CC BY
11изворни научни чланак УДК: 821-13:398
ЕПСКИ JYHAK У „CBOJOJ" И „ТУЪО^' КУЛТУРИ1
Снежана Д. Самарцща
Филолошки факултет Универзитет у Београду, Срби]а
Клучне речи: епска песма, jyrnK, култура, типови карактеризацще
Апстракт: Карактеризацща каижевних jyHaKa изгра^е се у више семантичких равни, мада често веЬ номенклатура активира „информацще" о националном, конфесионалном, соцщалном или родном идентитету. Лик-симбол прераста све те компоненте и препозна]е се у свако] средини на исти начин. За настанак и рецепцщу епске народне песме, ме^утим, изузетно ]е важно емотивно ангажоваае стваралаца и колектива, те се веЬ кроз именоваае, као примарни сигнал, сугеришу обележ^а ,,сво]е" и ,,ту^е" културе. Процесе обликовааа епских ]унака и аихове одлике условл>ава]у поетичке законитости, али и друге компоненте: таленат стваралаца, усаглашеност аихових ставова са назорима публике, време и место импровизацще. Ипак, гра^а са ]ужнословенског простора открива различите и динамичне последице „премештааа" ]унака из ]едне културне зоне у другу, чак и онда када су поетске биографще засноване на сеЬа&има о дало] и ближо] исторщско] прошлости.
Key words: epic poem, hero, culture, types of characterization
Abstract: In the mythical structure characters and conflicts also arise from the basic opposition man's world versus higher power as the hero has a peculiar cultural position of mediator. Literary heroes, regardless of genre and stylistic formation, are realized and recognized in several semantic levels, with their typical traits and characterization establishing various relations towards category of national, religious, social or gender identity. Character-symbol grows, absorbs these components, and is recognized in every community in the same way. The creation and reception of epic folk songs require an emotional engagement of both singer and audience. The primary signal - nomenclature already suggest features of "his" and "others" cultures. This paper will point out the various processes of shaping an epic hero, whose characteristics are caused by a wider social context (time and place of improvisation). The most frequent consequences of "moving" a hero from his
1 Рад ]е уклучен у план префекта Српско усмено стваралаштво у интеркултурном коду (Институт за кшижевност и уметност у Београду), ко]и финансира Министарство за просвету, науку и технолошки разво] РС.
cultural zone / environment (absolute antagonism - his own : his own, his own: others; antipodes; partial adaptation; adoption) will be allocated from the corpus of epic poems coming from the South Slavic area.
1. Локално и универзално
И у митском комплексу ликови почива]у на основш] опозицщи CBoje (човеков свет) : ту^е (више силе), док културни ]унак има особену позицщу медщатора (МекйшЫ, b. g: 180-196). Независно од ]езика на щем су саопштене или записане, древне митске представе исполава]у изузетну морфолошку подударност, као што су и аихове функцще истоветне у систему религще и културе. Стабилност наративног склопа отварала ]е и разне теорщске покуша]е научника да осветле корене и путеве цивилизацще. Приче о ствараау космоса или о потопу, генеалогщи богова или постанку релефа, флоре, фауне, човека, кланова, родова и друштвених норми не различу се много на мотивском и структурном плану ме^у индоевропским народима, афричким, аустралщским и индщанским племенима. Оно што ]е разли-чито, ме^утим, изгледа да ]е и пресудно за опстанак сижеа, да би се у одре^ено] средини доживео на одговара]уйи начин. Ако дщахронщска перспектива осще неминовно замаглена, те по]аве ]е могуйе илустровати поре^еаем културних феномена карактеристичних за одре^ено поднебле. Пред маскама у кинеском позоришту Европланин оста]е ускрайен за читав низ информацща, као што и источаачко] публици мало говоре костими типских ликова ренесансне комедще. Исти принципи долазе до изража]а при поре^еау свих сегмената културе. Колико год да ]е, на пример, храм универзално свето место општеаа измену смртника и бога, толико се светилишта ме^усобно различу, вей при површном погледу на архитектонска решена, матерщал, облике и унутрашаост здааа или места на щем се подиже.
Кроз искуства колектива на одре^еном нивоу културног разво]а ,,тумаче" се исте представе о вечитом обнавлаау природних циклуса. Приближава]у се божанства смрти и плодности, кроз ритуал, табу-прописе, елементе магще и стилизоване митске секвенце. Али, свака средина другачще имещуе више силе. Хатор, Изида, Ацист, Еоцанатлехи, Деметра, Церера, Фрига или Шочикецати нейе значити ништа у хава_|ско] митологщи (Koterel, 1998), где мой непрекидног преобража]а од старости ка младости има само Хаумеа.
