Научная статья на тему 'ГОСУДАРСТВО САМАНИДОВ И ЕГО ОТРАЖЕНИЕ В ИСТОРИЧЕСКИХ ИСТОЧНИКАХ'

ГОСУДАРСТВО САМАНИДОВ И ЕГО ОТРАЖЕНИЕ В ИСТОРИЧЕСКИХ ИСТОЧНИКАХ Текст научной статьи по специальности «История и археология»

CC BY
38
5
i Надоели баннеры? Вы всегда можете отключить рекламу.
Ключевые слова
ГОСУДАРСТВО САМАНИДОВ / ИСМАИЛ САМАНИ / СРЕДНЕВЕКОВЫЕ ИСТОРИКИ / ИСТОРИОГРАФИЧЕСКИЕ ПРОИЗВЕДЕНИЯ

Аннотация научной статьи по истории и археологии, автор научной работы — Шохназаров Шохмурод

В статье отмечается, что рассказы о политических деятелях и царях встречаются во всех исторических сочинениях, относящихся к разным историческим эпохам. Авторы исторических произведений периода независимости широко используют, и будут использовать исторические летописи. Больше всего внимание средневековых историков привлекает эрудиция и политика саманидских эмиров, ибо в управлении государством они были образцами для других царей. Одним из ценнейших историографических произведений раннего средневековья считается «История Табари» принадлежащая перу историка иранского происхождения Абу Джа‘фара Мухаммада ибн Джарира и переведенная на таджикский язык Абу Али Мухаммадом Бал‘ами - визирем государства Саманидов - в 963-966 годах. Только в первом томе сборника «Саманиды в зеркале истории» приводятся образцы 21 произведения персидско-таджикских средневековых историков. Автор статьи отмечает, что каждый историк является детищем своего времени и на его сочинениях определенный отпечаток оставляет политика правителей его эпохи. Поэтому современный писатель не может использовать материалы исторических источников без соответствующего творческого подхода. Надо отметить что историки средневековья некоторые события излагали в двух вариантах, первое деятельность исторических личностей сообразно своему видению, некоторые относились к ним объективно и бесстрастно, второе субъективно и идеологически пристрастно.

i Надоели баннеры? Вы всегда можете отключить рекламу.
iНе можете найти то, что вам нужно? Попробуйте сервис подбора литературы.
i Надоели баннеры? Вы всегда можете отключить рекламу.

STATE OF SAMANIDS AND ITS REFLECTION IN HISTORICAL SOURCES

There is pointed in the article that the stories about political figures and tsars are also met in all historical writings, related to various historical epochs. The authors of historical works of independence period widely use and will use historical chronical. Erudition and politics of samanids emirs most of all attract the attention of medieval historians, as in government they were an example for other tsars. One of the most valuable historiographic work of the early Middle Ages is considered «History of Tabari», belongs to the pen of historian of Iranian descent Abu Jafar Muhammad ibn Jarira and translated to Tajik by Abu Ali Muhammad Balami - the vizier of the State of Samanids in 963-966. In the first volume of collection «Samanids in the mirror of history» only there are cited 21 works of Persian and Tajik medieval historians, The author pointed that every historian is a creation of his epoch and the politics of rulers of his epoch leaves a certain mark on his works. This is the reason why a modern writer cannot use the materials of historical sources without appropriate creative approach. It must be noted that the historians of the Middle Ages stated some events in two variants, first - the activity of historical figures were stated in accordance with their vision, some of them regarded events evenly and dispassionately, second - subjectively and ideologically biasedly.

Текст научной работы на тему «ГОСУДАРСТВО САМАНИДОВ И ЕГО ОТРАЖЕНИЕ В ИСТОРИЧЕСКИХ ИСТОЧНИКАХ»

Key words: historical prose, the historical novellas of independence period, Davlatshoh Tohiri, «Rudaki 's Star», the Character of Abuabdulloh Rudaki, the place ofa poet in society.

