CC BY
6изворни научни чланак
УДК: 398.8+821.163-13.09
ДШАХРОНША ЕПСКОГ МОДЕЛА: „УДАР ХАJДУКА НА СВАТОВЕ"1
Лидща Д. ДелиЬ
Институт за кьижевност и уметност Београд, Cp6uja
Key words: oral epics, initiation, wedding, syuzhet models, haiduks (rebels), space, mountain
Summary: In a diachronic perspective, from the oldest recordings of oral epics in the Balkans (Erlangen manuscript, tentatively emerged in the third decade of the eighteenth century; Bogisic's volume, which integrates manuscripts from the Adriatic coast from late XVII until the second half of the eighteenth century - to the published collections and manuscripts of Vuk Karadzic, and Sarajlija's Pjesmarica) this paper traces the transformation of the archaic syuzhet model "attack on the wedding procession". The author also points out the divergence of the epic pattern depending on the protagonist type (haiduks - uskoks), which is interpreted within the context of haiduks' epical domains, inherited from supernatural beings who inhabit the mountain (a chthonic place) and rule over that (symbolic) space.
Клучне речи: усмена епика, иницщацща, свадба, сиже]ни модели, ха]дуци, простор, гора
Апстракт: У раду се у дщахроном луку, од на^тарщих бележеаа усмене епике на простору Балкана (Ерлангенски рукопис, оквирно настао у треЬо] деценщи XVIII века; БогишиЬев зборник, ко]и об]едиау]е рукописне записе с Jадранског примор]а од кра]а XVII до друге половине XVIII века - па до об]авлених збирки и рукописне заоставштине Вука КарациЬа, те Щесмарице Симе МилутиновиЬа Сара]лще) прати трансформацща архаичног модела „пресретаае сватова у гори" у сиже]ни образац „удар ха]дука на сватове", као и процес идеализацще ликова ха]дука у временско] перспективи. Указу]е се, тако^е, на дивергенцщу истоветног епског обрасца у зависности од типа
1 Рад ]е настао у оквиру про]екта „Српско усмено стваралаштво у интеркултурном коду" (бр. 178011), ко]и финансира Министарство просвете, науке и технолошког разво]а Републике Србще.
протагониста (ха]дуци - ускоци), што се тумачи епским доменима ха]дука насле^еним од демонских биЬа ко]а настаау]у гору и господаре аоме.
Обреди прелаза, ко]и прате кретаае жуединца у хщерархщи и соцщално] стратификации ]едне за]еднице,2 битан су сегмент традиционалне културе и фундира]у велики део усмене поезще. У складу с поетичким постулатима, ]уначка епика превасходно се бави двема врстама „прелаза": иницирааем у статус ]унака и иницирааем у статус ожеаеног мушкарца (женидба), што су теме ко]е су обележиле епику „старщих " и „средаих" времена.3 Различите друштвено-исторщске парадигме юз]е су се нашле у основи певааа о ]унацима „старщих" (средаовековни феудализам и владавина српских кралева, царева и деспота) и „средаих" времена (државно-правна регулатива Османске имперще, ха]дучща и ратоваае словенског живла у окрилу и под патронатом западних хришйанских држава), изнедриле су различите сиже]не обрасце ко]има су посредоване епске теме женидбе. Живот ха]дука и ускока у специфичним исторщским околностима условили су померааа у односу на основне епске иницщатичке обрасце:4 одлазак у ха]дуке / ускоке битно се разлику^е од „класичног" начина стицааа статуса и атрибута епског ]унака (Сува]циЙ, 2003б: 35-36), док ]е препознатлив епски образац „женидба с препрекама",
2 Обреди прелаза прате и биолошка померааа - превасходно, ро^еае и смрт - али се и те биолошке чиаенице уклапа]у у соцщалне категори)е припадааа /неприпадааа одре^еном колективу. Подтекст свих обреда прелаза чини „прожимаае биологи)е и културе" (Ма]ерхоф, 1986: 18).
3 У песмама „новщих времена" тема „во]евааа" „устанка"/„буне", односно „бо]а" у потпуности ]е потиснула тему женидбе, доминантну у друго] и честу у треЬо] каизи бечког издааа Српских народных п/есама Вука СтефановиЬа КарациЬа, што се види и из поднаслова збирке (песме „о во]еваау за слободу") и из наслова по]единачних песама (лексема бо] ]авла се у 10/12 наслова).
4 „Женидба с препрекама", карактеристична за песме „старших" времена, реплицира древне обреде (ратничке) иницщацще. М. Елщаде указу)е на чиаеницу да се индоевропски иницщатички модел, чщи се трагови могу пратити и у Индщи, Риму, Ирско] и у германском свету, састо]ао, пре свега, из борбе против три нападача или против троглавог чудовишта: „Тако се иницщацщско искушаваае по сво] прилици састо]ало из борбе младог ратника против три противника, или против неког троглавог чудовишта (ко]е ]е представлала нека древна сподоба)" (Elijade, 1991: 167). О иницщатичком моделу у контексту женидбе ]унака уп. Лома, 2002: 73-101.
