КРИВИЦА И КАЗНА: ИСЛЕЂИВАЊЕ У ДЕЛУ ФРАНЦА КАФКЕ Текст научной статьи по специальности «Право»

стручни чланак

УДК 821.112.2(436)-3.09

КРИВИЦА И КАЗНА: ИСЛЕЪИВАШЕ У ДЕЛУ ФРАНЦА КАФКЕ

Марща М. ШаровиИ

Институт за ктижевност и уметност Београд, Срби]а

Key words: Franz Kafka, judicial investigation, bureaucracy, agnosticism, knowledge and faith, guilt and punishment, monopolization of knowledge, secrecy of the law, the court and the process, rituality, human-function

Abstract: This paper's subject is the motif of judicial investigation in Franz Kafka's narrative opus, primarily in his novels The Trial (Der Process) and The Castle (Das Schloss) and in certain short stories (The Judgment, In the Penal Colony, The Burrow, The Problem of Our Laws). The paper focuses on those elements of the judicial investigation process that appear in Kafka's work in an exceptional manner and can't be identified with classic treatments of that subject, such as those in Orwell's 1984 or Dostoyevsky's paradigmatic The Brothers Karamazov (Братья Карамазовы). Particular attention is dedicated to typical investigation elements such as the relationship of authority and conscience, knowledge and guilt, secrecy of the court's activities, rituality of the process and bureaucracy, and the author highlights what constitutes their particularity in Kafka's interpretation. Perceived like that, the commonplaces of the judicial process in Kafka's work have often served as a basis for political and theological readings of his work; on that account, this paper questions the thesis that Kafka is a political writer. Among those commonplaces, the paper highlights guilt, monopolization of knowledge, the secrecy and inscrutability of the law's appliance, the court's actions and the importance of the process, but the bureaucratic apparatus as well, as the fundamental indicator of the process's omnipotence and the omnipresence of guilt. The influence of historical inquisition and its rituality on the depictions of investigation and punishment in Kafka are underlined as well. The absence of rebellion and rebellious characters is a commonplace in his work, and the concept of predestined guilt and the idea of the rebellion's futility is mirrored on the linguistic level, in a literal use of metaphor and the language of Kafka's works in general.

Клучне речи: Франц Кафка, истражни поступак, бирократизам, агностицизам, знаке и вера, кривица и казна, монополизацща знака, таjност закона, суда и процеса, ритуалност, човек-функцща

Апстракт: Предмет овога рада ]есте мотив истраге у приповедачком опусу Франца Кафке, првенствено у йеговим романима Процес и Замак, као и у извесним приповеткама. Акценат ]е ставлен на елементе истражног процеса ко]и се у Кафкином делу ]авла]у у специфичном виду и не могу се поистоветити са класичним обрадама теме, какве су, на пример, дате у Орвеловом роману 1984. или у парадигматичном роману Ф. М. Достсуевског, БраЬа Карамазови. Пажаа ]е посвейена типичним елементима исле^ивааа, какви су однос ауторитета и савести, знааа и кривице, та]ност деловааа суда, ритуалност процеса и бирократизам, с нагласком на ономе што чини йихову специфичност у Кафкижу интерпретации. Овако схвайена, општа места истражног процеса у Кафкином делу неретко су служила и као основа за политичка и теолошка тумачеаа йеговог дела, па се у тексту тим поводом проблематике и теза о Кафки као политичком писцу. Ме^у йима, овом приликом истакнути су кривица, монополизацща знааа, та]ност и недокучивост примене закона, деловааа суда и знача]а процеса, али и бирократски апарат, као основни показател свемойности процеса и свеприсутности кривице. Подвлачи се и утица] исторщске инквизицще и йене ритуалности на приказе исле^ивааа и кажаавааа код Кафке. Одсуство побуне и побуаеничких ликова у йеговом опусу ]е опште место, а концепт предестиниране кривице и иде]а узалудности побуне огледа се и на ]езичком нивоу дела, у дословно] употреби метафоре и ]езику Кафкиног дела уопште.

У светлу теме исле^иваьа у кйижевности мало ]е тако сложених кйижевних случа]ева какав ]е Кафкин. Упркос чийеници да ]е, незадоволан сво_|им кйижевним опусом, наложио да ова] буде уништен, о Кафкином делу ]е писано много. Из овог скупа издво^йемо неколике студще юуе за тему исле^иваьа и истраге има]у на]више знача]а, а омогуйава]у и увид у то како се временом меаала перцепцща Кафкиних дела. Први су (хронолошки а и по каквойи) ]едан есе] Валтера Бещамина (1934) и ]едан аегов крайи запис, заправо део писма Гершому Шолему (1938). Следе значаща студща Гинтера Андерса, истовремено и на]ранща, премда об]авлена после Бещами-нових есе]а (1951), а потом и за]едничко оствареае Делеза и Гатарща (1975), ще нуди савременщи приступ ово] проблематици. Занимлива ]е подударност ставова наведених теоретичара у ]едноме - да су и психоаналитички и теолошки приступ Кафкином делу погрешни и да их треба избегавати - што нова тумачеаа у извеску мери ограничава (иако са правом, ]ер се наведени приступи одлику|у ]едностраношйу, ограниченошйу захвата и одвей ]асном конотацщом), али и чини контрадикторним (тако се дворца поменутих француских теоретичара