Процеси из на^тарщих периода цивилизацще исполава]у се и код сродних политеистичких система (нпр. однос грчке и римске митологще) и у околностима далекосежних промена, какво ]е било ширеае хришйанства ме^у Словенима. Битна опозицща сво]е : ту^е
431
само ]е вековима добщала безбро] нових реализацща, уз истицаше припадности исто] породици, истом роду, народу, класи или сталежу. С друге стране, однос свог и ту^ег показу]е и особену флексибилност, ]ер зависи од тачке гледишта из ще се успоставла идентификацща ]единке и групе. То врло добро показу]е лирска песма, ща прати свадбени обред. Када младожеша креЬе по невесту, тражи благослов од родитела:
,,Jа Ьу да идем у ту^е село,
У ту^е село, за ту^у се]у,
За ту§у се]у, за м о] у лубу." (Вук I, 27)
2. Контекст епског подвига
Истоветне релацще универзалног и локалног, юуе ]е у митолошком комплексу уочио веЬ Херодот (Херодот, 2005: II, 42 и дале), ]ош су изразитще при обликовашу епске народне поезще, само што ]е епски ]унак сложенщи. И за развщаае биографща и при сужаваау до ]едног сиже]ног модела, битна ]е идентификацща певача с публиком, утемелена на на]мла^ем исторщском или квазиисторщском сло]у. А, ликови се граде у саде]ству тих сегмената са митолошким честицама, обредно-магщском праксом, религщским системом, етичким нормама и поетичким законитостима. На нивоу номенклатуре (Клеут, 2012: 145-158) развща се хоризонт очекиваша и знаке о ]унацима, вековима преношено усменим путем. Сеобе у друго и другачще окружеше су могуЬе, док су последице тих процеса различите. Осим преласка из усмене традицще ]едног народа ка друго] национално] баштини, угао процене се некада меша и кроз генерацще, док став према ]унаку зависи и од типа културе у оквирима кшижевне исторще истог народа. 2
2 То посебно потвр5у)у различите литерарне обраде фолклорног наслега у токовима националне литературе, али и рецепцща превода усмене гра^е. Ме1)усобно се разлику)у Максим ЦрнсуевиЙ старца Милще и истоимени ]унак КостиЬеве трагедще. Иако се на балканским просторима лик Марка КралевиЬа током векова обликовао на више начина, шегова препознатлива обележ]а добща]у нове функцще и значена у Домановийево) пародщи или Михизово) драмско) стилизацщи. АндриЬев Ъерзелез, тако1)е, поста]е особени гротескни дво)ник великог епског ]унака, представлен из неочекиваних димензща лудских слабости. Епски свет косовских ратника или лични удес БановиЬ Страхише чува]у само основне обрисе када, премештени из усменог поетичког система, постану актери драмских заплета Л. СимовиЬа или Б. Миха]ловийа. Мада сваки од ових типова промене заслужу)е посебна истраживаша, овом приликом ]е опозицща сво]е : ту^е обухваЬена само односима у усмено] епици, ко]а ]е на истом ]езику стварана и
Када ]е Вук Караций об]авио прву збирку српске народне поезще непогрешиво ]е осетио управо потребу да се локална традицща представи ново] публици. Jер, не само да ]е усмена импровизацща ,,преведена" у штампани текст, вей ]е било нужно повезати српско наслеге са оним што ]е добро познато образованом Европланину. На том првом кораку зближавааа, Вук ]е занимливо срочио белешку о Марку Кралевийу: ,,За овога сербскога Херкулеса повест писмена врло мало опомиае (...) гди год се сербски jезик чу)е, ту се чу)у и песне о тем/" (Вук, Щеснарице: 106-107).
Таква на]ава националног херо]а, ме^утим, нще била доволна за Гетеа или Терезу фон Jакоб. Укус, образоваае и животни назори нове средине учинили су да и славни песник и аегова млада следбеница и преводилац српске усмене поезще боле уоче тамну страну балканског епског кралевийа.3 Ни они нису били лишени личног афинитета и колективних предрасуда о ту^ култури, колико год да су допринели афирмацщи српског усменог стваралаштва у ученим центрима Европе.
Карактеризацща истог ]унака, условлена ставовима различитих, а ]езички сродних средина, на]боле показу]е удео емотивног ангажова-аа усмених стваралаца и слушалаца. Али, истоветне по]аве испола-ва]у се и при реализации популарних сиже]них модела. И о то] гоуави ]е Вук оставио драгоцено запажаае, осветливши удео контекста импровизацще при вредноваау ]унака и аихових поступака. Ме^у типовима ]уначких женидби (Петковий, 2008: 46-67) често се варира образац отмице кйери, сестара или луба на]ви^енщих муслиманских ]унака, ще радо полазе за славне Сеаане и котарске ускоке. Истовремено, примейу]е Вук, о подударним околностима ,,щева]у и Срби турског закона по Босни, само што они пона]више щева]у, да су аиови над|ачавали и ришйанске жене и ^ево]ке робили и премамливали" (Вук I: 569).
Ми и они, наше и тихово представла]у два стожера око щих се конституише читав поглед на свет. Релативност процена исте, чак и исторщске чиаенице, може се илустровати бродим примерима, од юуих ]е свакако на^зразитще ви^еае Косовског бо]а из 1389. Оскудне чиаенице се не ме^у, али се различу аихова вредновааа из перспективе турских извора, хришйанских списа, стилизацще епске поезще и усмених предааа.4
преношена кроз различите културне, идеолошке и конфесионалне средине. Литература о овим односима: Самарцща, 2012: 70-86.
3 О овим питааима в: Колевий, 1982; Талф^ 2008; Клеут, 2012: 135-138.
4 Обимну литературу о овим питааима в: Петровий, 2001; Лубинковий, 2010.
Иако су у исторщским околностима на Балкану односи ислама и хришЬанства или католичке и православне вере махом оличавали непомирливе кра]ности, ове релацще ипак нису апсолутно заоштрене. На етичко] скали нще аутоматски добро само оно што ]е ,,сво]е", а лоше све што припада „ту^" страни. Чак ни епска приказиваша суко-ба и процене ]унака не подразумева]у ]едностране, аутоматске квали-фикацще. Напротив. На]веЬе признаке чо]ству и ]унаштву долази од противника,5 чиме се савршено оствару]е и илузща епске об]ективности.
