CC BY
1Philological Studies 21, 2, (2023)
Изворни научни чланак
УДК 821.163.41-4.09 DOI: https://www.doi.org/10.55302/PS23212026gj
ВИНАВЕРОВ №ЕГОШ: ФИГУРА JЕДНОГ УТОПИСТИЧКОГ jyHAKA ИЗ 1921. ГОДИНЕ
Драган М. Ъор^евиЙ
XIII београдска гимнази/а Београд, Срби)'а
Клучне речи: револуцща, утопща, аегошологща
Апстракт: У раду се анализира експресионистички портрет Петра II Петровича Н>егоша, ко]и ]е Станислав Винавер изложио у есду ,Д>егош и зли волшебници" (Громобран свемира, 1921). За разумеваае овог особеног доживл>а]а романтичког песника важна ]е и непосредна исторщска близина Цраансковог Н>егоша из 1919. године (песма ,Д>егош", Лирика Итаке), затим аеговог Н>егоша из 1925. године (есд „Размишъааа о Н>егошу"), и коначно АндриЪевог Н>егоша у ес^у ,Д>егош као трагични ]унак косовске мисли" (1935). Као занемарени текстови досадашае аегошологще, они данас, у време када су Н>егошеви лик и дело постали сво]еврсна балканска ]абука раздора, показу]у ]едан други пут разумевааа, а то ]е пут утопщског мишл>еаа.
VINAVER'S NJEGOS: THE FIGURE OF A UTOPISTIC HERO
FROM 1921
Dragan M. Dordevic
XIII Belgrade Gymnasium Belgrade, Serbia
Key words: revolution, utopia, njegosology
Abstract: The paper analyzes the expressionist portrait of Peter II Petrovic Njegos, which Stanislav Vinaver presented in the essay "Njegos and the Evil Wizards" (Gromobran svemira, 1921). In order to understand this particular vision of the romantic poet, the immediate historical proximity of Crnjanski's Njegos from 1919 (the poem "Njegos", Lyrics of Ithaka), then his Njegos from 1925 (the essay "Reflections on Njegos"), and finally Andric's Njegos in the essay "Njegos as a tragic hero of Kosovo thought" (1935). As the neglected texts of previous Njegosology, today, at a time when Njegos's character and work have become a singular Balkan apple of discord, they show another way of understanding, and that is the way of utopian thinking.
Утопщска могуйност прошлости
У првим деценщама XX века утопщски дух био je на врхунцу, o6jaB^yjybH се експлозивно - уметничким, филозофским, политичким и во_|ним средствима. Станислав Винавер био je тек ]едан ме^у аеговим потчиаенима, и у духу времена, свим сво_|им бийем окренут будуй-ности. Ипак, аегове реторичке диверзще и „надбомбе" нису биле намеаене подметату пожара у KojuMa би прошлост имала да изгори (Винавер 1985: 59, парафраза). Попут Старог Океана из аегове поратне кьиге Громобран свемира (1921) - щи се из дима револуцще вратио „туробан, са бурама у срцу" (Ibid) - и Винаверова утопистичка визща рачунала ]е на улогу прошлости, ща би приближавшем будуйности учинила да ова постане двоструко животворнща (Ibid). Као и други духови аегове генерацще, и он ]е позивао пробране исторщске савезнике на рат против регресивних снага савремености, ще ]е назвао „злим волшебницима" - саботерима космичког ослобо^еаа.
О прогресивш] могуйности исторще Винавер се из]аснио, измену осталог, и у тексту под називом Бергсоново учете о ритму (1924):
Прошлост ]е за то да ]е користимо. Jeдaн род живи од другог, на другом, и дивовским степеницама, на раменима старих нарашща, нови нарашта_|и иду ка сво_|им звездама. Помойу прошлости, не одбацу|уйи ]е, као футуристи, вей прима]уйи ]е у неограничено наслеге - да до^емо до речи о себи. А не да она, да прошлост, кроз нас договори оно што нще успела, из буди щих разлога, у сво]е време рейи. Нще наше да исправламо криве Дрине прошлости - то ]е била можда несвршена али проху|ала мисща оних щи су били пре нас. Наша се река не зове више, нще више она стара Дрина, она ]е друкчща, и што ]е прошлост успела да реши, решено ]е; сад йемо ми да решавамо само наше проблеме. (Винавер, 2012 а: 16, курзив Д.Ъ.)
У овом изводу требало би препознати сав смисао Винаверовог заокрета ка йегошу, щи се догодио 1921. године са Громобраном свемира: да ]е прошлост средство нашег самоизрицааа, „неограничено наслеге" ще нас не обавезу|е и не притиска да решавамо некадашаа ишчашета и заблуде. Супротно од тога, аих би требало признати и примити као продуктивно наслеге, као битан садржа] „еластичног резервоара података за будуйу делатност" (Ibid).
На_|потпунщи израз примата прошлости као неограниченог наслега, са свим заблудама, скретааима, искривленостима и
странпутицама, били су Заноси и пркоси Лазе Костика, Винаверов magnum opus, об]авлен постхумно 1963. године. На шест стотина страница текста (Винавер, 2012 б), Винавер je Костийа представио и као уметника посвейеног непрекидном самоствараау, и као „политичког занесеаака" (l'idéaliste passionné). Експлицира]уйи властите животне и поетичке назоре, Винавер ]е приказао Костийеве животне, иделошке и песничке антиномще, аегову спремност да гради и да руши, да неуморно ревидира све сво]е досегнуте позицще, оста]уЬи стабилан ]едино на линщи страственог (само)истражива&а.
Знатно пре, у време покуша]а да „револуционаризу]е" сâм принцип револуцще и држейи рш увек, под ударима надолазейе будуйности, врата отворена за potentiam исторще - Винавер ]е у сво]е „неограничено наслеге" уписао име Петра II Петровийа йегоша. Та] необични портрет писац ]е уобличио у полемичком тексту под називом „йегош и зли волшебници" (Винавер 1985), изравно напада]уйи регресивну романтику конзервативних савременика.
Границе разумеваша: епохални и жанровски контекст
Пре него што пажау усмеримо на Винаверовог громобранског йегоша, требало би се осврнути на културни и жанровски контекст у щи вала поставити Винаверов текст о проблемима назадне „употребе йегоша", као и на културни контекст и жанровски идентитет Громобрана свемира.