радо служе психоаналитичким приступом щи одричу, додуше модификованим).1

У Кафкином кшижевном делу три су туаве од клучног знача]а за тему исле^иваша: кривица, монополизацща знаша и, коначно, та_|ност и недокучивост примене закона, деловаша суда и знача]а процеса. Оптужени ]е увек у незнашу, што га додатно онеспособлава за могуйу одбрану, а у незнашу га држе институцще чща ]е природа готово мистична: суд, закон, процес. Тако^е, ту ]е и чудовишни бирократски апарат као ]една од нуспо]ава истражног процеса, али и као ]едан од шегових неизоставних пратилаца. То ]е и елемент щи прожима скоро сва Кафкина дела, упуйу]уйи на свемойност процеса и свеприсутност кривице. Исторщска инквизицща, посебно шена висока институциона-лизованост и ригидност, као и ритуалност инквизиторщалног процеса, умногоме су утицали на кшижевно обликоваше овог мотива код Кафке, посебно када ]е реч о бирократском апарату, мрежама иследника, пирамидалним структурама и централизовано] власти (у причи У кажъенич^ колонии и романима Процес и Замак).

Код Кафке ]е уочливо одсуство политичке орщентацще, интересовала за политику у приземном (и данас на]чешйем) смислу те речи, а за]едно с овим и одсуство политичких алузща. У шеговим делима исторщски тренутак ]е неважан, као и све исторщске назнаке, а писац се политике дотиче онолико колико ]е неопходно да би се увеле опште теме лудског морала и савести. Слично ]е и у роману Меше Селимовийа Дервиш и смрт. Како истиче Мирослав Егерий, „велики механизам" (израз Jана Кота щим он означава структуру власти) чини да исторщу у Селимовийевом роману „осейамо као истински извор трагичности" (Егерий, 1982: 39) и ту ]е, по шему, ]едино могуйе говорити о Дервишу као делу са политичком димензщом, док по свему другом он том ш]му измиче. У Кафкиним делима препозна]емо готово истоветан однос према политици, ща га занима само кад се тиче општщих егзистенцщалних питаша, а никако у свом „примешеном"

1 У студили Кафка Делез и Гатари помишу Кафкино Писмо оцу „на ко)е се ослаша^у жалосна психоаналитичка тумачеша". Каснще се, ме^утим, уви^а да шима прибегава)у и они, пошто читаво тумачеше Преображала заснива)у на по)му „реедипализацще", по)му очигледно произашлом из Фролове теорще. Они упада]у у замку психоанализе тумачейи Кафкина дела шеним по]мовима и средствима (Делез, Гатари, 1998: 15). За шихово тумачеше у психоаналитичком клучу ко]и одричу, видети нпр. стране 60-61 наведене студще.

смислу. Он феномен политичког не схвата као засебну сферу интереса, вей као елементарни друштвени однос. Упркос тврдши Делеза и Гатарща да ]е Кафка писац дубоко испушен политиком, ше нема у Процесу, што се види уколико се погледа]у измене на тексту ще су сачуване у додатку романа под називом „Места ща ]е аутор прецртао".2 Премда ]е истрага (или исле^иваше) као каижевна тема готово без изузетка политичка или политизована, у Кафкино дело она улази по ]едш] другу основи - по проблему кривице, юуи у шеговом кйижевном свету заузима средишше место.

Сво]у тезу о Кафки као политичком писцу Делез и Гатари заснива]у на сврставашу Кафкиног дела у корпус тзв. малих кйижевности. Jедна од особина малих кйижевности ]е и та да ]е у шима све политика: „због скучености шеног простора, свака ситуацща се тренутно везу|е за политику". Основ за ову тврдшу долази од повезиваша малих кйижевности са малим ]езицима (процесом щи они назива]у „детери-торщализацща ]езика"), какав ]е био немачки ]език у Прагу онога доба, „као осушен ]език, измешан с чешким или _|идишом" (Делез, Гатари, 1998: 36). Об]ашйеае зашто Кафка пише управо на немачком они налазе у положа]у тог ]езика као „проводног ]езика градова, бирократ-ског ]езика државе, трговинског ]езика размене" (1998: 44), слично ономе што данас представла енглески (а приклашаше шима ]е _|ош ]една карактеристика малих кйижевности). Француски аутори затим примейу|у, за]едно са другим теоретичарима, да код Кафке нема критике, да]уйи као пример шегову причу О питату закона, где , оедна мала партща може веровати да ]е закон произволан чин 'племства', али она не исказу|е никакву мржау" (Делез, Гатари, 1998: 81). Иако овде одиста нема критике друштва или власти, парадоксално, реч ]е о можда ]едажу отворено соцщално, па и политички ангажоважу

2 На ]едном таквом сто)и: „место 'политички рейнски збор' ста]ало ]е првобитно 'соцнjалнстнчки збор'" (Кафка, 1978д, 247). Очигледна ]е намера аутора да избегне прецизни|и помен било какве политичке фракци|е, т]. да синтагми да призвук неодре^ености и општости. Делез и Гатари, пак, утвр^у да су вей рани проучаваоци Кафке (Вагенбах, на пример) истицали шегову наклоност према прашким социjалнстнчким и анархистичким круговима. Они, штавише, сматра)у да ]е свако аполитично тумачеше Кафке измештено и да ]е реч о аутору кед и ]е „с кра)а на кра] испушен политиком" (1998: 74). Основни проблем овог тумачеша ]е то што, у покуша]у да се пишчевим из]авама прида политичка конотацнjа, нигде нц|е назначено у ком се смислу тачно користи термин политика. Подржавамо Андерсово схваташе да ]е реч о политички неутралним списима.

