CC BY
9
© 2011
Н. Б. Ивановип
ТИПИЧАН ГРАМАТИЧКИ КОНТЕКСТ РЕЧИ И ЬЕГОВА ОБРАДА У ЛЕКСИКОГРАФС^ ПРАКСИ (НА МАТЕРИJАЛУ ИЗ РЕЧНИКА СРПСКОХРВАТСКОГ КЬИЖЕВНОГ И НАРОДНОГ ХЕЗИКА САНУ)*
В работе представлено понятие типического грамматического контекста слова как формы актуального грамматического употребления лексем в сербском языке. Лингвистическое описание типического грамматического контекста слова достигается методом идентификаций её контекстуально-грамматического употребления, который является одним из методов обработки лексики в Большом толковом словаре сербско-хорватского литературного и народного языка Сербской Академии наук.
Ключевые слова: толковый словарь, лексикографический метаязык, грамматические категории, семантико-прагматический анализ, контекстуально-грамматическое употребление слова.
1. Увод
1.1. Рад jе посвепен питаау парадигматичности у лексичко-граматичкоj структури српског jезика, као и методама обележавааа и истицааа ове поjаве у описном речнику. Заснива се на анализи типичног граматичког контекста речи, ко^ се лексикографски образе и представка у 18 обjавлених томова Речника српскохрватског къижевног и народног ]'езика САНУ.
1.2. Лексеме или аихова поjединачна значеаа чща се типична граматичка употреба у Речнику САНУ дефинише метаjезичким изразима са компонентом обично (нпр. обично у ]'еднини/множини; обично безлично; обично у инструмен-талу; обично у одр. виду и сл.) ексцерпиране су у засебан корпус. На основу овог корпуса, вршени су дали опис и класификацща типичног граматичког контекста у оквирима jезичког система.
Цил истраживааа лежи у испитиваау веза измену граматичке и семантич-ке структуре лексикона, као и опису метода дефинисааа ових веза у описжу лексикографии.
2. Дефинисаъе типичног граматичког контекста речи у Речнику САНУ.
2.1. У типологии лексикографских поступака обраде лексике у универзуму
савремених описних речника српског jезика, какав jе и Речник САНУ, знача^о место заузима метод идентификаций контекстуално-граматичке употребл>ивости лексеме. Овим методом се, у лексикографскоj пракси, дефинишу стварне могупности граматичке употребе поjединих лексема, коjе су зависне од елемена-та аихове семантичке структуре. Другим речима, идентификациям контекстуал-но-граматичке употребливости лексеме у описном речнику се скрепе пажаа на разлику измену речи као хипотетичке jединице граматичког система, коjа jе под-
ИвановиЬ Ненад — магистр филологических наук, исследователь-сотрудник Института сербского языка САНУ (г. Белград, Сербия). E-mail: nenad.ivanovic@isj.sanu.ac.rs; nesoni779@gmail.com
*Рад ]е настао у оквиру про]екта Лингвистичка истраживааа савременог српског каижевног ]езика и израда Речника српскохрватског каижевног и народног ]езика САНУ (бр. 148005) Института за српски ]език САНУ, куи у целини финансира Министарство науке и технолошког разво]а Републике Србще.
Типичан граматички контекст речи и негова обрада
51
ложна свим променама своjе граматичке парадигме; и речи као стварне jединице граматичког система, чщи jе граматички контекст зависан од нених семантичких ограничена.
Тако, нпр., дефинициjа придева музни, -а, -о у Речнику САНУ гласи: „(обич-но у женском роду) щи се музе, ко]и да]е млеко (о крави, кози, овци, о говечету или бравууопште)". Као што jе из примера видливо, променливост придева кроз облике сва три рода, коjа jе дата у одредници, сужена jе метаjезичким изразом „обично у женском роду", ко^ се користи као идентификатор актуелне граматичке употребе лексеме музни у квалификации именица женског рода. Или: jедна од дефиницща глагола мирисати у овом речнику гласи: „(обично у негацщи) осеЬати наклоност, симпати]'у према некоме, трпети, подносити неког" — при чему се метаjезичким изразом „обично у негацщи" упуйу^е на фигуративно значене глагола мирисати у контексту описивана ме^улудских односа, што мотивише и негову типичну негирану употребу (као у примеру: „Одавно jа ну не миришем").
