CC BY
9изворни научни чланак УДК 821-13:398
КРЧМА У ПЛАНИНИ. КРЧМА/МЕХАНА КАО ДЕО ЕПСКОГ ПРОСТОРА1
Мир]ана И. ДетелиЙ
Балканолошки институт САНУ Лидща Д. ДелиЙ
Институт за ктижевност и уметност Београд, Срби]а
Key words: space, house, inn/pub/tavern, cave, oral epics, epic formula
Abstract: Starting from the house as a standardized category of culture (man-made edifice, home for the living, solid, immovable, safe, with an appropriate inner structure), the oral epics diverges from the standard by introducing the atypical attribution to it (dark house = a grave; cursed or strange house = dungeon; eternal house = gallows; God's house = church etc.). Although along the corpus (of around 1500 songs) it is never named as house, the inn/tavern is a part of the same spatial system and encoded within the same logic: it is a human edifice, but built in the forest/mountain; it belongs to men, but its owner and keeper is a woman (quite exclusive for epics!); it is a humanly home, but of a temporary character. In addition, its encoding is double - it can be found both in the forest and in the town. In both cases it is a place of spatial discontinuity, a "weak spot" in space: an entrance to the other world (when in the forest/mountain) or the point of demonic breach into the protected world of an epic hero (to his city/hall/tower).
Клучне речи: простор, куЬа, крчма/механа, пеЬина, усмена епика, епска формула
Апстракт: Од културног стандарда куке (лудска гра^евина, станиште за живе, чврсто, непокретно, сигурно, с одговара]уЬом унутраш&ом структуром) усмена епика прави орави отклоне атипичном атрибуциям (куЬа мрачна = гроб; куЬа проклета = тамница; куЬа вечна = вешала; куЬа необична = тамница; куЬа бож]'а = црква и сл.). Иако се нигде у анализираном корпусу (око 1500 епских песама) не назива „куЬом", крчма/механа део ]е истог просторног система и жанровски се кодира по исто] логици: то ]есте лудска
1 Рад ]е настао у оквиру про)еката „Дезик, фолклор и миграцще на Балкану" (бр. 178010) и „Српско усмено стваралаштво у интеркултурном коду" (бр. 178011), ко)е финансира Министарство просвете, науке и технолошког разво]а Републике Србще. Део ]е обимнщег и вишегодишшег изучаваша атипичне семантике куке/затвореног простора у усмено] епици ко]им се ауторке баве.
гр^вита, ann нодигнутa у гоpи/нлaнини; пpипaдa лудимa, ann je aern влacницa, ексклузивно у усмежу епици - жеш (кpчмapицa); jeCTe лудско cтaништe, ann нpивpeмeно. Ona je, уз то, дво^ую кодиpaнa - може се т!и и у ropn и у гpaду и у обa cлучaja пpeдcтaвлa место пpоcтоpног диcконтинуитeтa, односно „cлaбу тaчку" у пpоcтоpу: улaз у цapcтво HpiEM (кaд je у гоpи) или тaчку нpодоpa демонског cвeтa у зaштиheни свет jунaкa (гpaд/двоp/кулу).
Због особености лудске пepцeпциje (пpоcтоp се ]едини опaжa чулимa) и ^^оде лудске концeптуaлизaциje, у велико] мepи условлене том пepцeпциjом,2 пpоcтоp фигуpиpa кaо фундaмeнтaлнa култуpнa кaтeгоpиja. Сем мaтeмaтичког (еуклидовског, мeтpичког) пpоcтоpa - щи je бecконaчaн, xомогeн и без фaвоpизовaниx тaчaкa и пpaвaцa - оcтaли видови пpоcтоpa поседуу cтpуктуpу. Физички ^ос-тоp испуаен je мaтepиjом, што гa чини огpaничeним и „мозaичним", и у аему се, зaxвaлуjуhи лудcкоj пepcпeктиви и полу cилa (углaвном гpaвитaциjи), издвajajу опозициje гоpe : доле, ис^ед : изa, десно : лево, близу : дaлeко и сл. Митски пpоcтоp пaк поседуе и додaтaн степен pacлоjaвafta га зоне светог и пpофaног (Kasirer, 1985a: 92-101). Oвa ceгмeнтиpaноcт посебно je aкцeнтовaнa у нaглaшeно клacификa-тоpним cиcтeмимa тpaдициjcкиx култуpa, где се глобaлнa cтpуктуpa cвeтa и cоциумa нeпоcpeдно пpeдcтaвлa пpоcтоpним paзликaмa.3 Дa би модeловaо тaко ш^око поле кaо што je свет тpaдициjcкe култуpe у целини, пpоcтоp сш, ме^утим, моpa бити ^ajae cxeмaтично и jeдноcтaвно cтpуктуpиpaн, што je услов щи зaдоволaвajу бинapнe опозициje.
2 Студще из вео]™ paзуl)eног нолa когнитивниx нaукa покaзуjу Aa се лудсга концeнтуaлизaциja у ^ве!^ мepи зacнивa na кaтeгоpиjaмa нpоcтоpa, raje су основ зa изpaжaвa№e и ониcивa№e вpeмeнa (уп. ннp.: „че^ае се одужило", ,;ra je eнизодa оcтaлa иза мене", „нeдeлa се приближавала", „cвpaтиhу нa кратко", „продужиЬу боpaвaк" итд.; Lakoff, Johnson, 1999: 139-161; Johnson, 2007: 6-12).), бpоja (,дко je зaдaто дa се шведе збиp од Т и 5 или paзликa измену Т и 5, то caмо знaчи дa од Т тpeбa бpоjaти 5 rapara унапред или уназад. Дaклe, одлучууу!и момeнaт je то што бpоj Т, иaко зaдpжaвa cвоje место у пpвобитном низу, инaк иcтовpeмeно тpeбa узети у jeдном новом 'смислу', дaклe он вaжи гао полазна тачка jeдног новог низa у коме caд нpeузимa улогу нуле"; Kasirer, 1985b: 219), звуга (ниски и високи, танки и дебели тонови, растуЬа и опада]ука cкaлa и сл.; Antovic, 2009; Antovic, Bennett et. al., 2013) итд.