под утица] ем исторщске праксе, модификован у посебан сиждни модел - „удар ха]дука на сватове".5
Окосницу поменутог модела чини пресрета&е сватова у гори, што ]е мотив ко]и формално одговара ]едном од кжучних момената древног обрасца свадбене иницщацще - сукобу сватова / заточника / младоже&е с демонским отимачем невесте. Архаичан модел ]уначке женидбе подразумевао ]е сусрет сватова с натприродним бийем -зма]евитим ]унаком / (троглавим) чудовиштем - ко]е сачеку^е сватовску поворку на путу од невестине до младожеаине куйе и покушава да осу^ети женидбу ]унака:
,Десме о ха]дучком пресретаау сватова у гори могле би се укупно узев посматрати и као рационализацща древне приче о зма]у ко]и пресрейе сватове и с ко]им се они мора]у суочити ако желе да про^у кроз хтонски простор горе." (Пешикан-Л>уштановиЬ, 2007: 196)
Захвал^уйи исторщским околностима и вези с гором,6 ха]дуци су у усмено] традицщи, а онда и у поменутом сиже]ном моделу, преузели функцщу и атрибуте демонских пресретача. О томе сведоче записи из Ерлангенског рукописа и Богишийевог зборника - како варщанте структуриране по моделу „удар ха]дука на сватове", тако и лирско-епске песме у чщем се тематском фокусу нашао одговара]уйи мотив (ха]дучки препад сватова).7 Штавише, хтонске компоненте ликова
5 У зависности од тога да ли се ]едан од ха]дука из чете ко]а пресрейе сватове у гори жени отетом девоном или девона страда Д. Петковий ]е дати сиже]ни модел разломила у два типа женидбе ]унака: „женидба отмицом: ха]дучка (ускочка) чета у заседи" и „неостварена женидба: младожеаа убща (нагр^у]е) девону/грешка" (Петковий, 2008: 57-58, 89).
6 Гора се из]едначава „са хтонским простором првог реда, еквивалентним свету мртвих" (Детелий, 1992: 65), због чега сви аени становници, уклучу)уйи и ха]дуке, поприма]у демонске функци)а и атрибуте. Додуше, с по]авом „општенационалног непрщатела" и ха]дучких тема дошло ]е постепено и до преокретан>а вредности „две]у основних просторних опозицща: куйа-шума и сво]е-ту1)е" (Исто: 81). Ме1)утим, хтонска природа горе и н>ених становника и господара никада нще до кра]а потиснута. Поред обрасца „удар ха]дука на сватове", о томе сведочи и круг песама у ко]има ]е тематизован пролазак Марка и Андрщаша кроз безводну гору и Андрщашева погибща у крчми у ко^ покушава да утоли же1, пошто се у великом бро]у варщаната ха^дуци ]авла]у као виновници Андрщашеве смрти; уп.: Костий, бр. 137; Шапкарев, бр. 370; СбНУ, 8, стр. 98, бр. 3; СбНУ, 12, стр. 54, бр. 1.
7 Чини се да чак и неке лирске минщатуре сажима]у дати епски образац или, барем, рефлекту)у исту представу о природи ха]дука и аихово] истори)ско-епско] улози:Пошла ]е Стана с Jована
ха]дука очитще су у лирско-епским песмама, ]ер у аима ]уначки патос и борба против националног непрщатела нису замаглили и потиснули изворну природу „горских вукова".8
Тако се у балади о погибщи дворце синова во]воде Jанка, ко]е отац жени напоредно, двема сестрама (ЕР 109),9 ха]дуци ]авла]у као нека врста нуминозне силе ко]а, попут урока, „стиже" сватове у гори и кажаава огрешеае о традиционалне обредне норме:10
Здраво дошли свати до девоне и здраво се натраг повратили. А кад били у гори зелено], у горици 1абуци зелено], ударише из горе а]дуци, а]дуци како мрки вуци, све сватове по гори разбише под д^ево]кам коае уфатише погубише две ^увегще младе.
У гору лисник да дену,
Jован си Стани говори:
„Попо] ми, Стано, убава."
„Не сме]ем, брале, не сме]ем,
У гору има а]дуци,
Па Ье те, брале, погубе,
А мене младу полубе." (АСЛ, бр. 327)
У наведену лирску песму уклучен ]е мотив „певааа кроз гору", ко]и би могао имати далеко исходиште у представи о кршеау табуа Ьутааа на хтонском месту и деловаау демонских биЬа, ко]а поменути табу штите и санкционишу огрешеае о аега. Кршеае поменутог табуа ]авла се и у песмама структурираним по обрасцу „удар ха]дука на сватове" (уп. Б 118; Вук II, 68).
8 У лирско-епским песмама, где су демонстраци)а ]унаштва и борба против националног непри)атела сасвим маргинализовани, хтонска природа ха]дука далеко ]е очитща него у ]уначко] епици: „у баладама уво^еае ха]дука у митске просторе горе не утиче на пром]ену перспективе у сагледаваау односа сво]е - ту^е, као што ]е то био случа) у епици. Ово се посебно потвр^у)е у сватовским баладама гд]е се ха]дуци, ко]и су се стица]ем исторщских околности нашли у простору горе, тако^е доживлава]у као непри)ателска, па чак и демонска биЬа" (ПандуревиЬ, 2005: 92).
9 „Данко жени два сина у)еднопроси Jанко две Ьери эдедно
две д]ево]ке, две сестринице."
10 Во]вода Jанко крши правило женидбе синова по старини, иако га луба подсеЬа на одговара)уЬу обредно-обича]ну норму („ти не жени два сина у)едно / ти не проси две Ьери у]едно"). У вези с датом нормом ]е и изрека да не вала чинити два весела о истом вину (ПетковиЬ, 2008: 213).
Аналогща измену деловааа ха]дука и урока тим ]е веЬа што се ]унаци ко]и атакэду на сватове не имену^у, а несреЬан исход предсказу^е злокобним сном Jанкове лубе. Препад на сватове ]ош ]е драстичнщи у песми бр. 180 истог зборника. У ао] се ха]дук клааа „црно] гори", захвалу^уЬи ^ што га ]е „наранила гладна", „напоила жедна" и „гола (...) заодила". Он евоцира успомену на сватове ко]е ]е разбио с дружином и на дево]ку ко]а се убила за драгим:
1ошт знадеш ли, црна горо мо]а, кад у теби разбисмо сватове под д^ево]ком коаа уфатисмо пак девону сви редом лубисмо, ^увегщи главу одс]екосмо.