Нще немогуйе да утопистичко-полемички ритмови и тонови Громобрана свемира дугу]у понешто и студщи Дух утопи]е Ернста Блоха (Emst Bloch; Geist der Utopie), об]авлено] 1918. године. Ту ]е немачки мислилац осветлио стварну несрейу I светског рата: „Рат се завршио, започела ]е револуцща и с аом привидно отворена врата. Но, тачно, она су се ускоро поново затворила. Шпекулант се покренуо, снашао се, и све застарело поново ]е код аега набу]ало" (Bloh 1982: 283). Означителски диспозитив Блоховог „шпекуланта" - щи опста]е упркос револуцщама, те сворм опстсуношйу сасвим обесмишлава неколико крвавих година, и уопште „дух утопще" - ]едноставно ]е из]едначити са мутном семантиком Винаверових „злих волшебника", сивих иманенцща конзервативизма и противника прогреса, од щих ]е наш писац насто]ао да сачува „стварног" йегоша. И код ]едног и код другог писца напад ]е био усмерен на „романтику реакцще", за щу ]е Ернст Блох тврдио да „нще баш ништа истинско наследила", да ]е „само сирова и окренута уназад, нще ни стварна, ни сааалачка, ни универ-зално духовна, него ]едноставно тупа, затуцана, учаурена, бездуховна и
нехришйанска" (Op. cit: 284). Више од тога (и без обзира на француско образовав Станислава Винавера, и на наклоност Бергсоновом учеау, ще сасвим обележава аегово дело), извесну корелацщу два аутора и два]у дела учвршйэде експлозивност Блохових метафора и уопште лексике, затим прославлаае музике и убе^еае у свезаности утопще и истинске револуцще.1
Можда и не треба срлати у закъучке, веЬ пре указати на дух ¡едног времена, ще ]е обликовало идеалистичко и друштвено-политичко наслеге XIX века. Исторщска близина Винаверових, Блохових, па и Мамфордових (Lewis Mumford, The Story of Utopias, 1922) рефлексща на тему утопще - чему, опет, треба придружити и мноштвеност оновремених авангардних покрета и аихових манифеста - све то треба, дакле, да се тумачи специфичним друштвеноисторщским тренутком. А он ]е неодложно захтевао „подвлачеае црте" и утвр^и-ваае стварног рачуна ]едне велике и дуге епохе; епохе обележене идеализмом и ща ]е _|ош увек била у стаау да са згаришта Великог рата преживелим занесеаацима дошаптава идеалистичке и утопистичке и^е.
Поред утопщског духа времена, други контекст у щи треба поставити Винаверов текст „№егош и зли волшебници" представка жанр саме кьиге Громобран свемира. Као што ]е то Шарл Бодлер (Charles Baudelaire) тврдио за къигу под називом Други свет (Un Autre Monde, 1844) Жан-Жака Гранвща (Jean-Jacques Grandville), тако би се и за Винаверов Громобран свемира могло рейи да припада тзв. „'лажном жанру' - у щем ]е све алегорща, алузща, хщероглиф, ребус" (према Hannoosh 1994: 39). „Лажно" аегове алегорщске структуре и начин на щи ]е то „лажно" свезано са утопщском мишлу по]ашаава]у речи Валтера Бещамина (Walter Benjamin): према аему алегорща у себи носи снажан дщалектички потенцщал, проблематизу]уйи митско устро_|ство света, природе и исторще, разоткрива]уйи га као лаж уз помоЬ реторике у ro^j „[с]вака особа, свака ствар, сваки однос може значити било шта друго" (Benjamin 1989: 137).2 Отуда ]е за пуно разумеваае алегорще
1 „Тако бити искусан, тако на градителском хоризонту свакодневног живота помагати и исправно судити, управо тако бити политички-соцщалан, присно je савести и ]едно je утопии сасвим препоручено, револуционарно стаае." (Bloh 1982: 285).
2 У Громобрану свемира алегорщски текстови су „Громобран свемира", „Вече на Океану", „Освета" и „Последаи испит у мандаринско] школи", док су остали текстови изведени у форми алегорезе, ко]а се ослааа на одре^ена имена-симболе (махом савременике, композиторе, пианисте, сликаре), поводом ко]их писац конструише алегорщско значеае гранвиленског „космичког ослобо^еаа": „Чурлааис" , „Свдабин", „Покровски" и „Неки Розентал". Текст „Н>егош и зли волшеници" тако^е припада ово] групи текстова, без обзира на то што ]е име узето из прошлости; сви они за]едно, како ]е речено, представла]у носиоце слободарских иде]а.
на]важнщи однос щи она развща спрам робе: ]ер у алегорщи не постов природна медщацща измену аене слике (садржа]а) и значена, а управо ]е такав однос робе и аене цене. Променливост значена алегорще применлива ]е на цену робе, и обрнуто; у сваком тренутку ]едно значеае могуйе ]е заменити другим (Hannoosh 1994: 39). Да робни фетишизам одговара форми алегорще - све ]е то део ]едног епохалног узбу^еаа ще ]е отпочело са XIX веком и пренело се на XX век. Значена могу да се меаа]у тренутно, не у времену, споро, еволутивним кораком; него управо на дневном нивоу, поста]уйи део конзумеристичких празника и паника, без обзира на то да ли ]е рш истог поподнева цена артикла пала, или пак скочила.
На щи начин се изнето одражава на разумеваае Винаверовог дела? Наративни, реторички и мисаони конституенти „лажног" и гран-виленског Громобрана свемира, као шрапнели стварности, прошлости и фикцще, слива]у се у алегорщом посредовану критику савремености, оставла]уйи ]едновремено простор и за наговешта] будуЫости? То ]е семантичка амплитуда Винаверове „лажне" къиге: од критике до утопще. Као таква, она ]е у правом смислу речи антимитолошки мит, наративно-есе]истичка конструкцща чща значеаскаpotentia лако може да буде разрешена и у бесмислу. И то ]е аено битно сво]ство. йена вредност варира од ништавности до скупоценог, ретког артикла. И попут сваке друге алегорще, и Винаверов Громобран свемира жели да на аему буду отклучана права врата, због чега се читаоцу оставла при руци известан бро] „клучних речи", попут „револуцще", „ослобо^еаа", „слободе" и - „йегоша". Али, опет, и те речи, попут робе, могу да значе све, као и да не значе баш ништа.
3 „Мора да постсуи и будуЬност. И када нам отима]у смисао за будуЬност - нама постое тегобна и сама музика. Ствараае ко]е ]е оправдало само себе излази нам на уста"; Винавер, С. (1921/1985) Громобран свемира (фототипско издаае). Београд: „Филип ВишаиЪ" -Завод за издавачку делатност, 100.
