CC BY
5Philological Studies, 21, 2, (2023)
Изворни научни чланак
УДК 821.162.1-94.09 DOI: https://www.doi.org/10.55302/PS23212208s
ДНЕВНИК ВИТОЛДА ГОМБРОВИЧА. ИЗГНАНСТВО КАО
MODUS VIVENDI
Милица Р. СофинкиЙ
Демонстраторка у настави Филозофски факултет у Новом Саду Нови Сад, Србщ'а
Клучне речи: Витолд Гомбрович, Дневник, аутобиографща, аутофикцща, егзил, другост
Апстракт: У раду се на примеру Дневника Витолда Гомбровича, под утица]ем савремених теорща и истраживааа, испиту]е аутобиографско писа&е, односно колико оно нагиае расправи о аутофикцщи, а колико тежи да заоби^е фикционално. Гомбровичев Дневник обухвата период 1953-1966, и подразумева снажно присуство сплета ауторефлексще и аутопоетике, док ]еднако, реферишуЬи о прошлости и стварним дога^има, аутор испитэде границе дневника као каижевног жанра и оствару]е контакт са фикцщом. Колико припада традицщи аутобиографског дискурса определ>у]уЬи се за дневнички израз, толико се тематски приклучу]е такозважу каижевности егзила, с обзиром на то да аегов Дневник обухвата специфичан период живота и има ]асну интенцщу да артикулише искуство странствовала као базично егзистенцщално стаае. Цил рада огледа се у намери да се сагледа]у и представе основни аспекти другости у Гомбровичевом капиталном делу, уважава)уЬи определеае аутора да ово искуство саопшти у формално нелитерарном тексту. За ту сврху отвара се неколико питааа: да ли ]е наратор аутобиографске прозе идентичан аутору, колико у самом тексту, спрам присуства естетске компоненте, има литерарности (узето у значеау руских формалиста) и како ]е превази^ена наизглед непомирлива бинарна опозицща домайег и страног.
WITOLD GOMBROWICZ'S DIARY. EXILE AS MODUS VIVENDI
Milica R. SofinkiC
Demonstrator in class Faculty of Philosophy in Novi Sad Novi Sad, Serbia
Keywords: Witold Gombrowicz, Diary, autobiography, autofiction, exile, otherness
Summary: This paper examines autobiographical writing in the context of modern theories and research, using Witold Gombrowicz's Diary as an example. Specifically, it analyzes the degree to which the Diary leans towards autofiction, or the fusion of autobiography and fiction, and the extent to which it remains rooted in reality. Gombrowicz's Diary covers the period between 1953 and 1966, and is characterized by a mixture of self-reflection and autopoetics. Although the author draws from his own experiences and real events, he also explores the limits of the diary as a literary genre by fictionalizing it. While Gombrowicz's use of the diary form places him within the tradition of autobiographical discourse, his thematic focus on the experience of exile aligns him with the literature of exile. Through his Diary, Gombrowicz seeks to articulate the fundamental existential state of being in exile during a specific period of his life. The aim of this paper is to examine the concept of otherness in Gombrowicz's magnum opus, respecting the author's determination to communicate his experience in a formally non-literary text. In doing so, several questions are raised: Is the narrator of the autobiographical prose identical to the author? To what extent does literariness feature in the text, as compared to the presence of an aesthetic component in the sense of Russian Formalism? How is the
supposed binary opposition of domestic and foreign reconciled?
*
Дневник Витолда Гомбровича (Witold Gombrowicz, 1904-1969) представка круну неговог стваралаштва и стамени аргумент критике када ]е реч о ставу да ]е он на]вейи поиски писац ХХ века. Премда овакви аксиолошки судови и насто]ана да по]едини аутор или ауторка буду проглашени за „канон" захтева]у одре^ену дозу опреза, намеЬе се утисак да Гомбровичев Дневник заиста представка куриозитет у неговом опусу и искорак из доминантних поетичких определена, те се оправданим чини перманентно интересоване истраживача и афирмативна рецепцща овог дела. Нашо] читалачщ ]авности постао ]е доступан 1985. у преводу Петра Ву]ичиЬа, када ]е на]пре Просвета из Београда штампала Дневник у три тома, Дневник I (1953-1956), Дневник II (1957-1961) и Дневник III (1961-1966), док ]е 2012. године об]авлено ново издане у Службеном гласнику, у истом преводу, у ]едш] обимжу
каизи.1 Овоме треба додати и неколико „последних страница Гомбровичевог Дневника" ко]е ]е код нас превео Зоран Ъерий, а о чему каже: „До 2004. године [те странице] нису биле уклучиване у издааа Дневника [...]. Последае странице Гомбровичевог Дневника, баш као и прве, први пут су штампане у парисщ Култури, под називом 'Фрагмента из дневника' (1969). Преведене су према [...] краковском издаау Дневника, где су, према хронолошком редоследу придодате уз трейи том" (Вепс, 2005: 21).
