае ся истоветношЙу животя и смpти ондя кaдa лубяв, коja je лепотя и живот, постяне смpт оног момента гадя je зaбpaaeнa, говоpи о конячном зaвpшeткy обpaзовног пpоцeсa, гадя долязи до paзyмeвaaa тог пpиpодног aмбивaлeнтног jeдинствa. Ha липу кяо симбол споне животя и смpти yкaзyje и Цон Xapгpejвс: „'Липя' се поjaвъyje ня сямом кpajy pомaнa. Он (Kaстоpп) je певя док т^чи по pововимa и бляту фpонтa. Он je сaaaо слятке снове у ^ляду' Бepгxофa све те године. Липово дово испод коjeг je лежяо je Бepгxоф - то je paj у коjeм je био и сяд га je нaпyстио. Пpидpyжио се боpби [...] и пpиповeдaч му не дaje велике шaнсe дя пpeживи" (Xapгpejвс, 2002: 134).
Фpонт Пpвог светског paтa - кяо „жapиштe" смpти - коjи се у pомaнy ja^a кяо аеговя позaдинa и некя вpстa епилога, зaлpaво je с^ивени покpeтaч и поенга пpиповeдaaa jep „снижaвa" пpeтxоднy филозофско-
онтолошку представу и расправу о смрти као по]му и иде]и.
Карневализацща ]е, дакле, у Чаробном брегу присутна на више нивоа. Уочава се, на]пре, на формалном плану: у карневалском дога^у, ко]и - поред тога што представла кулминацщу заплета (ако о заплету уопште може бити речи), судбински преокрет и самоспозна]у ]унака -показу]е и како мотив карневала функционише у каижевности XX века. Како су у Западно] Европи са завршетком средаег века карневалска процесща и карневалско славле битно модификовани, и каижевна дела више нису наменски стварана за потребе карневала нити су директно аиме инспирисана, вей су дух и иде]у карневала преузимала на различите начине и интегрисала их у сво]е ткиво. Тако пут ко]и главни ]унак прелази од узорног гра^анина до ватреног лубавника у току празничне нойи показу]е колико ]е ]ош увек жив та] однос и дщалог измену друштвених правила и морала, ко]и се човеку с ро^еаем доделу]у и намейу, и физиолошке, физичке, телесне слободе, ко]а му ]е, напротив, природно дата, али уз помой друштвених регула потискивана. Ради одржавааа равнотеже и реда, друштво допушта повремене, привремене, карневалске одушке, када по]единац може, попут Ханса Касторпа, главног ]унака Чаробног брега, да од пристсуног „малог гра^анина" постане Принц Карневал.
Доминантни елементи стила у приповедаау Чаробног брега ]есу иронща, пароди]а и хумор. Како су то у]едно и главне одлике жанрова из области озбилно-смешног о юуима ]е писао Бахтин и ко]и су по аеговом одре^еау били основа карневалске каижевности, може се сматрати да, измену осталог, и та стилска одлич]а, сврстава]у Чаробни брег у корпус карневализоване каижевности.
У контексту европске каижевности после Првог светског рата, Чаробни брег одражава иронщско-критички поглед на свет, на дотадашау гра^анску културу и аене слабости и пре свега на Велики рат ко]и ]е посматран као иронщско цивилизаци]ско достигнуйе. За разлику од вейине романа тог доба, посежуйи за карневалским обрасцима, иронщом и хумором, он успева да та] свет изнутра преиспита и уздрма.
Литература:
Бахтин, Михаил. 1967. Пробпеми поетикеДосто]'евског. Прев. Милица Николий. Нолит: Београд.
Бахтин, Михаил. 1978. Франсоа Рабле и народна куптура средпег века и
ренесансе. Прев. Иван Шоп и Тихомир Вучковий. Нолит: Београд. Бахтин, Михаил. 1989. О роману. Прев. Александар Бадааревий. Нолит: Београд. Делий, Лидща. 2012. И време, и простор, и Ман. У: Аспекти времена у кпижевности. Зборник. Институт за каижевност и уметност: Београд.
Копман, Хелмут. 1996. Хумор и иронща код Томаса Мана. Прев. Мирела Тривий,
Е. Гримплиновий, В. Жижий. Реч 17/3. Ман, Томас. 1956. Чаробни брег. Прев. Милош Ъор^евий. Просвета: Београд. Мелетински, Е. М. 1983. Поетика мита. Прев. Jован Jаниhиjeвий. Нолит: Београд.
Попов, Jован. 1990. Клавдща Шоша - лик фаталне жене у времену пародще.
Летопис Матице српске 445/1. Попов, Jован. 2012. Двобоj као кпижевни мотив. Академска каига: Нови Сад. Рикер, Пол. 1993. Време и прича 1. Прев. Славица Милетий, Ана Моралий. Издавачка каижарница Зорана Стсуановийа: Нови Сад - Сремски Карловци.
Рикер, Пол. 2004. Сопство као други. Прев. Спасо]е Ъузулан. Jасeн: Београд. Периший, Игор. 2013. Утопщ'а смеха. Службени гласник: Београд. Стсуановий, Драган. 1983. Читапе Досто/евског и Томаса Мана. Нолит: Београд.
Стсуановий, Драган. 2003. Иронщ'а и значепе. Завод за уцбенике и наставна средства: Београд.
Hargraves, John A. 2002. Music in the Works of Broch, Man and Kafka. Cadmen House: London.
Heilbut, Anthony. 1996. Thomas Mann - Eros and Literature. MacMillan: NewYork.