Кафкиш] причи, ща ]е уз то и ]една од шегових бро_|них кшижевних илустрацща знаша као предмета монопола. Од средшег века до данас ова теза ]е актуелна; ]едино што се у шо] меша ]есу они щима се знаше ускрайу]е. У Кафкиш] причи то су „ми" (Кафкин службени ]език и генерализацща лица или ставова щи иза ше сто]е одличан су начин да се маса у]едначи и обезличи) - при чему нще ]асно кога то „ми" треба да представла. Кафка се до кра]а приче задржава на неодре^еним и далеким гоумовима као што су „ова мала партща", „вейина нашег народа" или на (шему тако^е омиленим) погодбеним реченицама ще вей сво_|им обликом изражава]у несигурност или далеку, тешко оствариву могуйност: „(...) партща ща би поред вероваша у законе одбацивала и племство придобила би сместа цео народ за себе, али таква партща не може настати, ]ер се нико не усу^уе да одбаци племство" (Кафка, 1978е: 380-381).

Код Кафке се тема скривеног знаша (резервисаног за суд) увек повезу]е са незнашем оптуженог; то ]е оно што Андерс назива агностицизмом Кафкиних ]унака. У Питату закона труд да се проникне у законе ]е узалудан, ]ер и цил и предмет тог труда оста]у скривени и непознати. Покуша^ да се закон спозна ]еднаки су покуша]има да се спозна кривица и неизоставно су узалудни, ]ер „карактер ових закона захтева и да се шихова садржина држи у та_|ности", пошто ти закони „ще се ми трудимо да одгонетнемо, уопште не поскуе" (Кафка, 1978е: 380), исто као што су узалудни напори Jозефа К. да проникне у начин на щи суд делу]е, а щи се одливде затвореношйу и произволношйу. Несазнатливост закона или начина на щи функционише судство умногоме подсейа на исторщску инквизицщу, шену та_|новитост и ритуалност.

То, измену осталог, отежава тумачеше Кафкиног дела у теолошком клучу, щи се готово сам намейе кад су у питашу представе о кривици (не само кривици као сагрешешу према лудском, вей и према божан-ском закону). И Делез и Гатари призна]у да треба бранити реалистичка и соцщална тумачеша Кафкиног дела, зато што ]е лакше говорити о проблемима мале кшижевности, положа]у Jевреjа у Прагу, бирократщи и процесима, него о одсутном Богу (1998: 81). Бог ]е у Кафкином делу присутан колико и политика. Кафка приказу]е свет без бога - и у шему живи.

Осетливо питаше постсуаша злог демщурга у Кафкином делу поставла се због несумшиве сличности измену Кафкиног света магщ-ског реализма и елемената ]еретичких учеша, с ]едне, и упадливог

одсуства било каквог побуаеничког елемента, с друге стране. Изопштеае Кафкиних ]унака из за]еднице нще изазвано неком очигледном кривицом (мада у Процесу Jозеф К. не жели да оде чак и када ]е пуштен, што упуйу|е на постсуаае некакве кривице, и то пре кривице ща ]е последица сагрешеаа самим ро^еаем, него кршеаа било ког лудског закона), а осуда друштва заснована ]е на предра-судама у дословном значеау те речи („расу^ивати пре"): ^^ер, како не дщели "предрасуде" друштва, друштво га ]е осудило npuje него што му ]е припао" (Anders, 1985: 51). Оно што Кафку чини каижевним изузетком ]есте то што, иако владаре и власт приказу|е као недвосмислено зле, ]унаке не уобличу|е као побуаенике - напротив, они настсуе да се у недостижно друштво уклопе повла^ивааем захтевима тог друштва. Други ]е проблем што у томе никада не успева]у. У Питату закона, фантомски ]унак каже: ,,ми смо уверени у то да се ови стари закони тачно примещуу (...) овде не мислим на (...) штетне последице ще насщу кад само по]единци сме]у учествовати у тумачету, а не цео народ. Те штетне последице можда уопште нису веома велике" (Кафка, 1978е: 379, подвукла М. Ш.). Овде су, у две реченице, стале основне теме ще Кафкино дело повезу|у са иследничким процесом какав ]е установлен _|ош у време инквизицще -исклучивост права на знаае, везаног за само ]едну малу и затворену класу (неважно да ли ]е реч о световку или црквежу власти, ]ер принцип исклучивости осще исти), али и оно што ]е Кафкина специфичност - увереност по]единца у исправно деловаае закона, иако су ти закони непознати, а можда и не поскуе. Андерс наглашава да се Кафка, иако страху|е од слободе, не залаже за неслободне облике владавине (1985: 60). Но, с друге стране, жела аегових ]унака за припадааем и уклапааем ипак представла основу деиндивидуали-зацще и потчиаености. ПоистовеЬива&е морала и мойи код Кафкиних ]унака омогуйава им да некритички, без преиспитивааа, прихвате моралност обича]а и закона. Тако ]унаци Замка веру|у да ]е нешто морално и исправно вей самим тим што ]е закон тако утврдио, а он се не може довести у питаае. Да би описао ово стаае неме послушности и непружааа отпора, Борислав Пекий ]е користио слику Буридановог магарца, идеалног гра^анина заштийеног од оптерейеаа слободне воле; Кафка пак ставла знак ]еднакости измену морала обичног света