Може се претпоставити да разлог наглашеном интересоваау читалаца и истраживача за ова] део Гомбровичевог опуса лежи баш у чиаеници да Дневник одступа од ауторове скоро саморазумливе надреалистичке поетике, где пародща и гротеска представла]у иманентна сво_|ства аеговог израза.2 У по]единим делима би он сво]у поетику сам деконструисао, уво^еаем готово романтичарске иронще и имплицитне аутопоетичке свести, али она би увек суштински оскала на трагу карневалског доживла]а стварности.3 Отуда Гомбровичево определиваае за дневничке записе изгледа као субверзивни поступак. йегов дотадашаи прозни израз огледао се у помирливо] противречности филозофског и инфантилног, озбилног и поспрдног, док се сав црпао у акумулацщи густе (ауто)иронще, каткад до бизарности. Стога овакав жанровски заокрет, какав у односу на аегову прозу представла Дневник, завре^е нарочиту пажау.
Рачуна]уйи на обимност гра^е и непрегледне могуйности интерпретацще и проблемског сагледавааа овог Гомбровичевог дела, рад не претендуе ни на какав свеобухватни преглед. Напротив, централно интересоваае задржава се на неколико клучних питааа спрам щих се у Гомбровичевом Дневнику могу сагледати поменуте знача_|но другачще поетичке тенденцще. Определиваае за форму дневника код Гомбровича доноси преплитаае аутопоетичких и ауторефлексивних погледа, што ]е заправо одраз аутобиографског дискурса премда, жанровски, читаоци пред собом нема]у заиста аутобиографщу. На овом плану се проговара из ]едне специфичне позицще ща доводи у питаае поистовейиваае наратора
1 Вала напоменути да ]е увелико постегала активна пракса прево1)еаа Гомбровича на српски ]език. Зоран ЪериЬ говори о ао] на неколико места, али на^ажетще у тексту „Последае странице Гомбровичевог Дневника" у новосадском каижевном часопису Пола (Вепс, 2005: 19-21) и у есе]у у ЛетописуМатице српске, под насловом „Како смо преводили Витолда Гомбровича" (ЪериЬ, 2014: 502-515).
2 То ]е, рецимо, случа] у романима Фердидурке, Порнографща, Космос и др.
3 У текстовима о Гомбровичу на]фреквентнща ]е интерпретацща аеговог иронщског односа према традиции, али и теза о подражаваау претходника попут Раблеа, чак и наво^еаа да ]е сам себе видео као „Раблеовог унука".
аутобиографски интонираног текста са самим аутором, будуйи да Гомбровичев Дневник отвара могуйност разматрана присуства фикцще и литерарности у овом тексту щи се може узети као априори нелитераран.
Другим речима, проблем аутобиографског ще се граничи са аутофиктивним у контакту ]е с границама самог дневничког жанра, щи с аспекта генологще полази од извесних одлика, али оне у конкретном и особеном третману самог писца могу бити прекорачене. Начин на щи Гомбрович спроводи ово сво]еврсно померане наглашених ограничена оставла утисак о ]асном оту^ену од сфере познатог, што се премешта и на раван основне теме неговог Дневника. Аутор узима искуство егзила као егзистенцщално стане, сучелава]уйи бинарни пар „домайег" и „страног" у функцщи обликована реторике самопредставлана (shaping the Self). Искуство странствована факат ]е из Гомбровичевог живота, те позива читаоце и истраживаче да сагледа]у то искуство с оне стране позитивистички ригидног биографског приступа. На та] начин се не исцрплу]е присуство другости феноменолошки посматрано у Гомбровичевом тексту, нити се одговара на задати аутобиографски/аутофиктивни оквир.