Ничим мотивисан препад, чврста веза измену горе и ха]дука, одсуство свести о злочину и одсуство ка]ааа због насила над сватовима, младожеаом и невестом - речито говоре о природи ха]дука-нападача. Иако би се у дато] песми могле тражити и одре^ене реалистичне црте, нема сумае да би се на уму морала имати и древна симболика ко]а ]е „горске вуке" доводила у непосредну везу са смрЬу и гору представлала као изразито опасан и хтонски простор.11 Уосталом, вей и идентификацща вук / ха]дук, постлана у традиционално] култури - у виду метафоре („горски вуци") или еквиваленцще и аналогних епских домена („ова гора нигда сама нще / брез вуковах и брез а]дукова"; ЕР 71) - говори о демонском карактеру ових ликова.
Две претходно поменуте песме Ерлангенског рукописа (бр. 109 и 180) разликэду се, ме^утим, по перспективи из ко]е се удар на сватове опису^е: у првом случа]у тачка гледишта везуче се за дом во]воде Jанка и за кретаае сватовске поворке, док у другом случа]у ауторска позицща прелази на страну отимача.12 Та измена перспективе била клучна за генерисаае сиже]ног модела „удар ха]дука на сватове", ]ер се променом стсуне тачке меаао и вредносни предзнак акцще юз]у
11 У песми бр. 96 Ерлангенског рукописа гора Романща ]асно ]е обележена као простор смрти, ко]им господари Старина Новак:Проклиааше гора Романща:
„Бог т' убио, Старина Новаче, орлови мо]е омлатише лишЬе гавранови оломише гране пада]уЬи на мртве ]унаке."
12 О промени „ауторске позицще" у обрасцу ко]и тематизу)е удар ха]дука на сватове уп. ПетковиЬ, 2008: 55, 57.
изводе ха)дуци. Помераае „ауторске позицще" са стране сватова и сватовских званичника на страну пресретача у гори учинило ]е да се антагонисти из иницщалног епског обрасца („женидба с препрекама") у новом сиже]ном моделу преобразе у протагонисте.13
Ревалоризацщу ликова пресретача и аихово приближаваае идеалном обрасцу епских ]унака омогуйили су конфесионално и етничко подва]аае страна ко]е се сусрейу у гори (сватови су, по правилу, турски) и уво^еае мотивацще за препад на сватове. Временом ]е пресретаае сватова у гори задобило карактер освете над Турчином ко]и ]е, у неком ранщем тренутку, будуйем ха]дуку отео оруж]е / стоку и нанео увреду (уп. Пешикан-Луштановий, 2007: 187190). Тако се у песми Ба]о Пивланин из збирке Симе Милутиновийа Сара]лще (СМ 144) мотив одметааа у гору повезу^е са свадбеном иницщацщом Маха Ришаанина, чщи ]е зулум приморао Ба]а да се одрекне трговине и приклучи ха]дуцима.14 У поменуто] песми Махо проси Ха]куну, йерку Марий Ала]бега, и уговара свадбу о Ъур^евдану. Ме^утим, у ме^увремену му стиже „каига", у ко^ га Ба]о подсейа на давно отето оруж]е и „тешку баждарину" ко]ом га ]е Махо оглобио:
мош ли знати, ]ес' ли запазио, када мене изагнаше Турци, баш из Пиве мо]е постсубине, ]а оставих куйу и баштину, собом узех нешто мало блага, па се дигох трговати ш аиме (...)
Ти си мене дочекао дивно, узе мене тешку баждарину, 1ес на мо]е хиладу воловах, узе мене хиладу цекинах.
13 Сличан песнички поступак уочава се и у песми Марко Кралевик и Арапин (Вук II, 66), утемелено], измену осталог, и на обрасцу „женидба с препрекама". У aoj Марко преузима улогу пресретача сватова и отмичара невесте (с изразито анималним / гротескним / гигантским атрибутима: „На аему ]е Ьурак од кур]ака, / На глави му капа од кур]ака, / Нешто му се у зубима црни / Као ]агн>е од пола године"). Истовремено ]е, ме^утим, изменена ауторска позицща, односно перспектива приповедааа („наш" / „ту!" ]унак): фигура демонског пресретача трансформисана ]е у ]унака ко]и отима невесту од демонских сватова (црн младожеаа и црни сватови) и заштитника града, престонице (Стамбола), цара и девоне.
14 У поменуто] песми Ба]о Пивланин одлази у ха]дуке ]ер му ]е Турчин, Ришн>анин Махо, отео оруж]е и стоку ко]ом ]е трговао. Сличан разлог наводи се и у „комаду од п|есме" Зашто Ба]о оде у ха]дуке (Вук III, 67) (отимаае волова).
Ни ту некйе паре ни динара, ни у жуто млетачка цекина, но ми узе свщетло оружие.
Процес еманципацще ликова ха]дука од архаичног прототипа и преосмишлаваае аихове природе и функцще у сиже]ном обрасцу нще текао брзо и нще се у усмено] епици никада до кра]а остварио. На^тарщи записи песама структурираних по моделу „удар ха]дука на сватове" не мотивишу напад ха]дука на сватове или га тумаче аиховом желом да до^у до плена. У песми Свадба Ришьанин Селима и Лимун хщ'дук (Б 118), юз]у ]е Богиший об]авио из тзв. „дубровачког рукописа" (прва половина XVIII века), препаду на сватове не претходи сусрет с Турчином и губитак стоке и оружуа. У поменуто] песми Ришаанин Селим три године не одлази по испрошену девону стога што од Лимуна ха]дука15 не сме да про^е кроз гору:
1а би тебе и дамно водио, Ал' не смщем пройи кроз горицу Од онога Лимуна ха]дука!