Un Autre Monde, поглавл>е XXI
Трейи контекст: ihcioiiio.ioi iija нашег и Винаверовог времена
Тренутак у ком желимо да се приближимо Винаверовом дожив.ъа]у ЕЬегоша нужно нас Be3yje за проблеме савремене ььсгошологи|с. Kojy би - речима Стевана MajcTopoBntia - требало сматрати типичним примером заокрета ка прошлости, CBoj ствених „периодима економских и друштвених nopcMcliaja" (Majstorovic 1979: 64). Као таква, н>егошологща je данас „поуздан знак слабл>ен>а вере у садашн>ост и будуГшост". посебно зато што je подешена тако да у исторщи потражи „морално савезништво у борби за практичну примену веЬ познатнх одговора" (Ibid). Не губимо из вида ни н>ену утилитаристичку фракцщу Koja у име политичке коректности и добросуседских односа насто]и да демилитаризуй наслеге романтизма.
По вулгарности, ао] ]е блиска и инвертована аегошологща, утемелена на замисли о некаквом овдашаем Нирнбершком процесу, на ком би ретроактивно требало осудити йегоша за „пакао на земли" щи смо сами створили. Ме^утим, кротейи полемички тон, сугерисайемо рш ]едну димензщу изнете диагностике: тек привремено напушта]уйи тенденциозно окретаае савремености и аеним све бро]нщим нерашчишйеним рачунима, изнета оцена помаже да осветлимо ]едан други тренутак аегошологще, па и ]едну другачщу аегошологщу: ону ща се ]авила након I светског рата и щу ]е обележио утопщски дух -магновени сан и слутаа будуйности - щи ]е црпио снагу ]еднако из савремености колико из прошлости.
йегошологща тог времена нще до сада била предмет темелнще анализе, а делу]е необично то да, без обзира на канонску снагу извесних имена, неки радови нема]у готово никакво место у главном току савремене аегошологще. Нще реч само о Винаверовом ви^еау владикиног исторщског посланства, укратко дочараног у тексту „йегош и зли волшебници". Особено ви^еае йегоша дао ]е и Милош Цраански у песми „№егош" из 1919. године (Лирика Итаке) и у есе]у „Размишлааа о йегошу", из 1925. године. Из видокруга не треба исклучити ни исторщски близину Андрийевог есе]а „йегош у Италщи" из 1925, нити знача] нешто познщег текста „йегош као трагични ]унак косовске мисли" (1935), щи ]е, од тренутка сво]е по]аве, постао незаменливи алат „злих волшебника" - мойан аргумент и предратног и поратног конзервативизма и аихове филозофще равнотеже. Тако ]е у време позног социализма и публиковааа Андрийевих Сабраних дела та] текст био заштийен ситуирааем у круг дела помиааних модер-ниста-дщалектичара, уз коментар да „пишуйи о йегошу он [Андрий], у ствари, об]едиау]е романтичну визщу о песнику борцу, щу ]е о йегошу имала омладинска генерацща пред први светски рат, и визщу трагичне лудскости и лудске мисли нарашта]а писаца иза Првог светског рата: визщу ща ]е израсла на основу искуства у ]едном крвавом клаау" (Андрий 1981: 351-352, sic!).
Нисмо ова три имена одабрали случало, нити по инерцщи аиховог високог канонског рангирааа. Том трщу српске и ]угословен-ске каижевности недосще ]ош само Мирослав Крлежа, са щим би, заправо, био концептуализован Винаверов експресионистички и генера-цщски квартет, на]авлен у каденци „Манифеста експресионистичке школе", првог текста Громобрана свемира. йегова размишлааа о йегошу остала су фрактурног карактера: разбщена у различитим текстовима и форматима, из щих се види да га ]е прибро]авао у борце „за биолошку супстанцу овог народа" (Cengic 1990: 215), да га ]е
сматрао „ингениозним симболом православнога владике и поете" (Ор. cit: 216) и „типичним романтиком" - човеком свог времена, али и „щи ]е имао смионости да се опре читавом ]едном врхунаравном начину мишлеаа оног периода" (Кг1е2а 1975: 82-83). Но, добитник йегошеве награде нще се никада у нешто вейо] мери заинтересовао за ту тему, мада ]една фуснота из Ъиласове Легенде о Шегошу (1952) говори у прилог томе да ]е - попут Винавера и Цраанског - ]асно разликовао йегошеву исторщску улогу од потоаих друштвено-политичких малверзацща са аеговом заоставштином.4
Подсетимо се накратко поменутог „Манифеста експресио-нистичке школе" у ком су поменути и Крлежа, и Цраански, и Андрий. Клучна „лажна" реч манифеста, али и саме къиге, како рекосмо, ]есте „револуцща". Она представла стратегщу распиривааа означителског хаоса и осейааа да ]е „равнотежа поремейена" (Винавер 1985: 21). Генерацщска агенда о одлучу]уйем уласку „у дух промена, у злокобну динамику" (Ор. сЫ: 13) била ]е употпуаена следейим речима:
Ми смо оно исто што и природа, и ми стварамо са оним кома^ем, ще успемо да из Космоса привучемо у сво]у орбиту, као цигле за зграду, щу ми непрестано подижемо и обарамо. Ми и обарамо сами себе, ]ер ми, као и природа, налазимо задоволство не у коначности ]еднога постигнуйа, вей у периодичности победе и пораза (Ор. сЫ: 5).
Средишау улогу у тако представленом револуционарном „плану гра^еаа и разгра^ивааа" добиле су погрешка, контраст и контрадикци]а (Ор. сЫ: 6), а као егземпларни поседник аихове творачке мойи ословлен ]е Вилщам Шекспир, за ког се каже да ]е „узео од природе и траву и змщу, и Цезара и Сунце, и цвркут птица и звекет оруж]а" (Ор. сЫ: 4). Путем те нове динамике, нових образложеаа, новог ритма и тока (Ор. сЫ: 27) пошла ]е, како Винавер потцртава, „модерна ]угословенска експресионистичка къижевност, у Крлежи, Цраанском и Андрийу" (Ор. сН: 28).
Како ]е вей напоменуто, сваки писац из именоване „експре-сионистичке" четворке оставио ]е за собом извесно ви^еае йегоша, држейи га за важну и незаобилазну тему српске и ]угословенске културе. У недостатку Крлежине потпуне артикулацще односа према йегошу, у ово] прилици размотрийемо три владикина портрета: два настала у непосредно] исторщсщ близини I светског рата, Винаверову
4 У време примир]а са шефом Агитпропа, Крлежа ]е у извесно] мери кумовао самом наслову каиге, чщи су могуЬи наслови били и „Одбрана Н>егоша" и „Мистика/мистификацща око Н>егоша" (Ъилас 1952: 73).