У предговору српског издана Дневника Витолда Гомбровича, преводилац Петар Ву]ичий каже да постсуи посебно интересоване читалаца усмерено ка „афабуларно] книжевности, книжевности факта, аутентичног записа" (Ву]ичиЙ, 1985: 7). Ако се акценат стави на по]мове факта, аутентичности и записа, дале писане о текстовима щи су на граници измену „лепе книжевности" и фактографског дискурса иницира потребу да се они на]пре жанровски расветле, бар у оно] мери у що] подлежу прецизнщим генолошким одре^енима. Ме^утим, дефиницща дневника као некакве „прелазне" книжевне врсте не може у потпуности одговорити на суочаване с конкретним дневничким записима одре^еног аутора. Наиме, у Речнику ктижевних термина сщи да дневник представла „хронолошки опис дога^а у щима ]е аутор учествовао у одре^еном периоду живота", док „форма дневника (датиране и ознака места) обавезу]е аутора на тачност и веродосщност" (Zivkovic i dr., 1986: 129-130). Свакако, било какво бавлене дневником као жанром не би се задржало на речничщ одредници ща ]е по природи сажета и ]еднообразна, али како тема рада нще жанровска природа Гомбровичевог текста, ова дефиницща применена на пишчев Дневник у]едно ]е и сигнал да долази до одступана од нене ригидности. Аутор с формом дневника експериментише бар на неколико нивоа - на снази ]е естетска обрада искустава и онога што би се могло подвести под документарност или
сейана, присутан ]е ]езички отклон од уобича]ене реторике дневничких текстова теменном иронщом, уз уво^ене наративног тока у одре^еш] мери, како би се текст учинио и те како литерарним, и како би отворио поле игре гласова наратора и аутора Дневника.
Каткад се експерименти задржава]у и на површинском сло]у организацще текста или недвосмислених интервенцща у односу на техничке захтеве дневника, какво ]е, примера ради, дефинисане времена. Кроз читав текст аутор се доминантно служи данима у недели као клучним временским одредницама. На свега неколико места у ових безмало хиладу страница дневничких бележака уписан ]е тачан датум, док су ]едино прецизно и доследно означене године, односно кра] ]едне и у]едно почетак следейе. Тако се може рейи да хронологща начелно постсуи у Дневнику, али да она нще у функцщи „тачности и веродосщности". Низане дана од понеделка до неделе свакако нще случа]ан поступак. Уз пуну аутопоетичку и жанровску свест, Гомбрович овде, бар како се чини, релативизу]е не само хронолошки постулат дневничког жанра него и време по себи, ще на страницама неговог Дневника не представла пуку фактографщу вей бива реинтерпретирано. Понеделак, или неки други дан, може бити било щи понеделак или било щи други дан, у крадем случа]у. Фокус ]е са формалног аспекта премештен на оно литерарно у тексту, извесну наративност, на моменте чак и приповедачки тон, док се намера да текст буде „тачан и веродосщан" одржава онолико колико ]е потребно да он ипак остане сведочанство ]едног времена и дела пишчевог живота. Могло би се рейи да Гомбрович, како ]е и иначе видливо у негово] прози, ни у Дневнику нще у потпуности одустао од поступка иронизацще, с тим да ]е овде наглашено аутоироничан. Свестан да се определио за особен жанр, и има]уйи у виду оно што он подразумева, Гомбрович у]едно испиту]е и шири негове границе, да]уйи му, поред тога што ]е сведочанство првога реда, и обрисе поетског израза.4
О ауторсщ самосвести и начину на щи се она угра^е у текст говори и сам почетак Дневника. Гомбрович се поставла и као суб]ект и као об]ект властитог текста, удружу]уйи фиктивно и документарно:
4 Слично се опет затиче у речима Петра Ву]ичиЬа: „У Дневнику нще било оних ограничена ко]а су га спутавала у приповеткама, романима и драмама. У Дневнику ]е могао стално да се бави собом, да се оспорава, да себе об]ашаава, да ствара стално нове варианте Гомбровича. Jер само преко себе он ]е био кадар да допре до стварности. И зато ]е аегов глас у Дневнику тако очишЬен, тако снажан и за читаоца тако заразан, ту нас он плени сво]ом бритком интелигенцщом, снагом сво]е поезще, ту ]е он забаван, раскалашан, неодоливо привлачан, ту нам он стално открива нове и нове области девичански нетакнуте стварности." (Ву]ичиЬ, 1985: 11)
„Понеделак
Ja.
Уторак
Ja.
Среда
Ja.
Четвртак
Ja.
