CC BY
2Philological Studies 20, 1, (2022), 47-65
Изворен научен труд
UDK 821.163.09-14:398 DOI: https://www.doi.org/10.5 5302/PS22201047v
LJUDI I ZIVOTINJE: O ANALOGIJAMA I SUPROTNOSTIMA U JUZNOSLOVENSKOJ USMENOJ LIRICI
Ana V. Vukmanovic
Beograd, Srbija
Kljucne reci: covek, zivotinja, pitomo/divlje, Drugi, juznoslovenska usmena lirika
Apstrakt: U juznoslovenskoj usmenoj lirici odnosi izmedu ljudi i zivotinja oblikuju se analogijama i kontrastima, pokazujuci slicnosti i razlike izmedu njih. Oni se posmatraju kao razliciti kada se suocavaju njihovi svetovi, kultura i priroda, divlje i pitomo, dok se medu njima uocavaju slicnosti kada se junakinje i junaci prikazuju kao Drugi, tudi, strani. Veze izmedu zivotinja i ljudi u usmenoj lirici slojevite su -otkrivaju mitske matrice (motiv zlatokose devojke, jelena i ribe kao trostrukog ulova), obrasce obreda gostoprimstva i svadbe, utopijske fragmente zelje za slobodom. Odnosi izmedu ljudi i zivotinja otkrivaju tako slozeni pogled na svet i nacine dozivljavanja tog sveta i bica u njemu - u trenucima susreta i kriza.
HUMANS AND ANIMALS: ON ANALOGIES AND CONTRASTS IN SOUTH SLAVIC ORAL LYRIC POETRY
Ana V. Vukmanovic
Belgrade, Serbia
Keywords: man, animal, tame/wild, the Other, South Slavic Oral Lyric Poetry
Summary: South Slavic oral lyric songs model the relations between people and animals in analogies and contrasts, showing similarities and differences between them. People and animals are seen as different when their worlds, nature and culture, wild and tame are confronted. On the other hand, when the heroes and heroines of the songs are in positions of the Other, alien, the similarities between them and animals
are emphasized. The oral lyric songs sing about complex relations between people and animals - they revile mythic matrixes (motif of golden hair maiden, deer, and fish as triple catch), patterns of hospitality and wedding rituals, and utopian fragments of desire for freedom. The relations between people and animals revile a multi-layered worldview and the ways of experiencing that world and beings in it - in the moments of encounters and crisis.
Svet usmene lirike odlikuje preplet bliskosti i razlicitosti coveka i zivotinje, prekoracenje granice izmedu ljudskog i neljudskog. Ljudi i zivotinje posmatraju se kao razliciti kada se kontrastiraju njihovi svetovi, kultura i priroda, dok se medu njima uspostavljaju analogije kada se junakinje i junaci prikazuju kao Drugi, tudi, strani. Zato ce, ovom prilikom, razmatranje odnosa izmedu ljudi i zivotinja biti usredsredeno na pojedinacnost svakog motiva, njegovu poziciju u strukturi pesme, transformacije odnosa i identiteta i kontekst pevanja.
Jedna od vaznih razlika pri formiranju poetickih veza izmedu ljudi i zivotinja tice se toga da li se oni poistovecuju ili porede.1 Zena se tako moze prikazivati kao deo animalistickog sveta (po poreklu ili tokom procesa dehumanizacije) ili se porediti sa, na primer, kosutom, jarebicom, prepelicom... U prvom slucaju ona se konstituise kao Druga, u drugom se istice njena ljudskost i razlicitost od zivotinje, ili se kroz poredenje zivotinja priblizava svetu ljudi, prisvaja se. Unutar ovih procesa uspostavljanja odnosa izmedu zena, i ljudi uopste, i zivotinja, kategorije divljeg i pitomog najcesce ne igraju odlucujucu ulogu. U usmenoj lirici formiraju se parovi jelen-kosuta, soko-sokolica, paun-paunica i sl, koji odgovaraju paru muskarac-zena, nezavisno od toga da li je rec o divljim ili pitomim zivotinjama. Za pozitivnu, odnosno negativnu, konotaciju ovakvih veza odlucujuce je znacenje zivotinje u tradicijskoj kulturi, pa tako, na primer, analogije izmedu devojke i kosute nose mahom pozitivna znacenja, a izmedu zene i kucke izrazito negativna.
Granica divljeg i pitomog zamagljuje se u svetu opste povezanosti usmene lirike. Stihovima: „А за брдо зелена наранца, / под наранцом прострта постела, / на постелу заспала ^ево^а, / под главу joj снопак ^етелине, / а у руке тица препелица, / а у скут pj заспало ]еленче" (КарациЙ, 1973: 192°)2 spajaju se prekogranicni prostor za brdom sa idilicnim mestom pod drvetom narandze, zajednickim devojci i (divljim) zivotinjama. Tako junakinja, prepelica i jelen pripadaju istom harmonicnom svetu. Harmonija se narusava muskim osvajanjem prostora (i devojke). Momak nailazi na zaspalu devojku i obraca se konju: „Теби, ^ого, снопак
1 O poredenjima ljudi i zivotinja u funkciji opisivanja drustvenih odnosa sa pozicija ekokritike, vidi: Garrard 2004: 140.
2 Radi preciznijeg citiranja, kada su pesme u zbirkama numerisane, umesto broja strane navodi se broj pesme, sto se obelezava simbolom ° iza broja.
^етелине, / слуги Mojoj шарено ]еленче, / мом соколу тица препелица, / мене момку лщепа ^ево^а". Dolazeci od negde drugde, momak se prikazuje kao Drugi, stranac. Njegovim dolaskom i pozicijom dosljaka mesto za brdom odreduje se kao centralno. Shodno tome, svet prirode pod narandzom jeste pitom, a momak u njega unosi nemir prisvajajuci ga. Utoliko se on i pripitomljene zivotinje (konj i soko) pokazuju kao divlji. I ljudi i zivotinje tako se nalaze sa obe strane granice razdvajanja divljeg i pitomog,3 dok se binarne opozicije u vrednosnom smislu relativizuju.
Dok u ovim stihovima nema poistovecivanja ljudi i zivotinja, vec su devojka, jelen i prepelica bica iz jednog sveta, a momak, konji i soko iz drugog, poredenjima i metaforama u pesmama se mogu uspostavljati i drugaciji odnosi izmedu ljudi i zivotinja.
Posto su zivotinje istovremeno ljudima bliske i strane, srodne i strane (ne-ljudi), one se kao objekti ljudske misli konceptualizuju razlicitim kognitivnim procesima od izjednacavanja do suprotstavljanja (up. Willis, prema: Tapper 1994: 55). U svadbenoj pesmi nevesta se poredi sa jagnjetom i prepelicom: „Отдели се, мома, от рода, / обзърни се, мома, погляи, / сета рода не по тебе. / Отдели се, мома, от кукя / като рудо ягне от стадо, / като йеребица от гори" (Миладинов 1861: 549°). Moma se ne poistovecuje sa zivotinjama, ali se izmedu njih uspostavljaju analogije. Obredno odvajanje mlade od roda modeluje se kao opsti prirodni zakon - nevesta je slicna i domacoj zivotinji (jagnjetu) i ptici iz gore. Odvajanje se odvija i u kuci (gde se jagnje odvaja od stada i devojka napusta roditeljski dom) i u prirodi (kada jarebica odlece iz gore).4 Pokazuje se da bica (i ljudi i ne-ljudi) odrastaju i prolaze kroz iste faze separacije od svoga da bi presli u novi zivot, pri cemu i za jedne i za druge postoje granice koje treba preci izmedu svog i tudeg - za devojku je to socijalna granica dve porodice, za jagnje granica stada (kao grupe i kao njenog stanista - obora ili pasnjaka), za prepelicu granica prostora gde boravi. Usmenim lirskim pesmama ovog tipa gradi se slika sveta u kojoj su su ljudska bica i zivotinje ontoloski ekvivalentni (up. Ingold 1994: xxiv). Stoga se oni ne povezuju hijerarhijskim, vec analoskim relacijama.