Сведения об авторе:

Рахимзаде Мунира — соискатель кафедры современной таджикской литературы Худжандского государственного университета имени академика Б.ГафуроваАдрес: Республика Таджикистан, Душанбе, ул. Пушкина 16/5 кв. 8;Тел.: (+992) 92 792 10 60; Email адрес: munira-tv@ mail.ru

About the author:

Rahimzoda Munira -of Philology of Chair of Modern Tajik Literature Khujand State University named after B.Gafurov.Home address: Republic of Tajikistan, Dushanbe. Pushkin street 16/5 kv.8Telephone: (+992) 92 792 10 60;E-mailадрес: munira-tv@ mail.ru

ДАВЛАТИ СОМОНИЁН ВА ИНЪИКОСИ ОН ДАР САРЧАШМА^ОИ ТАЪРИХЙ

Шоназаров Ш.

Донишгощ давлатии Хуцанд ба номи академик Б.Fафуров

Муносибати нав ба таърих, ба мероси илмй, адабй, динй ва фархангии халки точик, кабл аз хдма, дар китобхо, маколахо ва суханронихои Эмомалй Рахмон зухур карданд, ки аз маърузаи эшон ба муносибати тачлили 1100 -солагии Давлати Сомониён ибтидо ёфта буд. Сипас муаррихон, файласуфон ва адабиётшиносон ба таърих ва тамаддуну фарханги кадима ва асримиёнагии точикон тачдиди назар карданд, хакикати таърихро ошкор сохтанд. Ин гуна тозаназарй ба умки таъриху тамаддуни маънавй ахли адабро низ фаро гирифт. Онхо бо чиддияти тамом ба тадкики бадеии таърихи гании халк ва хаёти шахсиятх,ои сиёсй, илмй, фархангй ва мазхабй шуруъ намуданд ва романхои таърихии нав ба майдон гузоштанд.

Асархои Президенти Точикистон Эмомалй Рахмон «Точикон дар оинаи таърих. Аз Ориён то Сомониён» (иборат аз се китоб), «Нигохе ба таърихи тамаддуни ориёй» (2006), тадкикоти академик Н.Неъматов «Хорикаи точикй: назария ва таърих» (1997), «Нахустмехани ориён» (2005), асархои илмии ХХМуъминчонов «Турон - гавхораи тамаддуни ориёй» (2004), «Масоили фалсафии Зардуштия» (2000), пажухишхои профессор С.Абдуллоев «Исмоили Сомонй» (1998), «Амирони Сомонй» (1999) ва дигархо далели ба таври нав аз назари тадкик гузаронидани таърих ва бегаразонаву одилона равшан намудани зиндагиномаи шахсиятхои таърихй мебошанд. Бисёр кутуби таърихй хастанд, ки дар таълифи асархои таърихии давраи истиклолияти миллии Точикистон хамчун сарчашмаи муътамад хизмат кардаанд.

Фаъолияти давлатдорй ва лашкаркашии Исмоили Сомонй нависандагонро ба таълифи киссаву романхои таърихй илхом мебахшанд.

Чилди якуми мачмуаи «Сомониён дар оинаи таърих» (Хучанд, 1998) низ намунахои 21 асари муаррихони асримиёнагии форс-точикро дарбар мегирад. «Донишномаи Сомониён» дар ду мучаллад нашр шуд, ки маълумотхои зиёди энциклопедй доир ба замони Сомониён оварда шудааст.

Яке аз асархои арзишманд, ки барои шинохти давлати Сомониён (даврахои дигари таърихиро низ фарогир аст-Ш.Ш.) хизмати шоистае кардааст, «Таърихи Табарй» [1] таълифи Абучаъфар Мухаммад ибни Чарири эронинажод махсуб мешавад. Асари фавкузикрро Абуалй Мухаммади Балъамй, фарзанди рашиди Абулфазл Мухаммад ибни Убайдуллохи Балъамй - вазири давлати Сомониён, дар байни солхои 963-966 милодй ба забони фасехи точикй тарчума карда буд. Ин китоб пас аз мукаддимаи «Шохнома»-и Абумансурй кадимтарин намунаи насри точикй ба шумор меояд, ки аз пайдоиши чахон ва таърихи тоисломии халкхои эронитабор, даврони хилофату салтанати нахустин сулолахои исломиро то хилофати ал-Мустаршид Биллох дар бар мегирад.

Барои нависандагони точик, ки осори таърихй меофаранд, китоби зикршуда кумак мекунад, ки эшон бо шахсият ва падидахои асотирию таърихии эрониён, бо киссахои пайгамбарон дар ^уръону Таврот шинос шаванд, аз хаводис ва вокеахои таърихии давраи ташаккул ва густариши ислом огох бошанд, бидонанд, ки масалан, чадди бузурги Сомониён Бахроми Чубин кй буд ва дар замони худ дар пеши подшохон чй гуна макому этибори баланде дошт.