Петак
Jузефa Радзимиаска великодушно ми je послала десетак
6pojeBa [...]." (Гомбрович, 1985: 33)5
Ако се по^е од претпоставке да дневник бележи хронолошки след неких дога^а из живота аутора, прецизно одре^ених, тачних и веродосщних, онда веЬ првих неколико редака Гомбровичевог Дневника показу]е да Ье оно хроничарско у аему бити ставлено у службу ауторове личне поетике и визще жанра. Како су веЬ дани у недели одабрани као временски орщентир, и како прва „права" дневничка забелешка почиае од петка, ]асно ]е да се, хорацщевски речено, Гомбрович не определу]е за дневнику ближи начин „приповедааа" - ab ovo (Ledae), него за аегову супротност - in medias res. Исто тако, ако ]е тематски посматрано за дневник често, не и нужно, важан некакав дога^ око ког Ье се плести ауторова интроспекцща, овде ]е та] дога^ оно Jа, само по себи, ще ]е за Гомбровича заправо ]едина тема, или бар она тема од ще све друге полазе. Тако ]е присуство аутобиографског прецизнще назвати аутофиктивним, ]ер ]е посредством аутоиронще (raja се односи и на сам чин писааа дневника и на самоприказиваае) преведено на територщу ]едне универзалне приче о идентитету, као особеног питала у нетипичним условима, када се по]единац на^е на страном месту, у егзилу, где се некада чврсти ослонци домаЬег и властитог показу]у као релативни. Не чуди како ову позицщу Гомбрович онеобичава, чинеЬи ]е кра^е аутентичном када ]е заузима као писац измештен из отацбине.
Опет, на неком сложением, апстрактнщем нивоу, Гомбрович приступа традицщи литераризовааа форми ще представла]у прелазне каижевне жанрове. Код руске формалне школе, конкретно код Романа Jaкобсонa (Роман Осипович Якобсон), могуЬе ]е у по]му литерарности пронаЬи одговор на потенцщално присуство каижевног у номинално
5 Цитирано место Алекс Курчаба (Alex Kurczaba) препозна]е као интертекстуално, готово као дословни цитат Монтеаа (видети: Kurczaba, 1980: 29). О аеговом тексту о Гомбровичу каснще Ье бити више речи.
некнижевним текстовима. Найме, JaKo6coH je сво]евремено (додуше на примеру поезще Хлебникова), поставио питане литерарности као оних одлика текста ще га одиста чине литерарним, без подразумевана. Стога се она може схватити као поступак, и то она] щи значи да ]е ]език упуйен на самог себе, на властиту естетску функцщу (Seiden et al. ., 2005: 30-39).6 Управо на овом трагу указу]е се прилика да се у средишту Гомбровичевог дневничког дискурса уочи особена наративна раван ща дубоко проблематизу]е искуство книжевности. Жаришне тачке овог проблема у Дневнику су концентрисане око наратизацще документарног, исповедног тона, тачнще око служена говором сво_|ственим книжевности егзила. Утолико више третман дневника као жанра прелази у сферу книжевног, оног текста щи у сво^ бити и свом поступку садржи литерарност, ]ер Гомбрович ничим другим до ]езиком естетизу]е стварност и сопствену егзистенцщу, Дневником затечену у стану перманентног савладавана другости.
Дневник ]е структурисан кроз клучни однос домайег и страног, док Гомбрович ]еднако сучелава по]единачно и опште говором о индивидуалном и колективном, по]единцу и друштву, писцу и националку книжевности що] припада, итд. На ова] начин се наратор Дневника „бави собом", себе „оспорава" и „об]ашнава". Ме^утим, специфично ]е то да посматрани парови нису дати само као супротности, ]ер нужно не мора]у бити, него као феномени щи у себи увек носе трагове оног другог чиниоца датог пара. Гомбрович испшэде те односе, али и знача] щи наведени по]мови има]у у животу по]единца. Као кра_|ни цил оваквог уметничког про]екта, посредованог ]едним наизглед документарним текстом, указу]е се жела да Гомбрович себе, али, пошто ]е побуненик, и све Полаке, спаси зависности од било ког ауторитета, а за нега ]е то, конкретно, сама Полска. Говор о себи облике се као говор о иманентно] другости. Премда, може се рейи, афабуларан, Дневник Витолда Гомбровича нще и анаративан - унутар специфичног дискурса аутобиографске форме пуко сведочене о искуству егзила и живота ван сфере домайег, заправо ]е учинено наративним.