3 Еpнcт KacHpep ову „a^Hjy нpоcтоpa везуче зa митско мишлеае (у митском мишлеау опaжa№e нpоcтоpa нокaзaло се основним моментом утолико што je „у том мишлеау влaдaлa теж^ дa се све paзликe, коje оно поcтaвлa и обуxвaтa, нpeинaчe у пpоcтоpнe paзликe и дa се у том облику нeпоcpeдно нpeдcтaвe"; Kasirer, 1985a: 101), aли онa имa нpофaниje димензи)е и имнликaциje, идеолошке, нпp.
Ме^у изоморфним паровима усмена епика фаворизовала ]е два: затворено : отворено и близу : далеко, чщим су се укршташем издво_|или лудски, сигурни и заштиЙени простори града и куле/двора, с ]едне стране, и хтонски, опасни и несигурни простори горе, пола и воде (]езеро и море, али и река, бунар, извор и сл.), с друге (ДетелиЙ 1992).4 Иако фигурира]у као елементи атрибуцще ]унака у сфери ]авног,5 град, кула и двор - као станишта ]унака - фактички покрива]у оно семантичко поле ко]е у широ] традицщско] култури обухвата]у по]ам и лексема кука.6 И док се посед и станиште ]унака - у складу с високим епским регистром - имещуу двором и кулом, лексема кука атрибуциям се помера ка супротном полу скале, ка не-куки, ща у различитим аспектима изневерава функцщу и природу лудског станишта. Уместо да буде гра^евина за живе, она поста]е вечно боравиште мртвих, станиште бога/светаца или простор за изолацщу соцщално маргинализованих (сужши) (ДетелиЙ, ДелиЙ, 2014: 109):
КуЙа мрачна = гроб (МХ I, 28)
КуЙа проклета = тамница (ЕР 123; САНУ III, 41)
КуЙа вечна = вешала (САНУ II, 40)
КуЙа необична = тамница (Вук II, 65; Вук III, 48, 57, 58;
МХ III, 9; МХ IV, 46; САНУ III, 57) КуЙа бож]а = црква (КХ I, 26) и сл.
У овом контексту посебно ]е занимлива позицща пекине, ща нще лудска гра^евина, али ]е због стица]а исторщских околности постала лудско станиште. Jак притисак османлщске власти на хришЙанско становништво по градовима и селима учинио ]е живот у шима опасним и неизвесним. Реакцща на та] притисак било ]е систематско груписаше разбо]ника/ха]дука по горама одакле ]е четоваше било релативно безбедно (напади на Турке и трговце). Иако ]е шихово удруживаше било мотивисано економски и подразумевало бруталност и масовно
4 Опозицща горе : доле тако^е има важну структурну улогу, али на нивоу нижем од горе поменутих опозицща. На основу ше врши се разло]аваше унутар категорща отворено (планина : ]ама) и затворено (чардак : подрум).
5 Основни епски атрибути ]унака деле се на приватне (одеЙа, кош, оружие) и ]авне (породица, двор/кула и град) (уп. ДетелиЙ, 2008).
6 Напор ка дефиниции по]ма кука у традиди)ско] култури заправо ]е поставлаше стандарда за шегово тумачеше. Такав стандард мора бити флексибилан ]ер се култура сама по себи манифесту)е на више начина и у много варщетета и у оквиру ]едне културне за]еднице, а камоли у конгломерату више ших - што ]е на]чешЙе случа]. Стога се овде за стандардизацщу термина куЬа узима предлог ко]и нуди руски истраживач Алберт Ба]бурин у кшизи Жилище в обрядах и представлениях восточных славян (Байбурин, 1983).
кршеае закона, епика га кодира као родолубиву активност и герилску борбу за слободу. Будуйи да ]е куйа (село, град) изгубила сво]у културом задату функцщу заштите, она се спонтано пренела на гору у ко^ су се борци за слободу осейали супериорно и безбедно. То ]е стаае било доволно дуготра]но да у епици стекне и сопствену формулу: кука ми ]е камена пекина, / а баштина гора Романи]а (зелена планина).
Пейина ]е, дакле, ]едини простор щи се у усмежу епици имену]е куком, а смештен ]е у изразито хтонском простору горе. Иако се у анализираном корпусу (око 1500 песама)7 крчма никада не назива куком, она се као тра]но или привремено станиште луди уклучу]е у дати комплекс и по много чему ]е аналогна пейини. Обе се налазе у гори и обе су станишта ха]дука. Крчма ]е, ме^утим, лудска гра^евина, али и као таква кра^е апартна: то ]е ]едина лудска гра^евина ща се налази у гори и ]едина лудска гра^евина ща припада жени.
Иако бро]на усмена предала градау градова и утвр^еаа (Смедерево, Маглич, Градачац, Сребреник, Соко код Грачанице итд.) припису]у исторщи познатим владаркама (Jерини Бранковий, босансщ кралици Катарини Косачи, Марщи Терезщи и сл.; Палавестра, 2003: 33, 38) - што по изузетку чини и усмена епика („Кад Jерина Смедерево гради"; Вук III, 1) - те гра^евине нису и женски посед. Супротно томе, крчма/механа ]едино ]е здаае ще припада жени и ще се имещуе посредством аегове власнице, на]чешйе посесивним генитивом:
У механи крчмарице Маре (МХ VIII, 13:3) До ме]хане Косе крчмарице (ЕХ 2:712) На механу крчмарице 1еле (Вук III, 26:196) У ме]хани 1аае крчмарице (КХ III, 7:204) До пивнице Ан^е крчмарице (КХ II, 66:12) Вен биртщи Луце крчмарице (МХ IV, 26:460) То ^ биртща крчмарице Паве (МХ III, 25:232), Ме]хана ]е наше посестриме (КХ II, 47:428) итд.,
али и метонимщски, именом самим:
Ту се Турци сташе разметати -
7 На]вейи део корпуса, ко)и обухвата класична бележеаа хришйанске и муслиманске усмене епике, доступан ]е на адресама: http://www.mirjanadetelic.com/e-baze.php и http://www.monumentaserbica.com/epp/. Ерлангенски рукопис (1716-1733) доступан ]е на адреси: http://www.erl.monumentaserbica.com/.