2.2. Идентификациjа контекстуално-граматичке употребливости лексеме у описном речнику представла важан поступак дефинисана речи, ко^м се сужа-ва контекст нихове jезичке употребе, а оне саме прецизнще дефинишу. Као што jе из наведених примера видливо, обележаване типичног граматичког контекста одвиjа се у засебном делу лексикографске дефиницще, и то уз помой метаjезичких израза у ко^ма обавезни део чини компонента обично; док варщабилни део сад-ржи обележjе граматичке категорще одреднице (]еднина / множина, одре^еност / неодре^еност, генитив / акузатив / вокатив и сл.).
Због своjе неутралне вредности, обично jе квалификатор граматичког контекста ко^ се наjчешfrе користи у лексикографскоj пракси, мада се оваj контекст у описном речнику може прецизирати и другим изразима: често, ретко, само, понекад (нпр. „обично зб."; „често безл."; „ретко у неодр. виду"; „понекад у мн.", и сл).
2.3. У дефинисану типичног граматичког контекста речи уз помой метаjезичких израза са компонентом обично у Речнику САНУ даjу се следейа основна три типа граматичких информацща:
2.3.1. Морфолошки тип информация, коjи садржи квалификацщу типич-них граматичких категориjа поjединих речи (нпр. обично у мн., обично безл.).
2.3.2. Прагматички тип информацща, ко^ садржи квалификациjу типич-не употребе речи речи у граматичком контексту (нпр. обично одрично, обично поновлено).
2.3.3. Синтаксички тип информацща, ко^ садржи опис типичних конструкцща у ко^ма се jавла дата реч (нпр. обично у изразу, обично у обрту).
2.4. У делу ко^ следи, представийемо квалификацщу типичног граматичког контекста речи у Речнику САНУ кроз морфолошки тип информацща коjе су у нему заступлене.
3. Морфолошки тип типичног граматичког контекста речи, ко]и ]е у великом описном Речнику САНУ везан за употребу мета]'езичких израза са компонентом обично, везу]е се за лексикографску обраду следеЬих граматичких класа: именица, придева и глагола.
3.1. Код именица, изразом обично у речнику се упуйу^е на нихову типичну употребу у семантичким дискурсима коjа захтеваjу морфолошке категорще:
3.1.1. Бро]а: („обично (у) множини"), и
3.1.2. Падежа: („обично у генитиву / акузативу / вокативу").
3.2. Код придева, изразом обично у речнику се упуЙу|е на аихову типичну употребу у семантичким дискурсима ко_)и захтеваjу морфолошке категорще:
3.2.1. Рода: („обично у ж. роду"), и
3.2.2. Вида: („обично одр.").
3.3. Код глагола, изразом обично у речнику се упуЙу|е на аихову типичну употребу у семантичким дискурсима ко_)и захтеваjу морфолошке категорще:
3.3.1. Гл. времена: („обично у презенту", „обично у футуру").
3.3.2. Гл. начина: („обично у императиву").
3.4. У наставку рада Йемо представити лексикографску обраду морфолошког типа типичног граматичког контекста класе именица у српском jезику. Због огра-ниченог простора, гра^а за сваку анализирану поjаву биЙе сведена на мали броj репрезентативних примера.
4. Морфолошки тип типичног граматичког контекста именица и шегова об-рада у Речнику САНУ
4.1. Категорща бро]а. СудеЙи према прикупъеноj гра^и, до издваjаftа типичног граматичког контекста везаног за категорщу броjа у Речнику САНУ долази у следеЙим случаjевима:
4.1.1. При лексикографском представлаау конкретних по]мова, ко]и се у природи по]авлу]у у пару, вейем 6pojy; или означава]у процесе односно по]аве коjе се периодично, Tj. учестало понав.шаjу. Тако се, на пример, именица клова у Речнику САНУ дефинише на следеЙи начин: (обично мн.) ]аче разви]'ени, велики, дуги зуб код неких сисара, обично свинут при врху; именица жмарац као: (обично у мн.) осеЬа]у телу сличан боцкашу изазван извесним физио-лошким поремеЬа]има, температурним променама или повишеном емоци]ом, ]еза, дрхтавица, дрхта'j и сл.