Чини се као да посредством обавезу]уйих сво]става дневничког жанра Гомбрович сво]е читаоце увлачи у неку врсту варке о непосредном контакту са самим писцем, щи сада разоткрива сферу интимног, док он, ме^утим, проблематизу]е реторику ща ]е пратила негов живот као писца-емигранта, те оно лично, интимно, суштински дневничко и аутобиографско, подрезе нарацщи егзилантског искуства
6 Сви преводи (или парафразе) извода и цитата из литературе припада]у ауторки рада осим у случа]евима где ]е у списку литературе наведен вей доступан превод.
per se, како би у завршници анализи подвргао идентитет. У ]едном тренутку, након бро_|них амбивалентних погледа и на отацбину и на страну землу, указайе на готово неодрживу позицщу из ще говори, тврдейи да ]е потреба писца, нарочито писца у егзилу, да поново добще отацбину:
„Али поновно добщаае отацбине не може уследити без борбе, и борба тражи снагу, а скупна снага може настати само путем одрицааа од властитог ]а. Да би ]е створио, писац мора да наметне себи и сународницима слепу веру и много других слепойа, а луксуз несебичног и слободног мишлеаа поста]е на]чешйи од грехова. Те тако, не уме да буде писац без отацбине - али да би поново добио отацбину мора престати да буде писац, озбилан писац." (Гомбрович, 1985а: 94)
Како ]е познато из биографще Витолда Гомбровича, аегово изгнанство почело ]е случало. Напустио ]е Поиску ради ]едног путовааа, тако да се нашао у Аргентини када ]е почео Други светски рат и нацистичка окупацща. №егов однос према властищ земли бийе дубоко обележен овим непланираним изгнанством, ще ]е остало на снази до кра]а пишчевог живота, чак и када га ]е Полска, кроз читалачку публику и рецепцщу дела, донекле рехабилитовала и поново признала. Но, више од биографских епизода, у ово] прилици се важним чини питаае одраза егзистенцщалне ситуацще на ону литерарну, тачнще како се конкретно егзил, као велика тема каижевности, текстуализу]е у Гомбровичевом Дневнику. О томе веродоспуно говоре она места на щима писац поставла питааа идентитетске природе, на]чешйе и на^нтензивнще кроз призму националног.
Едвард Саид, ]едан од водейих ауторитета у области постколонщалне критике, бавейи се темом егзила уопште, а особито у каижевности, говори нешто што ]е наизглед саморазумливо, али ]е у]едно и важно за поставлаае основних интерпретативних оквира. У есе]у „Размишлааа о изгнанству" он каже да иако „каижевност и исторща садрже ]уначке, романтичне, славне, па чак и трщумфалне епизоде из живота изгнаника, оне нису ништа више од покуша]а да се савлада спутаност осейа]ем оту^еаа" (Said, 2008: 28), што сто_|и као преовла^уйи утисак над страницама Гомбровичевог Дневника, щи ]е битно окренут, како ]е вей речено, питааима индивидуалног и колективног идентитета, под пуним напоном намере да писааем
савлада апорще изгнанства. Тек искораченем из „твр^аве властитог"7 код Гомбровича се отвара могуйност шире перцепцще стварности и сагледавана порекла и у односу на неке старе представе и заблуде, а и у релацщи са страним светом ком оно, на]чешйе, стсуи као супротност.
Jедан од нарочитих квалитета Дневника огледа се у успешном одолевану аутовиктимизацщи щу Гомбрович на]чешйе превазилази хумором и иронщом, бавейи се сво]ом, али и колективном судбином, аналитички, ]езиком щи продире у психологщу полског духа, да]уйи слику неговог пресека у дщахронщи. Тада се чини да ]е Гомбровичев наратор заузео позицщу сво]еврсног самоволног револтираног изгнаника и побуненика, како би остварио право да се не идентифику]е са феноменима за]еднице щу оштро критички проматра. Опет, то не значи да има било какав повлашйени положа] у односу на ту за]едницу, нити да ]е изолован од нужности саживота. За неко темелнще бавлене проблемом страности код Гомбровича и односа према Другом валало би консултовати феноменологщу, док йе на овом месту бити сугестивна ]една таква претпоставка. Драган Проле, разматра]уйи страност из филозофског угла, а служейи се Сизифом као симболом у сво^ пуно] значенсщ аури, опажа да нега „сложени и мукотрпни задатак котрлана властитог камена спречава да промишла сво]у ситуацщу као општу лудску ситуацщу", док, насупрот томе „прва претпоставка побуненика се састсуи у свести о неподношливо] ситуацщи у що] се налазимо за]едно са другима" (Prole, 2010: 249). Тако Гомбровичево] оптици не измиче сагледаване себе кроз друге и других кроз себе, у ]едном осетливом исторщском моменту и особено] егзистенцщално], па и литерарно], ситуацщи.