Ljudski i zivotinjski svet takode se preplicu u metaforama. Svatovska pocasnica formira metaforicni par jelena i kosute kao mladenaca: ,Деленак ми гору ломи, / путак да му ]е; / за аим иде кошутица, / тек друг да му ]е" (КарациЙ 1975: 103°). Zivotinjski svet se prikazuje kao kulturni konstrukt u slici ljudskog sveta (Ingold 1994: xxiii), ovom prilikom stvara se
3 Dok se divlje zivotinje cesto povezuju sa muskom snagom, a pitome sa zenskom potcinjenoscu, Meri Ostin primecuje da se odlike kako divljeg tako i pitomog mogu pronaci i kod muskaraca i kod zena, i kod divljih i kod pitomih zivotinja (Garrard 2004: 150).
4 Odvajanje devojke od svoje porodice stilizuje se i paralelizmom sa pcelom koja se odvaja od roja (КарациЙ 1975: 58°).
predstava idealne porodice i salje poruka o ulogama muskarca i zene unutar nje. Hijerarhija se temelji na razlici musko/zensko, a ne ljudsko/ne-ljudsko. Zato se moze reci da je metafora nacin da se skrene paznja na stvarno relaciono jedinstvo, a ne da se istakne dualitet izmedu ljudi i zivotinja (Ingold 1994: xxiii), sto potvrduje i analogija izmedu neveste i jagnjeta i jarebice iz prethodnog primera.
Ontoloska srodnost coveka i zivotinje, koja se zasniva na tome da njih spajaju osecanja nemoci, ranjivost i muka pred konacnoscu (Derrida 2002: 396), otkriva se alegorijskim stihovima o jelenu-momku: „Делен пасе по камену траву, / за дан пасе, а за два болу]е. / Гледала га из горице вила, / гледала га па ]е бедедила: / О, ]елене, мо]е горско зв]ере! / Што ти пасеш по камену траву, / за дан пасеш, а за два болу]еш? / Како не би тужан боловао; / имао сам кошутицу друга; / ]учер сам га на воду послао, / нще доша ни воде донио. / Ако га ]е ловац уловио, / нит' ловио, нит' се веселио! / Ако ли га j' други премамио, / е да Бог да те се помамио!" (Карацип 1973: 243°).5 Ovakve aktuelizacije motiva para jelena i kosute i jelena koji oseca ljubavnu ceznju pokazuju da se, u zajednici gde se pesme pevaju, zivotinje dozivljavaju kao srodna bica. Razgovor sa vilom pak dalje siri svet povezanosti gde se ukidaju granice izmedu ljudskog i zivotinjskog, ali i izmedu prirodnog i natprirodnog. Jelen je i analogan momku i blizak vili, sa kojom deli prostor gore i poverava joj iskustvo patnje, pri cemu se ukazuje na bliskost i razumevanje medu razlicitim bicima i segmentima sveta. Znacenje se ne menja i ako se alegorija tumaci kao antropocentricno upisivanje ljudskih emocija u okolni svet, jer se zivotinja time sagledava kao bice toliko blisko coveku da ga moze predstavljati u poetskoj slici.
O vezi jelena i muskarca u usmenoj lirici postoji niz potvrda. Jelen-momak ulazi u devojcinu bastu (dvor) i popase bosiljak (Карацип 1975: 17°, МилиЬевиЬ 1884: 251-252, Jела 1899: 5, Осинин, Бурин 2006: 610°), zdravac (Арнаудов, Вакарелски 2004: 381°) ili cvece koje je devojka sadila na drumu (Осинин, Бурин 2006: 498°). Metafora se nekad implicitno otkljucava svadbenim kontekstom, nekad se otvara direktno - kada se prikazuje svatovska povorka koja vodi jelena: „Веруй-неверуй, девойкьо, / е че ти идат сватове, / сватове, млади атове, / свашице - тънки змейкинье, / зелен ти йелен водаю, / тебе га у двор въвеле, / зелен ти здравец опасе!" (Арнаудов, Вакарелски 2004: 381°). Ovakve metafore imaju erotsko znacenje i najavljuju svаdbenu defloraciju buduci da je jelen simbol muske snage i aktivizma (Адачип 1998: 229) i da se pesme izvode
5 Poredenjem varijanata uocava se da se kletva pojavljuje i van alegorijske slike, kada devojka kune onu sa kojom ju je momak prevario „Da Bog da se s njime pomamila! / Od pomame po gori hodila! / Zir zobala, s lista vodu pila!" (Andric 1929: 135°). Na nadtekstovnom nivou uspostavlja se analogija izmedu emocija zivotinje i coveka, momka i devojke.
na svadbi, kada dolaze svatovi. O tome svedoce i stihovi koji objasnjavaju sliku jelena dok pase cvece: „Синьо цвете Златанка, / сур елен Драгойко" (Осинин, Бурин 2006: 498°).6 Predstava zoomorfnog sveta razvija se paralelama izmedu svatova i konja, odnosno zmajica, pri cemu se zoomorfno spaja sa natprirodnim. Brisanjem granica medu ljudima, zivotinjama i mitoloskim bicima formira se liminalni svet svadbenog obreda, gde se mede zamagljuju da bi se konacno presle i ucvrstile posto devojka prede u novu kucu i jelen „popase zdravac".
Pokretljivost simbolickih znacenja pokazuje pak poetska realizacija metamorfoze devojke u jelena.7 Kada devojka zeli da krene s nepoznatim momkom, strancem na put, on je odvraca time sto je put tezak, trnovit i kamenit, sto treba preci preko dubokog mora i kroz gustu sumu. Za svaku prepreku ona opisuje kako ce je savladati. Na kraju, kada momak kaze: „Върни се, върни, тенинка Янке, / че я ще мина честа дъбрава!" (Осинин, Бурин 2006: 258°), ona odgovara: „Върви си, върви, чужди ми юнак, / ми я ще стана елен в гората, / та ще си мина честа дъбрава". Netipicna analogija pre svega atribuira junakinju kao neobicnu - odlucnu i delatnu. Aktivizam jelena prenosi se ovde na devojku i ukazuje na slozenost konstrukcije identiteta u usmenoj lirici. Lirske junakinje mogu biti poput kosuta koje mirno prate jelena kroz goru, ali i poput jelena koji tu goru krci kada se nadu u situaciji krize, bilo da je kriza izazvana odbijanjem momka ili teskocama na putu obrednog prelaza ka novom zivotu sa buducim muzem. Identitetske granice junakinje porozne su poput onih koje su odredivale zivotinjske svatove. Njihovu poroznost oznacavaju preobrazaji, kao i prelasci preko mora, sume i gore da bi se doslo u momkov svet, da bi se zadobio novi status.
Muskarac se povezuje i sa vukom analogijama i kontrastima u razgovoru svekrve i snahe: „Snaso Ano, ziv te Bog ubio, / svu noc buce oko kuce, Ano" (Kuhac 1879: 654°), ona odgovara: „Nije majko, zivota mi tvoga, / kurjak kuju oko kuce ganja". Iznova se srodnost junaka i zivotinje zasniva na spoljasnjosti: „Neka ceri, da bi i to bilo, / kurjak nema zelene dolame. / Nije majko, zivota mi tvoga, / sad je kurjak dlaku promjenio. / Neka ceri, da bi i to bilo, / kurjak nema glogove batine. / Nije majko, zivota mi tvoga, / u kurjaka duga repetina. / Neka ceri, da bi i to bilo, / kurjak nema biele perjanice. / Nije majko zivota mi tvoga, / sad je kurjak janje ufatio". Paralelizam dolame i vucje dlake, toljage i repa, bele perjanice i uhvacenog jagnjeta, nosi slicnost pojavnosti i napetost izmedu stvarnosti (muskarca koji
6 Predsvadbeni motiv erotskog susreta na vodi moguce ima svoj mitski refleks, a momka i jelena spaja podudarnost aktivnih, oploditeljskih moci. O tome, vidi: Трубарац МатиЙ 2015.