Ипак, када веЬ треба оценити одлуке и дела, онда се кодекс сопствене средине поставла као императив, што нще обележ|е само српске епике, него правило сво]ствено традицщи сваког народа. Епски ривали, при том, самим именовашем активира]у сигнале о национал-но], соцщално] и верско] припадности. Но, шихове акцще и мотивацща сукоба ништа маше не зависе од окружеша и контекста импровизацще. Страна ща се препозна]е и доживлава као сво]а - никада не изазива, веЬ узвраЬа на изазове, брани част, породицу и народ, штити владара и државу, чува духовне вредности и веру. Баш због тога што природа епског конфликта не афирмише само физичку снагу, слава и углед се не могу ни стеЬи, ни задржати без поштоваша моралних начела. Пред та] скуп неписаних правила понашаша поставла]у се сви чланови породице и друштва, крвни сродници, кумови, побратими, странци, ту^и поглавари, шихови саветници и ]унаци из противничких редова. Кроз овако изгра^ене сло]еве сукоба поново се релативизу]у границе свог и ту^ег света, ]ер епска стилизацща не почива на ]едноставно] црно-бело] техници. Процене, критике и осуде (певача и колектива -сполашши коментари) по]ачава]у се и из унутарше перспективе епског
5 У мноштву таквих примера на^старща похвала ту^ем ]унаку стилизована ]е као општеприхваЬен став групе. Особено хор удинских жена указу)е поштоваше непри)ателу, али часном ]унаку Радосаву Сиверинцу (Б, 49). Султани ода) у почасти хришЬанским витезовима и призна]у им ]унаштво (Б, 1, 46), док тек зароблени непри)ател открива на угарском двору праву истину о току борбе и на]храбри)ем ратнику (Б, 14). По истом механизму, у функции об]ективне процене, митски во]вода Балачко велича Милоша Во]иновийа, а Зма] од Jастрепца призна]е страх пред Зма] Огшеним Вуком (Вук II 29, 43). Сложени односи измену прщатела и непрщатела изразити су ме^у вари)антама старца Мили)е (Вук II, 40, 44, 89; III, 42). И КралевиЬ Марко, колико год да су певачи пристрасни према шеговим подвизима, реагэде на посебан начин над телом савладаног демонског непрщатела: ,,Проли сузе низ би)ело лице: Jаох мене до Бога милога! Ъе погубих од себе болега." (Вук II, 67) Епски престиж ]е, при том, под]еднако битан и за зараЬене стране и за углед ]унака ме^у сво]има.
дога^а, када их саопштава]у родители и владари, али и лубе, слуге и поданици, по]единци или група. Такве критике, самокритике и спозна]е одражава]у етичка правила и систем вредности сваке средине, а императив аиховог поштовааа по]ачава и карактеристичан епски патос. Но, своjа страна никада нще апсолутно идеализована. Изда]ства смера]у и чине на]ближи, као што некада ]унак, попут обичног човека, налази разумеваае, утеху и ослонац тамо где их на]маае очевде -ме^у непрщателима.
2.1. Сво]е као ту^е
Поредак у патрщархално] породици про]ектован ]е и на друштвену хщерархщу, представлену различите ме^у тематским круговима три велике епохе српске усмене епике.6 Старешине куйе и владари (цар, харамбаша или вожд) оличава]у ауторитете и подразумева]у послушност подре^ених, уз уза]амно поштоваае свих чланова рода, поданика царства и представника нижег соцщалног „статуса". Прекрша]е етичких и друштвених конвенцща колектив строго осу^е, а виша сила неминовно кажаава. Ако идеалну равнотежу не би ништа пореметило, изостали би заплети, подвизи и поуке вредне памйеаа. Зато епски свет суштински почива на различитом сучелаваау опречних принципа, чщи заговорници не мора]у само ]едноставно да поларизу]у сво]у и ту^у средину.
Апсолутни антагонизам гради се као, различите мотивисан, сукоб унутар исте групе. Неопростив чин изда]е тра]но обележава починиоца и читав аегов род. Мада изда]ник по правилу оствари сво]е намере, аегов ]е успех привремен. Вукашин убща младог кума и последаег српског цара, али му се злодело враЬа. Поред тога што ]е тра]но обележен тим злочином, и сам умире на сличан начин. Невернице изда]у мужеве и децу, али прелубу испашта]у у мукама. Нечасни побратими, попут ковача Петра или Мата йегошевийа, тако^е плайа]у главом похлепу и страсти, с щих несмотрено доносе погрешне одлуке. Са епског Косова Вук Бранковий повлачи сво]у во]ску, пошто ]е претходно унео клицу раздора измену Лазара и Милоша. И, мада
6 Саставл.а]уйи коначно, бечко издаше особене антологще Српских народных njecaMa, Вук ]е избор из гра^е груписао према хронолошко-тематским полазиштима. Тако су „старща времена" (II кшига) обухватила ]унаке, породице и дога^е из српске средшовековне државе (,,до пропасти царства и господства српског"). „Средша времена" (III кшига) об]единила су стилизоване, маше или више исторщски засноване биографще ха]дука и харамбаша, сешских и котарских ускока. У „новщим временима" (IV кшига) су опеване борбе за ослобо^еше Црне Горе и ближа исторщска збиваша из „Српске револуцще" (Први и Други српски устанак).
оста]е жив (или управо због тога), стижу га кнежева клетва и заклетва косовских витезова. Оформлене у традицщи, ове представе ]аче су од исторщских чишеница. Све Вукове потомке обележава срамота те изда]е, или макар сенка срама, и онда када су потпуно посвеЬени подвизима, часку и одаш] служби. Независно од сложених путева такве карактеризацще, чак и име унука призива сумше, ]ер ]е: „Вуче Огшени од колена нев]ернога" (Б, 14).
2.2. Релативност успомена
Судбина БранковиЬа у традицщи посебно потвр^уе улогу средине при обликовашу епских портрета. Пред зачу^еним дворским песником напулске кралице су 1497. стихове о славном деспоту (ПантиЬ, 2002: 29-33) на]вероватнще певале избеглице из околине Смедерева, чува]уЬи и тако сеЬаше на напуштену отацбину и изгублену државу. Католичка средина ]е, ме^утим, другачще окарактерисала српског владара. йегово упорно одбщаае да се одрекне православла истакао ]е и учени бенедиктинац, саставла]уЬи прву сторщу словенских народа (Орбин, 20062: 127). Исти поступак се, неминовно, различито вредщуе, сходно идеолошким упориштима различитих средина. Ме^у бугарштицама бележеним у Дубровнику и околини Републике Светог Влаха, последши српски деспот ]е нев]ерни Ъур^е (Б, 9).