Индикативна су места на щима се Гомбрович окрейе Полсщ као жаришно] и детерминишуйо] тачки властитог идентитета, щу сада, са извесне временске, а и географске удалености, покушава да сагледа као образац щи се понавла и щи сигурно не може бити тачан тако да ниме буде тра]но условлен као по]единац. Зато каже да „ништа сопствено човеку не може да импону]е", и да „ако нам импону]е наша величина или наша прошлост, то ]е доказ да нам оне нису доволно ушле у крв" (Гомбрович, 1985а: 41). Мало пре тога нагласийе да покушава да говори као „слободан човек", што йе се кроз читав текст показивати као императив, можда и надежи щи по]единац себи може да зада, док се истовремено нижу преиспитивана и указивана на оне контексте щи човека управо чине неслободним. Саид уочава да ]е национализам у тесно] вези с изгнанством, баш зато што први подразумева и учи нас
7 Згодна Левинасова синтагма.
осейаау припадала за]едници, док нас потоки опомиае на стаае изопштености и неприпадааа то] исто] за]едници. Саида интересу]е да ли ]е могуйе о овим феноменима мислити независно, савладавши моменат када се они указу]у као „два супротставлена варщетета паражуе" (Said, 2008: 30). И Дневник сведочи у полском духу наглашену парано]у, а она се на]чешйе огледа кроз патетично славлеае националних врлина, у сликама ко]е аутор доводи до кра^е гротеске, стааа занемаривааа мана и лоших страна неке по]аве у корист стварааа илузще нарочите вредности. Како ]е истакнуто, Гомбрович не симулира како ]е у потпуности савладао желу за припадааем. То би, можда, било и банално, или, бар, неуверливо. Он ту желу просто деконструише текстом:
„Jа сам self made man каижевности! Многи се жале како су имали тешке почетке. Али ]а сам дебитовао три пута (]едном пре рата, у земли, други пут у Аргентини, трейи пут на полском у емиграцщи) и нщедан од тих почетака нще ме поштедео понижена. Захвалан сам На]вишем што ме ]е извукао из Полске кад ]е мо]а каижевна ситуацща почела да се поправла и што ме ]е пребацио на америчко копно, у страни ]език, у самойу, у свежину анонимности, у землу где има више крава него уметности. Лед равнодушности тако добро конзервира понос! Хвала Ти, тако^е, На]виши, на Дневнику. Jедан од на]драматичнщих тренутака мо]е исторще био ]е она] од пре десет година кад су се родили први одломци Дневника. Ох, дрхтао сам тада! Одбацио сам гротескни ]език сво]их дотадашаих дела, као што се скида оклоп - тако сам се беспомойан осейао у дневнику, такав страх ме ]е обузимао, да йу у то] просто] речи испасти бледо! Зар то нще био мо] четврти почетак, на]опасни]и? Али потом! Каква сигурност кад се показало да од неволе могу да коментаришем себе - то ми ]е требало, да постанем сво] властити критичар, глосатор, судща, режисер, да одузимам оним мозговима снагу су^еаа... тада се испунила мо]а независност." (Гомбрович, 1985б: 238-239)
Оваква аутореференци]ална свест вишесло]на ]е, ]ер аутор говори о себи и као Полаку и као писцу. На плану идентитета, то су свакако две тачке ко]е га на]више окупира]у, и ко]их успева да се ослободи путем ]езика - користейи се овде метафором оклопа ко]и ]е збацио, и путем самог свог дела - Дневника, ко]и за Гомбровича представла оствареае мисаоне аутономности. Тако, као писац, он
полаже право на ]едино преимуйство ще му припада, а то ]е да увек и кроз све теме ]едино пише о себи.8 Он ]е стога иронично егзалтиран док се обрайа „На]вишем", а заправо донекле самодоволан, остваривши право да у каижевности, феноменолошким речником, увек буде „апсолутни почетник".
Стога осще да се размотри како ]е Гомбрович себе инкорпорирао у сам наратив и на щи начин ]е релативизовао границу аутофикцще и аутобиографще. У тексту „Аутобиографща: теорщски изазови" Андреа Златар Виолий каже да аутобиографщу представла]у „сви текстови писани у првоме лицу, у щима аутор говори сам о себи" (Zlatar Violic, 2009: 36-37), што дозволава уплив аутобиографског дискурса у многе каижевне жанрове. Несумаиво овоме подлеже дневник, щи ]е по правилу „неприповедан" и „нелитераран", али и те како подесан за показиваае на_щалих домаша]а аутореференцщалног и аутобиографског у тексту. Поменута ауторка ]еднако уочава спрегу расправа о жанровским одликама аутобиографског дискурса и теорща идентитета, што се може препознати и у Гомбровичево] самозагледаности и самопропитиваау: „Идентитет нще фиксна, чврста точка из ще полазимо и що] се врайамо, идентитет ]е континуирани процес, процес стварааа и разарааа, напуштааа старога и успоставлааа новога" (Zlatar Violic, 2009: 39). Генеза односа према идентитету видлива ]е у Гомбровичевим дневничким забелешкама на начин континуираног преиспитивааа свих усталених образаца мишлеаа о ономе што ]е питаае било какве припадности - националне, религщске, културолошке. На та] начин читаоци могу сведочити ироничном третману стереотипа и усталених слика, нарочито када ]е реч о колективном начелу и идентитету, док су ]еднако уочливи и поступци иронизацще самоприказивааа, што код Гомбровича сщи на граници са аутофикцщом.