7 O metamorfozama ljudi u zivotinje u bajkama, predanjima, epskim pesmama i baladama vidi: ДелиЙ 2021.
dolazi udatoj zeni) i privida (izmisljene figure zivotinje),8 kulture (atributa junaka) i prirode (atributa vuka). Motiv implicitne preljube izgraduje se na jos jednoj analogiji izmedu ljudskog i zivotinjskog - jagnje koje je vuk uhvatio bilo bi metafora snahe koja se sastaje sa ljubavnikom, te ju je on osvojio.9 Ovakvi prepleti znacenja potvrduju da negirane slike zadrzavaju veze sa realnoscu pesme, te vuk nije samo snahina fantazma, vec i metafora muskarca.10 Citav odgovor svekrvi postaje poetska predstava junakinjinog zivota. A iskazivanje emocija, strahova i zudnji jeste sustina lirskog pevanja. Govor o zivotinji govor je o coveku u svetu gde su animalisticko i humanisticko povezani na dubljem planu - ne prisvajajuci zivotinjsko, vec ga posmatrajuci kao integralni deo holistickog sveta.
Kada posredno zena o sebi govori kao o lovini, onda taj iskaz moze uspostavljati dijalog sa motivom lova u kom junakinja postaje lovina iz muske perspektive.
Motiv ovakvog lova u juznoslovenskoj usmenoj lirici slozen je utoliko sto ne podrazumeva samo modelovanje devojke kao Druge usredsredujuci se na razliku (up: Borkfelt 2011: 138), kao slicne zivotinji, vec se ona istovremeno od zivotinje i razlikuje po tome sto je pozeljniji, vredniji ulov i, shodno tome, ulov drugacijeg tipa. Cuva se pritom vertikalna hijerarhija u kojoj je covek iznad zivotinje, a muskarac je iznad zene (Valdenfels 2010: 19).
Pozicija devojke unutar motiva lova varira: od mitske predstave uhvacene zlatokose devojke, preko erotskog prikaza zadovoljenja zelje, postavljanja devojke u poziciju vrednijeg ulova od zivotinje, cime se jednim brojem varijanata najavljuje svadba ili se pesme pevaju na samoj svadbi, a ulovljena devojka postaje (buduca) nevesta, do motiva neuspelog lova (ili osujecene zenidbe) kada junakinja bezi od lovca.
U pesmi iz Erlangenskog rukopisa motiv lova segment je teme obrednog gostoprimstva. Domacinu dolaze gosti i on ih docekuje: „И скочио господар у дому / и скупио до три слуге из двора: / ]едног посла на то бело Дунавуе, / другог посла у ту гору зелену, / трепег посла на то равно мезево. / Кога посла на то бело Дунав]е, / он улови белу рибу моруну; / кога посла у ту гору зелену, / он улови виторога ]елена; / кога посла на то равно мезево, / он уфати златокос[у] дево]ку. / Госте части белом рибом моруном / и дарива виторогим ]еленом, / вино служи златокос[а] девона" (Геземан 1925: 43°). Zlatokosa devojka dvostruko je markirana. Na pocetku, slicna je moruni i jelenu, ambivalentnim mitopoetskim
8 Privid se modeluje i specificnom formulacijom zakletve kada se snaha ne kune svojim, vec svekrvinim zivotom („zivota mi tvoga"), cime salje jasnu poruku o neistinitosti svog govora.
9 Animalisticka metafora moze se prepoznati i u pocetnim stihovima kada snaha govori da vuk juri kucku oko kuce. O znacenju kucke kao nemoralne zene bice vise reci nize.
10 O socijalnoj (obrednoj) vezi izmedu muskaraca i vukova, vidi: Loma 2021.
simbolima (up. Самарцща 2013: 74). Takva pozicija ukazuje da su i zivotinje i devojka neobicna lovina, sakralizovana kretanjem lovaca kojim se organizuje svet, povezuju kosmicke zone voda - gora - polje, gde borave riba, jelen i devojka, ali i svojim mestom u kultu (Самарцща 2013: 74-75) i obredu gostoprimstva. U drugom delu pesme devojka se pak istice time sto sluzi vino, pa se implicira prelaz iz prostora polja u prostor kuce, od lovine ona postaje ucesnica obreda gostoprimstva. Nju kao Drugu naspram zivotinja, ali i domacina, odreduje i zlatna kosa, koja je priblizava junakinjama pesama o Suncevoj sestri (up: Krnjevic 1986: 127).11 Stoga ona vise nije srodna sa zivotinjama, vec sa natprirodnim bicima poput vila.12
Znacenje devojke-lovine nijansira se kada se ona izdvaja jer je vrednija od ulovljenih zivotinja: „Лепо raje родио ]аблане! / Све бисером и драгим камеаем, / Али га je соко окрунио / долейуйи ]утром и вечером, / долейуйи у гору гледейи, / гди два брата итар ловак лове; / старщи ]е братац уловио, / уловио срну и кошуту, / и ]еленче злайани рогова; / а мла^и ]е братац уловио, / уловио Сосу златокосу. / Старщи ]е мла^ем говорио: / аде, брате, ловак да делимо. / А мла^и ]е старшем беседио: / На част теби срна и кушута, / и ]еленче злайени рогова, / а менека Соса златокоса" (Караций 1975: 435°). Poput devojke koja sluzi vino, i junakinja ove pesme ima zlatnu kosu, pa je potencijalno nadljudska. Njena izuzetnost motivisana je, osim mogucom aluzijom na sunceve devojke, i prostorom gde boravi - gorom, divljim mestom koje deli sa zivotinjama. Odnos junakinje i zivotinja dvostruk je - dok ih povezuju staniste i priroda odredena atribucijom zlatan (kosa - rogovi), razdvaja ih to sto ih lovci razlicito vrednuju - zelja starijeg brata za podelom ulova i odbijanje mladeg da zameni devojku za srnu, kosutu i jelena ukazuje na vezu motiva sa predsvadbenim vremenom kada je devojka-nevesta pozeljnija od bogatog ulova starijeg brata. Njena posebnost se modeluje suprotstavljanjem zivotinjama. Uprkos slicnostima, devojka se izdvaja kao drugacija od njih. Pokazuje se da je vrednost kulturni konstrukt koji formira zajednica gde se pesma peva, a iskazuje se dijalogom dvojice brace - oni su ti koji uspostavljaju hijerarhiju izmedu ulova - srne, kosute, jelena i devojke.
U varijanti se izdvaja motiv rasta devojcine kose, Cime se jasnije aludira na svadbu. Mladi brat govori starijem: „Hudi brate, da lov podelimo, / tebi brate jelin i kosuta, / i jelinca zlatnih rogovicah, / meni brate zlatokosa Mara.
11 U kasnijem zapisu zlatokosa devojka postaje podprstenom devojka (КарациЙ 1975: 431°), cime se kontekst pomera ka svadbenom (Krnjevic 1986: 128). O motivu lova u epici vidi: ДетелиЙ 1992: 292-293.
12 Kada se motiv devojke zlatne kose javi u koledarskoj pesmi (Иванова, Живков 2004: 1620), atribucija moze dobiti solarnu simboliku unutar konteksta radanja mladog Sunca na vremenskoj granici, o kratkodnevici.
/ Ako ti je brate na to zao, / obrezat cu zlatnu kosu Mari, / dat cu ti ju, neka tvoja bude. / Opet ce joj zlatne kose narast, / time ce se Mara ponositi, / zlatne kose na glavi nositi" (Kuhac 1878: 197°). Ponos devojke na uzgojenu kosu motiv je predsvadbenih pesmama kada je kosa znak stasalosti za udaju, pa je tako gajenje kose deo priprema devojke za uvodenje u status udate zene ^дачиЬ 1998: 224).13 Mara se izuzetnom kosom odvaja od zivotinja jer se upucuje na njen status neveste. Ulovljena u gori, ona se sprema za prelazak u momkovu kucu, za prelaz iz svog sveta prirode u tudi (momkov) svet ljudi. Tokom tog prelaza njena drugost, obelezena gorom i zlatnom kosom, pripitomljava se spremnoscu buduceg mladozenje da joj kosu odsece. Dragocenost kose zato nije motivisana analogijom sa jelenovim rogovima, vec rastom, odnosno devojcinim sazrevanjem za udaju. Usmerenost pesme ka obrednom cilju slabi veze izmedu junakinje i zivotinja.