У на^тарщо] записано] варщанти структурирано] по обрасцу „удар ха]дука на сватове" ха]дуци немотивисано пресрейу турске сватове и по]авлу]у се као типска опасност у гори, што указу^е на чиаеницу да су они у усмено] традицщи релативно дуго фигурирали као демонска бийа, поседници и заштитници горе. Покуша] девоне да у наведено] песми устави колону како би даривала „по гори ха]дуке", тако^е би се могао разумети као намера да се опасна бийа даром умилостиве. Ме^утим, осиони сватови не само да не дозволава]у дариваае, вей „удара]у бубае и свирале", нарушивши тишину ко]а ]е типска одлика демонског простора, чиме директно изазива]у ха]дучки напад.
У нешто мла^о] песми из Мазаревийевог рукописа - Сватови од Новога у Билеку (NazeCiC, 1959: 206-207)16 - ха]дуци, тако^е без
15 Лимун ха]дук нападао ]е дубровачке караване, често с Ба]ом Пивланином, о чему постс^е бро]на писана сведочанства (№2ес1с, 1959: 16, 177-178, 190). Чиаеница да се имена Лимуна харамбаше и Мата Н>егошевийа на]чешйе доводе у везу с нападима на жене могла би, макар делом, об]аснити уклучиваае лика Лимуна ха]дука у образац „удар ха]дука на сватове" (Мо: 221).
16 С. Назечий истиче да ]е Мазаровий „збирку започео да пише 1774, а писао ]у ]е напамет и према с^ейаау" (Ыа2ес1с, 1959: 200).
претходне мотивацщ'е, пресрейу сватове „фаленог Алаге", отима]у благо и убща]у све сем девоне и ]ен^ибула. Ме^утим, када за аима крене турска потера и кад се на^у у неволи, они убща]у и ]ен^ибуле и дево]ку и с пленом одлазе у Пераст. У наведено] песми напад ]е „очигледно извршен ради плена", што ]ош ]едном сведочи о чиаеници да старщи записи „не теже за улепшавааем" (Nazecic, 1959: 208) и да се вернще држе исторщске основе,17 али и древних представа о природи бийа везаних за гору.
Мотив нарушавааа тишине у гори ]авла се у вейини песама датог сиже]ног модела и актери често поседу^у свест о опасности кршеаа одговара]уйег табуа. У Подруговийево] варщанти (Ришьанин хаци]а и Лимун трговац; Вук III, 68) девер Дурмиш-бег савету^е сватове:
Не щева^е, ни пушке баца]те, Уставите зиле и борще, А савщте свилене бар]аке Док про^емо кроз Корита равна.
Нарушаваае тишине и овде покрейе ха]дуке на деловаае, али се по сватове кобан прекрша] припису^е демонизованом лику - црном Циганину:18
Бог убио црна Циганина Ко]' завика из грла бщела: „Чала сада, наше мектербаше, На срамоту Ба]у и Лимуну, Кад про^осмо кроз Корита равна, А не см]еше удрит на сватове!" Ударише зиле и борще, Стаде ]ека бубаа и свирала, Стаде праска малщех пушака, Стаде вика добрщех ]унака.
17 Уобличеае ликова ха]дука у старшим записима С. НазечиЬ тумачи блискошЬу с аутентичним исторщским искуством: „(...) ово показухе сасвим ]асно у ко]ем правцу се врше измене: од голог напада у ко]ему се иде само за плщеном - приказу^е се напад мотивисан ранще нанесеном увредом, што значи да ]е напад као освета оправдан" (Nazecic, 1959: 210). Уп.: „с обзиром на стаае и прилике у тим кра]евима не би се никако см]ело тврдити да та легенда нема и стварног основа" (Мо: 209).
18 „Као црно биЬе с маргине, потенцщално демонско, он призива вукове из таме ко]е ]е саснила девона" (Пешикан-ЛуштановиЬ, 2007: 191; подвукла Л. П. Л.).
Иако оглашаваае у гори садржи директну увреду ха]дуцима („на срамоту Ба]у и Лимуну"), дата епизода морала би се посматрати и у контексту освете демонских бийа над онима ко]и крше табу тишине у хтонском простору.
Ха]дуци су, стога, на]ближи митско-епском прототипу -демонском пресретачу у гори - у на]старщим записима (Богиший, Мазаровий), где се атак на сватове уопште не мотивише.19 У варщанти из Милутиновийеве Щеванце ]авла се мотив отимааа оруж]а Ба]у Пивланину, па се напад ха]дука на сватове тумачи као освета за нанету штету и увреду, чиме се знатно ублажава негативна компонента ових ликова. Подруговий ]е у идеализации протагониста отишао ]ош дале (Вук III, 68): не само да ]е препад Ба]а Пивланина и Лимун харамбаше мотивисан Турчиновом осионошйу и отимааем оруж]а, вей ха]дучке четово^е поседу^у и свест о застрашу^уйим димензима свог плана, због чега покушава]у да одво]е ха]дучки и осветнички чин од свадбене иницщацще йерке митровског диздара.20 Ба]о апострофира на]вейе огрешеае у традиционалном друштву и традиционалном ви^еау света - спречаваае уда]е (Nazecic, 1959: 214):
Од како ]е гавран поцраео, Нще ха]дук разбио сватова'; Грщота ]е удрит на сватове И ^ево]ци срейу укинути; Да сватове данас пропустимо, Чекайемо Ришаанин хацщу Кад хацща у пунице по^е.
19 „У старшим записима ха]дуци без предомишлааа удара]у на сватове, девона и сви сватови по правилу гину" (Сува]ций, 2003а: 401).