Гомбрович, аутор ове (ванжанровски схвайене) аутобиографще, у]едно ]е и ]унак сво]е аутофикцще. Премда аутобиографски садржа] обухвата на]вейи део текста, у аему се одвща и ]една литераризована суб]ективност ща оставла простора да Гомбровичев глас унутар Дневника схватимо шире од рефлекса иницщалне намере да се остави непосредно сведочанство о одре^еном периоду живота. Глас аутора овде ]е усложаен тако да се може пратити и као одво]ен од личности Гомбровича какву посредно знамо преко писане речи, чиме ]е дестабилизован ауторов идентитет унутар текста и
8 И у последаем делу Дневника варираЪе ову иде]у: „Не, не пишем о Берлину, пишем о себи - овога пута у Берлину - немам права да пишем ни о чем другом. Не уништава] сво]у тему!" (Гомбрович, 1985в: 160).
тиме знача]но оснажен потенцщал интерпретативних могуйности. Ово ]е важно ]ер се чини да ]е то начин да се савлада опасност пада у замку ща увек прети овакш] книжевш] врсти - да се она покуша исцрпити на начин биографског, сасвим ограничено и анахроно. Бавейи се Дневником Витолда Гомбровича, Хосе Амикола (О'е Атко1а) опажа да дневник писца на]чешйе нагине сплету аутобиографще и есе]а, указу]уйи, тако^е, на ]едно ]акобсоновско присуство литерарног потенциала. Наратор заузима одре^ену натпозицщу, са ще у виду ]единственог збира рефлексе о прошлости „као неко ко гледа укупан сво] живот, или негов добар део, са ]едне висине (висине година проведених у Аргентини) и правда се или самооправдава" (Атко1а, 2012: 138). Чини се да управо због доминацще тог принципа многа питана не добща]у сво] одговор у природном хронолошком низу, али Гомбровича то и не интересу]е, ]ер он оствару]е особен третман дневничког жанра чинейи готово све негове пропорцще амбивалентним. Дакле, више него било шта друго, дневник ]е за Гомбровича простор ауторефлексще или, како каже Амикола, „самооправдавана". Поменути аутор тако^е претпоставла да дневник ]едног писца на]чешйе важи само као „потврда слике о аутору щи се као индивидуа таквим представлао у свом мане-више ]авном животу", док некада, баш као код Гомбровича, долази до „контрадикторности" (Атко1а, 2012: 143). Дале аутор заклучу]е да се Гомбрович жанром дневника служио као могуйношйу да посредством фикцще манипулише датостима из стварног живота, оста]уйи у духу властите поетике претеривана и хиперболе и када су чиненице у питану (Исто, 144).