и значеша закона.3 Кафкина посебност (и карактеристика ]унака шегових дела) ]есте у томе што не прихвата поистовейиваше мойи са правом, али и у томе што спозна]е мой као злу, но не показу]е никакву намеру да се од те спозна]е брани. Дакле, однос према ауторитету нще амбивалентан, како би се очекивало, и како и ]есте у класичним обрадама ове теме (нпр. у Браки Карамазовима Ф. М. Достсуевског или у 1984. Цорца Орвелова), вей отворен и ]едносмеран - цил ]унака ]е приближити му се. Одсуство побуне код Кафке ]есте опште место; на то указу]у и Делез и Гатари када кажу да се Jозеф К. у Процесу не буни против закона, вей се од сво]е воле ставла на страну мучитела и мойника (1998: 82). Ова] однос према закону и власти може послужити као основ за паралелу са Селимовийевим ше]хом Нурудином из романа Дервиш и смрт щи, провевши читав живот у борби са системом и законом, на]зад бира да им се придружи. Та_|на щу ]е шегов брат сазнао и због ще ]е настрадао иницира Ахмеда Нурудина у свет власти и систем мойи, коме, парадоксално, нще доволна само практична мой управлаша животима луди, вей и брижливо негована илузща о одржавашу и поштовашу закона и судских установа, т]. увереност по]единца да ]е власт правична и разумна. Ова увереност у исправност закона карактеристика ]е и Кафкиних ]унака. Вера у систем щи ]е Нурудин дуго подржавао и чщи ]е део приста]ао да буде на кра]у, ме^утим, слаби. Али, разрешеше не долази у очекиваном облику побуне - поставши нови кадща, Нурудин почише да се по наша као и сопствени безобзирни претходник, па чак користи и истоветне методе - превару, лицемер]е, доушништво (све прерогативе система кога се гнушао). Он поста]е Кафкин ]унак щи се остварио у покуша]у да се приближи систему. Последица мржше щу осейа не доводи до побуне, вей до заузимаша власти, позицще ща му омогуйава освету - ше]х из]едначава по]ам освете с по]мом правде, а моралност исполава кроз сплетку и интригу - дакле, средствима власти (Петровий, 1981: 93). Ме^утим, овде се сличност и окончава, ]ер се Кафкини и Селимовийеви ]унаци, након блиског сусрета с влашйу и шеним законима, крейу различитим путевима. Два пола ]едне личности ше]ха Нурудина раздва]а тренутак бу^еша из „догматског сна" (израз Николе

3 Тако се госпо^ица Бирстнер уздржава од тога да изрази мишлеше о невиности Jозефа К., али дода)е: „Кад се неком натовари на врат ни маше ни више него истражна комисща, онда ]е сигурно у питашу тежак злочинац" (Кафка, 1978д: 30).

Милошевийа), отрежкеке и чврста жела да се пре^е на страну зла. Ове одлучности Селимовийевог ]унака, макар и закаснеле, код Kaфкиниx ]унака нема - они оста]у заувек зароблени у сфери нeоствapeниx могуйности, онога што je могло бити.

Код Кафке профил ]еретика, побукеника He по^о^ и он je, по сво] прилици, ]едини писац щи се бави питакима кривице, казне и истраге, а да не да]е нщедан побукенички лик. Има само покуша]а да се по]единац (щи би можда могао одговарати профилу изопштеника или побукеника) додвори систему, и то не да би „изнутра" деловао против кега (што je покуша] карактеристичан за шездесете године прошлога века и бит генерацщу), вей да би постао кегов део.4 Кафка се, дакле, He бунщ кему апсурд посто]ака и свет без бога нису разлог за ничеанску побуну. Концепт предестиниране кривице и иде]а узалудности побуне засновани су на поимаку затвореног света трагичког ]унака, света чщи закони по]единцу нису познати, и ]унака щи ипак сносе последице трагичке кривице за щу нису одговорни. Притом, реакцще ]унака нису засноване само на ктовим сопственим слабостима, вей и на од почетка проблематизованом односу по]единца и власти. Фром наглашава да се недостатак везаности за вредности, симболе и обрасце може назвати моралном усамленошйу, а то je „болест" Kaфкиниx ]унака. „Религща и национализам" - а Кафка одбащуе и ]едно и друго, па чак делэде као да нще свестан бaнaлниx могуйности ще нуде обичном човеку - „ма како бесмислени и унижава]уйи били, ]есу, само ако повезу|у по]единца са другима, уточиште од онога чега се човек на]више плаши: од издво]ености" (Фром, 1978: 38).

И поред замки и ограничека теолошкт тумачека Кафкиног дела -посебно када се у обзир узме сложеност кеговог ккижевног света без Бога у коме се кривица ипак и религщски сxвaтa и интерпретира - нще тешко говорити о теолошки сxвaЙeном моралу код Кафке. Ово нарочито пада у очи ако се на уму има инверзща злочина и казне: казна ща пpeтxоди злочину подсейа на фаталистичко пртватаке

4 Зпачаапо je и то што je Jозeф К. у Прощсу представлен као побукепик ]едипо у педовршепом поглавлу под пазивом „Ка Елзи": „Иегове печувепе примедбе, рекоше му, да саслушака ничему пе служе, да пема]у пити могу имати резултата, да нейе више долазити, да се нейе обазирати пи па телефопске пи па писмепе позиве, да йе с врата отерати гласпике - све те примедбе унете су у записпик и вей су му много пашкодиле. Зашто пейе да се покори? упиташе га" (Кафка, 1978д: 223).

првобитног греха. Код Кафке се и савест по]единца ]авла као иследничка инстанца, слично као код Селимовийа, што има везе са специфичним схваташем кривице - Кафкини ]унаци су криви од почетка, вей због тога што су ро^ени, чему се може и не мора придружити кривица наметнута спола ^озеф К. комбищуе обе; син из приче Пресуда стсуи пред судом юуи представла шегов отац, у исти мах и шегов иследник и шегов судща). Кафкина посебност ]е у доживла]у кривице и казне, као и у честом поступку замешиваша шиховог редоследа - како истиче Андерс, казна код овог писца претходи кривици, а не обрнуто (1985: 64-65).