Мухаммадзамони Солех дар романи «Девори Хуросон», Юсуфчон Ахмадзода дар романи «Хафт руъё» аз «Таърихи Бухоро»-и Наршахй (899-960), «Таърихи Сиистон» (муаллифаш номаълум), «Таърихи Гардезй» (а.Х1), «Сиёсатнома»-и Низомулмулк (а.Х1), «Таърихи Байхакй»-и Абулфазл Мухаммад ибни Хусайни Байхакй (а.Х1), «Таърихи Табаристон»-и Бахоуддин Мухаммад ибни Хасан ибни Исфандиёр (ох.а.ХП-аввали а.ХШ), «Табакоти Носирй»-и Минхочи Сироч (а.ХП-ХШ), «Таърихи гузидаьи Хамдуллохи Муставфй (ох.а.ХШ- авв.а.Х1У), «Равзату-с-сафо»-и Мирхонд (а.ХУ) ва гайра фаровон бархурдор шудаанд. Масалан, ба унвони фаслу бобхои ба Оли

Сомон дЕклдори acapи Миpxонд ахамият мeдихeм: «Зикри мухорибаи Амри Лaйc бо №моил ибни Aхмaди Сомонй вa гирифтор шyдaни Амр вa нихояти кор вa мaоли холи y», «Зикри мулуки Сомония, рахимахунуллох вa бaëни бaъзe дaвлaт вa хукумати эшон дap билоди иолом», «Зикри camarn™ Иcмоил ибни Aхмaди Сомонй», «Зикри camarn™ Нacp ибни Aхмaди Иcмоили Сомонй», «Зикри мyxолифaти Мaнcyp ибни Ихоки Сомонй бо aмиpи caъид Нacp ибни Aхмaд вa бaëни бaъзe кaзоë, ки дap он овон руй нaмyдa» вa дигархо, ки фаъолияти aмиpони Сомониро фapо гиpифтaaнд [3, З1З].

Дap тaъpиxномaхо бa чуз нaкли во^аю ходжа чeхpaхои aмиpонy вaзиpон, фаъолият, cиëcaт вa xиcлaт^ои шaxcии эшон низ чойгохи шоиcтa доранд. Чунончи, муаллифи «Тaъpиxи гузида» баъд аз таъкиди чунин факт, ки «Сомон аз туями Бахроми Чубин буд..., дар бораи Нух Acaд, Aхмaд, Нacp, Иcмоили Сомонй ва мyноcибaти онхо ба хамдигар маълумоти муфиди тaъpиxй мeдихaд.

Дар capчaшмaхои тaъpиxй бaъзe caхaфоти зиндагиномаи амирону вазирони cомонй такрор ёбанд хам, мyappиxони нозукбин ва донишманд кушиш ба xapч додаанд, ки чихатхои кам paкaмëфтaи амирони Сомониро ба галки тacвиp бикашанд. Мacaлaн, Хондамир дар «Хабибу-c-cияp» xиcлaгхои шaxcй, кишваркушоии Иcмоили Сомонй ва худуди каламрави у бeштap ахамият мeдихaд. У обрую эътибори баланди амири Букоро ва адлу эхоон, раиятпарварй, caxовaтпeшaгй, дустпарварй, фурутанй ва фазлу камоли уро ягон-ягон зикр намуда, cипac мeнaвиcaд: «Ва амир №моил баъд аз фавти бародар aфcapи иcтиклол ба cap нихода, дар caнaи caмонинa ва миатайн 290/ 89З-894) бо лашкари зaфapacap мyтaвaччeхи Тypкиcтон гашт ва подшохи турконро бо xотyнaш acиp карда. Ва дар caнaи caбъa ва caмонинa ва миатайн (278/ 900) ... мухимми Aмpи Лaйcpо ба фадоал pacонид. Он гох маншури хукумати вилоёти Мовароуннахру Хypоcонy Сииcтонy Мозандарону Раю ^фахон аз Доруляилофа ба вай рашд. Ва амир №моил баъд аз acpи Aмpи Лаж муддати хафт cоли дигар дар FOяти икбол ба cap бурд.» [3, 391-З92].