Jедни веле: Мари меани!"
Други веле: „Ситници меани!"
Ал' им вели Грур Радиво]ний:
,Д|демо ми Марици меани,
У Марице добра вина кажу!"
То су Турци ]едва дочекали,
Па се шейу Марици механи. (САНУ III, 6:54-61)
И тип жене градителице (ща се атрибуциям помера у сферу хтонског - „проклета" 1ерина) и фигура крчмарице ща ставла биле у вино (или меша вино и ракщу) како би опила и онеспособила ]унака или аеговог противника рефлексу специфичне аспекте женског демонског бийа - виле - у чщем су домену градаа града од костщу „коаских и ]уначких"8 и манипулисаае билем.9 Интересантно ]е, ме^утим, да се ова] тип акцще везу]е исклучиво за крчмарице чще су механе/крчме/пивнице у гори. У песмама у щима су крчме лоциране у урбаном простору (Котари, Задар, Шибеник, Скрадин, Сеа, Удбина, Стамбол итд.) крчмарице фигурира]у као ликови помойници: оне пружа]у информацще и(ли) помажу ]унаку побратиму да стекне невесту. Углавном ]е реч о варщантама забележеним од муслиманских певача (ЕХ 2, КХ I, 24, 30, 34, КХ II, 47, 50, 57, 60, 66, 69, КХ III, 4, 7, МХ III, 7, 8, 9, 10, 17, 24, 25, МХ IV, 32, 38), мада не и исклучиво (Вук III, 22, 26, Вук VII, 4), због чега се ова] тип уобличеаа може довести у везу са орщенталним утица_|има, што посредно указу]е и на релативно млад епски сло_|. Позицща крчмарице као „инсадара" и крчме у граду као места юуе ]унаку пружа уточиште у ту^ем, непрщателском простору - што из обрнуте перспективе говори о крчми као извору опасности и месту пробо]а ту^ег у своj свет - по сво] прилици ]е у вези с архаичнщим хабитусом овог женског лика и аеног поседа/станишта.
У дублим епским сло]евима крчма у гори ]есте место где крчмарица намамлу]е жеднога ]унака и где га - у подруму крчме -убща]у ха_|дуци или Турци, што ]е очекивана алтернацща с обзиром на то да ]е реч о варщантама забележеним од хришйанских певача: у првом случа]у реч ]е о ликовима щи су као становници и господари
8 „Град градила пребщела вила / Ни на небо ни на землу црну, / Но од ]еле до зелене ]еле, / Не гради га клаком и камеаем, / Но бщелом кости од ]унака, / Од ]унака и од коаа врана" (Вук VII, 47:1-6).
9 „Ал' ]е Марко милостив на Бога, / А жалостив на срцу ]уначком, / Пусти вилу у планину живу, / Биле бере по Мирочу вила, / Биле бере, често се одзива: / „Сад йу дойи, Богом побратиме!" / Набра вила по Мирочу била, / И загаси ране на ]унаку" (Вук II, 38:98-105).
горе попримили демонске црте (ха]дуци = горски вуци),10 у другом - о националном и конфесионалном непрщателу („клети Турци"). У поменутом кругу песама протагонисти су по правилу Марко Кралевий и аегов брат Андрщаш, щи страда ]ер се не држи Марковог упутства да не силази с коаа и да од крчмарице тражи да му вино изнесе испред механе:
Кад стигоше насред горе чарне,
Говорио Кнежевий Андрща:
„Да мо] брате, Кралевийу Марко,
Тешка ме ]е оборила жейца,
Знаш ли, Марко, воде, ]а мдане?"
Бедедио Кралевийу Марко:
„Има, брате, ме]ана а)дучка
Ево с десна ме^' витким ]елама,
Но кад будеш ме]ани на врата,
Ти не слази са коаа витеза,
Нит' да] другом коаа ни оруж)а,
Вей заишти са коаица вина."11 (Вук VI, 17:132-143)
Улазак у крчму поста]е тако метонимща смрти, а крчма сама улаз у царство мртвих раг ехсе1епсе (уп. Lord, 1990: 123). Ха]дуци - као и у песми о подизаау вилиног града од костщу, у що] побивши
10 Као господари горе вила и ха]дуци алтернира]у на истоветним сиже]ним позицщама уколико се модели/варщанте везу)у за различита епска времена: „У песмама с познщом, ха]дучком тематиком, као нови господар планине вилу замеау^е ха]дучки харамбаша" (Детелий, 1992: 66). Вила и ха]дуци алтернира]у на истоветним позицщама и када нема ове врсте поетичке и хронолошке диференцщацще (стара : средаа времена). Тако су у песми из Ерлангенскогрукописа о погибщи дворце синова во]воде Jанка, ко]е отац жени напоредно, двема сестрама (ЕР 109), виновници трагедще - горски ха]дуци („ударише из горе а]дуци, / а]дуци како мрки вуци, / све сватове по гори рабише / под девоном коаа уфатише / погубите две ^увегще младе"), док у ]едан век каснще забележено] варщанти (Вук VI, 8), синови влашког „во]еводе" Драгийа страда)у од руку вила (што би се можда могло довести у везу с тенденциям да се у новщем сло]у певааа ха^учща „идеализме и из ае отклони оно што би ]е, по народном схватаау, могло компромитовати"; Nazecic, 1959: 206).
11 Крчма се у ово] ситуации просторно позиционира као и бунар, ко]и фигурира као вода „са оног света", у чи)ем одразу Марко Кралевий види „кад йе умрщети" (Детелий, 2013: 225): „Када будеш вису на планину, / Погледайеш с десна на лщево, / Опазийеш двще танке у'еле, / Сву су гору врхом надвисиле, / Зеленщем листом зачиниле, / Ме^у ъима бунар вода има, / Он1)е хойеш Шарца окренути, / С коаа даши, за ]елу га свежи, / Наднеси се над бунар над воду, / Те йеш сво]е огледати лице, / Па йеш ви1)ет, кад йеш умри)ети" (Вук II, 74:44-54) (уп. Делий, 2013: 242).
сватове у гори, набав.ъа]у ^апщу" за гра^евину12 - егзекутори богиае смрти.