4.1.2. Ре^е се jавлаjу случаjеви лексикографске обраде поjмова ко_)и представ.^у колективе: групе особа или народе. Тако се, на пример, именица Индоевропланин дефинише на следеЙи начин: (обично у мн. Индоевропьани) припадник породице народа чи]'и су се ]'езици развили из за]едничког, индоевроп-ског пра]'езика, а чине ]е готово сви народи Европе и ]'угозападне Азще; а именица командос као: (обично у мн.) (енгл. commando) припадник привремених так-тичких формаци]а (првобитно британских ]'единица) припремлених за герилско ратоваше, и сл.
4.1.3. Оваj тип граматичке квалификацще jавла се и при лексикографскоj обради термина из различитих области науке и струке, ко_)и сво_)ом поjавом имплицираjу поjаву множине (нпр. декстрин, изобара, изотоп и сл.). Приме-ри: ген (обично мн. гени) хипотетични зачетак наслега ко]и се према неким теори]ама налази у хромозомима полних Ьели]а; капилар (обично у мн.) на]ужи крвни суд, щи повезу]е огранке артери]а и вена и сл.
4.1.4. Коначно, до издваjаftа типичног граматичког контекста множине у Речнику САНУ долази и при дефинисаау окамешених израза. Тако се, нпр., именица ан^ел-двор дефинише као: (обично у мн.) песн. диван, велелепан двор (уз пример ко_)и потвр^у)е аену окамеаену употребу у контексту народне поезде: „Гд|е су тво_)и ан^ел-двори, | Гд|е живота луч ти гори"), и сл.
Типичан граматички контекст речи и аегова обрада
53
Поред целих лексема, метаjезичким изразима са компонентом обично у Речнику САНУ се квалифику^у и поjединачна множинска значеаа, коjа стоjе у семантичкоj опозициjи према основном значеау обра^иваних именица. У овим случаjевима, множински облик именице у речнику се локализу^е у засебну семан-тичку тачку. Као опис поменутог процеса могу се издво^ти следейи случаjеви:
4.1.5. Одва]аше мотивисано метафором или метонимиям: У поjединим случаjевима лексикографске обраде, запажа се везиваае типичног граматичког контекста за засебно значеае, коjе jе метафорички или метонимиjски одвоjено од основног значеаа. Тако се, на пример, именица блувотина у основном значеау у Речнику САНУ дефинише као: оно што се изблу]'е, избаци из желуца при повракан>у; а у секундарном као: (обично у мн.) фиг. оно што изазива ocehaj или ocehawe гарема (ружне речи, псовке, увредливи поступци и др.) (где jе типична употреба множине индукована метафором); док се именица древност, у основном значеау дефинисана као: старо доба, давнина, старина; у секундарном значеау дефинише као: (обично мн.) стара културна тековина, старина, стари споменик и сл. (где jе множински контекст значеаа именице индукован метонимиям).
4.1.6. Одва]аше мотивисано полисемщом: У овом типу случаjева, израз обично у множини тако^е служи као маркер издваjаftа секундарног, множин-ског значеаа именице у засебну тачку. Секундарно значеае именице jе при том наjчешйе мотивисано антропонимизацщом основног. Тако се, на пример, именица маса, у основном значеау дефинисана као неодре^ена целина ко]у чини велики броj лица на окупу, велика група луди, свет, гомила; у jедном од секундарних значеаа дефинише као: (обично у мн.) основни, вehинcки део становништва, пук, народ (уз пример: „Расправка се како ... д^еловати на масе"); док се именица ]амица, примарно дефинисана као дем. од]ама, секундарно дефинише као: (обично у мн.) мало удублен>е, рупица на бради, образу или слепоочници (ко]а се опажа обично при осмеху), и сл.
4.2. Категорща падежа. Судейи према прикуплежу гра^и и аежу лексикографскоj обради, типична граматичка употреба именица у косим падежи-ма мотивисана jе одре^еним семантичким факторима. Поменути фактори су де-финисани синтаксом падежа у ко^ма се дате именице налазе.