Kada je ulovljena devojka pod prstenom, onda je njen put prelaza stigao do naredne faze (prstenovanja): „Ja се попе на наjвише висине, / пак погледа на нajвише снизине, / ди с' jелени с кошутама пландуу / а девоjке с jунaцимa сигрajу. / Зграби стрелу да устрелим ко шуту. / Не устрели и прострели крaj jеленa кошуту, / веЬ устрели и прострели под прстеном девоjку. / Дадоше ми тога бола лечити" (ПантиЙ 1964: 213). Prvo se obrazuje prostorni model na principu kontrasta visina/dolina. I zivotinje i momci i devojke pripadaju pitomom svetu nizine, koji junak posmatra odozgo, izdvajajuci se u prostornom, ali i statusnom smislu. Privremeno izdvajanje neofita iz zajednice sastavni je deo inicijacijskih obreda, kada j e on u liminalnoj poziciji, izmedu zivih i mrtvih, ljudi i zivotinja (Тарнер 1986: 41).14 Posto ce ustreliti pod prstenom devojku, junak pesme je buduci mladozenja, te se i njegov lov pokazuje kao inicijacijski zadatak - dokaz vestine i spremnosti za zenidbu. Priroda lovca markirana je atribucijom zlatnog luka (varijante: Kuhac 1880: 909°, КарациЬ 1898: 525°), Cime obredni lik junaka dobija crte mitskog lovca. Akcionim kodom suprotstavljaju se predstava delatnog muskarca i scena mirnih zivotinja i igre momaka i devojaka. Ljudski svet se tako otkriva kao dvostruk - ambivalentan svet tenzija junaka-lovca i spokojni svet igre. Zivotinje su detalj idilicne slike iz koje ce se izdvojiti devojka pod prstenom pre nego dinamicni motiv pesme.
Izdvajanje junaka istice se htonskim hronotopom, kojim se naglasava trenutak krize. Momak kazuje o nocnom iskustvu lova: „Сунце за^е a ja у
13 Kada devojka cudesnim kosama sapinje konje, duzina kose odreduje njenu sudbinu. Cudo se cuje do cara i on nareduje junacima da idu do gore i: „Понесите бича пона)дужа; / премерите косу девojачку. / Ако л' коса дужа бича буде, / та девojка за цара нек иде; / ако л' коса равна бичу буде, / та девojка за царева сина (ПоповиЙ 1888: 14, 1°).
14 O obrednoj izolaciji van svakodnevnog boravista, kao i o inicijacijskim zadacima tokom liminalne faze obreda prelaza, vidi: Turner 2008: 95-108, Prop 1990: 90-91.
лов по^ох. / Бога молим да ме срете / ]а ли ]елен, ]ал['] кошута црна. / Нити ме срете ]елен ни кошута, / вей девона више Шибеника. / Jа д]ево]ку уфати за руку / погуби ]у у лице бщело / а у]еде ]у за грло бщело" (Геземан 1925: 107°). Devojka se prikazuje kao objekat zelje, koju momak nasilno zadovoljava. I kada se ona na nasilje u drugom delu pesme zali kadiji, njena zalba se odbacuje, jer kadija presuduje da je momak uzme za vernu ljubu. Njen lik ne odaje onu izuzetnost devojke zlatne kose, a u njenoj nemoci nema naznaka snage devojke zlatnih ruku koja pokrece munje i gromove na nezeljene pasine sluge koji nastoje da je potcine (КарациЙ 1975: 232°). Uprokos tome, uhvacena devojka nosi potencijal moci kroz vezu sa animalnim, sa nocnim trenutkom susreta, pa se implicitno modeluje kao onostrana, htonska, neljudska. Na egzistencijalnom planu preplicu se njena pozicija objekta i pobuna, iako osujecena. Slicna dvostrukost odlikuje i divlje zivotinje - snazne, a nemocne pred lovcem.
Nemoc odlikuje i junakinje svadbenih pesmama, metaforicno prikazane kao plen. Svatovi koji love jarebice i prepelice zapravo dovode mladozenjinoj kuci nevestu: „Збирайте се, китени сватове, / китени сватове, младоженски момци, / гора ке идете, лова ке ловите - / горска яребица, полска преперица" (Иванова, Живков 2004: 350°). Odnosi se zasnivaju na opoziciji svoje/tude, pa se gora posredno suprotstavlja momkovoj kuci, a postaje analogna sa nevestinom. Poredenjem neveste sa pticama, ona se stilizuje kao tuda (sto se u stihovima modeluje postavljanjem u divlji prostor), buduci da jos nije primljena u novu porodicu. Istovremeno, poredenjem sa pticama, animalizacijom, istaknuta je njena pasivnost, posto je ona, tokom svadbenog obreda, samo predmet razmene (up.: КарановиЙ 2010: 96-107) i vise ne pokazuje ni izuzetnost bica niti makar i jalov otpor.
Slicni prostorni i identitetski odosi uspostavljaju se i iz zenske perspektive. Kada se u mladinoj kuci peva mladozenji i svatovima: „Зеташине, туги земянине! / Къде ходиш, къде войска водиш? / Девойка ми во гори отбегла, / се сторила горска яребица, / ти си имаш два сиви сокола, / да уловиш горска яребица. / Я пущи ги, за да я уловат, / да уловат горска яребица, / яребица хубава девойка" (Миладинов 1861: 545°), prikazuje se metaforicna metamorfoza devojke u pticu. Zapravo, do metamorfoze ne dolazi, vec se istice njena pozicija Druge u odnosu na kucu od koje se odvaja i na svatove (vojsku) koji je jos nisu preveli u novu porodicu. Zensku perspektivu cuva obracanje mladozenji sa „tudi zemljanine", cime se istice da je za devojcinu rodbinu on Drugi. Stranost se pak modeluje razlicitim kodovima - on je Drugi kao stranac, onaj ko dolazi iz tude zemlje (iz tude kuce), a ona je Druga kao divlja, bice odbeglo u goru, poput ptice. Takva animalizacija oznacava liminalnost neveste tokom svadbe. Ona, za razliku od mladozenje, ne pripada vise svojoj porodici niti jos uvek
pripada mladozenjinoj - i zato je gora njen prostor. Animalizacija svatova ovde je pak sekundarna i ima funkciju usmeravanja svadbe ka cilju - da se devojka-jarebica ulovi i da postane snaha.
Kada se lov zavrsi, devojka se smesta u novu kucu: „Стани, стани, господине - / дружина ти на лов ошле, / койни ти се во пайвани, / а загари - во зинджири, / а соколи - во кафези, / пауни се разиграле / по твоите рамни дворье, / кумрии се разгугале / по твоите герамиди, / бильбили се разпеяле / по твоите трендафили, / голоби се разрукале / по твоите паратири. / Стани, стани господине! / Дружина ти на лов ошле, / улоале еребици, / мой господар дома седит - / ми улоал малка мома! (Беновска-Събкова 2005: 71°). U prvom planu su pripitomljene i zauzdane zivotinje: konji i psi su svezani, a sokoli su u kavezima, pauni, gugutke, golubovi i slavuji u prostoru kuce (dvoristu, na krovu, prozorima, na ruzama). Oni olicavaju domaci poredak. U takvom poretku devojka je ulovljena jarebica koja je dovedena u kucu, gde je zauzela svoje mesto. I zivotinje i devojka potcinjeni su jednako ljudskom/patrijarhalnom redu. Ta potcinjenost je ono sto ih izjednacava i vise se ne istice devojcina izuzetnost, niti veca vrednost od zivotinje.