йегова жена, деспотица Ирина, током векова ]е стицала и сачувала демонска обележ]а. „Проклета" Jерина нще у српсщ исторщи прва владарка - странкиша. И много пре ше су српски кралеви склапали бракове са византщским, бугарским, грчким и угарским принцезама, дево]кама из куЬе Дандоло и од Анжу]ског племства. Али, Jеринино ту^е порекло повезало се с дога^има преломним за цео народ. Ову жену плаве крви, родом из царске лозе Кантакузин, генерацще су памтиле по злоделима. У епици и предашима она угрожава ра]у и племиЬе, мужа и сво]е потомке, намеЬе тешке кулуке при зидашу градова и поста]е виновник краха деспотовине. Самоволна, да]е султану руку сво]е кЬери и непроцешив мираз:
Даде Ьерку за ОтмановиЬа, И с шом даде землу и градове. (Вук II, 80)
Занимливо ]е да ови усмено преношени стихови чува]у сенку сеЙаша на исторщска збиваша. Мару БранковиЬ су због политичких разлога, тако честих на свим дворовима света, послали 1435. у харем Мурата II, а према брачном уговору Ъура^ ]е уступио султану део
територща (ИСН II: 241-242). Шест година након тога Смедерево се први пут предало Турцима, да би 1459. падом престонице нестала и српска држава. Ме^утим, у свим тим збивааима ни Jерина, ни султанща Мара нису могле имати великог удела (Пешикан-Луштановий, 2007: 99-129). Кроз усмено преношену повесницу само су узроци и последице заменили места. Уосталом, Мара Бранковий нще била ]едина српска принцеза юуу су дали у турски харем. Исту судбину имала ]е и аена тетка Оливера, на]мла^а йерка кнеза Лазара и кнегиае Милице. Непосредно након Косовског бо]а она ]е постала жена Ба]азита I (ИСН II: 48). Те су околности у традицщи потпуно потиснуте. Статус светог и честитог кнеза, аегова узвишена жртва и идеализована жена из лозе Немааийа - потпуно су неутралисали исторщску чиаеницу. Ни вазалне обавезе деспота Стефана Лазаревийа према турсщ царевини нису нашле директан пут до усмене епике (Деретий, 1995: 165-197), премда су их на посебан начин тумачили вей средаовековни писци.
2.3. Сво]е према ту^ем
Мада потиче из на]дублих сло]ева традицще, много ]е ]едностав-нще мотивисан мегдан српских ]унака из свих епоха са Арапином (Делий, 2011: 105-125). Уз прожимааа митолошких елемената и исторщских реалща (Божовий, 1977), типски лик Арапина доследно исполава хтонске обрисе, од бо]е (црни) до посто]бине (прекоморац). Сатируйи изузетне количине хране и пийа, он захтева увек исти тип жртве (Кгейс, 1984: 549-550). Приносе му девице и младе невесте, независно од тога чще градове и територще упорно опседа, све док му се не супротстави спасилац породице, владара и народа.
На различите начине се, уз подразумеваае негативних особина, означава]у и остали епски изазивачи. Турци угрожава]у во]ном силом, скрнаве светиае, руже светителе, удара]у на образ, намамлу]у на реч, пале и робе, а зароблене ]унаке сакате, муче и покушава]у да придобщу на сво]у страну. Други, попут ,,старих варалица" - Латина, подмукло к^у завере, поставла]у замке сватовима или за ослоба^аае траже велики откуп и градове. Вековно искуство, тегобан живот, неизвесност опстанка и напори генерацща да одоле исламизацщи и унщаЬеау утицали су и на обликоваае типских ликова противничке, ту^е стране. Jер, из перспективе певача и аегових слушалаца, опасности су исте, и са Истока и са Запада. Турска сила предузима походе како би остварила сво]е интересе:
Да потурчи триста калуферах (...) Да потурчи пет стотин ^аковах (...) Да потурчи пребщелу цркву, Да у по ше огради цамщу. (Вук III, 13)
Ни сибишски во]вода се не двоуми шта би учинио са Србима. Превео би их у „мацарску в]еру: да граде мисе и да в]еру]у рим-папу" (Вук II: 370). Из таквог контекста насилног одузимаша националних упоришта обличу се и типична обележ^а турских царева, везира, ага, бегова и дахща, као и магловита визща незаинтересованих ,,свих седам кралева". Кроз исторщски контекст се прелама]у и обележ|а групе (,,Турци ]ашичари") и маше-више индивидуализовани портрети аге од Рибника, бега ЛубовиЙа, Му]е од Добо]а или Филипа Мацарина и Грчик Мажула. Али, епски свет исполава и особене видове толеранцще.
2.4. Ту^е као сво]е
Бро]ни конфликти ме^у епским ]унацима показу]у и сво]еврсно превазилажеше разлика. Границе измену сво]ег и ту^ег могу се ублажити у одре^еним околностима и на посебан начин. Унутар исте за]еднице, ме^у члановима различитих породица, али и као спона две иначе антагонистичке средине, успоставла]у се посебни видови оро^аваша. Поред склапаша брачних веза, ще не мора]у да гаранту]у и прекид непрщателства, много су поузданща побратимства. Ова] облик духовног сродства наговештава и путеве адаптацще, щи су неминовни при сусретима култура. На]чешЙе представници обе стране има]у исти (епски) статус. Такви су Маркови побратими Алил-ага, Хасан-ага, бег Костадин, чщи ликови могу, али и не мора]у имати исторщску подлогу. Укршташа ових детала и старщих сло]ева традицще исполава]у братско-сестринске везе епских ]унака са вилама.7 Но, пред Богом и Светим Jованом духовна спона се успоставла и од неволе. Тада нще пресудан епски углед, вей се ]унака братими са представником (нижих) соцщалних сталежа (неимари,
7 Амбивалентан однос креЙе се у широком луку од реализацще мотива виле лубовце (у функции тумачеша изутетне снаге ратника), преко изразитог непрщателства измену демона и човековог света (захтеваше различитих видова лудске жртве), до изразите наклонос™ митских девица према изузетним ]унацима. Некада се духовно сродство ]едноставно подразумева, а у предашима се стицаше таквог статуса експлицитно повезу)е са проверама ]унака (захвална вила дару)е снагу, атрибуте или помаже кад год ]е побратим зазове). Модификацще ових односа, као и шихове амбивалентне природе, исполава]у се при стилизации типских одлика крчмарице.