4.2.1. Семантичко окружеае коjе мотивише типичну употребу именица у генитиву без предлога одре^ено jе контекстом назива за различите врсте дечщих игара. Тако се, на пример, именица ]арац, коjа jе у основном значеау у Речнику САНУ дефинисана као: зоол. муж]ак козе Caper; у jедном од секундарних значеаа дефинише на следейи начин: (обично у ген. _|д.) врста дечачке игре (уп. пр.: „К^е игре знате? — ... Знам ... ]арца, или ]акааа"); док се именица лончий, коjа се у основном значеау дефинише као дем. од лонац; у jедном од секундарних значеаа одре^эде као: (обично у ген.) покр. дечи]'а игра у mjqj су главни учесници дево]'чице, дево]ке (уп. пр.: „Мла^и се мушкарци играjу лопте, девоjке лончийа"), и сл. Поменути тип генитива се у сербокроатистичким граматикама наjчешйе карактери-ше као „генитив игре"1.
1 «Старщи граматичари <...> Даничий и Миклоший уз генитиве осталих врста наводили [су] и тзв. генитив игре, куи допуну)е именицу игра, глагол играти и нима сличне именице и глаголе» [Стевановий 1974: 209].
4.2.2. Семантичко окружеае куе мотивише типичну употребу имени-ца у вокативу одре^ено jе контекстом емфатичког обрайааа, коjи подразумева персонификацщу основног значеаа именице, чиме се наглашава благонаклон став говорника према саговорнику [Пипер 1997: 33]. Тако се, на пример, именица во]ска, коjа jе у основном значеау у Речнику САНУ дефинисана као: целокупна во]на сила]едне државе; у jедном од секундарних значеаа дефинише као: луди, народ; човек (обичноу вок.) (уп. пр.: „Стсу, во^ко, не даj се! - опоменуо ме jе ле-кар, срдачно и присно"); док се именица куйа, са основним значеаем: гра^евински об]ект, зграда за пребиваъе, становаъе или какву друштвену потребу; у jедном од секундарних значеаа дефинише као: (обично у вок.) назив од мила (обично у обраИан>у ма]ке детету, често са атрибутом мо]'а) (уп. пр. „Мати! викну слабим гласом. - Шта jе, куйо моjа? - притрчи забринута мати"), и сл.
4.2.3. Семантичко окружеае коjе мотивише типичну употребу именица у падежу са предлогом (акузативу, инструменталу или локативу) реализу^е се у зависности од значеаа падежних синтагми у ко^ма се дате именице налазе. У анализираним примерима издваjаjу се типични контексти употребе:
а) акузатива са предлогом у, нпр. код именице невреме, коjа се у осн. значеау дефинише као: р^аве временске прилике, р^аво време (у метеоролошком смислу); а у секундарном, апстрактном значеау као: (обично у ак. с предлогом „у") неповолно, непогодно, незгодно, неодговара]'уИе време, недоба; уп. пр. „Они се у невреме рас^у";
б) инструментала с предлогом с(а), нпр. код именице нагласак, коjа се у осн. значеау дефинише као: истицан>е на]'чешИе ]'едног слога у речи; а у секундарном значеау као: (обично у инстр. с предлогом с(а) уз глаголе говореаа) посебно, нарочито истицан>е, наглашаван>е чега (онога што се казу/е); уп. пр.: „Обjасните лудима, да се све ово обави без щедне речи - са нагласком jе изговарао коман -дир";
в) локатива са предлогом у, нпр. код именице лубав, коjа се у осн. значеау дефинише као: осеЬап>е велике наклоности, нежности према некоме; а у секундарном значеау као: (обично у лок. „у лубави", као глаголска допуна) добри ме^усобни односи, при]'ателство, слога; уп. пр.: „Митозе ПетровиЙ, и <...> Петар Добриаац <...> нису били у лубави"
5. Заклучак
Све што jе изложено у раду упуЙу^е на следеЙе заклучке:
5.1. Истраживаае формализованих лексикографских поступака у обради лексике, какве налазимо у тезаурусним речницима српског jезика, показухе се важним чиниоцем у анализи и дефинисаау граматичке структуре речи.
5.2. У оквиру овог истраживааа, уз помой метаjезичких израза са компонентом обично ко^ су присутни у Речнику САНУ могу се оцртати елементи типич-ног граматичког контекста речи као jедног од облика ме^узависности измену се-мантичке структуре и граматичке парадигме у jезику.
5.3. У систему лингвистичких испитивааа српског jезика, овакав приступ анализиражу теми има бро^е импликациjе, почев од граматичких, семантичких и синтаксичких, преко лексиколошких, па све до културолошких, когнитивних и прагматичких.