Епска атрибуцща крчме - необично сведена с обзиром на 6poj помиаааа ове гра^евине (810) - говори у прилог томе:13
1 2 3 4 5 УКУПНО
(408) (192) (42) (56) (112) (810 = 266 + 544)
ШАНА/ПШАНА/ 35 + 53 4 104
ШАНИЦА/ПИВНА/ ПОЛНА 12 (35 + 69)
БЕГЛУК 32 22 54
ВИНСКА 26 26
КАМЕНА 2 3 5 7 17
НОВА 16 16
БШЕЛА/БИЛА 4 3 + 1 3 11 (7 + 4)
РАВНА/РАМНА 8 8
ДО&А 5 5
СТАРА 2 2
ШАРЕНА 2 2
ОД БОЛА ЧЕТИРИ 1 1
ЛИМОМ 1 1
ПОКРИВЕНА
ТВРДА 1 1
Ако се има у виду чиаеница да се у целовитом корпусу пет од укупно тринаест атрибута ]авла само ]едном или два пута (тврда, лимом покривена, од бо]а четири, шарена, стара), ]едан у само ]едш] песми (равна/рамна - МХ II, 33), ]едан у само ]едном кругу песама (дота / долта, у обрасцу „смрт во]воде Прщезде"; Вук II, 84, МХ I, 69, САНУ II, 78) и да ]е од 16 забележених стихова са синтагмом нова механа 11 из песама Тешана ПодруговиЙа (Вук II, 59; Вук II, 67; Вук
12 „'Чу)еш, Ба]о, мед сиви соколе, / Jеси л' чуо, али ти ко казо, / Да ]а вила гра^евину градим, / Ема ми ]е прекинута гра^а / До пенцера и првог тавана, / Премаака ми кости ]уначки)е. / Но окупи тво]у чету, Ба]о, / А]де с аима у планину, побре, / Не би ли ти Бог и срейа дала, / Да би мене набавио гра^е.' (...) 'Кад окопни снщег у врхове, / Кад пресахне вода у лугове, / Женийе се Але од Новога, / С милом Йерцом паше од Ченгийа, / Тадар Йу ти гра^е набавити'" (Вук VII, 47:12-21, 32-36).
13 Легенда: 1 - механа (408 = 237 + 171), 2 - ме]хана (192), 3 - крчма (42 = 15 + 27), 4 -пивница (56 = 14 + 42), 5 - биртща (112). Плавом бо]ом обележени су атрибути ко]и се ]авл.а]у само у хришЙанским, зеленом - атрибути ко]и се ]авл.а]у само у муслиманским песмама.
III, 21) (што онда говори о особеном песничком идиому) - као релативно стабилне формуле издва]а]у се само: пи]ана, беглук, винска, камена и би]ела механа. Од аих две су особеност муслиманског, новщег сло]а певааа (беглук и камена14), што указу]е на чиаеницу да само три формуле, од raj их су две из истог семантичког пола - 1) би]ела и 2) пи]ана1 винска - потичу из старщих епских стратуса и говоре самим тим о изворнщем, архаичном кодираау крчме/механе.
Алберт Б. Лорд ]е давних дана формулативно атрибуираае механе пи]аном (пи]ана механа) довео у везу са древном представом о смрти као испщаау воде заборава (Lord, 1990: 123):
Традицща осеЙа да епитет носи у себи значеае па отуда придаче посебно значеае именици и формули. Наравно, може се реЙи да то важи за сваки придев и епитет, али у овом случа)у ]а не мислим на површинско денотативно значеае придева, веЙ на традиционално значеае, юэ]е бих чак пре назвао традиционалним интуитивним значеаем. Jер извесно ]е да кад певач каже „пщана механа", површно гледано, он мисли на механу у кор] мушкарци пщу и опща]у се, али би се тако^е могло устврдити да се та] епитет задржао у традицщи зато што ]е био коришЙен у повестима у ю^има ]е механа била симбол уласка у други свет, а пщеае било испщаае чаше заборава, воде из Лете, те да опщеност о кор] се говори нще обично пщанчеае, веЙ ]е и сама симбол свести о неком другом свету, можда чак и смрти. (Lord, 1990: 123-124)
Иако ]е та представа у усменом корпусу сачувана чак и експлицитно, додуше у оном сегменту щи Лорд нще познавао,15 велико ]е питаае да ли се та или нека друга симболика иницщално активирала у специфично епском коду. У претходно поменутом кругу песама с темом Андрщашеве смрти у крчми и мотивом „же^и у гори" стабилно место ]есте Марков савет брату да пще вино, али испред крчме. Вино само се, дакле, овде не ]авла као агенс смрти. Напротив,
14 Атрибут камена одлику)е муслиманско певаае и као атрибут уз кулу: камена кула ]авла се у 307 стихова муслиманске и 22 стиха хришйанске епике (Detelic, Delic, 2013).
15 У бугарштици из XVI века, сачувано] у спису Рибате и рибарско приговарате Петра Хекторовийа, Андрщашева смрт описке се као боравак у ту^о] земли, с „гиздавом девоном" од ко]е се не може „одилити" ]ер му ]е дала „винца од забида":
„Остао ]е, - реци, - ]унак, мила ма]ко, у ту^ земли, Из ко]е се не може од од милин|а одилити, Андрщашу. Онде ми ]е облубио ]едну гиздаву дево]ку (...) Она т' му ]е дала много бшда непознана И онога винца ]унаку од забида." (ПантиЙ 2002: 54)
же^ ]е кризни моменат юуи треба превазийи као и било юуи други у ]уначщ епици. Иако ]е овом типу препреке лако найи упориште у реалности, не треба сметнути с ума чиаеницу да се же^ у епици под|еднако добро утолу]е водом, вином и крвлу:
Гором ]езди Кралевийу Марко,
Гором ]езди, а гору проклиае:
„Чарна горо, убила те туга,
Каконо ]е же^ данаске мене!
Ъе у теби ладне воде нема,
Ладне воде ни ру)нога винца.