ковачи, бербери, телали, писмоноше, апсанцще, чак и целати). Духовно сродство склапа се и измену мушкарца и жене, ]едноставним ословлавааем, типа: Мили брате, делц/о незнана - Мила сестро/секо (Косовко, Будимко, Туркиао) девоjко. Ако невеста, упркос склопленом браку, жели да сачува чедност, она братими свога мужа (Вук I, 758), а некада се на такав начин млади брачни пар доброволно одриче световног живота и завету]е Богу (Петрановий II, 10).
Када се побратимством вежу непрщателске стране, тако^е кроз савршен привид епске об]ективности, истиче се доминацща етичких начела оне културе ко^ припада]у певач/казивач и слушаоци. Изокретаае перспективе ]е могуйе, ]ер се представник ту^е сфере приклааа конвенцщама тему ту^е културе. Пошто рааени Вукашин сестрими Туркиау, она му помаже у неволи, а проклиае свог брата зато што се полакомио на саблу и убио тек стеченог побратима (Вук II, 57). Диаар Бааанин ста]е пред сватовску поворку свог непрщатела. Исход таквих заседа ]е, иначе, увек крвопролийе, али противник поступа другачще, иако зауставла младу:
Преклата се Диаар Бааанине,
Пред ^ево]ком црну землу л>убж.
,Богом сестро, лщепа ^ево^о!" (Вук II, 88)
Уз ритуално дариваае, моли ]е да се заузме за аегову браЬу, зароблену у младожеаино] тамници. Могуйа трагедща се, заправо, помера од путовааа сватова ка дому Влашийа Радула, где невеста крши уобича]ене норме понашааа. Обавезана братимлеаем, она саопштава и разлоге сво]их поступака, све док ^ муж не допусти да ослободи робле.
При нападу ту^е групе на сватове, невесте се махом пасивно препушта]у кобном преокрету, али зна]у и да умилостиве непрщатела. Девона братими бана Марщана и подсейа га на тежину греха: ,,не квари ми прве срейе мо]е" (ЕР, 15). Чак и након ратних сукоба, када победници одводе робле, племенитост и саосейаае могу над|ачати дубоки ]аз измену поражених и победника. Млада Марковица братими сеаског бар]актара пре но што га упита како ]е дошао до одлич]а аеног мужа. Кратка ретроспектива врайа ток дога^а у нетом завршен окрша], а када схвати да ]е заробио удовицу и брата савладаног ратника, Сеаанин обейава:
,,посестримо, млада Марковице (...)
те ти нейеш бити робиаица,
него хоЙеш бити сестра мкуа, а тво] девер место брата мога." (ЕР, 97)
И усва]ашем се ту^ин уклучу]е у сопствени свет. Обред се чак експлицитно стилизу]е, када царска куЙа без мушког наследника прихвата дете непознатог порекла, прона^ено сред горе (Вук II, 30: 123). Некада родители спасава]у тек ро^еног сина тако што га шалу страном владару (ЕР, 21) или се на овакав начин ,,правда]у" исторщске околности због щих су српски великаши прихватали вазалне обавезе према ту^ем владару (угарски крал - Зма] Огшени Вук; султан -Марко КралевиЙ). На]чешЙе, ме^утим, усва]аша не поништава]у антагонизам измену две противничке стране. Мада се чува друштвена хщерархща, лажну присност не умашу]у ни доследно спроведена ословлаваша измену поочима и посинка.8
Супротност оваквом повезивашу представла свесно, потпуно прилажеше противницима. Одбациваше вере и имена увек ]е врхунац емотивне тензще, било да одражава личну драму огорченог по]единца, ]едини начин одбране рода (Максим Црно]евиЙ : Jован ОбренбеговиЙ, Вук II, 89) или оча]нички корак угшетених поданика (Папас-паша, ЕР, 70). Онога часа када се донесе таква одлука, дефинитивно ]е раскидаше са свим пре^ашшим правилима, а придошлица у ту^ем окружешу поста]е на]жешЙи непрщател бивших сродника и сународника. Но, и овакав драматичан обрт открива релативност процене, ща првенствено зависи од емотивног ангажоваша средине. Ако лубе српских епских ]унака, по неволи или доброволно, почине превару, грех их заувек обележава. Чак ни отац више не саосеЙа с Йеркиним удесом, ]ер „Бог ^ убио, па ]е то проклето" (Вук II, 44). Апсолутно се разливе процена лепих и младих Туркиша, чим постану лубе и помоЙници српског ]унака. йихово неверство према оцу, брату или мужу нико не осу^е, а сам чин се чак додатно мотивише и правда (Вук III, 28, 51).
8 Тако се будимски крал, мада ]е формални заштитник свог вечитог заточника, означава и као узурпатор: „Ер ]е шему крал уз'о куЙе сво)е и баштине" (Б, 12). И, мада се варианта завршава враЙашем и ширешем територща, Вук Огшени оста]е, све до сво)е смрти, поданик ко)и мора непрекидно да доказу^е оданост (Пешикан-ЛуштановиЙ, 2002). С друге стране, Марко као вазал доминира над султаном - поочимом. Не само да цар страху)е пред Марковим буздованом, вей без шега не може да одбрани ни породицу, ни државу, нити има успеха у во)ним походима (ЗлатковиЙ, 2006). Такав „поредак" певачи (и слушаоци) доживлава]у као особени трщумф свог ]унака над ту^им господаром. Ме^утим, сам статус Вукашиновог сина се процешу)е на различите начине, од последица очеве клетве до срамне, недоличне улоге „турске придворице" (Вук II, 34, 40).