U predsvadbenim i svadbenim pesmama odnos zivotinja i ljudi najcesce se uspostavlja paralelizmima. Devojka se, u ovom kontekstu, povezuje sa zivotinjama kao pasivna, ulovljena, ali se od njih i razlikuje jer joj se daje prednost. Ta prednost zasniva se, izmedu ostalog, i na pamcenju zlatne atribucije devojaka-lovine, koja ukazuje da motiv lova treba sagledavati slojevito. Njime se devojke (zene) svode na telo, animalno i prirodno (nasuprot razumu, ljudskom i kulturnom, Tomas White 2015: 151), konceptualizuju se kao inferiorne Druge koja se ne mogu razumeti (Tomas White 2015: 154), ali ostaje trag onih mocnih, izrazito vrednih, u slucaju zlatokose devojke - mitskih junakinja. S duge strane, motivom osujecenog lova junak se prikazuje kao nedostojan.
Momak ide da lovi u planinu: „Сву ноЙ шетах, ништа не улових. / К'д би зора, улових дево]ку, / и дево]ку и сивог сокола / и сокола и вранога коаа. / Па отидо на вр Шар планине, / коаа врза за ]елу зелену, / а сокола за вишау црвену, / а дево]ку за ди]есну руку" (Ястребов 1886: 340). Medutim, kada se probudi, momak vidi da nema devojke: „К'д да видим девоне гу нема, / и девона и сокола нема. / Буди сокол и вранац га нема. / Па су одо' трага да трагу]ем. / Траг по трага до Стамбла града. / У Стамболу, у ладну меану, / к'д да видим ту девона беше, / вранца дала за луту раки]у, / и сокола за црвено вино, / себе за добра ]унака". Motiv lova se transformise u drugacijem kontekstu - kada se peva o devojci koja od plena postaje delatna junakinja i odlucuje o svojoj sudbini. Bezeci od lovca,
ona stize u grad kao utopijski prostor,15 a ukradeni konj i soko sredstva su za ostvarenje zelje - za slobodnim zivotom i za slobodnim izborom dragog. Motivom neuspelog lova modeluje se slika alternativnog sveta. Taj alternativni svet temelji se na ponistavanju junackog diskursa buduci da momak gubi tradicionalne atribute junaka - konja, sokola i devojku (up.: Самарцща 2008: 59-78). Nasuprot tome, dok je junakinja aktivno bice, zivotinje su dvostruko opredmecene - od lovine postaju sredstvo trampe. Harmonija izmedu ljudi i zivotinja poremecena je i oni vise nisu u istoj ravni, konj i soko podredeni su prvo momku, zatim devojci. Priroda momka i devojke slozenija je jer ona od pasivne postaje aktivna, a on od mocnog -nemocan (porazen). Dok su zivotinje Druge jer im se oduzimaju odlike bica, momak i devojka su tudi jedan drugom i stoga oboje, iz razicitih perspektiva, zauzimaju pozicije alteriteta. On je za nju Drugi kao nezeljen, ona je kao predmet zelje Druga za njega, a zatim, posredno, za sredinu cija pravila krsi - ponasajuci se slobodno i slobodno birajuci.
Motiv neuspelog lova moze se povezati sa iskusenjem i u koledarskim stihovima kada je junak gnevan sto nije nista ulovio: „Снош отидох татък долу / да си лова дребна лова, / дребна лова яребица, / ош по-дребна пряперица. / Не намерих дребна лова, / дребна лова яребица, / ош по-дребна пряперица, / най намерих двя кошути; / аз ги гона, кон ги не гони" (Арнаудов, Вакарелски 2004: 122°). Majka mu tumaci pojavu kosuta: „Ой та тебя, Яврум синка, / то не било двя кошути, / а най било двя девойки, / да ти опитват юнастото!". U onostranom prostoru gore gde momak treba da se dokaze visestruko - da se snade u neljudskom svetu, da pokaze vestinu lova, ali kako ce se otkriti u majcinim recima, da dokaze i da je junak, da je spreman za zenidbu. Osim sto se vraca iz gore, pa time savladava granicu izmedu svog i tudeg, ljudskog i neljudskog, druga dva zadatka ne ispunjava. Buduci da nije ulovio kosute, za razliku od lovca koji ustreli pod prstenom devojku, nije dokazao svoje junastvo. Inicijacijski zadatak, unutar poetskog modela obredne situacije, postavljaju devojke u onostranosti, cime one preuzimaju ulogu zajednice kojoj momak zapravo treba da se dokaze. Posto ne uspeva, on se i pred njima i pred zajednicom pokazuje kao nedozreo.
Pokretljivost pesnickih slika u usmenoj lirici potvrduje se time sto, iako znatno rede, lovina postaje i momak: „Ой Яно, Яно, хубава Яно! / Имала Яна седмина братя, / и седмината млади ловджии. / По гора одат, та лова ловат, / та лова ловат сура елена. / Не уловиа сура елена,/ на уловиа влахче сърбинче" (Осинин, Бурин 2006: 617°). Tradicijsko povezivanje para muskarac-zena sa parom jelen-kosuta omogucava ovakvu
15 O gradu kao utopijskom prostoru, vidi: ВукмановиЙ 2021: 57-62.
transformaciju slike. Kao sto se s jelenom momak poredi po lepoti (rogova), snazi (kada lomi goru), erotskom aktivizmu (kada pase bosiljak ili drugo cvece), tako poput jelena moze biti plen. Svadbeni poredak odstupa od uobicajenog patrilokalnog modela - ne dolazi devojka u mladozenjinu kucu, vec braca sestri ulove momka: „от милости го не погубиа, / от драгости го дома завели, / придетили го сестра Яна". Momak se kao Drugi konstituise time sto mu se, unutar motiva lova, oduzimaju ljudske osobine, pa se izjednacava sa neljudskim, zivotinjskim. Medutim, on se od jelena odvaja motivom prepoznavanja - momci nisu ulovili zivotinju vec srpskog mladica (Vukmanovic 2021: 41). Time jelen ostaje radikalno Drugi kao neljudski, a strani momak se dozivljava kao liminalan - i slican jelenu i razlicit od njega. Emocije prema takvom Drugom zato su ambivalentne - on je isprva dar sestri, a zatim (na kraju pesme) nepozeljni mladozenja iz persektive brace-lovaca.16 Poput jelena koji je ambivalentan jer je i mocna, lepa zivotinja i ne-covek, momak je i privlacan i odbojan, i (mozda) drag i nepozeljan. Pokazuje se da animalisticki kod pruza siroke mogucnosti modelovanja slozenih meduljudskih odnosa i ljudskih osecanja prema kojima je usmena lirika prevashodno usmerena.
Upravo takvu slozenost otkriva i mogucnost aktuelizacije sasvim negativnih znacenjskih aspekata animalistickog. Dok se motivima lova i devojke/momka-lovine formirala dvoznacna veza izmedu coveka i zivotinje, kojom se ukazivalo na slicnosti medu njima, ali i podvlacila razlika, pozicija Drugog radikalizuje se motivima devojke pod kletvom. Time kategorija prirode postaje polje visestrukog iskljucivanja i kontrole (Plumwood, prema: Birke, Parsi 1999: 57). Kada majka prokune cerku i ona se pretvori u kosutu, ne gradi se paralelizam kosuta-devojka, vec dolazi do potpune metamorfoze: „Izvir-voda izvirala / iz korita javorova; / u polje se salivala. / Po njoj pliva kosutica, / mimo grede mlado momce, / kosutici j' govorilo: / Bizi, jadna kosutice! / Ovo gredu z grada lovci, / oni te te ufatiti, / caru te te darovati. / Njin ce care lip dar dati, / tavnu Liku i Krbavu. / A govori kosutica: / Nisan jadna kosutica, / vec san mlada divojcica. / Majka me je zaklinjala; / Da bis, kcerko, podivljala, / s kosutama travu pasla, / a s jeleni vodu pila!" (Andric 1929: 407°). Time sto postaje kosuta, devojka gubi odlike ljudskog, a kada pase travu i pije vodu s jelenima, prelazi preko granice pitomo/divlje zamenjujuci pitomi ljudski svet divljinom prirode. Negativna karakterizacija kosute postize se vezom divljine sa implicitnim gubitkom razuma. Motiv lova vise nije vezan za ljubavno-svadbeni kontekst vec se stilizuje kao ljudska aktivnost, pri cemu ulov ostaje poetska slika kojom se iskazuje odnos prema devojci i kroz koju ona progovara o svojim nemirima.