20 Поредейи низ варщаната из српске и муслиманске епике, С. Назечий заклучу)е да ]е песма из Вукове збирке „о нападу на сватове Ришаанина хацще ипак на]више отишла у идеализации" (Nazecic, 1959: 209). „У песми ]е у односу на старее варианте присутна епска идеализацща ха]дука. Певач покушава да оправда удар ха]дука на сватове охолошйу и кукавичлуком младожеае" (Сува]ций, 2003а: 402). Л. Пешикан-Луштановий указу)е и на неке друге нивое идеализацще ликова ха]дука у Подруговийево] варианта: „Лимун ]е трговац, дакле по природи свога посла миролубив, оруж]е ]е стечено мирним путем, куплено ]е од новца за продату стоку, те сво]ом раскошном лепотом више представла обележ]е богатог трговца ко]и стиже до Млетака и Задра него ]уначки атрибут. Лимун ]е, уз то, и пун добре воле да хацщи купи исто оруж]е, па чак и да му га пошале 'Рисну на кра]ину'" (Пешикан-Луштановий, 2007: 189).
Преви^уйи читав ]едан сегмент усменог епског стварааа, Подруговий ]е ревалоризовао позицщу и карактер Ба]а Пивланина и Лимун харамбаше, градейи ликове моралних и идеализованих бораца против Турака. Подруговийева интерпретацща нще, ме^утим, ]единствена и уклапа се у општщу тенденцщу, ко]а ]е, све су прилике, епиком овладала у друге] половини XVIII и почетком XIX века, када су организованнее устаничке акцще створиле простор да се ликови ха]дука од разбо]ника и харамща трансформишу у националне заштитнике и ослободиоце.21
Аналоган песнички поступак и поменуто поетичко помераае уочава се и у варщанти вей помиаане песме из Ерлангенског рукописа о погибщи дворце синова во]воде Jанка, забележено] у варщанти и ]едан век каснще (Вук VI, 8). У ао] ]е, у сличном клучу, опевана смрт дворце синова влашког „во]еводе" Драгийа, ко]е отац жени напоредно, упркос савету сво]е лубе да свадбу мла^ега одгоди „за не^елу дана". Ме^утим, у ово] песми Драгийеви синови страда]у од руку вила, а не ха]дука, што сведочи о тенденции да се ха^учща „идеализу]е и из ае отклони оно што би ]е, по народном схватаау, могло компромитовати" (NazeCiC, 1959: 206).
И у песми Га]а Балайа Зашто Новак оде у ха]дуке (Вук III, 1) мотив ха]дучког удара на сватове модификован ]е у правцу идеализацще ликова ха]дука. Он се везуче за нартасовитщег ме^у ха]дуцима - Старину Новака - али се преплийе с темом ха]дучке иницщацще и мотивише директним изазовом, односно атаком младожеае на незаштийеног горског одметника.
Упркос тежаи певача да преосмисле позицщу и епске домене ха]дука, виталистички су се одржавали елементи ко]и су поменуте ликове везивали за архаичан прототип. Тако ]е у песми Ба]о Пивланин и Але Новланин из Вукове заоставштине (Вук VII, 47) пресретаае сватова у гори мотивисано вилином молбом да ^ Ба]о набави гра^у за чудесну кулу. У песму се уклучу^у древни митски сло]еви и уводе ликови демонске градителице22 и аеног (не)лудског помагача (уп. Пешикан-Луштановий, 2009):
21 „Али ]е и измщеаено гледаае на ха^учщу било сигурно потстица] да се нешто, што се иначе противи моралним схватааима, не припису)е лудима ко]и су све више поста]али борци против Турака. Рекло би се стога да ]е са ]ачааем сви)ести о потреби борбе против турског феудалног господства ]ачала и развщала се тенденцща ка идеализации хащучще" (Ма2ес1с, 1959: 214).
22 О митолошко] основи песама о вили ко]а зида град уп. Павловий, 200: 17-23; Лома, 2002: 138-147.
Град градила нребщела вила Hh на небо ни на землу црну, Hо од ]еле до зелене ]еле, He гради га клаком ни камешем, Hо бщелом кости од ]унака, Од ]унака и од коша врана, Ево je преминула гра^а До пенцера и нрвог тавана. Тад се вила на неволи на^е, Те ми пише листак кшиге танке У Перасту Ба]у Пивланину: „4yjem, Ба]о, мо] сиви соколе, (...)
Премашка ми кости ]уначкще. Из окуни тво]у чету, Бар, Л]де с шима у нланину, нобре, He би ли ти Бог и срепа дала, Да би мене набавио гра^е."
Ба]о вили обепава „гра^у", али тек о Ъур^евдану, кад ñe се женити Лле од ^вога:
Женипе се Лле од йэвога С милом перцом наше од Ченгипа, Тадар ñy ти гра^е набавити.
Песма се дале развща аналогно пpeтxодно анализираним варщантама и доследно се држи модела „удар xaj^ra на сватове", с тим што у епилогу девона не страда, веп je да]у Ба]у као „стар] ешинство" :
Разд^елише свщетло оруж]е, Ба]у даше дивно стapjemинство Дадоше му лщепу ^ево]ку.
У наведено] песми Ба]о Пивланин je, као вилин „посленик", попримио црте слуге и егзекутора Богише смрти, чще атрибуте и
функцще у песмама о чудесно] градаи, па и у дато] варщанти вила несумаиво баштини.23
И у каталозима ха]дука ко]и у датом кругу варщаната чету^у с Ба]ом Пивланином и пресрейу сватове у гори разазна]у се елементи демонског. У аима се ]авла]у хтонски ликови („десеторо црне лацманчади") (Вук VII, 47), нетипична ха]дучка имена и интонирани су и ритмички другачще организовани од класичне епске нарацще (Пешикан-Луштановий, 2007: 192).24 Гласовна понавлааа и специфична ритмизацща ових каталога асоцира ба]аличке форме, тим пре што ликови юз]и се у аима помиау потичу с „оне" стране (Латини, „испреко Дунава"), поседу^у чудесне вештине (познаваае „распутница",25 стрелаае без грешке, ви^еае нойу) и онеобичена или негативно конотирана имена (Вук, Вулий, Гавран, Маленица, Опаленица).