Кафкини ]унаци су жртве предестинацще и нще чудно што Андерс шегово дело повезу]е са Маркщановим учешем,5 али и са мрачном доктрином калвинизма, пошто су они криви вей и зато што су ро^ени, и свака казна заслужена ]е вей пуким постсуашем. Ме^утим, разлика измену поменутих религщских учеша и Кафкиног дела ]е у томе што Кафка овакав след дога^а тражи и налази у посто]ейим друштвеним обрасцима, па се шегови ]унаци могу посматрати и у светлу соцщалних категорща. Ова] поступак налази се у основи Кафкине „дословне метафоре" ща ]е, по Андерсу, ]една од главних представлачких техника овога писца. Ово тумачеше Делез и Гатари одбащуу, сматра]уйи да би се о употреби метафоре могло говорити само у случа]у да ]е Кафка, на пример, писао роман о бирократском свету мрава, а не луди.6

5 Марки)ан (ро^ен око 85) одбщао ]е Бога као творца света и негодовао због несавршенства света и луди. Презирао ]е бесмислено уре^еше света, а природу ]е посматрао као производ зле силе. Луде, ко]е ]е начинио творац света, због шихове слабости, беспомойности и смртности, сматрао ]е бедним створешима, а шихово размножаваше гнусним, па ]е тако целокупно ствараше видео као жалосну комедщу, за ко]у одговорност може сносити само шен творац. Код Марки)ана се, као и код Кафке, може уочити нечувени бунт против ствараша. Више о Марки)ану видети у делу Валтера Нига, Ктига ]еретика, стр. 72. Ниг запажа и паралелу измену Марки)ановог учеша и става Ивана Карамазова из дела Досщевског, чи)е га гневне речи о гнушашу над овим светом подсейа]у на овога ]еретика.

6 Ови аутори сматра]у да ]е свако тумачеше Кафке ко]е се позива на метафору, симбол или алегори)у од почетка промашено. Да би ово илустровали, узима]у тумачеше извесне Марте Робер из чи)их се заклучака ]асно види да ]е сво]е анализе, на]блаже речено, изводила из заклучака Гинтера Андерса. Ме^утим, шихово схваташе по коме „Кафка намерно уби)а сваку метафору" у ствари ни)е ништа друго него преименована Андерсова дословна метафора (Делез, Гатари, 1998: 38).

Дословна употреба метафоре Кафкино каижевно дело приближава теми исле^ивааа, посебно онда када таква метафора представла луде као функцще. Ритуални и ригидни свет исле^ивааа не може функционисати ван унапред зацртаних улога у иследничком процесу; и оптужени и иследник су управо функци]е. За къижевност XX века карактеристичан ]е тип иследника какав представла Орвелов инквизитор, машина, т]. Кафкин човек-функцща, „идеални" тип щи се служи лудском маском. Кафкин батинаш себи ускрайу|е муке прекомерног размишлааа о ономе што ради и заклучу|е: „Поставили су ме за батинаша и ]а батинам" (Кафка, 1978д: 86). Дословну метафору Андерс проналази у буквално примеаеном изразу „искусити нешто на сво^ кожи" - када ]е нешто лично доживлено, што Кафка доводи до кра]ности у причи У кажтеничко] колонии, где се затвореницима казна не саопштава усмено, вей им се иглама урезу|е у кожу. Човек-функцща ]есте препознатлива по]ава, карактеристична за Кафкин каижевни свет, али у друштвеном систему она не изазива никакво изнена^еае - човек-функцща ]е аегов производ. Систем ствара човека-функцщу, и одатле га Кафка преноси у сво] къижевни свет. У системима у щима подела рада од човека ствара функцщу, свако она] ко нема функцщу сматра се ништавним. На овоме почива и веза са калвинизмом - ова врста исклучивости у схватаау речи „позив" (или функцща) подсейа на калвинистичка учеаа о човеку, чщи ]едини „позив" може бити апсолутна посвейеност богу (Anders, 1985: 74-76). Бог ]е у Кафкином свету заменен позивом. Ако погледамо ]ош неке ликове из Кафкине галерще, видейемо да се, уопште, ма&е говори о лудима, а више о функцщама, т]. лудима щи прихвата]у ту^у волу: Jозеф К. доброволно приста]е на процес щи га терети због непостсуейе кривице, он призна]е мой щу ]е могао упознати само као злу. Земломер из Замка прихвата тако^е сво]у непознату „обавезу" и иде беспоговорно ка аеном извршеау. Човек ]е унапред, калвинистички грешан: „Ми нисмо грешни само стога што смо ]ели плодове са дрвета сазнааа, него и стога што ]ош нисмо ]ели плодове са дрвета живота. Грешно ]е стаае у щем се налазимо, независно од кривице" (Кафка, 1978б: 381).