Храмин фактхои таъри^й бо образ ва манзарахои бaдeй дар романи «Дeвоpи Хypоcон» муфа^алу мyaccиp тacвиp ёфтаанд.

Сарчашмахои арзишманди таъри^й, хамчун acapхои Ибни Бал^й «Фоpcномa», муаллифи номаълум «Мaчмaл-yт-тaвоpиx», Aбyнacpи Утбй «Таъри^и Яминй», Минхочиддини Чузчонй «Табакоти Hоcиpй», Рашидуддини Фазллулохи Хамадонй «Ч,омeъ-yт-тaвоpиx», Шарофиддин Фаз-луллох Хycaйни ^азвинй «Таъри^и муъчамй», Хамдуллохи Муставфй «Зафарнома» ва «Таъри^и гузида», Хофизи Aбpy «Мачмаъ -ут-тавори^» ва дигархо, ки таъри^ро аз давраи пайдоиши Одаму Хавво, вокeaхои то давра ва замони густариши иcломpо дар Эрон, Хурошн ва Мовароуннахр то ба карни понздахум дар бар гирифтаанд, маводи фаровони таъри^иро дар бораи точикон ва эронитаборон гунчоиш додаанд, ки омузиши онхо ба нaвиcaндaгони таъри^нигор даххо мавзуъхои ачибу Fapибpо пeшниход карда мeтaвонaнд. Acapхои мазкур ва дигар capчaшмaхои таърияй вижагихои адабй низ доранд. Онхо дар бораи шaxcиягхои таъри^й, илмй ва фарханги хикоятхои пурмухтавои axлокй ва панду хикматхои ибpaтбaxшpо дарбар гирифтаанд. Мacaлaн «Таъри^и Бу^оро»-и Hapшaxй бо як катор хикоятхо зeбy зинат ëфтaacт.

Хамин гуна хикоятхо pочeъ ба cиëcaтмaдоpони cyлолaхои подшохй дар даврахои гуногуни тaъpиxй дар хамаи capчaшмaхои таъри^й дида мeшaвaнд, ки муаллифони acapхои тaъpиxии давраи истиклолияти давлатии Точикистон аз онхо бахрахо aндyxтaaнд ва дар оянда хам иcтифодa xохaнд кард. Таваччухи муаррияони куруни вycтоpо бeштap аз хама фазилат ва cиëcaти амирони шмонй ба xyд кашидаанд, чунки онхо дар давлатдорй ва мулкпарварй намунаи дигар подшохон будаанд. Чунончй, адолатпарварии Иcмоили Сомонй дар бдоёр тaъpиxномaхои фавкузикр aкc aндоxтaacт.

Бaxycyc таъри^и xонaдони Сомониён, мyноcибaти онхо ба xилофaти араб ва catro талоши эшон дар рохи истиклолият кариб дар хамаи capчaшмaхои таъри^й инъикоc ёфтаанд ва capгyзaшти хар як аз он ша^ият^и таърияй мecaзaд, ки acapхои мукаммал бишаванд. Хама гап дар дониши жарф, чахонбинии рушан ва махорати баланди навжандагй мeбошaд. Зepо аз байни анбухи вокeaхои тaъpиxй ва аж^оет вокeй мухимтарин ва xapaктepноктapини онхоро баргузидан, ба cyжeт, банду баст ва cоxтоpи acapи алохида мувофик овардан ва аз мaвкeи замони мо корбаст намудан, дониш ва иcтeъдоди комилро такозо мeнaмояд. Тачрибаи инкишофи acapхои таъри^й нишон мeдихaнд, ки нaвиcaндaгони точик дар ин чода тавфик мeëбaнд.

Ин хама мишлхо нишон мeдихaнд, ки cyннaти тaъpиxнигоpй дар адабиёти гузаштаи точикй мaвкeи намоён доштaacт. Биcëp таъри^нигорон гузаштаи xaлки xyдpо дар ашш capчaшмaхои acотиpй, динй ва мазхабй навишта бошанд, иддаи дигape дар як давра, дар як замон бо подшохон ва амирон ба cap бурдаанд ва атеаран дар caфapхо ва кишваркушоии онхо ширкат варзидаанд. Дар оcоpи ин гуна тaъpиxнигоpон хакикати вокeй бeхтap ва бeштap инъикоc ёфтаанд.