Вей йу заклат шарца и сокола,
Напит им се испод грла крвце" (МХ II, 2:1-8) -
и да ]е ]едина ситуацща у ко^ вино штети ]унаку - она у ко^ се с вином манипулише, било да се у аега ставка биле („Мейе у аег" биле сващако / Паде Ъемо главом без узглавла"; Вук II, 68:164-165), било да се меша с ракщом:
А да видиш крчмарице младе!
М^еша Марку вино и ракщу.
С]еде пити Кралевийу Марко,
Пусто га ]е осво]ило пиво.
На сопру ]е наслонио руку,
А на руку сво]у русу главу,
Заспа Марко ко и ]аае мало. (МХ II, 62:109-115)
Вино ]е есенцщално важно за ]унаке - може бити, и као супститу-ент крви (што би онда водило веома архаичним ратничким ритуалима и пракси иницщацще испщааем крви; уп. Лома, 2002: 88-89, 94, 197199) - и управо та супстанцщалност могла би бити разлог што се синтагма вино пи]у (с варщацщама - вино пи]у, пи]у винце и сл.) издво]ила као на]фреквентнща епска формула, а само испщаае вина као основна епска ситуацща (]ер претходи сваком ]уначком подух-вату).16 Стога епика на]строже санкционише манипулисаае вином и неадекватно понашаае крчмарице, ща ]е у овом фолклорном жанру типска грешница, за разлику од, рецимо, лирике, чщи су приоритета другачщи и где се као на]вейе огрешеае маркира „ку^еае невесте":
16 О снази ове епске формуле и приоритету информацще ко]у она са собом носи говори и чиаеница да муслимански ]унаци пщу вино као и хришйански, иако им вера то строго забраау)е: „Пщу пиво аге у Удбини, / А пред аима Ъе]ван ага стари. / Све ти аге рахат у ме]хани / Ал' нерахат старац Ъе]ван ага" (КХ I, 30:1-4).
ЕПИКА ЛИРИКА
Ту на^оше ]едну нев]естицу, Ъе р] горе и ноге и руке, А пропа' р] ]език проз вилице, А висе ^ змще о до]аках; Кад ]е ви^е Огаана Марща, Он' щетко апостола пита: „Што ]е, кучка, Богу згрщешила, Те се мучи муках жестокщех?" -„Казайу ти, мо]а мила секо! Грщешница крчмарица била, У вино ]е воду присипала И за воду паре узимала." (Вук II, 4:43-54) „Кажи грехе, деспоте Лазаре!" „Мали гр^еси, лако йу казати: Вратио сам просце од ^ево]ке." „Све ти ойу опростити грехе, А тще ти опростити нейу Што си врайа просце од ^ево]ке." (Ку^еник - ]е готов осу^еник!) (Беговий, 1986: 78-79)17
Чини се, стога, да ]е епилог у песмама о смрти ]унака у горсщ крчми - као и цео сиже, уосталом - пре просторно, него митски-ритуално кодиран (вода заборава). Крчма у гори реплицира сва симболичка значеаа горе саме (хтонски локус), али ]е, због околности да - као и пейина - представла „уско грло" у широко осликаном простору, постала сам улаз у царство смрти, место додира два]у светова и канал щим они комуницира]у.
Ову функцщу пивница има и у варщантама о смрти во]воде Прщезде (Вук II, 84; МХ I, 69; САНУ II, 78), с тим што ]е трансфер обрнут у односу на песме о Марку и Андрщашу. У овом кругу песама Турци (¡аничари), щи годинама опседа]у Прщездин град, на]зад копа]у лагум и кроз пивницу продиру у заштийен свет твр^аве, након чега Прщезда и аегова луба скачу у Мораву ща тече кра] аиховог града:
„Зло ти вино, драги господару! Зло ти вино, а гора ракща! Пивница ти пуна ) аничара, Папучама пщу вино ладно, А за мо]е здравле намеау^у, 18
17 Усмене приповетке ку^еае девоне тако^е означава]у као на]вейе огрешеае: вишеструки убица (по правилу, реч ]е о 99 убистава) ока]ава грехе убивши (као стоту жртву) човека ко]и ]е пошао да скуди девону (Милошевий-Ъор^евий, 1971: 240-242).
18 Избор ко]и прави Прщездина луба („Волим с тобом часно погинути, / Нег' лубити на срамоту Турке (...) Морава нас вода одранила, / Нек Морава вода и сарани. / Па скочише у воду Мораву"; 96-97, 104-106) аналоган ]е избору Туркиае девоне из песме „Марко Кралевий и Арапин": „Бож]а помой, зелено ]езеро! / Бож]а помой, мо]а куйо в]ечна! / У
А тебека жива eapaayjy,
Capaayjy, за душу ти пщу." (Бук II, 84:68-74)
Иако ]е сиже pелaтивно pеaлистичaн, а непpиjaтел истоpизовaн (Typци), у дублим сло]евима сиже]ног обpaсцa нaзиpе се пpичa о пpодоpy xтонскиx бипа кpоз пивницу у бедемима заштипен пpостоp jyrara. Ова] симболички потенцщал кpчме баштиниле су и paниjе поменуте муслиманске песме о кpчмapици-помоhници, у щима кpчмa/меxaнa тако^е фигypиpa као слаба тачка у заштипеном пpостоpy (гледано из пеpспективе jyнaковиx пpотивникa).
Како ]е на почетку pечено, основна стpyктypa епског пpостоpa pелaтивно ]е ]едноставна и састо]и се из сигypне зоне гpaдa/кyле/двоpa и опасне зоне гоpе/полa/воде. И у ]едно] и у ^yroj зони кpчмa/меxaнa показу]е се местом дисконтинуитета (канал ^оз щи се пpелaзи из ]едне у дpyгy сфеpy, и то у оба смеpa), веpовaтно стога што ]е и шена pеaлнa позицща била у основи медщална: и као поста]е на rapaba^E^ путевима (у гоpи), и као градске меxaне, оне су, за^аво, ^а^ене за оне щи месту самом не пpипaдajy и само пpивpемено се на шему зaдpжaвajy.