16 O motivu (ne)pozeljnog Drugog na primeru ove pesme vidi: Vukmanovic 2021: 40-41.
Drugaciji oblik unizavanja povezivanjem devojaka i zena sa zivotinjama predstavlja uvredljiv govor. One se pogrdno nazivaju kuckama. Figurativno, pogrdno znacenje reci kucka upucuje na rdavu, zlu zenu, nemoralnu, beskarakternu osobu uopste (Речник САНУ: кучка, 2). Zivotinji se pripisuju osobine koje nema i ovakva karakterizacija kucke drustveni je konstrukt koji govori o ljudima, ne o zivotinjama. Sledstveno tome, i uvrede govore pre o onome ko ih upucuje.
U pesmama kuckom se naziva devojka koja se, po uzusima patrijarhalne sredine, slobodnije ponasa sa momcima. Kada sumnja da joj se cerka sastaje tajno s momkom, majka joj govori: ,Дурво кучко, хе, не Йери мо]а! / Kад не лубиш под крадом ]унака, / чщи славу] на пенцеру по]е, / чщи соко на ]абуци кликЙе?" (Геземан 1925: 1460). Unutar paralelizma odricanje od cerke i nazivanje kuckom postavljaju se naporedo, pa stoga postaju analogni postupci. Kada ovakve grube reci izrice majka, one se mogu tumaciti i potencijalnim ritualnim kontekstom, odnosno fazom separacije obreda prelaza tokom kog devojka mora da se odvoji od svoje porodice da bi presla u novu. Dalje odvajanje prati se kada se prekori sire od pogrdnog imenovanja do prebacivanja promene ponasanja zbog susreta s momkom: „По аега, кучко, за аега, / ти мени куЙу не метеш, / ти мени воду не носиш, / ти мени огаа не кладеш, / по аега, кучко, за аега!" (^Йи^ песме 1924: 49, XI). Menjajuci ponasanje, prekidajuci kucne poslove, cerka cini naredni korak na putu buduceg svadbenog prelaza.17 Kada se odvajanje modeluje oslovljavanjem sa kucko, ono vise ne predstavlja prirodni sled, poput onog u presmi o devojci koja se rastaje od porodice kao jagnje od stada i ptica od gore, vec se prikazuje kao egzistencijalna kriza - dramaticna i za devojku i za majku koja grube reci upucuje cerki. Aktiviranje simbolike razlicitih zivotinja omogucava da se iskazu razliciti aspekti zivotnih situacija u kojima se nalaze oni koji pesme pevaju (i slusaju).
Uvrede u pesmama upucuje i povreden momak: ,Да се држа с лепотом девоном / гледасмо се три године данах. / Kад д|ево_|ка до^е до уда]е, / онда оде кучка за другога. / ^ети Йу jy да jy бог убще: / О д|ево_|ко, да те бог убще / jере си ме преварила млада!" (Геземан 1925: 1820). Kletva je ovde eksplicitna i izraz je povredenosti, moguce osramocenosti momka kog je devojka ostavila. Devojka pak odgovara veselo da momku nista nije obecala, ali i porucuje: „Ал['] не бо] се, драга душо мо]а, / неЙу тебе преварити млада / веЙе до^и те ме проси младу. / Ако ли ме ма_|ка теби не да, / ]а Йу теби сама у двор доЙи. / Што ]е рекла лщепа девона, / што ]е рекла - то ]е учинила: / до^е момку сама у дворове / те му она била в]ерна луба". Pesma se moze posmatrati kao kontaminacija motiva neverne
17 O fazi separacije obreda prelaza, vidi: Van Genep 2005: 43.
drage i devojke koja sama dolazi momku. Takva stilizacija ukazuje na razlicite slike sveta koje postoje u usmenoj lirici. Iako se lirska radnja zasniva na ljubavnom nesporazumu, uvredljivim recima momak otkriva snazne emocije, a nazivanje devojke kuckom formulativni je izraz koji se crpi iz tradicijskog rezervoara izrazajnih sredstava, upucujuci na odnos prema nevernoj dragoj, kao i prema, kako je pokazano, devojci koja se ponasa po svojoj volji. Junakinja je na pocetku eksplicitno osudena kao kucka jer je neverna. Medutim, njena spremnost na kraju da sama dode momku mogla bi izazvati osudu sredine, izrecenu istim recima drugom prilikom. Takve osude ovde nema jer je rec o ljubavnoj pesmi kojom se iskazuju uzajamne erotske zelje.18 Neobicnom kontaminacijom ublazava se ostrina momkovih reci i ponistava kletva, ali je devojka u pesmi dvostruko Druga: momak je spreman da je se odrekne i, nazivajuci je kuckom, animalizuje je, a ona, buduci spemna da mu sama dode, drugacija je od pozeljnih i poslusnih devojaka, pa je Druga i za svoju sredinu.
Kada ne dolazi do kontaminacije, nema ublazavanja uvrede, a devojka nazvana kuckom ostaje naglaseno Druga. Dok momak lamentira nad sudbinom, ona mu prkosi: „Пуну в]етар, сломи вишши гране, / а ^ево]ку други препросише. / Нека би ]е ]унак препросио, /нег' ми с двора кучка поручу]е, / да Ье ми се удавати млада, / на мом коау, у каваду моме" (Караций 1975: 521°). Odgovor na njen prkos je njegova kletva: „Уда]и се, удала се ]адна! / С мога коаа ногу саломила, / а мо] кавад у ]аду носила". Za momka je devojka kucka jer je neverna, beskarakterna, ali ona svojom prkosnom porukom pokazuje da ima snazan karakter - da je odlucna i spremna da se suprotstavi. Alteritet se iznova modeluje dvostruko -analogijom sa zivotinjom i odvajanjem od predstave idealne devojke.
Takve odlucne devojke-kucke izazivaju strah. Uvreda stoga nije samo izraz verbalnog nasilja, vec i straha od one koja se ne ponasa po zakonima sredine (Steeves 1999: 156). Kada momkova majka porucuje devojci: „Oj кучко дево]ко! / Не плет на мач косе, / не мами ми сина / лети од орааа, /зими од оваца" (КарациЬ 1975: 170°), ona je zapravo nemocna pred mocima njene lepote. Devojka porucuje: „Oj тако ти Бога / ратарева ма]ко! / ако ти ]е жао / твог сина ратара, / а ти га загради / од села селеном, / од мене босилком; / На воду Ьу ийи, / босилак йу брати, / ратара лубити". I ovi stihovi potvrduju da kucka nije ona koja je beskarakterna, vec ona koja nije poslusna, koja pravi izbor, delatna je i cini sta zeli. Utoliko paralela sa zivotinjom vise nema znacenje opredmecivanja, svodenja na telo lovine, vec upravo suprotno - njome se prekoreva delatnost, spremnost devojke da bude bice. Kada u varijanti momkova majka upucuje slicne reci devojci jer joj
18 O osudi devojke koja sama dolazi momku svedoce druge pesme (up. npr.: Караций 1898: 104°). O ovom motivu kao izrazu teznje ka slobodi izbora vidi: Vukmanovic 2022: 199-200.
mami sina: „Курво кучко, лщепа д|ево]ко! / Не бщели лица, не румени, / не мами ми сина Осман-аге: / Ja Ьу иЬи у гору зелену, / начиниЬу дворе ]аворове, / свог Ьу сина у двор затворити" (КарациЬ 1975: 514°), ona joj odgovara da ce otvoriti dvore javorove jer ima „oci davolove". Tako devojka svoju demonsku prirodu prihvata i poredenje sa davolom vise nije negativna karakterizacija vec izraz prkosa i moci.