и Цраанскову визщу аегове утопистичке личности и, коначно, Андрийевог йегоша, створеног од генетског матерщала експресиони-стичке генерацще, али щи се - промишлено или пак несретно -накривио на страну ме^уратног гра^анског мистицизма.
№егош Станислава Винавера
С ]едним треба бити начисто: у сво^ скромности захвата и претенциозности израза, Винаверов напис „йегош и зли волшебници" не представла на]виши домет тумачеаа йегошевог дела. Но, више од пуке херменеутичке игре значеаима, сво_|ствене „злим волшебницима" и оног и нашег времена, №егош ]е у тексту описан као актер сво]е садашаости, чак и претерано - као револуционар, бунтовник,5 чщи ]е стварни исторщски потенцщал амортизован и примирен. Саботираае йегошеве судбинске по]аве Винавер ]е об]аснио малигним утица]ем „злих волшебника". „Као и толики други", започиае Винавер борбено и без рукавица, „и №егош ]е изигран злим волшебницима. Улога злих волшебника ]есте: спречити ослобо^еае човечанства" (Op. cit: 76). Тоном щи подсейа на савремене теорще завере, Винавер разоткрива „кобну мисао" ословленог конзервативизма щи, у немогуйности да оспори космичко велепосланство великих духова, погрешно трасира аихову револуционарну динамику, одричуйи им универзални знача] на та] начин што прославла аихове локалне резултате. „Зли вошебници", сматра Винавер, „пре свега увере нас да ]е борба била због тога сийушнога и случа]нога резултата, и да ]е према томе сад завршена. / А затим, увере нас, да ]е постигнути резултат цил не само те борбе, веЬ ]едан од вечитих цилева. И тако резултат постане препрека [...]" (Op. cit: 77). Прибро]ан у велике визионарске духове, али пре свега позван да опише етички и естетички интерес ]едне наступа]уЬе генерацще, №егош ]е ословлен као „песник револуцще", ког су зли волшебници преобразили у песника национализма и контрареволуцще (Op. cit: 78): Зли волшебници у стаау су прогласити йегоша великим филозофом, метафизичаром, чак и музичаром, сликаром, скулптором - само не оним што ]есте: на]вейим револуционаром у српсщ каижевности (Op. cit: 79).
5 У ]едном другом тексту из Громобрана свемира, у тексту „Чурлааис" читамо ове редове: „Мора револуционар имати веру у чврсту матерщу, ко]а се ломи, ко]а се саставла и раставла. И мора имати веру у чудо сво]е личности, у оправданост аених покрета [...] Револуцща излази из нечега, ломи ]едно стаае" (Op. cit: 44-45).
Не треба трошити речи на то да je прозвани облик херме-неутичке манипулацще ]едноставно препознати и у савремено] пракси аегошолога, презаузетих дневнополитичким обавезама. Исто тако, нема никакве сумае у то да у погледу Винаверове аподиктике и остента-тивне реторике треба бити на опрезу. Но, с обзиром на преобиле рада „злих волшебника", на аихову дугу традицщу и изузетно широк фронт деловааа, тешко ]е одрейи се драгоцене тврдае да ]е око йегоша на делу ,оедан с]а_|ни трик злих волшебника": „открити у човеку и оно чега нема, само не дати да се докучи оно што дух у ствари ]есте и хойе." (Ibid). У том погледу, Винавер ]е спрам школе исторщског фалсифи-ковааа настоцао да постави jedny болу школу, утемелену на смелости и храбрости иде]а, ща би у йегошу сачувала аегово jecme и стварни пут аеговог сопства. И ако ]е вей претерано рейи да ]е то био „револуционаран" и „бунтован" пут, можда би ипак било примеренще одредити га као пут щи ]е био утопщски.6
У полемичком тону спрам тумачеаа професора Бране Петро-нщевийа, дрско прибро]аног у помойнике злих волшебника (Винавер 1985: 78), Винавер у йегошу нще видео „хуманисту", вей човека решеног на борбу: „Нще то хуманизам, вей револуцща, вей бунт, потреба, оправданост, и дужност бунта" (Op. cit: 80). И док ]е Петрони-]евий из йегошевих стихова ишчитавао песников дубоко песимистички карактер, Винавер ]е аегов песимизам могао да прихвати само као знак клонуйа ]едног начелно борбеног, па отуда и оптимистичног духа. „Песимизам се код аега ]авла", об]ашаава Винавер мрлу на йегошевом револуционарном оделу, „као тренутна клонулост, као привремени неуспех, као размишлаае ще сумаа у инстинкт, а инстинкт ]е: бунт, револуцща" (Op. cit: 83).7
6 Интересантно je разликоваае две]у школа, утопистичке и конзервативно-опортунистичке, ко]е ]е 2005. године изнео Расел Це]коби (Russell Jacoby): „Утопщске желе мора]у бити нечему супротставлене. Jeдна савршена школа мора да се постави, на пример, спрам пропалих школа овог друштва. Штавише - и то ]е пресудно - утопиизам захтева смелост и храброст снова. Ово ]е способност ко]а се код по]единца не по]авлу]е аутоматски. Сасвим супротно, утопщски сан ]е крхка билка ко^ прети надолазеЬе време. Потребна ]е заштита, култивацща и топлина." (Jacoby 2005: 148).
7 Треба подсетити и на Ъиласово ви^еае Кегошевог песимизма у поезщи (другачщег од оног у аегово] филозофщи) као разумливог и ]едино могуЬег одговора на тешке околности у том исторщском тренутку: „Кегошев песимизам ]е борбена страна аегове поезще", пише Ъилас (Ъилас 1952: 215). Ако ]е неко спрам „об]ективне стварности, стварности тешке, црне, оча]не и често, често без перспектива" оптимиста, мисли Ъилас, онда ]е он „неискрен, онда он у на]болем случа]у можда нще, али личи на плаЬене щеснике" (Ibid). Сасвим супротно од тога, Кегошев песимизам био ]е искрен одговор на описану стварност, чиме ]е аегова поезща постала „облик борбе против те стварности" (Ibid).
У Винаверовим размиш-ъааима, ме^утим, оно драматично (а неко би рекао и саблажаиво) тек ]е имало да уследи. У на]драстичнщо] тврдаи у вези са инстинктом као основним покретачким принципом револуцще, Винавер Ье рейи како се он у песниковом делу „стално слави" и да „та] нагон победе":
Победе иде]а да се не сме приста]ати ни на какав компромис. Победе иде]а, да се све потурице мора]у истребити, ма какве биле жртве. [...] И спев [Горски ви]енац] се завршава симболичним позивом МандушиЬа Вука за нове борбе: само ]е оруж]е оштеЬено, али не принцип, ко]и ствара оруж|е. [...] йегош нще песимиста, ]ер нще песимиста у оном свом основном. [...] №егош ]е кра^е револуционаран и у то] револуционарности оптимиста (Винавер 1985: 83).