Беза с вином - ще у епици има изузетан симболички потенцщал и веpовaтно „памти" инфоpмaциjе од пpвоpaзpедног кyлтypног знача]а, иако иx ми данас више слутимо него што смо кaдpи да ж до кpaja декодиpaмо - несумшиво ]е допpиносилa овакщ позицщи кpчме у епском пpостоpy и епским сижеима, мада ]е, чини се - делу]уйи у истом смеpy као и пpостоpни код - у веЬо] меpи утицала на гене-pисaftе епског лика кpчмapице. БеЬ смо видели да су се у бyгapштици о Map^ и Aндpиjaшy сустекле пpедстaве о смpти као испщашу „винца од забица" и смpти као женидби девоном из „ту^е земле", у чему нще тешко ^егозна™ дpевнy метaфоpy смрт - свадба. У лику кpчмapице ове две щэедставе идеално су се сустекле: она и служи вино, и луби ]унаке, што веpовaтно об]ашшава и епски (и тpaдиционaлни) ^еседан да се у овом случа]у, изузетно, пpомискyитет и вaнбpaчнa веза не санкционишу.19 Беза кpчме и кpчмapице са светом мpтвиx и
тебе hy вщек в]ековати, I Удайу се за тебе, jезеpо, I Болим за те, него за Apaпa" (Бук II, 66:211-215). У оба случа]а сукоб се ^ади на pелaциjи култура - природа, али ]е у пpвом он идеолошки нpеосмиmлен (Cp6h : Typ^), поготово у вapиjaнти слепе певачице Jеце: „Не hy сво]у вjеpy изгубити I И часнога ^ста погазити" (98-99).
19 „Напи се вина Нинко и Никола, I пщу вина, Mapy л'епо лубе, I а кад се добpо понапили вина, I онда добpе коше yзjaxamе I ]оште Mapy л^епо дapовamе I дадоше jqj тpидесет дуката I и одоше пpико тypске земле, I пpико тypске земле у Латине" (ЕР 111:68-75).
временски ]е концептуализована, ]ер реплицира древну митему о боравку ]унака у подземлу у периоду зимске хибернацще20:
„Лети ага иде по четама, Те доводи танане робиае, Па он луби лщепе робиае, Зими ага иде у механе,
Те он луби крчмарице младе." (Вук III, 28:13-17)
И када ]е реч о крчми у планини, и када ]е реч о крчми у граду -епика ]е с лакоЙом препознавала хтонски потенцщал овог локуса, о чему говори, на]зад, и неочекивана дистрибуцща атрибута бела1би]ела уз ову гра^евину. Сам атрибут припада на^тарщим сло]евима културе и старщи ]е од епике саме (Detelic, Ilic, 2006). У епском контексту он се превасходно ]авла уз делове тела (грло, руке, лице, ноге) и гра^евине (град, кула, двор, црква) и то у веома високом проценту:
Двор - 33,5 % Црква - 29 % Кула - 28 %
Град - 17 % (Detelic, Delic, 2013)
Истовремено, негативна атрибуцща лудских гра^евина никада не досеже екстремну вредност у колорном коду (црна), вероватно стога што ]е у том случа]у приоритетна опозицща гранена на вишем структурном нивоу - на демаркацщи измену кутуре и природе, чщи се об]екти формулативно атрибуира]у као црни (црна земла, црна гора), не досежуЙи никада супротни пол атрибуцще (бела)21:
20 Ова веза ]есте и реално утемелена, ]ер ]е четоваае било немогуЙе зими. То, ме^утим, не исклучу)е могуЙност да ]е трансфер значеаа ишао и у супротном смеру: ка ]унацима ко]и су зиме проводили скривени код ]атака и „по крчмама" гравитирала ]е атрибуцща везана за сферу хтонског.
21 „Furthermore, as an epic hero is usually identified with his property (as a sign and manifestation of his power), his falling down is automatically transferred to his dwelling which becomes shabby, decayed, ruined or darkened, but never black. The reason for this unexpected absence of colour encoding should be searched for in areas not so much different from the epics, but certainly of higher importance than any literary genre. This 'higher place' is the structurally strongest and the most potent modellative code in general - the one that defines the relation between NATURE and CULTURE in every single case. The epics, however firmly grounded in poetics, can never attribute human edifices other than white (city, tower, hall, church, bridge, fountain, tent etc.), nor can they mark natural points in space other than black (earth, mountain). This makes the epics a very specific genre of oral literature - and quite an interesting part of South Slavic folklore - in which two opposite worlds are spatially defined by cardinal coordinates painted in 'black and white'" (Detelic, Delic, 2013). Овде треба
ПРОСТОРНИ КОД ВЕРТИКАЛА ХОРИЗОНТАЛА
КУЛТУРА /БЕЛО КУЛА ДВОР
ПРИРОДА / ЦРНО ГОРА ЗЕМЛ>А
Иако лудска гра^евина, крчма (механа/биртща) атрибуирана ]е као бела у свега 11 стихова, и та упадливо ниска фреквенцща (свега 1,36 %) ]асно показу]е да ]е ова] локус у усмено] епици гравитирао ка супротном полу скале, оличеном у пейини, студено], камено] и ледно], кроз щу се у бадама директно стиже до онога света:
Он ти сад угоди кроз те пейине, па гони, па гони, боме до^е ти он на ]едно лщепо поле, а дугачко ти ]е и широко, ]едини мо] бого, не можеш га очима прегледати. Он угоди ти|ем полем, па хада, па ха]де, боме до^е он на ]едно м]есто, а ту игра коло самщех баба. Он им назове бога, а оне йе аему: - Бог дао, чов]ече с онога свщ'ета, бог дао! (Ча]кановий, 1927: бр. 10, стр. 21)
И у ба]кама се крчма кодира двоструко, исто као у епици: може се найи у шуми (нпр. Срекни сат; Лакийевий, 1986: бр. 18) или у граду (нпр. Милостиви солдат; Ча^ановий, 1927: бр. 30), а када уопште има неку атрибуцщу, онда ]е увек „нечиста и проклета" као и град щем припада; у ао] тада бораве ^аволи, а у другим примерима авети и вештице и томе слично. И поред свега тога, крчма у ба]кама доследно чува сво]у везу са реалщама: за хендикепираног ]унака ба]ке щи пролази иницщацщу и на кра]у заузима високо место у свету она ]е логично боравиште у ту^ини, место првог сусрета са не-куком и првог испита щи ]е обавезно елиминациони.22 Стога ]е аена функцща у овом жанру увек иста будуйи да ба]ка по дефиниции не може поднети продор идеолошког кодирааа ще ]е карактеристично за епику. За оба жанра, ме^утим, знача]но ]е да крчму преузима]у из имагологще припада]уйе културе као готов локус на коме нема шта додатно да се ради, за разлику - на пример - од пейине (види горе) ко] а се опширно
имати у виду да су алтернативни хромоними за црну бо)у црвена и зелена, а понекад чак и плава.