На]зад, табу неизговарааа имена ха]дука у гори тако^е указу^е на чиаеницу да они у датом кругу варщаната фигурира]у као демонска бийа, ко]а ]е забрааено поменути, ]ер се тиме призива]у и отеловлу]у. У песмама структурираним по обрасцу „удар ха]дука на сватове" поменути табу по правилу крши невеста26:
„О], Девере, делщо Алща! Чудан ]унак преко друма про^е, а на а' б]еше црна тамбарина, преко ае се саблом препасао, ка да б]еше Правша харамбаша,
23 „Вила се ту ]авла као богиаа смрти, неко ко успоставла царство мртвих, влада аиме и у исто време довлачи луде, жене, децу у сво] дворац, да га учврсти и увелича" (Павловий, 2000: 18).
24 Ба]о Пивланин (СМ 144). Уп. сличне каталоге у песмама Женидба Меха Ришьанина (СМ 13, у додатку) и Ба]о Пивланин и Марик Ала]бег (САНУ III, 17).
25 Пут и раскрсница поседу)у изразито негативан симболички набо] у традиционално] култури (Левкиевска, 2001: 456-457; Плотникова, 2001: 465-466).
26 „(У) позиции 'видилице' ]асвла [се] девона, што би могло бити и рефлекс древних представа о жени као бийу са границе, али и представа о специфично] позиции невесте у лиминално] фази обреда. Она види 'чудно чудо' Плашу харамбашу [у песми Ба]о Пивланин и Марик Ала]бег, САНУ III, 17; прим. Л. Д.] и опомиае девера. Плавша ]е постао Плаша, што би пре могао бити резултат свесне певачеве интервенцще, ко]ом се наглашава да ]е Плаша/Плавша отеловлени лудски страх, него словна грешка, како су ово особено преименоваае третирали прире^ивачи" (Пешикан-Луштановий, 2007: 192193).
те уходи кланце и друмове." Рече Але: „Муч', ^ево]ко, враже, не помиаи Правшу у планину, далеко ]е, а рш дале био!" (СМ 144)27
И забрана изговарааа имена и препознатлив начин терааа и заштите од нечисте силе („Далеко било!") говоре о карактеру лика, односно бийа ко]е се помиае. У песми из Милутиновийеве збирке то ]е Плавша харамбаша, али се исти табу везуче и за Ба]а Пивланина:
Муч', ^ево]ко, шинула те гу|а,
Оно нще од Пераста Бар,
Него наши брзи сретиоци. (Вук VII, 47)
У контексту приче о свадбено] иницщацщи ха]дуци фигурира]у на позицщи демонских пресретача и отмичара невесте и поседу]у одговара]уйе атрибуте. Ме^утим, природа напада на сватове у сиже]ном моделу „удар ха]дука на сватове" знатно ]е другачща у односу на природу напада зма]а/зма]евитог ]унака у иницщалном митско-епском обрасцу. Ово] трансформации у велико] мери допринела ]е промена ауторске позицще и „обртаае" перспективе из ко]е се догами опева]у, али и чиаеница да ]е отимаае невесте „маскирано" сукобом с етничким и конфесионалним непрщателем, због чега се ха]дучки препад у гори превасходно поставла у контекст пружааа отпора националном заво]евачу.
На поменутсу позицщи ха]дуци су се нашли из више разлога. С ]едне стране, они су, као становници горе и планине, преузели функцще демонских бийа, ко]а се, по правилу, везу^у за поменути простор (Детелий, 1992: 81). С друге, пак, стране, одговара]уйи епски домен ха]дуци су несумаиво стекли захвалу^уйи исторщсюз] реалности: честе отмице турских дево]ака (Смиланий, 1901: 171-244)28 свакако су допринеле одговара]уйем позиционираау ха]дука у датом сиже]ном моделу, мада се не би смело сметнути с ума ни то да су ха]дуци одиста били разбо]ници и харамще, под^еднако сурови и
27 Слично ]е и у песми Женидба Меха Риштанина (СМ 13, у додатку):„Муч', 1)ево]ко, стале ти каменом!
Не помену) Кламшу у планину, далеко ]е и подале био."
28 Ускоци су тако^е узимали за жене отете и покрштене Туркиае, као Иван Влатковий и Или)а Смиланий, што ]е утицало на певаае о женидби отмицом (Пеший, 1967: 64).
опасни и за Турке и за хришйанску ра]у. Чак и у XIX веку - када су, захвалу^уйи борби против Турака и улози у устанцима, вей стекли статус националних заштитника и ослободиоца - добро се памтио негативан аспект аихових ликова и аихова амбивалентна позицща. Коментар харамбаше Щетка Властелиновийа на предлоге Ба]а Пивланина и Карапанце Павла да се „удари" на Карацийа дворе у Петници и на Гаговийа кулу у Пиви, како би се оробило благо, на то ]асно указу^е:
„А 1аволе Ба]а и ха]дука! Ъе несташе низ Дрину Дриааци, и сви турски по Босни оцаци, но да сво^ брайи ударамо, отуд Турци, одовуд а]дуци, сиротиаа подносит не може." (СМ 86)
Исторщске околности и животна пракса ха]дука, као и архаична симболичка значеаа юз]а су зрачила из на]дублих сло]ева културе и усмеравала перцепцщу исторщских збивааа и моделоваае епских образаца условили су генерисаае сиже]ног модела „удар ха]дука на сватове" из класичног обрасца ]уначке „женидбе с препрекама". У том процесу ха]дучке харамбаше и дружине преузеле су домене ко]е су у архаичном моделу имали демонски нападачи и отмичари (зма]еви / зма]евити ]унаци). Ме^утим, одговара]уйи културно-исторщски и епски контекст померио ]е акценат с иницщатичке приче на сукоб са заво]евачима и зулумйарима - Турцима - и усмерио уобличеае ликова ха]дука по идеалтипском моделу заштитницика и ослободиоца. У томе ]е, када ]е реч о моделу „удар ха]дука на сватове", начале отишао Тешан Подруговий („Од како ]е гавран поцраео, / Нще ха]дук разбио сватова").