У светлу савременог неповереаа у утописте, под оптужбом да су „у на]болем случа]у тврдоглави сааари или, у на]горем, опаки тоталитаристи" (Jacoby 2005: IX) - радикалност изнетих ставова претеже на страну проблематичне хуманости и алтруизма некадашаих идеалиста. Jер сада, са прочитаним, ни]е више под знаком питааа само йегошев хуманизам, веЬ очито и хуманизам и алтруизам самог Винавера, ком би због брзоплетости и високе реторичке температуре лако могло да допадне цинично питаае Нечастивог из Крлежине кратке приче из опуса Глемба]еви. То ]е питаае од ког се распрскава зачарана, идеологизована свест утописте; питаае ко]е се, у метежу Балканских ратова, изненада поставка ]едном студенту компаративне литературе и културне истори]е, до тог тренутка судбински опчиаеним Хегелом и Иде]ом: „А ви", пита Крлежин Нечастиви, ]еднако, и Доктора Грегора као и Станислава Винавера, „да ли сте ви икада убили чов]ека?" (Кг1е2а 1954: 77).
№егош Милоша Цршанског
Пре сваке осуде Винавера, као и многих других интелектуалаца и уточишта из доба Великог рата, ]едно примерени]е разумеваае цитираних речи требало би да у аима на]пре изолу]е послератни адреналински састо]ак, ко]и ни]е друго до идеалистичка погонска твар
XIX века - оно што je Шелинг именовао као „мрачни темел" (нем. Ungrund; Seling 1985). Дефинисан као главни услов за образовате разума и аеговог изласка на светлост, „мрачни темел" обесмишлава свако морализу]уйе добациваае. „Без ове тмине ща претходи нема реалитета створеаа", каже Шелинг, „помраченост ]е аегово наслеге. Човекова охолост се рогуши против овог порекла из мрачног темела, и против тога ]ош изналази моралне разлоге. А ипак не знамо за нешто што би човека могло нагнати да из све снаге тежи светлости осим свести о дубощ нойи из ще ]е уздигнут у посто]аае" (Seling 1985: 33).
Чини се да ]е управо на ове редове мислио Милош Цраански кад ]е 1925. године о йегошу написао како „излази из таме, прва свест. Велики као и Есхил, меаа нас, изводи пред Оно што ]е непознато и неви^ено, свемогуйе и свуд присутно, несхватливо и непролазно" (Crnjanski 1983: 19). Опчиаен йегошем и као личношйу, и као архетипом - као сво]еврсном ужасном лепотом, Цраански бележи и ]едну од на]узорнщих реченица аегошологще, за век и по аеног постсуааа: „Са йегошем смо изашли пред Бога са убиством" (Ibid).8
Дослух Цраанскових и Винаверових ставова у погледу йегошевог утопщско-револуциораног покрета чини нам се несумаивим. Посебно се то види у Цраансковом схватаау визионарско-утопистичке улоге щу ]е владика одиграо на овдашао] исторщсщ сцени. „Негде постсуи надземалско и непролазно", каже Цраански, отвара]уйи на та] начин широки простор за истицаае на]важнще предикацще йегошевог живота и дела - да „йегош види." (Crnjanski 1983: 20). У наставку ]е езотерички конструисана мисао добила готово матерщалистичко разрешеае, и као такво оно ]е изведено на исто] линщи Винаверове борбе против лажне херменеутике „злих волшебника": „Никакве то везе нема са хришйанством, и препредено ]е хтети од йегоша правити свеца" (Ibid).
Готово сто година каснще у ситуацщи смо да допунимо ову изванредно тачну реченицу: ако ]е „препредено хтети од йегоша правити свеца", исто тако, перфидно ]е, и у напорем случа]у наивно, правити од йегоша злочинца. Ако се вей треба из]аснити, онда га ]е потребно представити првенствено као „политичког занесеаака" и „милитантног утописту" (Mamford 2009: 150); као борца и као романтика, чщу на]вреднщу заоставштину за нас данас представла]у куле ко]е je градио у облацима (Op. cit. 193,), - доступним средствима свог времена и сво]е културе.
Свакако, када ]е реч о Милошу Цраанском, он ]е, на путу откривааа стварног йегоша, према аегово] филозофщи и делу развщао
8 О важности визуелног искуства у Н>егошево] поезщи види Ъор^евиЪ 2006.
извесну равнодушност,9 док се на другоJ страни снажно интересовао за аегову личност, желейи да се пре било ког херменеутичког посла око аегове филозофще поринуте у фолклор, „главачке" посвети трагаау за пупчаном врпцом теговог духа (la recherche du cordon ombilical des esprits), по угледу на Клода Бернара (Claude Bernard; Cmjanski 1983: 20). Делимице ]е та] посао вей био обавлен око 1918. године, са песмом „йегош", у кор] ]е Цраански осликао ]едног другог, свог йегоша. Не йегоша свеца, вей йегоша суматраисту, судбински везаног за Венецщу:
Насмешио се последаи пут. У прозору се дате као запети лук, као Месец у води, млад и жут, Риалто
(Цраански 1919: 43).
О том необичном односу, опеваном у поменуто] песми, Цраански ]е у есе]у из 1925. године оставио вредан документ: „№егош и Млеци, као однос, у епу низак, за мене крще негде необичне, дивне висине, само не знам где су, ]ер написане нису, а назирем их свуд, у аеговом бийу, гигантскоме и сладострасном" (Crnjanski 1983: 21). Тако се у поменуто] песми сусрейемо са ]едним могуйим йегошем, како се у неком венецианском квартиру, и у позном часу свог живота, препушта „снажном погрешном читаау" Хомера („Омира").10 Апстраху]уйи из Хомеровог епа11 и богове, и ]унаке, и мора, Цраансков умируйи №егош мисли о споредном, али не и маае очигледном; не удублава се, дакле, у оно што му доноси „први план" Хомеровог епа - у судбине ]унака, што су у смрти тражили оправдаае и испуаеае живота (,Дер свему на свету
9 „Народна песма, да, она цури са Горског ви/енца", пише Цраански, „и читави стихови чине ми се обичне народне пословице. Понека места Н>егошеве филозофще, о ко^ кажу посто]е дебеле студще, никад ми се не чиааху простща но сад, кад их об]авише на француском" (Crnjanski 1983: 22-23). Тридесетак година каснще, Милован Ъилас Ье унеколико развити Цраанскову импресщу: „Н>егош ]е мали и за св]етске разм]ере потпуно безнача]ан и неоригиналан филозоф, чак без обзира на то што ]е сво]у филозофщу могао и сам, дакле - оригинално створити, а велик ]е и оригиналан щесник, ]ер ]е щесник ]едне одре^ене и оригиналне стварности, ко]е другдjе нще било, или ]е било, али у ао] нще било тако снажног поетског ствараоца ко]и би са таквом поетском снагом изразио аену историску и лудску суштину" (Ъилас 1952: 162).