Кафкино дело са темом исле^ивааа повезу|е и исторщско-теолошка прича о монополизации знааа. Ова] монополизам ]е у среднем веку био видлив, на пример, у забрани читала Светог писма обичном свету. Сматрало се да йе образовав увейати опасност од интелектуалне реакцще и отпора. Код Кафке ова] монопол дефинише

природу jyrara - они су обесправлени jep им je знаае дословно одузето; они су присилни агностици, свесно држани у незнаау: „Као бесправан, нщедан од аегових луди не заслужу] е да буде информисан; и нщедан нще достсуан да одлучи о властитом цивилном статусу, упркос влада]уйем панбирократизму" (Anders, 1985: 78). Андерс агностицизам Кафкиних ]унака правилно опису]е као политички феномен. Иако ]е реч о писцу щи се нще бавио дневном политиком, агностицизам аегових ]унака, изазван сво]атааем знааа од стране само ]едне класе или ]едног сло]а друштва, приближава га и политици и проблему монополизацще знааа. Закони постэде, али су или та]ни (О питату закона), или су дати у законицима испуаеним порнографским сликама, прлавим и распаднутим каигама (Процес). Jyнак ]е крив зато што су му непознати закони, ме^утим, они оста]у непознати и онима щи су у служби закона. Како то саопштава ]едан од службеника у уводном поглавлу Процеса, „(...) власт, колико ]е ]а позна]ем, а позна]ем аене само на]ниже степене, не тражи кривицу ме^у становништвом, вей ]е, како закон каже, кривица привлачи и она тамо мора да пошале нас стражаре. То ]е закон. Откуд би ту било грешке?" (Кафка, 1978д: 12). Грешке не може бити у осуди, али исто тако ]е нема ни код осумаиченог ]унака. Незнаае ]е из]едначено са кривицом, па и онда кад ]унаку нще ни замисливо постсуаае одре^ених закона - Jозeф К. не може да не позна]е закон, а да у исти мах тврди да ]е невин.

Неслобода изазвана незнааем видлива ]е и у Кафкином ]езику, препуном несигурности погодбених реченица (на пример, ]език ]унака-кртице у причи Jазбина). Jeзик истраге представла суви, службени, безлични ]език, саставлен од клишеа щи говорника могу поштедети размишлааа, не увлачейи га у сферу несигурних, метафоричних значеаа ]езика, и омогуйава]уйи му да по]аву опише или окарактерише исклучиво уз помой стандардних формулацща. Нема писца щи ]е то боле схватио од Кафке. У сво^ студщи о Кафки, Андерс се диви „ненадмашно сувопаржу перфекцщи аеговог службеног ]езика" (1985: 11). Ме^утим, овакав идиом се код Кафке, за разлику од уобича-]ене праксе, не ослааа на политичку или друштвену конструкцщу. Он ствари назива аиховим правим именом, примеау]уйи метафору дословно, а користи и поступак лажног именовааа, односно обрйе след ствари, па кривица и казна замещуу место (у Процесу казна претходи кривици, и то нще изолован случай вей правило).

Кафкин ]език ]е „раван" и оста]е увек на истом нивоу. Ово ]е, утвр^уе Андерс, ]език дистанце као и сваки други службени ]език (на пример, ]език теологще, права, или ]език било ког ауторитета). Кафкини луди-функцще нису ништа друго до говорници овог ]езика. То ]е ]език службеника - било да ]е реч о понизном човеку пред шалтером, било да ]е реч о дистанци щу тим истим ]езиком намейе незаинтересовани службеник: „Кафкин идиом нще у ствари само аегов или К.-ов, вей за]еднички свим аеговим фигурама" (Anders, 1985: 101). Код овог писца ]езичка диференцщацща као да не постои и ]език аегових дела ]е ]език протокола чщи су облици само варщанте основног, протоколарног (а то може бити ]език молбе, жалбе, извеш-та]а, закона). Он одговара у потпуности гласу (говору) иследника щи ]е ауторитаран, далек и поставла неуклоаиву дистанцу.

Шуам несазнатливог, непроменливог и апстрактног закона Делез и Гатари користе да би увели по]ам машинског поретка (бирократще, закона, суда... као машине). Закон ]е чиста, празна форма без садржа]а - он се понегде може исказати само пресудом, а ова се опет не може спознати другачще него кроз казну. Унутрашаост машине закона оста]е скривена од сваког. У Кажтеничко] колонии, ова машина има наизглед чврсто ]единство и човек може и читав уйи у ау, што можда и изазива „аено распрскаваае"; у Америци К. осще ван машине и протеру|у га чим покуша да у^е, а у Процесу ова машина би требало да врши функцщу правде, али ]е „аено ]единство тако магловито (...) да ту више нема разлике измену изван и унутар" (Делез, Гатари, 1998: 14). Машинско устро]ство код Кафке ]е карактеристично за свет бирократще. Чудовишни бирократски апарат назире се вей на почетку Процеса, када два службеника ща долазе по Jозефа К. да му саопште како ]е ухапшен, об]ашаава]у да ]е процес огроман, да ]е немогуйе окончати га брзо, и дода]у како ]е аихова улога у левщатанском систему тако незнатна да ]е ни они сами не позна]у. У Процесу Кафка и експлицитно представла застрашу|уйу бирократску машинерщу: то ]е „организацща у що] раде не само подмитливи стражари, тупоглави надзорници и истражне судще щи су, у на]болем случа]у, скромне памети, вей у ко_о се, свакако, налазе и судще високог и на]вишег ранга са безбровом, неопходном свитом служитела, писара, жандарма и другог помойног особла а можда чак и целата..." (Кафка, 1978д: 48). Исто илустру|е и свештеникова парабола о недодирливости закона и суда. Свештеник ]е завршава речима щима се обзнаау|е да ]е „спис неизменлив, а мишлеаа су често само израз оча]ааа због овога"

(Кафка, 1978д: 209). Другим речима, закон ]е ]едан и непроменлив. Ослобо^еае се не може очекивати на основу аеговог непознавааа, а упознаваае са аим ]е ионако немогуйе. Jозeф К. ]е, као и ]унак свештеникове параболе, кривац чща ]е кривица привукла суд. Он може да оде куда хойе, забрааен му ]е само улаз у закон и, ако поред капще закона проводи остатак свог живота, он то чини доброволно.