Служене аутобиографским како би се премостио став да оно подразумева исклучиване фикцще, опажено ]е као Гомбровичев нарочит парадокс. Алекс Курчаба посебно анализира „есе]ичност", „литерарност" и нарочиту „пародщску" страну Гомбровичевог Дневника. На почетку ]едног свог текста он посебно истиче да Гомбрович с разлогом недвосмислено апострофира баш Монтена и Раблеа како би се приклучио традицщи есе]а и пародще, а ще ]е, на неки начин, об]единио управо у свом Дневнику (КшгааЬа, 1980: 25-26). Наведено као да обавештава читаоце да Гомбровичев Дневник на]мане треба читати као - дневник. Он ]е, стога, више текстуализована иронщска сампоспозна]а. Курчаба сматра да ]е код писца романа Гаргантуа и Пантагруел Гомбрович пронашао модел фундаменталне пародще, док ]е код Монтена затекао прототип примера „небиографске, есе]истичке аутобиографще", премда то звучи као парадокс. На кра]у, аутор заклучу]е нешто што ]е од суштинске важности за разумеване аутофиктивног начела код Гомбровича, премда га он не имену]е тако,
него га об]ашнава дескриптивно као Гомбровичево „вероване у конвергенцщу живота и книжевности, или рш прецизнще, конвергенцщу личног живота писца и неговог дела", опажа]уйи да ]е он управо покушавао „да ]едно претвори у друго, да трансформише сво]е духовне и искуствене авантуре, борбе и опсесще у матерщу уметничког рада" (Исто, 29). Као врхунац овог хтена ]авла се уво^ене сопствене суб]ективности, оног Ja ще Гомбрович увек изнова истиче, на место наратора и ]унака сопственог дела.9
На концу, савремена аутофикцща дефинише се као „експлицитно хибридни облик 'животописа' щи спа]а аутобиографске чиненице са фикцщом", те се она „идентифику]е са фикцщом у веЬо] или мано] мери, док главни ]унак или наратор носе име аутора" или они, ]еднако вероватно, одступа]у од овог правила што ]е често случа] у фикционалним аутобиографщама и мемоарима (Gibbons, 2017: 120122). Тако^е, треба имати на уму и оно што Пол де Ман (Paul de Man) види као аутобиографско, а то нще исклучиво одре^ен жанр. Аутобиографща се, према речима Де Мана, одвща на плану читана и разумевана текста као иманентна фигура (De Man, 1984: 70), док на трагу неговог учена Данщел Цаст (Daniel Just) опажа управо код Витолда Гомбровича да „не заузима]у сви аутобиографски текстови аутобиографски пакт са читаоцем, утемелен на разумевану тога да аутобиографско писане треба да буде уско везано уз аутора као стварну особу и уз стварне дога^е ще ]е та особа искусила" (Just, 2018: 610). Стога се може заклучити да наратор аутобиографще код Гомбровича представла конструкт, ]еднак предмет фикцще, аутентичан глас щи проговара из средишта искуства егзила и страног, одво]ен од фактографског сведочена самог аутора Дневника. Формира се, дакле, посебна наративна раван ща испоставла аутофиктивни дискурс у овом Гомбровичевом делу, огледаном кроз темелан однос другости ща влада и измену наратора и аутора самог.
Извори/Sources:
Гомбрович, Витолд. (1985а). ДневникI (1953-1956). Београд: Просвета. Гомбрович, Витолд. (1985б). ДневникII(1957-1961). Београд: Просвета. Гомбрович, Витолд. (1985в). Дневник III (1961-1966). Београд: Просвета.
9 Ово не изнена^е. И у aeroBoj прози неки ]унаци носили су аегово име, макар у je3H4Koj игри.
Литература/References:
Amicola, José. (2012). "El diario trans-atlantico de Witold Gombrowicz". Zama /4, 137-146.
De Man, Paul. (1984). "Autobiography As De-Facement". The Rhetoric of Romanticism. New York: Columbia University Press.
Beric, Zoran. (2005). „Poslednje stranice Gombrovicevog Dnevnika". Polja: mesecnik za umetnost i kulturu. God. 50, br. 431, jan-feb, 19-21.
Ъерий, Зоран. (2014). „Како смо преводили Витолда Гомбровича". ЛетописМатице српске. Год. 190, ка. 494, св. 4, окт. 2014, 502515.
Gibbons, Alison. (2017). "Contemporary Autofiction and Metamodern Affect". Metamodernism - Historicity, Affect, and Depth After Postmodernism. London, New York: Rowman & Littlefield, 117130.
Just, Daniel. (2018). "The Autobiographical Provocation: Witold Gombrowicz's Diary as a Transformative Text". The Modern Language Review. Vol. 113, No. 3, 610-632.
Kurczaba, Alex. (1980). "Gombrowicz's Diary, Montaigne's Essais, and the Literary Diary". Gombrowicz and Frisch - Aspects of the Literary Diary. Bonn: Bouvier, 24-63.
Prole, Dragan. (2010). Stranost bica. Prolozi fenomenoloskoj ontologiji. Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavacka knjizarnica Zorana Stojanovica.
Said, Edvard. (2008). „Razmisljanja o izgnanstvu". Polja: mesecnik za umetnost i kulturu. God. 53, br. 452, jul-avg, 28-37.
Selden, Raman., et al. (2005). A Reader's Guide to Contemporary Literary Theory. Fifth Edition. Pearson: Longman.
Ву]ичий, Петар. (1985). „Витолд Гомбрович и аегов Дневник". У: Гомбрович, Витолд. Дневник I (1953-1956). Београд: Просвета, 7-25.
Zlatar Violic, Andrea. (2009). „Autobiografija: teorijski izazovi". Polja: mesecnik za umetnost i kulturu. God. 54, br. 459, sept-okt, 36-43.
Zivkovic, Dragisa. i dr. (1986). Recnik knjizevnih termina. Beograd: Nolit.