10 Израз Харолда Блума (Harold Bloom); видети бар Blum 1980.
11 Као што Ье се видети, реч ]е о Иящ'ади, мада Цраанскова каига песама, Лирика Итаке, експлоатише семантику другог Хомеровог епа. У цитираном есе]у читамо следеЬу илуминативну реченицу: „Он ]е имао необичан и чудан по]ам Илщ'аде и трагедща. Он [тj. „чудан по]ам"] ]е заогрнуо аима [т]. Илщадом и трагедщом] плеЬа Н>егошева." (Crnjanski 1983: 21.
беше утехе. / Свим мислима за све ]унаке и грехе"; Цраански 1919: 43),12 вей у трагичну судбину жене, робиае Брисеиде („Бризе]е"), оставлене „невесте", ща се ]едва на тренутак, по]авила на епском стратишу.13 Болно размишлаае копнейег песника, да „за те очи утехе нема",14 па ни за аегове, успоставило ]е суматраистичку везу са сликом ]едне друге, неутешне и умируйе невесте - Венецще. Све три судбине, ]една каишка (Брисеида), друга песничка (йегош) и трейа урбанистичка (Венецща), окуплене су ]едним тренутком, у ком ]е звоно са базилике Светог Марка синестезщски огласило аихову бесцилност, смрт и пропаст:
Тада заплака у води звоно Светог Марка (Цраански 1919: 43).15
№егош Ива АндриЙа
За разлику од модернистичког „йегоша не-свеца" Станислава Винавера и Милоша Цраанског - револуционара, бунтовника и суматраисте - №егош Ива Андрийа ]е конструисан по хришйанском жртвеном моделу и у незанемарливом дослуху са визщама „злих волшебника" (попут оних Никола]а Велимировийа, ще ]е наш нобеловац узео за узорне). Али и такво, Андрийево ви^еае йегоша ]е ]ош увек чувало иде]у о йегошу као хегелщанском борцу, щу ]е након Првог светског рата антиципирала генерацща интелектуалаца ко^ ]е припадао (Види Андрий 1981: 351-352). Оно ]е сачувало и интерес за
12 Прва верзща песме написана ]е 1918. године. Види Цраански 1993: 533.
13 Реч ]е о Брисejиди, Ахилово] робиаи, ко]а нариче над мртвим Патроклом. У рату ]е изгубила три брата, а „во]на" ]е смакао сам Ахил. Сузе ове ]адне жене утолико су потреснще уколико се узме у обзир аена свест о томе да ]е судбина да, попут (драгоценог) предмета, иде из руке у руку. У том смислу, она се опрашта од лубазног Патрокла, ко]и ]е за живота обеЬавао да Ье ]е учинити Ахиловом „вереницом лубом": „Безмерно мртва те плачем, ]ер увек си лубазан био! / Тако плачуЬи рече, а жене ридаху за аом, / као да плачу Патрокла, а свака несреЬу сво]у" (Илщ'ада, XIX певаае: 282-302).
14 У последао] верзщи песме „Кегош у Венеции" из 1966, ко]а ]е зачу1)у]уЬе датирана са 1920. годином - наведени стих ]е преиначен у „да за очи невесте утехе нема"; Crnjanski (1966) Poezija. Sabrana dela, knj. 4. Beograd, Novi Sad, Zagreb, Sarajevo: Prosveta, Matica srpska, Mladost, Svjetlost, 43.
15 У прво] верзщи песме из 1918. године, у стиху „Месечина гледаше по свету ла^е из Млетака" препозна]емо карактеристични суматраистички мотив лута]уЬе мушкости, спрам ко]е се поставла умируЬи град Венецща, Невеста Jадрана.
стварно йегошеве личности, односно за откриваае „дубоке, скривене ране" ща ]е конституисала аегов дух (према Андрий 1981: 22).16
Андрийев одговор на генерацщско зазиваае йегоша био ]е садржан вей у самом наслову есе]а, донекле збуау]уйем: „№егош као трагични ]унак косовске мисли".17 Мада оптерейен великим бро]ем смислова ще собом носи по]ам трагичког,18 ипак je тако конструисан наслов, као какав лута]уйи семантички хитац, сасвим заобишао иницщалне генерацщске побуде и посвейеаем йегоша погодио у само срце „злих волшебника".
Треба истайи да ]е сам есе] резултат темелног читааа йегоша. №им су обухвайена и йегошева главна дела, и аегова поезща, и писма, и традицща од готово осамдесет година размишлааа и писааа о аеговом легату. Ме^утим, износейи добра и за мишлеае о йегошу врло продуктивна опажааа - попут оног о йегошевом схизо-потенцщалу, да ]е био и владика и владар и песник,19 Андрий их ]е ипак све редом наводио на воденицу ]еван^еоске драматургще, као када ]е приказ йегошевих тренутака „слабости" - желу да обрще браду и намеру да остави Европу и отисне се пут Америке - представио као гетсиманску предигру владикиног распейа Андрий 1981: 28-29).20
Истини за волу, након пролога у ком ]е по]ашаен по]ам косовске идеологще и описана снажна интерпелацща Црногораца,21 Андрийев хагиографски синопсис за ненаписану трагедщу о йегошу отворийе шекспировски призор уласка „премладог кнеза" у свет Великог механизма након стричеве смрти (Андрий 1981: 12). 1парН tragoedia!, крикнуйе Андрий, оплаку]уйи „младог и неспремног" владику, у чще ]е невине руке пала сила власти. Чак су се и подаци о
16 Синтагма „дубока, скривена рана" Гистава Флобера наведена ]е према Sartre 1981: 37. Исто тако, ова синтагма кореспондира и са описом везирове конститутивне нелагоде, у роману На Дрини Иупри/а, аегове „црне пруге ко]а с времена на време, за секунд две пресече груди надво]е и заболи силно".
17 Предаваае под овим насловом одржано ]е на Коларчевом народном универзитету, 24. децембра 1934. године, а у форми есе]а об]авлено веЬ следеЬе године у Зборнику Коларчевог народног универзитета (ка. 12) и у Српском ктижевном гласнику (XLV/5: 348-365).