Kada se peva o erotskoj igri momka i devojke, slobodno devojcino ponasanje vrednuje se pozitivno, pa se uvredljivo obracanje premodeluje u iskazivanje erotskog zadovoljstva. Momak trazi: „Да], дево]ко, ]едно око" (КарациЬ 1975: 589°), zatim slede stihovi-komentar: „Она кучка милостива, / и на срцу жалостива, / пак му да]е и обадва". Osobine kucke postaju pozeljne, sto potvrduje da usmene lirske pesme mogu prikazivati razlicite sisteme vrednosti: osudivati slobodno ponasanje i slobodnu volju devojaka, ali i pozdravljati njihovu spremnost na erotsku igru. Buduci da se pevaju u razlicitim kontekstima, one govore o smernim i poslusnim devojkama, ali i o onim drugacijim, koje se ne osuduju uvek, vec pesme o njima otkrivaju jedan drugaciji svet usmene lirike, koji cuva utopijski potencijal slobode.
Kada se posmatraju nacini modelovanja odnosa izmedu ljudi i zivotinja u odabranim juznoslovenskim lirskim pesmama, moze se uociti kako se oni prikazuju kao srodna bica koja pripadaju istom svetu i imaju istu prirodu, ali i kao razliciti, pri cemu se ljudi postavljaju u poziciju vise vrednosti. Poredenjima, paralelizmima, kontrastima i metaforama obrazuju se poetski izrazi ovih odnosa, pa se metaforom o jelenu kazuje o junakovom prozivljavanju gubitka, analogijom izmedu devojke i kosute devojci daje prednost, a kontrastom izmedu njih naglasava zla sudbina proklete devojke. Kompleksnost relacija izmedu ljudi i ne-ljudi posebno se ocituje u mnogostrukim realizacijama motiva lova. Unutar njega uspostavlja se hijerarhija zivotinja - zena - muskarac, koja se zasniva na opozicijama pasivno/aktivno, divlje/pitomo, pri cemu su date opozicije pokretljive. Tako harmoniju divljeg sveta narusava muskarac-lovac, a zena-lovina od pasivnog plena postaje aktivna kada od lovca bezi i lov osujecuje. Veze izmedu zivotinja i ljudi u usmenoj lirici slojevite su - otkrivaju mitske matrice (motiv zlatokose devojke, jelena i ribe kao trostrukog ulova), obrasce obreda gostoprimstva i svadbe, utopijske fragmente zelje za slobodom devojaka. Odnosi izmedu ljudi i zivotinja otkrivaju tako slozen pogled na svet i nacine dozivljavanja tog sveta i bica u njemu - u trenucima susreta i kriza.
^HTepaTypa/References:
Andric, Nikola. (1929). Hrvatske narodne pjesme VII. Zagreb: Matica hrvatska.
Birke, Lynda i Luciana Parisi. (1999). Animals, Becoming. Animal Others. On Ethics, Ontology, and Animal Life. H. Peter Steeves, ed. Albany: State University of New York Press. 55-74.
Borkfelt, Sune. (2011). Non-human otherness: animals as others and devices for
othering. Otherness: A Multilateral Perspective. Susan Yi Sencindiver, Maria Beville, Marie Laurtizen, eds. Frankfurt am Main, Berlin, Bern, Bruxelles, New York, Oxford, Wien: Peter Lang. 137-154.
Derrida, Jacques. (2002). The Animal That Therefore I Am (More to Follow). Critical Inquiry 28/2. 369-418.
Garrard, Greg. (2004). Ecocriticism, London, New York: Routledge.
Ingold, Tim. (1994). Preface to the paperback edition. What is an animal? Tim Ingold, ed. London, New York: Routledge, xix-xxiv.
Krnjevic, Hatidza. (1986). Lirski istocnici. Iz istorije i poetike lirske narodne poezije. Beograd: Bigz, Pristina: Jedinstvo.
Kuhac, Franjo. (1878). Juzno-slovjenske narodnepopievke I, Zagreb: Knjigotiskara i litografija C. Albrechta.
Kuhac, Franjo. (1879). Juzno-slovjenske narodne popievke II, Zagreb: Tiskara i litografija C. Albrechta.
Kuhac, Franjo. (1880). Juzno-slovjenske narodne popievke III, Zagreb: Tiskara i litografija C. Albrechta.
Kuhac, Franjo. (1841). Juzno-slovjenske narodne popievke V, Zagreb: JAZU.
Prop, Vladimir Jakovljevic. 1990. Historijski korijeni bajke, prev. Vida Flaker. Sarajevo: Svjetlost.
Steeves, H. Peter (1999). They Say Animals Can Smell Fear. Animal Others. On
Ethics, Ontology, and Animal Life. H. Peter Steeves, ed. Albany: State University of New York Press. 133-178.
Strekelj, Karel. (1904-1907). Slovenski narodnipesni III. Ljubljana: Slovenska matica.
Tapper, Richard. (1994). Animality, humanity, morality, society. What is an animal? Tim Ingold, ed. London, New York: Routledge. 47-62.
Tomás White, Monica. (2015). Hysterical women and wild animals: parallels in the construction of female and animal alterity. Oxímora revista internacional de ética y política 7/Otoño. 138-159.
Turner, Victor. (2008). The Ritual Process. Structure and Anti-Structure. New Brunswick: Aldine Transaction.
Valdenfels, Bernhard. (2010). Osnovi fenomenologije stranog, prev. Dragan Prole.
Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavacka knjizarnica Zorana Stojanovica.
Vukmanovic, Ana (2021). The Undesired Other: On the Negative Attitude towards the 'Other' in South Slavic Oral Lyric in the Context of Love and Weddings. Folklore, vol 132, no 2. 140-164.
Vukmanovic, Ana (2022). Fragmenti utopije zelje u juznoslovenskoj usmenoj lirici. Etnoantropoloskiproblemi, god. 17, sv. 1. 191-216.
А]дачиЬ, Де]ан. (1998). Жанрови свадбених песама. Кодови словенских култура 3. 218-238. [Ajdacic, Dejan. (1998). Zanrovi svadbenih pesama. Kodovi slovenskih kultura 3. 218-238.]. (In Serbian).
Арнаудов, Михаил и Христо Вакарелски. (2004). Обредни песни. Българско
народно творчество в дванадесет тома, том 5. Тодор Моллов, ред. Варна: LiterNet. [Arnaudov, Mihail i Hristo Vakarelski. (2004). Obredni pesni. B"lgarsko narodno tvorcestvo v dvanadeset toma, tom 5. Todor Mollov, red. Varna: LiterNet.]. (In Bulgarian).
Беновска-Събкова, Милена. (2005). Любовни песни. Българска народна поезия и проза в седем тома, том 5. Тодор Моллов, ред. Варна: LiterNet. [Benovska-S"bkova, Milena. (2005). Lfibovni pesni. B"lgarska narodna poezia i proza v sedem toma, tom 5. Todor Mollov, red. Varna: LiterNet.]. (In Bulgarian).
Ван Генеп, Арнолд. (2005). Обреди прелаза, прев. Jелена Лома. Београд: СКЗ.
[Van Genep, Arnold. (2005). Obredi prelaza, prev. Jelena Loma. Beograd: SKZ.]. (In Serbian).
ВукмановиЪ, Ана. (2021). Лирски град: космички и лудски. О представама
града у ]ужнословенсюо усмено лирици. Фолклористика, год. 6, бр. 1. 31-66. [Vukmanovic, Ana. (2021). Lirski grad: kosmicki i ljudski. O predstavama grada u juznoslovenskoj usmenoj lirici. Folkloristika, god. 6, br. 1. 31-66.]. (In Serbian).