22 У ба]кама о три брата прва два не про1)у испит; у ба]кама са само ]едним ]унаком пре шега многи су пробали исто и нико нще успео. Видети осим поменутих ]ош и Дечко щи се ничега не плаши (Ча)кановий, 1927: бр. 26) и Коме Бог помаже, нико му наудити не може (Вук, 1988: бр. 11, стр. 85).
и детално опису]е ]ер се култура по правилу не бави аеном дефинициям.23
Потреба за опречним кодовима - рационалним и фантастичним -начелно ]е, изгледа, сво]ствена усменим каижевним врстама, будуйи да свака од аих повремено обнавла сво]у архетипску везу са на^тарщим сло]евима припада]уйе културе тако што их доводи у први план. У ]едном ранщем раду (Детелий, 2009), щи се бавио сликом града у ба]ци, уочили смо да се у систему фолклорних жанрова кодови могу меаати, потпуно преображавати и прелазити из ]едне категорще у другу, али да се у ]едном истом тексту по правилу приказу]е само ]едан, жанровски диктиран тип кодирааа. Град ]е изузетак од овог правила ]ер ]е у стаау да активира различите кодове истовремено а да не наруши структуру жанра. Крчма то може само по изузетку зато што ]е аена знаковност - мада изузетно архаична - у суштини врло ]едноставна.
Извори:
Беговий, 1986 - Никола Беговий. Живот Срба граничара. Београд: Просвета. Вук II - Српске народне щесме. Скупио их и на свщет издао Вук Стеф. КарациЪ. Кпига друга у ко]с>) су п'есме ]уначке на)стари)е. Београд: Просвета (1988).
Вук III - Српске народне п]'есме. Скупио их и на свщет издао Вук Стеф. КарациЪ. Кпига треЬа у ко/о) су п'есме ]уначке средпщех времена. Београд: Просвета (1988). Вук IV - Српске народне п]'есме. Скупио их и на свщет издао Вук Стеф. КарациЪ. Кпига четврта у ко/о) су п'есме ]уначке нови/их времена о во/евапу за слободу. Београд: Просвета (1986). Вук IX - Српске народне п)'есме. Скупио их Вук Стеф. КарациЬ. Кпига девета у ко/о) су п'есме ]уначке нови/их времена о во/евапу Црногораца и Херцеговаца. Биоград: Штампарща Кралевине Србще (1902). [Државно издаае.]
Вук VI - Српске народне п'есме. Скупио их Вук Стеф. КарациЬ. Кпига шеста у ко)'о•] су п/есме ]уначке на)стари)е и средпи/ех времена. Београд: Државна штампарща (1935). [Друго државно издаае.] Вук VII - Српске народне п]'есме. Скупио их Вук Стеф. КарациЪ. Кпига седма у ко/о) су п'есме]уначке средпи/ех времена. Београд: Државна штампарща (1935). [Друго државно издаае.]
23 „Он закала дале, па гони, гони, до^е на ]едно м|есто, а ту игра коло самщех жена, све у само сребро од]евене, а на сребру играну. (...) Отале до^е на ]едно м]есто, а ту игра коло самщех д]ево]ака. Мили Боже, д]ево]ке лщепе као смишлене, не знаш ко]а од ко]е лепша, ко]а л' ^е^ернща" (Ча]кановий, 1927: бр. 10, стр. 21-22). Упор. тако^е и Царев син и зма■] са шест глава (Ча]кановий, 1927: бр. 16) и Чудотворни прстен (Ча]кановий, 1927: бр. 52) и сл.
Вук VIII - Српске народне п/есме. Скупио их Вук Стеф. КарациЪ. Кпига осма у Kojoj су njecMe]уначке нови/их времена о во/евапу за слободу и о во/евапу Црногораца. Београд: Државна штампарща (1936). [Друго државно изда&е.]
Вук, 1988 - Српске народне приповщ'етке. Приредио Мирослав ПантиЪ. Београд: Просвета.
ЕР - Ерлангенски рукопис старих српскохрватских народних песама. Издао Герхард Геземан. Ср. Карловци: СКА (1925). Рашчитан рукопис доступан je на адреси: http://www.branatomic.com/erl/ [Текст приредиле Мир]ана ДетелиЪ, Снежана Самарцща и Лидща ДелиЪ]. EX - Muslimanske narodne junacke pjesme. Sakupio Esad Hadziomerspahic. Banja
Luka: S. Ugrenovic (1909). KX I—II - Narodne pjesme muslimana u Bosni i Hercegovini I—II. Sabrao Kosta
Hormann (1888-1889). Sarajevo: A. Kurtovic i J. Kusan (1933). KX III - Narodne pjesme muslimana u Bosni i Hercegovini. Iz rukopisne ostavstine Koste Hormanna. Redakcija, uvod i komentari Denana Buturovic. Sarajevo: Zemaljski muzej Bosne i Hercegovine (1966). ЛакиЪевиЪ 1986 - Драган ЛакиЪевиЪ, Српске народне ба]'ке, Београд 1986. MX I - Hrvatske narodne pjesme. Knj. 1. Odio prvi. Junacke pjesme I. Uredili dr
Ivan Broz i dr Stjepan Bosanac. Zagreb: Matica hrvatska (1896). MX II - Hrvatske narodne pjesme. Knj. 2. Odio prvi. Junacke pjesme II. Uredio dr
Stjepan Bosanac. Zagreb: Matica hrvatska (1897). MX III - Hrvatske narodne pjesme. Knj. 3. Odio prvi. Junacke pjesme (muhamedovske) III. Uredio dr Luka Marjanovic. Zagreb: Matica hrvatska
(1898).