Бещаминово тумачеае ]е важно за нашу тему, ]ер показу]е да код Кафке исле^иваае и инквизиторщални однос потичу из породице, а не полазе од неке ту^е, непознате, институционалне инстанце. Породица ]е из]едначена са судом, како у Преображаjу, тако и у причи Пресуда: „Отац ]е она] щи кажаава. №ега привлачи кривица као и судске чиновнике. Много шта наговештава да ]е свет чиновника и свет очева за Кафку исти свет" (Benjamin, 1974: 243). Сличност измену два света - породичног (личног, интимног) и сполашаег (званичног, институционалног, судског) заснива се на покварености, чщи ]е пандан у видливом, чулном свету прлавштина. Као на]важнще карактеристике службеничке хщерархще Бещамин истиче управо корупцщу и прлавштину. Као што су судске просторще запуштене, налазе се у мрачним рушевним куйеринама по предгра^има, исто тако ]е и ]унаков отац у причи Пресуда прлав, у не нарочито чистом рублу, запуштен и борави у мрачно] соби са уста]алим ваздухом. Кафкини мойници пребива]у по таванима, као судще, или по замковима, као секретари. Исто тако и одрадек, фантастично Кафкино бийе, на]више воли да борави на тавану, степеништу, по пролазима и ходницима. 7

„Ситни чиновници моралне ортопедще", како бирократе назива Фуко (1997: 13), представла]у основ на коме почива читав систем у Кафкином делу, где су од на]вейег знача]а фигуре апаратчика, чиновника свих врста, слуге, прале, доушници, „прщатели" власти. Код Кафке, као и код Орвела, у бирократску машинерщу улазе чак и чланови породице; бирократски апарат упада у приватни живот по]единца.

Замишлати да ]е бирократща, како каже Мамфорд, релативно нова установа, значи занемарити анале древне исторще (Mumford, 1986:

7 Бещаминови есе]и били су очигледан узор за студщу Делеза и Гатарща, премда они шегово дело не помишу. Ипак, фигуре о ксдима они говоре - Кафкини луди погнутих глава и луди-серще, ко]и су само друго име за луде-функцще - има]у сво]у претходницу у Бещаминовим есе]има. Он наглашава да ]е ме1)у створешима Кафкиних прича на]чешйе оно ко]е главу држи дубоко погнуту (1974, 243-246).

232). Он развщену бирократщу налази вей у древним друштвима као карику ща повезу]е извор мойи (божанског крала) и раднике, луде-машине щи граде или разара]у. Код Кафке су чланови ове релацще несазнатливи суд и та]ни закони с ]едне, и умртвлени туединац у стаау вечите подре^ености изазване незнааем у ще ]е свесно гурнут, с друге стране. У Замку се каже како се сваки дога^ протоколише, али да се ови протоколи никада не чита]у, чиме се бирократщи прида]е готово божански карактер, карактер религщске мистерще, догме -онога што се не може оспорити и у шта се не сме сумаати. Функционисаае бирократског апарата у Кафкином делу оста]е скривено и од оних щи га покрейу, а по правилу ]е испуаен прлавштином и има непредвидлив режим рада (као што ]е случа] са фантастичном машином ща усмрйу]е осу^енике у Кажтеничщ колони/и или, нешто апстрактнще, у Процесу). Андерс заклучу]е да ]е Кафка писац щи нще измислио, па чак ни антиципирао чудовишни бирократски систем, вей да ]е само први писац (и при томе, реалистички писац) щи га ]е у каижевности представио, исто као што ]е, представла]уйи луде функцще, луде-марионете, био истинскщи реалист од писаца щи се пословично дефинишу као такви. Ова] високо ритуализован систем развщен ]е до савршенства ]ош у време шпанске и римске инквизицще, а одликовао се приличном тромошйу. Тако ]е приказан и у многим каижевним делима: пример су безбро]ни службеници у Кафкиним приповеткама и аеговим романима Процес и Замак, велики бро] доушника и потказивача у Андрийево] Проклетоj авлщи, щи упуйу]у на несазнатливост казнене структуре и произволност казне или помиловааа, као и целокупна друштвена структура од дна до врха пирамиде прожета замршеном и густом мрежом извештача у Хакслщевом Врлом новом свету или Орвелово] 1984.

Круту организацщу бирократще могу да измене ]едино корупцща или отворена побуна. Код Кафке постсуи само прва могуйност, али ]е и она сведена на привремено одга^аае, одуговлачете процеса (о чему као о ]едном од разрешена процеса говори сликар Титорели у Процесу). Административна метода по ко_о ]е бирократща организована захтева „помно потискива^е свих аутономних функцща личности, као и спремност да се дневне дужности обавла]у ритуалном тачношйу" (Mumford, 1986: 233). Ритуални поредак код Кафке уклучу]е дословно све ]унаке и ликове дела - од оних чща се припадност суду подразумева (судще, адвокати, службеници и помойници суда, позиви

чщи називи истичу шихову апсурдност - обавештач, батинаш), до потпуно споредних ликова щи оваплойу]у мистичну свеобухватност и свемой суда (дево]чице у Титорелщевом ателеу, странке ще проводе дане у судским чекаоницама, читав низ споредних ликова чще су функцще замаглене или удвостручене, као што су сликар Титорели, жена ща пушта Jозефа К. у судницу итд). Паралелу Кафкином императиву испушаваша дужности ща ]е непозната, те шено повезиваше са скрупулозношйу и ритуализмом, Андерс налази у фашистичком терору, заклучу]уйи притом да су „ритуални системи прецизне машине" (1985: 114).8 Но, Мамфорд показу]е и да ]е реч о много стари^ шуави ща представла основу сваке ауторитарне структуре, од источшачких деспотща до неототалитаристичких поре-дака данашшице. Хщерархизована машинерща власти кореспондира са устройством исторщске инквизицще. Та_|ност власти, скривеност шених структура, удаленост од по]единца и незаинтересованост за шега, ща се крще иза фасаде друштвене бриге, препознатливе су карактеристике инквизиционог система.