Валало би се притом осврнути на чиаеницу да су се у релативно хомогеном и ]еднинственом ха]дучко-ускочком кругу песама издво]ила два самостална сиже]на модела с темом удара на сватове ко]и с невестом пролазе кроз гору. Реч ]е о до сада помиааном обрасцу „удар ха]дука на сватове", у коме су пресретачи ха]дуци, и о обрасцу „женидба отмицом",29 у коме су протагонисти ускочки прваци и аихове дружине. Два обрасца разлику^у се у битним моментима, пре
29 По доста разучено] типологии ко]у ]е понудила Д. Петковий, реч ]е о подврсти „женидбе отмицом" - „отмица из сватовске поворке: ха]дучка (ускочка) чета у заседи" (Петковий, 2008: 57-58).
свега у томе што у песмама везаним за ха]дучки препад сватова девона, по правилу, страда, док се у песмама где на сватове удара]у ускоци, отета девона уда]е за неког од отмичара, на]чешйе за на]лепшег, на]храбрщег, на]знаменитщег ме^у шима. У првом случа]у ]уначка женидба изоста]е, док се у другом, са становишта ]унака и певача / колектива, свадбена иницщацща успешно окончава.
Додуше, у ]едном кругу песама у чщо] ]е тематско] жижи напад ха]дука на сватове конфликт и негативан исход (смрт девоне у гори) превазилазе се тако што девона братими пресретача30 или тако што вара ]едног или више потенцщалних отмичара (Вук III, 72, 73). У првом случа]у песма се помера ка лирско-епсюз] парадигми, док се у другом случа]у уочава креташе ка новелистичким обрасцима певаша (прерушаваше, надмудриваше, превазилажеше препрека лукавством, позитивно разрешеше). Сво]еврсан изузетак ]есте и песма Женидба Груице Новаковика (Вук III, 6), где се отмица завршава женидбом. Ме^утим, и у ово] песми за ха]дуке се везу^у изразито негативни атрибути и функцще: пева]уйи кроз гору, Машз^ло два пута наглашава да су Новак и шегова дружина многе „ма]ке о]адили", сестре „у црно завили", „удовице у дом оправили", што говори о шихово] природи и вези са смрйу; везу^у се за Стару планину, Млав-планину и „клисуру тврда Качаника", што су типична хтонска места (гора; клисура / пут кроз гору); уз то ]е и Новакова по]ава наглашено анимална („кожух од ме^еда", „капа вучетина", „крило од лабуда", „орла перушина") и одговара гротескно] фигури зма]а-пресретача (Лома, 2002: 73-79). Веза Старине Новака с вилом31 тако^е ]е пре сигнал изоморфности
30 У песми бр. 15 Ерлангенског рукописа бан Мари)ан са слугама излази на „старе друмове" да би оробио богате сватове йерке „од Jована Влаха богатога". Сватови се, ме^утим, не имену)у, из сватовске поворке не издва]а се ни младожеша нити било ко]и сватовски званичник, вей ]е ]едини индивидуализован и делатан лик девона. Изоста]е ]уначки сукоб, а девона, посежуйи за ]едним од на]строже поштованих ритуала (братимлеше) и ]едном од на^ачих соцщалних веза (побратим / посестрима), превазилази кризну ситуацщу. Девона братими бана Марщана, поклаша му благо и дарове и заклише га да не носи „два ала] бардака" и шене „златне парте", ознаке шеног статуса и залоге будуйе брачне срейе.
31 „Бре колико Новак подвику)е,Све са горе лишйе отпадаше, А са земле трава полщейе; Он дозивле посестриму вилу: 'Бог т' убио! вило посестримо! Ни)еси л' ми Бож]у в]еру дала, Кад ми буде на]вейа невола, Да се мене на неволи на^еш?'" (Вук III, 6)
]унака с демонском господарицом шуме, него поседовааа натприродног помойника. Очита конфронтацща различитих епских, наративних и симболичких сло]ева условила ]е да певач оду стане од стандардних заклучних формула и да песму заврши доста мрачном сликом цепааа обредних дарова: „Цщепаше кийене дарове, / Завщаше сво]е ране грдне."
Диференцщацщу измену ха]дучке и ускочке традицще певааа о препаду на сватове Салко Назечий ]е тумачио утица]ем француског епа на ускочки круг песама и рефлексом „херо]ско-романтичног схватааа" да се „до жене долази борбом, да д]ево]ку треба отети" (NazeCiC, 1959: 215). Валало би, ме^утим, имати на уму и чиаеницу да ускоци, за разлику од ха]дука, нису били послано, готово метонимщски везани за простор горе и да ]е управо та симболичка димензща „горских вука" могла однети превагу у конституисаау модела „удар ха]дука на сватове". Ова древна симболика интензивно ]е зрачила из фигура ха]дука и била нека врста бране и опозицще тежаи да се тема удара ха]дука на сватове преобрази у певаае о свадбено] иницщацщи ]еднога од пресретача. Фигуре ускока су, очито, поседовале другачщи епски ореол и симболичку харизму, што ]е, поред исторщске праксе,32 омогуйило конституисаае сасвим другачщег епског модела - с новелистичким елементима и позитивним разрешеаем.