18 АндриЬева намера ]е била да у раду покаже „многострукост облика Кегошеве трагедще" (АндриЬ 1981: 22).
19 „Као на неко] модерно] позорници, у Кегошу почиау да се одиграва]у истовремено и упоредо неколико трагичних сукоба ко]е му доноси аегов троструки позив: владике, владаоца и песника. Сваки од та три позива носио ]е у себи сво]е тешкоЬе, а сва три су се опет ме^усобно сударала и кршила и стварала тако нове противречности и сукобе у унутараем и сполаем животу Кегошевом" (АндриЬ 1981: 12; видети тако^е Djilas 1966).
20 У есе]у из 1925, „Кегош у Италии", АндриЬ за владикину побуду да напусти Европу каже како ]е он тек варао себе да се гнуша Европе (Op. cit. 35).
21 ... ко]а ]е, како писац истиче, изненадила и самог Лубу НенадовиЬа (Op. cit. 9).
бруталним средствима йегошеве владавине первертирано умотали у сажалеае:
Али и №егош се бори за оно што мисли да ]е право и корисно по землу. Кад не може друкчще, он стрела без милоср^а криве и сумаиве, као што ]е стрелао сенаторе Тодора Мушкина и браййу му. йегове посланице племенима звуче трагично, нотом великог бола и разочареаа (Андрий 1981: 13).
Ово ]е сасвим доволно да бисмо видели како ]е Андрийева дисквалификацща из Винаверовог експресионистичког квартета неопозива, и то без обзира на изврсни опис йегошевог парадоксалног слободарског духа щи ]е од аега начинио роба антитурске страсти (Андрий 1981: 15-16);22 затим и без обзира на опис йегоша щи ]е упркос приликама могао погледом да обухвати „тоталитет нацще" (Андрий 1981: 27);23 и за ког ]е живот, „као за старе Германе, [био] ]едино и исклучиво рат" (Андрий 1981: 21).
Па ипак, упосливши га као ]унака у трагеди]и косовске мисли, Андрий ]е изневерио оптимизам утопистичких мисли сво]е генерацще, пропушта]уйи сваку прилику да каже како ]е йегош, упркос околностима и младости, ипак био дорастао изазовима. йегова рано пробурена идеалистичка и утопистичка свест дала му ]е сву потребну снагу за - Винаверовим речима - „коаички ]уриш ослобо^еаа од старог, да се на^е простора новом, нашем" (Винавер 2012а: 12). А то ]е у културном амбщенту ком ]е припадао подразумевало и ратоваае, и егзекуцще, и обрачуне са непрщателима и неистомишленицима. Али нще подразумевало поезщу, щу утолико пре треба разумети као аегов на]херо_|скщи про]екат.
Ако се тако поставе ствари, како ]е уопште могуйе мислити, а камоли и домислити трагедщу йегоша, щи ]е пример херо]а-идеалисте, посвейеног служби апсолутног духа? Може ли за аега данас да се каже како ]е сво] судбински покрет црпео готово несвесно, „из извора, щега ]е садржа] [био] скривен и щи нще [био] сазрео за [т]адашаи битак, из унутрашаег духа, щи ]е рш [био] подземан, щи [|е] куца[о] на вааскоме свщету као на какво] лусци," те ]е разорио, ствара]уйи нове, ако не светске онда овдашае односе (Hegel 2006: 44)? Ако можда и нще имао ]асну свест о иде]и, №егош ]е био практичан и мисаон човек щи ]е имао „увид у то што ]е нужно и чему ]е врщеме"
22 Упоредити са Цраансковом из]авом: „Турска ме ]е у спеву владике, са истоком, сва разочарала"; (Cmjanski 1983: 20).
23 Став кореспондира тако^е са Цраансковом мишлу: ,Д>егош види" (Cmjanski 1983: 20).
(Ор. сН: 45). И оно што делу]е као да ]е било само аегова партикуларна ствар и аегово дело, и просвейеност и поезща, и несвесно, подземно грголаае различитих политичких иде]а, све ]е то било подрежено неодоливо] лажи - магловито] и далеко] слободи. Посебно се то тиче поезще, йегошевог приватног про]екта, ко]им ]е он био у исто време у раскораку с околином и сагласан с духом епохе.
Jер, бити песник за аега ]е значило пре свега пропитиваае мере у ко]о] ]е то за аега уопште тамо и тада било могуйе - да пише стихове и каиге „на дохват турских топова" (Cengic 1990: 215), како ]е у ]едно] прилици из]авио Крлежа. У том смислу, йегошев живот и нще био трагедща, него commedia dell' атта. И пука срейа овог поднебла.
Заир. 1>ами и очишИеми ЬЪегош
Ако ]е вей немогуйе заобийи по]ам трагичког, покуша]мо да Андрийевог „трагичког ]унака" (косовске мисли) удво]имо Винаверовом иде]ом о трагичком ]унаку. йегова замисао проистиче заправо из коментара на проблем Лазе Костийа у вези с избором ]унака за сво]у трагедщу. Према Винаверу, наднетом над Костийевим дилемама, идеални трагички ]унак мора да буде несавршен и запрлан, а не чист као нпр. косовски ]унак, Милош Обилий (Винавер 2012б: 295), ко]и ]е у народно] свести сачуван од лаге, а истовремено и лишен трагичког потенцщала.
Очишйени од кварне лудскости, и Милош Обилий и Андрийев №егош-светац тек су отеловлеае иде]е: пуке апстракцще ко]е желе да прохода]у на исто тако непосто]ейим ногама. Истински трагички ]унак ]едино ]е и могуй као ]унак са стварном грешком, ко]и у финалу ступа на границу пока]ааа. Такав ]е Костийев Максим Црно]евий, такав ]е и Винаверов Лаза Костий, и такав ]е Винаверов и Цраансков №егош -вулгарни идеалиста окрвавлених руку. „Варвар ме^у каазовима и кааз ме^у варварима", та] ]е йегош био затвореник ]едног сведеног, вулгарно по]едноставленог, туркоидног света.24 И зато што ]е био варварин, гурнут у вулгарност свог поднебла, он ]е ди]алектички полагао право на чистоту (Винавер 1985: 99). А она сама била ]е исходиште аегове
24 На то] тези почива рад Миролуба Jевтиhа, йегош и ислам, у издаау Центра за проучаваае религще и верску толеранцщу из Београда (2015). Ипак, Н>егошеву политичку вулгарност верски „толерантни" Jевтиh бесрамно актуелизу]е, с вером у мобилизацщу балканског хришЬанског света у XXI веку.