Таъри^нигорони жштара дар тамоми даврахои хacтии чамъияти фeодaлй фаъолияти давлатдории амирони замони xyдpо дар оcоpи xyд ракам кардаанд. Омузиши онхо барои хар як навжандаи тaъpиxнигоp шарт ва зарур acт.

Бори дигар лозим медонем ёдовар шавем, ки омузиши осори таърихии гузашта доираи назари ахли адабро васеъ, дониши онхоро амик ва имкониятх,ои эчодашонро вусъат медихад. Бинобар ин, ру ба сарчашмахои муфиди таърихй овардани нависандагони муосири точик харгиз аз манфиат холй нахохад буд.

Хар як муаррих фарзанди замони худ аст ва у дар навиштахояш сиёсати хукумати вактро ба риоя мегирифт. Бинобар ин нависандаи замони мо наметавонад мазмуну мухтаво ва хадафи он сарчашмахои таърихиро бе хеч тагйирот, сахехтараш бидуни муносибати эчодкорона ба он таърихномахо, дар асархо ба таври бадей тасвир намояд. Худи таърихнависони куруни вусто низ баъзе вокеахо ва фаъолияти шахсиятх,ои таърихиро мувофики диди худ баррасй мекарданд. Таърихнигороне буданд, ки ба вокеахои гузашта ва амалиёти фарзандони бузурги халк нисбатан холисона муносибат доштанд, инчунин муаррихоне калам ба даст мегирифтанд, ки равандхои хаёти сиёсию ичтимоии каблй ва мехнату муборизаи шахсиятхои номдорро субъективона тасвир мекарданд. Ин гуна асархо муносибати муаллифро ба таърих ва шахсиятхои таърихй нишон медиханд.

АДАБИЁТ

1. Балъамй. Таърихи Табарй: дар 2 ч. / [бо мукаддима ва тавзехоти М.Умаров, Ф. Бобоев]. - Техрон: Замон, 1380. - Ч.1. - 817 с.

2. Балъамй. Таърихи Табарй. дар 2 ч. / [бо мукаддима ва тавзехоти М.Умаров, Ф. Бобоев]. - Техрон: Замон, 1380. -- Ч.2. -818-1632 с.

3. Мирхонд. Равзат-ус-сафо фи сирати-л-анбиё ва-л-мулуки ва-л-хулафо: Ч.1/ [бо пешгуфтор ва таълику хавошии Нурмухаммади Амиршохй]. - Душанбе: ЭР-граф, 2004.

ГОСУДАРСТВО САМАНИДОВ И ЕГО ОТРАЖЕНИЕ В ИСТОРИЧЕСКИХ

ИСТОЧНИКАХ

В статье отмечается, что рассказы о политических деятелях и царях встречаются во всех исторических сочинениях, относящихся к разным историческим эпохам. Авторы исторических произведений периода независимости широко используют, и будут использовать исторические летописи. Больше всего внимание средневековых историков привлекает эрудиция и политика саманидских эмиров, ибо в управлении государством они были образцами для других царей.

Одним из ценнейших историографических произведений раннего средневековья считается «История Табари» принадлежащая перу историка иранского происхождения Абу Джа'фара Мухаммада ибн Джарира и переведенная на таджикский язык Абу Али Мухаммадом Бал 'ами -визирем государства Саманидов - в 963-966 годах. Только в первом томе сборника «Саманиды в зеркале истории» приводятся образцы 21 произведения персидско-таджикских средневековых историков.

Автор статьи отмечает, что каждый историк является детищем своего времени и на его сочинениях определенный отпечаток оставляет политика правителей его эпохи. Поэтому современный писатель не может использовать материалы исторических источников без соответствующего творческого подхода.

Надо отметить что историки средневековья некоторые события излагали в двух вариантах, первое деятельность исторических личностей сообразно своему видению, некоторые относились к ним объективно и бесстрастно, второе субъективно и идеологически пристрастно.

Ключевые слова: государство Саманидов, Исмаил Самани, средневековые историки, историографические произведения

STATE OF SAMANIDS AND ITS REFLECTION IN HISTORICAL SOURCES

There is pointed in the article that the stories about political figures and tsars are also met in all historical writings, related to various historical epochs. The authors of historical works of independence period widely use and will use historical chronical. Erudition and politics of samanids emirs most of all attract the attention ofmedieval historians, as in government they were an example for other tsars.