2.5. Поништене границе
У оквирима сложених односа измену сло]ева традицще, чиаеница и сейааа на прошлост посебно место има]у стилизована присва]ааа одабраних по]единаца из ту^е средине. Независно од исторщске заснованости поетских биографща, или баш захвалу]уйи упечатливим деталима из живота конкретних личности, границе измену светова се раствара]у. Мада се не поништава]у, оне поста]у пропустливе, док процена ликова може и дале да варира, од епске идеализацще до детронизацще, поново у зависности од ширег друштвено-исторщског контекста импровизацще.
Jедан од ]унака ко] и су чврсто везани за српску традицщу ]е Сибиаанин Jанко. Према предаау, по жели ма^арске господе, деспот Стефан Лазаревий проводи ной са лепом девоном, а она ра^а близанце - Jанка и Jаftу. Изузетно порекло (мада нще фантастично) исполава се помойу стандардног обрасца. Jанко се издва]а ме^у вршаацима по расту, вештинама и знаау, а када му мати преда очев прстен, заклучу]е да ]е ,,]еднога цара син" (Вук Р: 925). Ерделски племий, гувернер Угарске и отац крала Матще Корвина, тако ]е тра]но остао потомак две значаще српске породице - Немааийа и Лазаревийа. Преименован, Jанош Иван Хуаади (1387-1456), успешно ]е ратовао против Турака, све до 1448. На челу хришйанских одреда, ко]е су чинили Угари, Чеси, Немци и Власи, Хуаади се на Косовом полу сукобио са волком султана Мурата II. Но, и овога пута Турци су славили победу (ИСН: 264), а страховити пораз хришйана одолео ]е током векова и у форми пословице: „Прошао као Jанко на Косову" (Вук П, 4543). Кроз готово типично реализовану инверзщу узрока и последица, Jанко се нашао на истом разбо]ишту, где му ]е погинуо и деда, свети кнез и епски цар Лазар. Усмено преношена тумачеаа прошлости повезала су две чиаенице, облику]уйи поетски свет на посебан начин. Уосталом, предаае сугерише управо такав систем мотивацще: „и зато ]е послще ишао у Србщу и био се с Турцима као тражейи сво]у очевину" (Вук ЕС: 187).
Копчу измену два косовска бо]а успоставили су и стихови. Ме^у популарнщим ]унацима бугарштица, угарски великаш не меаа ни име, ни порекло (Б, 8). Након лубавне нойи, српски витез Сцепан Лазаровий одлази у бо_ь а млада Сибиака ра^а Jанка и Руде. Само усмераваае ]унака ка одре^еном простору сугерише и трагедщу: „У Косову од|ездише у Косову погибоше". Поред Jанка, аегова сестра близнакиаа и сестрий Секула остали су заувек ликови српске традицще. Уз изразито променливу карактеризацщу, постлано се
чувало и сеЙаше на Jанкове сукобе са Ъур^ем БранковиЙем. Мада разлози нису експлицитно развщени, из дубине епског конфликта помала се вечита борба око наследства и круне. Jанково право на очевину може послужити и при посредш] мотивацщи односа према деспоту Ъур^у, коме ]е иначе сам у]ак, деспот Стефан, предао трон.
Нису само странци поста]али део српске традицще, веЙ ]е и српским ]унацима био отворен пут ка баштини суседа. Обликовани на посебан начин, у специфичном друштвеном и исторщском контексту, епски ха]дуци и ускоци доста се различу од ликова претходне епске епохе. Они живе и чету]у по новим правилима, битно другачщим од певачевих визща средшовековног витешког кодекса. Ипак, док особине по]единих ]унака из овог периода варира]у од изузетне храбрости до срамног кукавичлука (нпр. биографща Сешанина Ива, Клеут, 1987), ]едан од котарских ускока постсуано чува све врлине витеза. Степана JанковиЙа чини посебним управо шегова глорификацща, независна од националне и конфесионалне припадности певача и слушалаца. Контекст импровизацще се показу]е као пресудан само при подели главних и споредних улога.
Осим класичних образаца ускочких женидби и победа над муслиманским првацима, за ова] лик се везу]е и обрада мотива, популарног ]ош у античком свету. Одисе] ]е свакако на^ознатщи муж щи се своме дому враЙа након дугог времена, док шегова жена одано одолева брачним понудама просаца. Другачще мотивисане околности исту брачну драму везу]у за куЙу JанковиЙа, само што расплет пролази без крвопролиЙа (Вук III, 25). Сходно епсщ хиперболи, ]унак бежи из турског ропства, где ]е провео дугих ,,девет година / и десете за седам месеци". Прерушен он стиже до сво]их двора у Котарима, а на свадби сво]е лубе искушава оданост породице и чо]ство сународника.
Интернационални мотив се могао и спонтано везати за славно име, али се епска стилизацща вероватно усмерила и кроз сеЙаша на исторщске дога^е. О сужашству морлачког харамбаше сачувани су и архивски документи. Скуан ]е половином фебруара 1666. ухваЙен и послат у Цариград, где ]е тамновао четрнаест месеци: „Начин на щи се JанковиЙ домогао слободе прославио му ]е име и стекао му као награду витештво Св. Марка, досто]анство ще ]е тада било на висощ цени" (Десница, 1991: 152-159).