Литература:
АСЛ - Антологщ'а српске лирске усмене поезгуе. 1996. Прир. Зо]а Карановий. Нови Сад: Светови.
Б - Богиший, Валтазар. 2003. Народне п]есме из старщих, на/више приморских записа. Сабрао и на свщет издао Валтазар Богиший (1878). Друго, преснимлено издаае. Гораи Милановац: ЛИО. Вук II - Караций, Вук Стефановий. 1988. Српске народне п)есме. Ка. II. Сабрана дела Вука Карацийа. Ка. V. Прир. Радмила Пеший. Издаае о стогодишаици смрти Вука Стефановийа Карацийа 1864-1964. Београд: Просвета.
Вук III - Караций, Вук Стефановий. 1988. Српске народне п)есме. Ка. III. Сабрана дела Вука Карацийа. Ка. VI. Издаае о стогодишаици смрти Вука Стефановийа Карацийа 1864-1964. Београд: Просвета.
32 Илща Смиланий ]е био ожеаен Туркиаом и то нще био изузетак ме^у ускоцима (Ма2ес1с, 1959: 214).
Вук VII - Караций, Вук Стефановий. 1900. Српске народне njecMe. Кш. VII у ко]о] су гуесме ]уначке средшщех времена. Државно издаше. Биоград: Шгампарща Кралевине Србще.
Детелий, Мир]ана. 1992. Митски простор и епика. Београд: Српска академща наука и уметности - Досще - Danex.
ЕР - Ерлангенски рукопис старих српскохрватских народних песама. 1925. Ред. Герхард Геземан. Сремски Карловци: Српска кралевска академща. У савремено] транскрипции доступно на:
http://www.erl.monumentaserbica.com.
Костий - Станко Костий. Народне песме изМалеша. Архив САНУ. Е. зб. 41.
Левкиевска, J. J. 2001. Пут. У: Словенска митологи/а: енциклопеди/ски речник. Ред. Светлана Толсто] и Л>убинко Раденковий. Београд: Zepter Book World. 456-457.
Лома, Александар. 2002. Пракосово. Словенски и индоевропски корени српске епике. Београд: Балканолошки институт, Крагу]евац: Центар за научна истраживаша САНУ и Универзитета у Крагу]евцу.
Ма]ерхоф, Барбара. 1986. Обреди прелаза: процес и парадокс. Прев. Новица Петковий. Градина, год. XXI, бр. 10 (1986). 18-39.
Павловий, Миодраг. 2000. Вилин чудесни град. У: Павловий, Миодраг. Огледи о народно] и старо] српско] поези]и. Београд: Просвета. 17-23.
Пандуревий, Jеленка. 2005. Народне п]есме о жени ко]а жртву/е сина да би сачувала брата. У: Зборник Матице српске за къижевност и ]език, кш. LIII, св. 1-3 (2005). 83-96.
Петковий, Данщела. 2008. Типологи/а епских песама о женидби j-унака. Београд: Чиго]а штампа.
Пешикан-Л>уштановий, Л>илана. 2007. Стана]а село запали: огледи о усмено] къижевности. Нови Сад: Дневник.
Пешикан-Л>уштановий, Л>илана. 2009. Вилински град у ха]дучко] песми — од рефлекса древног мита до алегорщ'е. У: Синхрони]ско и ди/ахрони/ско изучаваъе врста у српско] къижевности. Нови Сад: Филозофски факултет. 59-75.
Пеший, Радмила. 1967. Стари/и сло] песама оускоцима. У: Анали Филолошког факултета, кшига VII. 49-66.
Плотникова, А. А. 2001. Раскрсница. У: Словенска митологща: енциклопеди]ски речник. Ред. Светлана Толсто] и Л>убинко Раденковий. Београд: Zepter Book World. 465-466.
САНУ, III - Караций, Вук Стефановий. 1973-1974. Српске народне п]есме из необ]авлених рукописа Вука Стефановика Карацика. Кш. III. Београд: Српска академща наука и уметности.
СбНУ - Сборник за народни умотворения наука и книжнина, от. кн. 27. Сборник за народни умотворения и народопис. 1889-. София: МНП (от кн. XIX изд. Българското книжовно дружество, а от кн. XXVII - БАН).
СМ - Сима Милутиновий Сара]лща. 1990. Щеванща црногорска и херцеговачка. Прир. Добрило Аранитовий. Никший: Унирекс.
Смиланий, М. В. 1901. Отмице, добеглице и трагови куповине дево]ака у српског народа. У: Глас СКА, LXIV, II разред, 40 (1901). 171-244.
Cуваjциh, Бошко. 2003а. Нanoмeнe. У: Е^ке necмe o xajdy^wua и ycкoцимa: aншoлoгиja. Прир. Бошко Cуваjциh. Београд: Гутенбергова галакси]а. 331-422.
Cуваjциh, Бошко. 2003б. Хajдyци и ycкoци у нaрoднoj тезгуи. У: Е^ке necMe o xajдyцимa и ycкoцимa: aншoлoгиja. Прир. Бошко Cуваjцмh. Београд: Гутенбергова галакси]а. 5-57.
Шапкарев - Шапкарев, ^зман A. 1969. Сбoрник oш 6bmapcrn нaрoдни yмoшвoрeния, шoм вшoри, necm из noлишиче^ия живoш. Ред. Cветлина ^кодова и Илия Тодоров. ^фия: Бьлгарски писател.
Elijade, Mirca. 1991. Istorija verovanja i religijskih ideja I. Od kamenog doba do Eleusine. Prev. Biljana Lukic. Beograd: Prosveta.
Nazecic, Salko. 1959. Iz nase narodne epike, I dio. Hajducke borbe oko Dubrovnika i nasa narodna pjesma (prilog proucavanju postanka i razvoja nase narodne epike). Sarajevo: Svjetlost