MX IV - Hrvatske narodne pjesme. Knj. 4. Odio prvi. Junacke pjesme (muhamedovske) IV. Uredio dr Luka Marjanovic. Zagreb: Matica hrvatska
(1899).
MX IX - Hrvatske narodne pjesme. Knj. 9. Odio prvi. Junacke pjesme VI. Historijske, krajiske i uskocke pjesme. Uredio dr Nikola Andric. Zagreb: Matica hrvatska (1940).
MX VIII - Hrvatske narodne pjesme. Knj. 8. Odio prvi. Junacke pjesme V. Uskocke
i hajduckepjesme. Uredio dr Nikola Andric. Zagreb: Matica hrvatska (1939). ПантиЪ, 2002 - Народне песме у записима XV-XVIII века. Антологи/а. Избор и
предговор Мирослав ПантиЪ. Београд: Просвета. САНУ II - Српске народне песме из необ)'авлених рукописа Вука Стеф.
КарациЬа. И^ига друга. Щесме j-уначке на)'стари)е. Београд: САНУ (1974). САНУ III - Српске народне песме из необ/авлених рукописа Вука Стеф. КарациЬа. K^ra треЬа. Щесме j-уначке средпщ'ех времена. Београд: САНУ (1974).
САНУ IV - Српске народне песме из необ/авлених рукописа Вука Стеф. КарациЬа. K^ra четврта. Щесме jуначке нови/их времена о во/евапу за слободу. Београд: САНУ (1974).
СМ - Щевани]а црногорска и херцеговачка. Сакупио Сима МилутиновиЙ Сара)лща. Приредио Добрило АранитовиЙ. НикшиЙ: Универзитетска рщеч (1990).
Ча]кановиЬ, 1927 - Веселин Ча]кановиЙ. Српске народне приповетке. СЕЗ XLI. Београд: СКА.
Литература:
Байбурин, Алберт К. 1983. Жилище в обрядах и представлениях восточних славян. Ленинград: Наука.
ДелиЙ, Лидща. 2013. Провре вода мутна и крвава: епска атрибуцща воде. Aquatica: ктижевност, култура. Уредници Мир^ана ДетелиЙ и Лидща ДелиЙ. Београд: Балканолошки институт САНУ. 231-246.
ДетелиЙ, Мир^ана. 1992. Митски простор и епика. Београд: САНУ.
ДетелиЙ, Милана. 2008. Формулативност и усмена епска формула: атрибути „бело" и ^уначко" у српсю] десетерачта] епици. Српско усмено стваралаштво: зборник радова. Уредници Ненад Л>убинковиЙ и Снежана Самарци|а. Београд: Институт за каижевност и уметност. 119-145.
ДетелиЙ, Мир^ана. 2009. Слика града у наративном контексту народне ба)ке. МоЬ ктижевности. In Memoriam Ана Радин. Београд: Балканолошки институт САНУ. 71-83.
ДетелиЙ, Мир]ана. 2013. Епски бунари. Aquatica: ктижевност, култура. Уредници Мир^ана ДетелиЙ и Лидща ДелиЙ. Београд: Балканолошки институт САНУ. 213-229.
ДетелиЙ, Мир^ана и Лидща ДелиЙ. 2014. Вечна куЬа у усмено] епици. Промишлата традици'е. Фолклорна и литерарна истраживата. Уредници Бошко Сува]циЙ и Бранко ЗлатковиЙ. Београд: Институт за каижевност и уметност. 105-126.
Лома, Александар. 2002. Пракосово. Словенски и индоевропски корени српске епике. Београд: Балканолошки институт САНУ, Крагу)евац: Центар за научна истраживааа САНУ и Универзитета у Крагу)евцу.
МилошевиЙ-Ъор^евиЙ, Нада. 1971. За]едничка тематско-сиже]на основа српскохрватских неистори'ских епских песама и прозне традици'е. Београд: Филолошки факултет београдског универзитета.
Палавестра, Вла]ко. 2003. Хистори'ска усмена предата из Босне и Херцеговине. Приредио Мирослав НишкановиЙ. Београд: Српски генеалошки центар.
Antovic, Mihailo. 2009. Musical metaphor in Serbian and Romani children: An empirical study. Metaphor and Symbol 24/3. 184-202.
Antovic, Mihailo, Austin Bennett i Mark Turner. 2013. Running in Circles or Moving along Lines: Conceptualization of Musical Elements in Sighted and Blind Children. Musicae Scientiae 2013. Forthcoming <http://papers.ssrn.com/sol3/papers.cfm?abstract id=2127739> 30. 4. 2013.
Detelic, Mirjana i Lidija Delic. 2013. Semantics of Formulae WHITE TOWER and WHITE HALL in Oral Epics. Presentation on the conference Oral Poetics and Cognitive Science. Freiburg, January 24-26, 2013. In press.
Detelic, Mirjana i Marija Ilic. 2006. Beli grad: poreklo epske formule i slovenskog toponima. Beograd: Balkanoloski institiut SANU.
Johnson, Mark. 2007. As Time Goes By. Yearbook of Comparative and General Literature 53. 5-19.
Kasirer, Ernst. 1985a. Filozofija simbolickih oblika. Drugi deo: Mitsko misljenje. Prevela Olga Kostresevic. Novi Sad: Dnevnik - Knjizevna zajednica Novog Sada.
Kasirer, Ernst. 1985b. Filozofija simbolickih oblika. Treci deo: Fenomenologija saznanja. Prevela Olga Kostresevic. Novi Sad: Dnevnik - Knjizevna zajednica Novog Sada.
Lakoff, George i Mark Johnson. 1999. Philosophy in the Flash. The Embodied Mind and Its Challenge to Western Thought. New York: Basic books.
Lord, Albert B. 1990. Pevac prica 1. Teorija. Prevela sa engleskog Slobodanka Glisic. Beograd: Idea.
Nazecic, Salko. 1959. Iz nase narodne epike. I dio. Hajducke borbe oko Dubrovnika i nasa narodna pjesma (prilog proucavanju postanka i razvoja nase narodne epike). Sarajevo: Svjetlost.