Истражни поступак (у било ко_о сво_^ фази) код Кафке ]е, дакле, увек повезан са та_|ношйу и знашем. Поступак ]е у Процесу та]ан, не само за ]авност вей и за оптуженог, исто као што ]е то био и код средшовековне инквизицще. Та_|ност инквизиторског поступка ]едва да се разливе од оног щи представла Кафка - недостатак сазнаша оптуженог о томе ко га ]е и за шта оптужио ]е опште место истражних процеса од римске инквизицще до московских процеса. У Процесу се каже да оптужени „нема увид у судске списе, а врло ]е тешко на основу саслушаваша заклучити шта се налази у списима на основу щих се врше саслушаша" (Кафка, 1978д: 114). Ова] затворени круг судске бирократще у Процесу допушава]у и браниоци щи не сме]у присуствовати саслушашима, а од чега су ]едини лек „адвокатске личне везе и оне су, углавном, вредност одбране". Наравно, увид у корумпираност суда осу^енику никада не помаже, што ]е само _|ош ]едан од начина да се укаже на неживост и машинизованост

8 Андерс ово незнаше назива агностицизмом; то ]е она особина ко]а код Кафке и ликове бирократа и ликове осумшичених из]едначу]е и представла као масу луди без лица; отуда се често две или три особе по]авлу]у за]едно и по правилу обавла]у исту функцщу. Ове низове ликова об]едишене функциям Делез и Гатари назива]у „серщама".

институцще ща се непрекидно умножава у сплету канцеларща и чиновника, у неразумливо] и бесконачжу хщерархщи суда.

Природа Кафкиних кшижевних светова и природа представлаша система судства, права и исле^ивааа отежала ]е покуша]е да се ова] писац сврста у неку кшижевну школу или правац. Шуам припадности садржи половину проблема: као што се види из шеговог ]езика, потпуно оту^ених ]унака и предестиниране кривице, Кафка нще припадао. Делез и Гатари, видели смо, сматра]у га представником мале кшижевности опседнуте политичким питашима. Ипак, Андерс га с правом сврстава у профетске реалисте или реалистичке баснописце, чщи поредак не делу]е реалистички, али има реалистички исход. Иако у прерушеном виду, Кафка верно имену]е ствари, по]аве и луде. Он приказу]е свет какав ]есте - свет саслушаша ща се одвща]у без пристанка по]единца ставленог пред свршен чин ^озеф К. нще бирао да процес прихвати или одбаци, он се просто нашао усред шега) или свет саслушаша юуи не намейе сполашша сила, вей сила ща се налази у самом по]единцу (овде спада]у сви Кафкини ]унаци щи не желе да буду слободни; речима Jозефовог адвоката, „често ]е боле бити у ланцима него слободан", Кафка 1978д: 182). Та]анствени суд код Кафке нще, дакле - као у другим кшижевним делима с темом истраге - одраз конкретног друштва, вей слика живота какав ]есте, али ви^еног очима тувинца, онога ко за]едници не припада, што ]е била и позицща самог Кафке.

Извори:

Кафка, Франц. 1978а. Америка. Београд: Нолит.

Кафка, Франц. 1978б. Дневници 1914-1923. Београд: Нолит.

Кафка, Франц. 1978ц. Замак. Београд: Нолит.

Кафка, Франц. 1978д. Процес. Београд: Нолит.

Кафка, Франц. 1978е. Целокупне приповетке. Београд: Нолит.

Литература:

Делез, Жил и Феликс Гатари. 1998. Кафка. Сремски Карловци - Нови Сад:

Издавачка кшижарница Зорана Стсуановийа. Кот, 1ан. 1963. Шекспир наш савременик. Београд: СКЗ. Ниг, Валтер. 2004. Кпига]'еретика. Београд: Гутенбергова галакси|а. Пекий, Борислав. 1996. Скинуто са траке. Дневничке забелешке и

размишлапа 1954-1983. Београд: Народна кшига. Фуко, Мишел. 1997. Надзирати и кажпавати. Настанак затвора. Сремски Карловци - Нови Сад: Издавачка кшижарница Зорана Стсуановийа.

Anders, Ginter. 1985. Kafka:pro et contra. Beograd: Rogoz. Benjamin, Valter. 1974. Eseji. Beograd: Nolit.

Egeric, Miroslav. 1982. Dervis i smrt Mese Selimovica. Beograd: Zavod za

udzbenike i nastavna sredstva. From, Erih. 1978. Bekstvo od slobode. Beograd: Nolit. Milosevic, Nikola. 1978. Zidanica napesku. Beograd: Slovo ljubve. Mumford, Lewis. 1986. Mit o masini 1. Tehnika i razvoj covjeka. Zagreb: GZH. Petrovic, Miodrag. 1981. Roman Mese Selimovica. Nis: Gradina. Selimovic, Mesa. 1970. Dervis i smrt. Sarajevo: Svjetlost.