непатворености, неизвештачености - последаа инстанца аегове природе, увек у трагаау и увек у процесу.
Дакако, нще такав АндриЙев №егош, христолики трагичар чщи се круг судбине геометрщски завршио „у тачки са ще ]е кренуо" -„Видели сте", спушта АндриЙ завесу на кра]у описане трагедще, „у овом кругу, као на Косову самом, Све je свето и честито било /И миломе Богу приступачно" (АндриЙ 1981: 33). Jер, чак и када га слика зароаеног у блато властите стварности, АндриЙ сво]им сузним текстом наскуи да са йегоша очисти сваки траг застрааеаа. Исте те „брлотине" и „крмаче" биле би на КостиЙевом трагичком ]унаку, па и Винаверовом (йегошу, КостиЙу), истински предуслов аиховог трагичког смисла, ]асни наговешта] таме из ще ]унак излази снагом сво]е воле.
Како било, сва троица, и Цраански, и Винавер, и АндриЙ, домишлали су на слично] линщи аргументацще йегоша као херо]а, као борца, ]унака. Али, сваки од та три йегоша нужно ]е проговорио гласом и нагласком свог творца. Тако ]е АндриЙ йегоша описао као идеално биЙе пред ще су искакале несавладиве препреке: европске, балканске, верске, националне; све се уротило против аега. У том емпатичком клучу разумевааа, аегове мане и инциденти били су несразмерно мали спрам „чистоЙе" аегове душе. Та] и такав №егош, волшебно преварен од свог творца, ]едино што ]е могао да учини у погледу будуЙности ]есте да ]е позове на ходочашЙе.
На друго] страни, као противници сакрализацще, Винавер и Цраански створили су йегоша щи се отискивао дале од службених и литургщских илузща кретааа. Цраански ]е у йегошу слутио суматраисту, окренутог неслуЙеним везама, док ]е Винаверов №егош био мишлен можда и не до кра]а као хегелщански херо], колико као бергсоновски револуционар, у смислу potentiae, сталне отворености ка могуЙностима; као ]унак щи не отеловлу]е пуко живлеае, веЙ живлеае као превазилажеае; као ток и као останак у процесу.
Велика Винаверова метафора отуда ]е била „раскрсница". Као што и пише у „Бергсоновом учеау о ритму" - смисао живота, или аегово оправдаае, садржано ]е у тражеау што сложениях раскршЙа. Да се такво размишлаае у Винаверовом раду нще пренело сасвим на Лазу КостиЙа, №егош би вероватно био до кра]а домишлен као неупитни ]унак свог XIX века, са многоглавом, схизоидном потенциям ща у потпуности одговара, исто тако, схизоидно] потенцщи дугог XIX века. Не, дакле, као андриЙевски ]унак-мост, веЙ као ]унак-разме^а: измену Бога и човека, цркве, државе и народа, општег и интимног, писменог и неписменог, егзистенцщалног и тривщалног, политичког и приватног, песничког и документарног, балканског и европског,
горштачког и низщског, итд. И ]едино такав №егош, мишлен као велика раскрсница наше културе, као неограничено наслеге, могао би данас да покаже небро]ене путеве ка сутрашаем дану.
Литература/References
АндриЙ, Иво. (1981). Напомене (прире^ивача). Уметник и тегово дело (Сабрана дела, ка. 13). Београд: Удружени издавачи. 351-375.
Benjamin, Walter. (1989). Porijeklo njemacke zalobne igre, prev. Javorka Finci-Pocrnja. Sarajevo: Veselin Maslesa.
Bloh, Ernst. (1982). Duh utopije, prev. Tabakovic, M. Beograd: BIGZ.
Blum, Наролд. (1980). Antiteticka kritika: teorija pesnistva, prev. M. Herman-Sekulic. Beograd: Slovo ljubve.
Винавер Станислав. (2012 а) Бергсоново учеае о ритму. Видело света: ктига о Францусщ. Дела Станислава Винавера (прир. Г. ТешиЙ), том. 6. Београд: jn Службени гласник, 15-72.
Винавер, Станислав. (2012 б) Заноси и пркоси Лазе Костика. Дела Станислава Винавера (прир. Г. ТешиЙ), том 18. Београд: jn Службени гласник.
Винавер, Станислав. (1921/1985) Громобран свемира (фототипско издаае). Београд: „Филип ВишаиЙ" - Завод за издавачку делатност.
Ъилас, Милован. (1952). Легенда о Шегошу. Београд: Култура.
Djilas, Milovan. (1966). Njegos: poet, prince, bishop. New York: Harcourt, Brace & World.
Ъор^евиЙ, Драган. (2006). „Поетика планине". Браничево: часопис за ктижевност и културу, LII, 1-2/. Пожаревац: Центар за културу Пожаревац, 127-147.
Hannoosh, M. (1994). The allegorical artist and the crises of history: Benjamin, Grandville, Baudelaire. Word & Image, 10 (1).
Hegel, G. W. F., Sonnenfield, V. D., Gans, E., & Hegel, K. (2006). Filozofja povijesti. Bardfin.
Илиада, прев. М. Н. ЪуриЙ. (1977). Нови Сад: Матица српска.
Jacoby, Russel. (2005). Picture imperfect: Utopian Thought for an Anti-Utopian Age. New York: Columbia University Press.
Jean-Paul Sartre J. P. (1981). The Family Idiot: Gustave Flaubert, 18211857, vol. 1, trans. C. Cosman. University of Chicago Press.
Krleza, Miroslav. (1975). Panoramapogleda, pojava i pojmova IV, Sarajevo, Zagreb: Oslobodenje, Mladost.
Majstorovic, Stevan. (1979). U traganju za identitetom. Beograd: Prosveta.
Mamford, Luis. (2009). Prica o utopijama, prev. Golijanin A. Cacak: Gradac.
Цраански, Милош. (1919). Лирика Итаке. Београд: С.Б. ЦвщановиЙ.
Crnjanski, Milos. (1983). Razmisljanja o Njegosu. Eseji (ured. J. Hristic). Beograd: Nolit, 19-23.
Цраански, Милош. (1993). Лирика. Дела Милоша Цраанског, том 1. Београд, Lausanne: Задужбина Милоша Цраанског, Éditions l'Âge d'Homme, БИГЗ, СКЗ.
Cengic, Enes. (1990). S Krlezom iz dana u dan (knj. 5) - Post mortem I: (1981-1988). Sarajevo: Svjetlost.
Seling, F. V. J. (1985). Filozofska istrazivanja o sustini Ijudske slobode i o predmetima koji su s tim povezani, prev. Stanisavac M. Beograd: Grafos.