Измену Млетака и Османског царства, Скуан JанковиЙ ]е све до погибще код Дувна 1867. стално ратовао против Турака. Непрщателства су често нескривена, од погрдног ословлаваша до борбе на живот и смрт. Српски гуслари Сто]аново] снази да]у предност, чак и када га на превару вежу (Вук III, 21), док шегова
човечност туачава углед и потвр^уе битна упоришта епског света. Али, управо ту димензщу исти лик не губи ни када о аему пева]у противници. Он ]е славни побратим муслиманских првака, па Муста] -бег Лички оглашава:
„Evo knjiga od Kotara ravna, a od naseg Jankovic Stojana." (Hormann I, 22)
Склапаае таквих веза са обе стране границе на Крайни нще била ретка по]ава, а однос према Jанковиñу постлано изазива дившеае „друге" стране док ]аше на своме ^огату „vas u srmi i u suhu zlatu" (Hormann II, XLVII). Но, осим тих спошашаих поступака карактеризацще, наглашено je и чо_|ство ускочког првака, чак и онда када се представша]у последице ме^усобних сукоба. Након ]едне победе хришпана, ускоци одводе робше. Сто]ан седам година у сво_^ кули држи сина и кадуну Али-бега. Пошто их Турци избаве, бивша робиаа потвр^е да ]е Сто]ан поштовао сва неписана правила понашааа, типична за ту^у културу:
„Kako sam je mladu zarobio,
doveo je, na cardak turio,
nijesam je ni ocim' vidio." (Hormann II, LXXV)
Неминовна пристрасност певача утиче на ток овог окрша]а. Величаае муслиманске победе по]ачава Отсуаново обепаае о промени сопствених назора:
„Nikad vojske podignuti necu Nit' cu vise ratоvati s Turcim."
Ни у ово] варщанти, ни ме^у записима муслиманских песама, српски епски ]унак не меаа веру, али сво_|им речима и делима ублажава ]аз измену две стране. Узроци оваквог става према Сто]ану Jанковиñу донекле се могу повезати и са усмено преношеним предааима, ща „тумаче" период аеговог робовааа у Цариграду. Ту се ускок оженио Туркиаом и с аом имао два сина: „Ovi Stojanovi sinovi zvali su se Kulen-aga i Besir-aga, od kojih potekose danasnji Kulenovici i Besirevici, koji se priznaju Stojanova koljena (...) pa ne samo da se ne odricu svoga starinskog plemena nego se njime upravo dice nazivaju se srodnici Jankovica" (Maretic, 1966: 169-170). Мада се породично стабло и другачще изводи, статус Страна Jанковиfiа у
муслимансщ средини истог ]е „порекла" као и уклучиваше Хушадща ме^у српске епске ]унаке.
И, док брачне и духовне везе нису гаранцща тра]но успоставленог склада, као ни крвно сродство,9 древни „статус" родоначелника оста]е повлашЙен, чак и када (квази)исторщски сло]еви апсорбу]у архаичну подлогу. За разлику од митских културних ]унака, они не претвара]у хаос у космос, нити сучелава]у природу и културу, лишени су и божанских црта и магщских моЙи (Ме1ейшк1, Ь. g.: 185-186, 215). Ме^утим, помоЙу ших се две културе чврсто преплиЙу, а они сами оличава]у динамику процеса, щи су се спонтано и неминовно одвщали током животних услова на одре^еном простору и кроз исторщске мене цивилизацще.
3. (Интер)национални симболи
Кроз различите сло]еве сво]е традицще и сусрете са ту^им културама сваки ]е народ чувао сопствене симболе. То одлично показу]у биографще Херкула, Ахила или Ене]а, Роланда, крала Артура или Вилщама Тела, али и ликови щи су изразитще укорешени у националним оквирима (Волх Всеслав]евич,10 Ила Муромец, Олег Вешчщ, Марко КралевиЙ, Алща Ъерзелез, Скендер-бег). Наспрам ших су кшижевни ]унаци мла^их генерацща, щи су у измешеним друшт-веним условима, превазишли границе националне литературе. И, мада ови ликови-симболи (Ломпар, 2006) не поништава]у „припадност" щу дуг^у творцу, литерарном правцу и исторщи националне кшижев-ности, они има]у битно другачщи статус од епских ]унака. Када се, на пример, помене Хамлетово име, смер и бро] асоцщацща може бити различит. Шекспиров ]унак, ипак, првенствено призива кризну ситуацщу из ще се ра^у човекове унутарше борбе, искушеша и изазови доношеша „праве" одлуке. Та универзална коб лудског рода, истоветне тежине у свим временима и на свим просторима, потиску]е остале детале, щима ]е писац свог ]унака локализовао као -кралевиЙа из државе Данске. По истом принципу се значеша кондензу]у и око имена других литерарних ]унака или исторщских личности, било да су по заслугама или злоделима надживеле сопствено време.
9 Ме^у интернацисналним мотивима честе су обра^ене заваде браЙе, братоубиства, сукоби измену оца и сина, ]унака и сестре или ма]ке крвнице, а начин обраде у свако) средини више зависи од жанровских норми, него од националних чинилаца традицще.
10 О овим питашима в: ПериЙ, 2008.
Као сво]еврсно оправдаае за дога^е на друштвено-исторщсщ сцени, лудски род ]е временом прибегао и категорщи националног менталитета. Тешкойе аеговог поузданог дефинисааа (Констан-тиновий, 2006: 7-16) вишеструко се исполава]у, а у кра]аем случа]у могу се и оспорити. На различитим просторима и одре^еном нивоу колективне и индивидуалне свести, код разних народа се обликовала тема о повратку националног месще. Та] Одабрани не досеже до представе о Христу као спасиоцу свих (правоверних), вей ]е аегов други долазак пресудан за опстанак одре^еног народа. „и Уе18и, Ког^о1и i Bretanji тейи рикот je vladalo стгей uverenje da АгШг пуе mrtav veC da се se vratiti како bi ыо] пагой 8ра8ао ой пвргуМвЦсТ (Ко1еге1, 1998: 203). Битни елементи овог предааа истоветни су и у српсщ традицщи, само што се са овога света привремено повлачи Марко Кралевий. И он йе сан прекинути када за то до^е време, како би помогао свом народу (Вук Р: 486-487).
Ако су на нижем ступау разво]а два кра]а Европе, упркос разликама, била тако слична по традиционалним представама, било би логично да технолошки напредак ]ош више приближи народе и аихове културе. Догодило се, ме^утим, нешто потпуно супротно. Под разним маскама и изговорима савременог доба, не само да се удалавао Велшанин од Балканца, него човек од другог човека.