Геземан, Герхард. (1925). Ерлангенскирукопис. Сремски Карловци: Српска
кралевска академща. Мир]ана ДетелиЪ, Снежана Самарцща, Лидща ДелиЪ, прир. Доступно на:
http://www.erl.monumentaserbica.com/spisak.php [Gezeman, Gerhard. (1925). Erlangenski rukopis. Sremski Karlovci: Srpska kraljevska akademija. Mirjana Detelic, Snezana Samardzija, Lidija Delic, prir. Dostupno na: http://www.erl.monumentaserbica.com/spisak.php]. (In Serbian).
ДелиЪ, Лидща. (2021). Метаморфозе човека у животику. Логика
трансформацща у усменом фолклору. Зборник матице српске за кпижевност и ]'език 69/1, 51-66. [Delic, Lidija. (2021). Metamorfoze coveka u zivotinju. Logika transformacija u usmenom folkloru. Zbornik matice srpske za knjizevnost i jezik 69/1, 51-66.]. (In Serbian).
ДетелиЪ, Мщана. (1992). Митски простор и епика. Београд: САНУ, Ауторска издавачка задруга. [Detelic, Mirjana. (1992). Mitski prostor i epika. Beograd: SANU, Autorska izdavacka zadruga.]. (In Serbian).
Иванова, Радост и Тодор Ив. Живков. (2004). Обредни песни. Българска
народна поезия и проза в седем тома, том 2. Тодор Моллов, ред. Варна: LiterNet. [Ivanova, Radost i Todor Iv. Zivkov. (2004). Obredni pesni. B"lgarska narodna poezia i proza v sedem toma, tom 2. Todor Mollov, red. Varna: LiterNet.]. (In Bulgarian).
Jела (1899). Свадбене песме из Пирота. Братство бр. 8. 249-264. [Jela (1899). Svadbene pesme iz Pirota. Bratstvo br. 8. 249-264.]. (In Serbian).
КарановиЪ, Зо]а. (2010). Небеска невеста. Београд: Друштво за српски ]език и
каижевност Србще. [Karanovic, Zoja. (2010). Nebeska nevesta. Beograd: Drustvo za srpski jezik i knjizevnost Srbije.]. (In Serbian).
КарациЪ СтефановиЪ, Вук. (1898). Српске народне п]'есме V, Београд: Државно изда&е. [Karadzic Stefanovic, Vuk. (1898). Srpske narodne pjesme V, Beograd: Drzavno izdanje.]. (In Serbian).
КарациЪ СтефановиЪ, Вук. (1973). Српске народне т'есме из необ)'авлених
рукописа I. Живомир МладеновиЪ и Владан НедиЪ, ур. Београд: САНУ. [Karadzic Stefanovic, Vuk. (1973). Srpske narodne pjesme iz neobjavljenih rukopisa I. Zivomir Mladenovic i Vladan Nedic, ur. Beograd: SANU.]. (In Serbian).
КарациЪ СтефановиЪ, Вук. (1975). Српске народне т'есме I. Владан НедиЪ, прир.
Београд: Просвета. [Karadzic Stefanovic, Vuk. (1975). Srpske narodne pjesme I. Vladan Nedic, prir. Beograd: Prosveta.]. (In Serbian).
КиЬине песме. (1924). Београд: Уредништво КиЪе. [Kicine pesme. (1924). Beograd: Urednistvo Kice.]. (In Serbian).
Лома, Александар. (2021). Срби и вуци у истраживааима Веселина
Ча]кановиЬа. Ктижевна исторт'а, год. 53, бр. 174. 13-44. [Loma, Aleksandar. (2021). Srbi i vuci u istrazivanjima Veselina Cajkanovica. Knjizevna istorija, god. 53, br. 174. 13-44.]. (In Serbian).
Миладинов, Димитър и Константин. (1861). Български народни песми. Загреб: Книгопечатница-та на А. Якича. [Miladinov, Dimit"r i Konstantin. (1861). B'lgarski narodni pesmi. Zagreb: Knigopecatnica-ta na A. Äkica.]. (In Bulgarian).
МилиЪевиЪ, Милан Ъ. (1884). Кралевина Србщ'а. Београд: Државна
штампарща. [Milicevic, Milan D. (1884). Kraljevina Srbija. Beograd: Drzavna stamparija.]. (In Serbian).
Осинин, Димитър и Иван Бурин. (2006). Любовни песни. Българско народно
творчество в дванадесет тома, том 6. Тодор Моллов, ред. Варна: LiterNet. [Osinin, Dimit"r i Ivan Burin. (2006). Lübovni pesni. B'lgarsko narodno tvorcestvo v dvanadeset toma, tom 6. Todor Mollov, red. Varna: LiterNet.]. (In Bulgarian).
ПантиЪ, Мирослав. (1964). Народне песме у записима XV-XVIII века. Београд: Просвета. [Pantic, Miroslav. (1964). Narodne pesme u zapisima XV-XVIII veka. Beograd: Prosveta.]. (In Serbian).
ПоповиЪ, Павао. (1888). Кралице. Српски народни обича] о Тро]чину дне.
Браство 2. 7-29. [Popovic, Pavao. (1888). Kraljice. Srpski narodni obicaj o Trojcinu dne. Brastvo 2. 7-29.]. (In Serbian).
Речник САНУ: Речник српскохрватског каижевног и народног ]езика. Београд: САНУ. [Recnik SANU: Recnik srpskohrvatskog knjizevnog i narodnog jezika. Beograd: SANU]. (In Serbian).
Самарцща, Снежана. (2008). Биографт'е епских]'унака. Београд: Друштво за
српски ]език и каижевност Србще. [Samardzija, Snezana. (2008). Biografije epskih junaka. Beograd: Drustvo za srpski jezik i knjizevnost Srbije.]. (In Serbian).
Самарцща, Снежана. (2013). Служи вино златокоса девона. Зборнику част
Mapuju Клеут. Светлана Томин, Ливана Пешикан Л>уштановиЪ, Наташа Половина, ур. Нови Сад: Филозофски факултет. 73-94. [Samardzija, Snezana. (2013). Sluzi vino zlatokosa devojka. Zbomik u cast Mariji Kleut. Svetlana Tomin, Ljiljana Pesikan Ljustanovic, Natasa Polovina, ur. Novi Sad: Filozofski fakultet. 73-94.]. (In Serbian).
Тарнер, Виктор. (1986). Варщацще на тему лиминалности, прев. Б. МишиЪ и В.
Костов. Градина, бр. 10. 40-57. [Tarner, Viktor. (1986). Varijacije na temu liminalnosti, prev. B. Misic i V. Kostov. Gradina, br. 10. 40-57.]. (In Serbian).
Трубарац МатиЪ, Ъор^ина. (2015). Jелен ко]и рогом воду мути у галицщско-
португалсю^ и српжу лирици - паралеле, могупа об]ашаеаа и импликацще. Савремена српска фолклористика II. Смилана Ъор^евиЪ БелиЪ и др, ур. Београд: Институт за каижевност и уметност, Удружеае фолклориста Србще, Универзитетска библиотека „Светозар МарковиЪ". 237-253. [Trubarac Matic, Sordina. (2015). Jelen koji rogom vodu muti u galicijsko-portugalskoj i srpskoj lirici - paralele, moguca objasnjenja i implikacije. Savremena srpska folkloristika II. Smiljana Sordevic Belic i dr, ur. Beograd: Institut za knjizevnost i umetnost, Udruzenje folklorista Srbije, Univerzitetska biblioteka „Svetozar Markovic". 237-253.]. (In Serbian).
Ястребов, И. С. (1886). Обычаи и ппсни турецкихъ Сербовъ. С. Петербург:
Типографiа В. С. Балашева. [Yastrebov, I. S. (1886). Obycai i pisni tureckih" Serbov". S. Peterburg: Tipografia V. S. Balaseva.]. (In Russian).