One of the most valuable historiographic work of the early Middle Ages is considered «History of Tabari», belongs to the pen of historian of Iranian descent Abu Jafar Muhammad ibn Jarira and translated to Tajik by Abu Ali Muhammad Balami - the vizier of the State of Samanids in 963-966. In the first volume of collection «Samanids in the mirror of history» only there are cited 21 works of Persian and Tajik medieval historians,

The author pointed that every historian is a creation of his epoch and the politics of rulers of his epoch leaves a certain mark on his works. This is the reason why a modern writer cannot use the materials of historical sources without appropriate creative approach.

It must be noted that the historians of the Middle Ages stated some events in two variants, first - the activity of historicalfigures were stated in accordance with their vision, some of them regarded events evenly and dispassionately, second - subjectively and ideologically biasedly.

Key words: State of Samanids, Ismail Samani, medieval historian, historiographic work.

Сведения об авторе:

Шохназаров Шохмурод доктор PD — докторант кафедры современной таджикской литературы, Худжандского государственного университета имени Б. Гафурова

About the author:

Shohnazarov Shohmurod6 PD Doctor — doctoral student of the Department of modern Tajik literature of Khujand State Universite named after B.Gafurov

ФОРМИРОВАНИЕ ПОЛИТИКО-ДИПЛОМАТИЧЕСКИХ ОТНОШЕНИЙ ГОСУДАРСТВ ЦЕНТРАЛЬНОЙ АЗИИ С ФРАНЦИЕЙ ПОСЛЕ РАСПАДА СОВЕТСКОГО

СОЮЗА

Ашуров А. М., Султанова М. С

Институт изучения проблем стран Азии и Европы Национальной Академии наук

Таджикистана

Франция со странами Центральной Азии имеет дипломатические и международные связи, которые развивались в течение многих веков. С древнейших веков народы стран Центральной Азии поддерживают тесные братские взаимоотношения с Францией и другими европейскими странами.

Еще во времена существования Советского Союза между центральноазиатскими странами и Францией имели развитие разносторонние взаимоотношения. Центральноазиатский регион территориально был расположен на стыке двух континентов, служил историческим мостом между странами Европы и Азии. Также связующим звеном между Европой и Азией был Великий шёлковый путь, его маршруты были проложены в европейские страны через Индию, Китай и территории Центральной Азии. Страны Европы, в том числе, и Франция, стали развивать политику экономической зависимости указанных стран, кроме того, политические и экономические интересы стран стали выдвигаться за пределы Европы и направляться в центральноазиатский регион.

В целом, процесс становления дипломатических и других отношений между государствами Центральной Азии и Францией включает две фазы:

- охватывает период 90-х годов ХХ века, происходит формирование концепции взаимных связей Франции и центральноазиатских стран, определяются основные направления взаимного сотрудничества;

- период с 90-х годов ХХ века по настоящее время, устанавливаются задачи и деятельность стратегического партнёрства между Францией и центральноазиатскими странами, Евросоюз начинает активную деятельность в центральноазиатском регионе [5, с.123-124].

Можно констатировать, что 1991 г. стал отправной точкой процесса налаживания дипломатических и экономических отношений государств Центральной Азии с Францией. В период начала 1992 г. были заложены политические и дипломатические основы партнёрских отношений Франции и стран Центральной Азии, когда Страны Евросоюза, в том числе, и Франция, в своём заявлении приняли статусы новых независимых стран, образовавшихся после распада Советского Союза. [6, с.81-84].

Начало 1990-х годов было ознаменовано вступлением в силу Маастрихтского договора, после заключения которого государства - члены Европейского Союза, включая Францию, стали приобретать политическую значимость на мировом уровне [91. В силу данного договора партнёрские отношения стран Евросоюза и стран Центральной Азии перешли на более значимый уровень взаимоотношений. Партнёрские взаимоотношения Европейский Союз мог устанавливать, согласно официальным документам, с другими странами, заключив с ними Соглашение о партнёрстве и сотрудничестве. В течение 1994-1996 гг. Евросоюз подписал указанные Соглашения о партнёрстве и сотрудничестве государствами Центральной Азии. Указанное Соглашение с Республикой Туркменистан было подписано в 1998 г. Республика Таджикистан ратифицировала Соглашение о партнёрстве и сотрудничестве с ЕС в 2004 г. [3, 69-78]. Указанное Соглашение

i Надоели баннеры? Вы всегда можете отключить рекламу.