Литература:
Б - Богиший, В. 1878/20032. Народне щесме из стари/их на/више приморских
записа. Београд: Српско учено друштво, Гораи Милановац: Лио. Божовий, Р. 1977. Арапи у усмено) народноj песми на српскохрватском
¡езичком подрущ'у. Београд: Филолошки факултет. Вук I - Караций, В. С. 1975. Српске народне щесме I. СД IV. Пр. В. Недий. Београд: Просвета.
Вук II - Караций, В. С. 1988. Српске народне щ'есме II. СД V. Пр. Р. Пеший. Београд: Просвета.
Вук III - Караций, В. С. 1988. Српске народне щ'есме III. СД VI. Пр. Р.
Самарций. Београд: Просвета. Вук IV - Караций, В. С. 1986. Српске народне щ'есме IV. СД VII. Пр. Л.
Зуковий. Београд: Просвета. Вук ЕС - Караций, В. С. 1969. Етнографски списи. Пр. М. Филиповий и Г.
Добрашиновий. Београд: Просвета. Вук П - Караций, В. С. 1987. Српске народне пословице. СД IX. Пр. М.
Пантий. Београд: Просвета. Вук Р - Караций, В. С. 1986. Српски р]'ечник (1852). СД ХШ-2. Пр. I Каший. Београд: Просвета.
Вук, Щеснарице - Караций, В. С. 1965. Щеснарица 1814 - 1815. СД I. Пр. В. Недий. Београд: Просвета.
ДелиЙ, Л. 2011. „Болани До]чин" - питеви генезе и модификацща певаша о сукобу „боланог" ]унака с Арапином. Жива реч. Зборник у част проф. др Наде МилошевиН-Ъор^евиН. Ур. М. ДетелиЙ и С. Самарцща. Београд: Балканолошки институт САНУ - Филолошки факултет Универзитета у Београду. 105-125.
ДеретиЙ, J. 1995. Загонетка КралевиЬа Марка. Београд: СКЗ.
Десница, Б. 1991. Сто)'ан Jанковиh и ускочка Далмаци/а. Београд: СКЗ.
ДетелиЙ, М. 1992. Митски простор и епика. Београд: САНУ.
ЕР - Геземан, Г. 1925. Ерлангенски рукопис старих српскохрватских народних песама. Сремски Карловци: Српска кралевска Академика. Доступан на адреси http://www.er1.monumentaserbica.com/ (прир. Мир)ана ДетелиЙ, Снежана Самарцща и Лидща ДелиЙ).
ЗлатковиЙ, И. 2006. Епска биграфи'а Марка Кралев^а. Београд: Рад - КПЗ -Институт за каижевност и уметност.
ИСН II - Историка српског народа. 1994. Београд: СКЗ.
Клеут, М. 1987. Иван Сепанин у српскохрватским усменим песмама. Нови Сад: Матица српска.
Клеут, М. 2012. Из Вукове сенке. Огледи о народном песништву. Београд: Друштво за српски ]език и каижевност Срби|е.
КонстантиновиЙ, З. 2006. Литерарно дело и национални менталитет. Београд: Народна кшига.
Ломпар, М. 2006. О демонству лакрди|аша. Летопис Матице српске 477/3. 294-327.
ЛубинковиЙ, Н. 2010. Трагапа и одговори. Београд: Институт за каижевност и уметност.
МилутиновиЙ Сара)ли|а, С. 1990. Щевани]а црногорска и херцеговачка. Пр. Д. АранитовиЙ. НикшиЙ: Универзитетска ри|еч.
Орбин, М. 20062. Кралевство Словена. Зрешанин: SEZAMBOOK.
ПантиЙ, М. 2002. Народне песме у записима XV - XVIII века. Београд: Просвета.
ПериЙ, Д. 2008. Териоморфни]унаци словенске епике. Волх Всеслав)'евич и Змщ Огпени Вук (компаративно-типолошка анализа). Београд: Београдска кшига.
ПетковиЙ, Д. 2008. Типологи'а епских песама о женидби ]унака. Београд: Чиго^а штампа.
ПетрановиЙ II - ПетрановиЙ, Б. 1989. Српске народне п'есме из Босне и Херцеговине НП. Пр. Н. Килибарда. Сара]ево: Св]етлост.
ПетровиЙ, С. 2001. Косовска битка у усмено) поезщ'и. Београд: Гутенбергова галакси|а.
Пешикан-ЛуштановиЙ, Л. 2002.Зма) деспот Вук - мит, исторщ'а и песма. Нови Сад: Матица српска.
Пешикан-ЛуштановиЙ, Л. 2007. Стана]'а село запали. Нови Сад: ДОО Дневник.
Самарци|а, С. 2012. Сказано, списано и написано (Напомене о односима измену усменог стваралаштва и писане каижевности). Српско усмено
стваралаштво у интеркултурном коду. Зборник радова. Ур. Б. Сува)цип. Београд: Институт за каижевност и уметност. 15-86. Талф]. 2008. Талфj и српска кпижевност и култура. Ур. В. МатовиЪ и Г.
Шуберт. Београд: Институт за каижевност и уметност. Херодот. 2005. Херодотова исторщ'а. Прев. М. АрсениЪ. Београд: Дерета.
Hormann, K. 1990. Narodne pjesme Muslimana u Bosni i Hercegovini I—II. Pr. B.
Buturovic. Sarajevo: Svjetlost. ^Hevic, S. 1982. Kapoetici narodnogpesnistva. Beograd: Prosveta. Koterel, A. 1998. Recnik svetske mitologije. Beograd: Nolit.
Krstic, B. 1984. Indeks motiva narodnih pesama balkanskih Slovena. Beograd: SANU.
Maretic, T. 1966. Nasa narodna epika. Beograd: Nolit. Meletinski, E. M. b. g. Poetika mita. Beograd: Nolit.
