CC BY
9orginalan naucni rad
UDK:821.163.42.09-992Krleza M.:929Vinaver S.
KO-TEKST KAO KONTEKST: KRLEZIN IZLET URUSIJUI VINAVEROVE RUSKE POVORKE
Predrag Brebanovic
Filoloski fakultet Beograd, Srbija
Key words: travelogues, textual criticism, intertextuality, polemics, the October Revolution
Summary: The paper examines the intertextual connections between Stanislav Vinaver and Miroslav Krleza. Comparison of the diffirent versions of their travelogues reveals that Krleza's An Excursion to Russia (1926) contains many traces of Vinaver's Russian Processions (1924). These specific traces are explained by the history of the mutual relations between the two writers, with particular reference to the polemics they led during 1920s and 1930s. Textual analysis reveals two different types of travelogue and two different poetics: one of modernism (Vinaver's), and the other of avant-garde (Krleza's).
Kljucne reci: putopisi, tekstologija, intertekstualnost, polemika, Oktobarska revolucija
Apstrakt: U radu se istrazuju intertekstualne veze izmedu Stanislava Vinavera i Miroslava Krleze. Na osnovu poredenja razlicitih verzija njihovih putopisa pokazuje se da Krlezin Izlet u Rusiju (1926) sadrzi mnoge tragove Vinaverovih Ruskih povorki (1924). Ti se tragovi objasnjavaju istorijom uzajamnih relacija izmedu dvojice pisaca, uz poseban osvrt na polemiku koju su vodili tokom dvadesetih i tridesetih godina proslog veka. Tekstualnom analizom potvrduje se da su posredi dve razlicite putopisne prakse i dve razlicite poetike: modernisticka (Vinaverova) i avangardisticka (Krlezina).
(...) jer to nisu fraze, ni lazi, ni dim, Winawer je s Muzom, a Muza je s njim.
Muza je s njim, i on je s njom,
a mi smo za definitivan lom s tom Muzom i s tim Winawerom. M. Krleza, „Winawerijada"
1. Back From Moscow, in the SHS
Iako se u konacnoj autorskoj redakturi ne pojavljuje, ime Stanislava Vinavera je u prvom izdanju Izleta u Rusiju Miroslava Krleze ipak bilo spomenuto - ali samo jednom. U toj verziji ovog putopisa, na pocetku drugog od ukupno tri odeljka posveéenih Becu kao jednoj od hodocasnikovih stanica na putu ka „zemlji Moskovita", nalazi se sledeéi pasus:
Tesko je, posle nasih znamenitih „putopisaca" Crnjanskoga i Begoviéa, pak donekle i Vinavera, pisati o skromnim utiscima i to jos u tako poznatom i banalnom gradu, kao sto je to Bec. Narocito su poslednja talijanska pisma nasega Milana Begoviéa bila tako bogata, upravo ticijanska, da ne znam od prirodene mi stidljivosti, kako da pocnem svoja uboga zapazanja? Bez boje, bez palete, bez dozivljaja ljubavnih, bez historijske perspektive od Renesanse do Baroka. (Krleza, 1926: 15; kurziv P. B.)
Nije sasvim jasno sta se ovakvim, uopstenim i lapidarnim prizivanjem iliti prozivanjem Vinavera zelelo reéi i postiéi. Druga i treéa recenica, koje smo u nadi da sadrze pojasnjenje takode preneli, samo nam dodatno zamagljuju vidik. Ako su Milos Crnjanski i Milan Begovié obuhvaéeni ironijom navodnika pod koje im je stavljeno zajednicko spisateljsko odredenje, da li je Vinaver - time sto je odvojen od dvojice „nasih znamenitih 'putopisaca'" - makar delimicno izuzet od nje? Misli li Krleza da je treéi putopisac bolji ili gori od njih? Je li sa „pak donekle" hteo da potcrta stanovitu efemernost Vinaverovih putnickih „utisaka", pre svega (ali ne samo) onih austrijskih, koji su tokom 1924. u beogradskom Vremenu izlazili pod naslovom „Bec, staklena basta na Dunavu"? Najzad, kazuje li nam nesto cinjenica da je od trojice Krlezinih prethodnika u zanru jedino Vinaver, u knjizi Ruske povorke (izdatoj u godini beckog feljtona), podrobno opisao i svoj boravak „kod boljsevika"?
Pitamo se, dakle, o pozadini citiranog iskaza. Pokusavamo da otkrijemo da li je u njemu postojao nekakav skriveni podtekst. Nastojimo da ocenimo koliko je za razumevanje prvog i stozernog Krlezinog putopisa vazan vinaverovski intertekst. Glavni nam je cilj da ustanovimo jesu li Ruske
povorke za autora Izleta u Rusiju predstavljale samo ko-tekst, ili i kontekst (na)spram kojeg se ravnao.1 Odgovor na ovo pitanje povuéi ée za sobom i izvesne interpretativne implikacije, kojih se - dakako - neéemo kloniti.
Za pocetak, moraéemo da iskoracimo mimo hermeneutickog zabrana unutar kojeg se Izlet u Rusiju, pogotovo nakon pada Berlinskog zida i raspada Jugoslavije, rutinski locira i cita. Neée nas ovde interesovati jedinstvenost Krlezine pozicije u maticnoj nacionalnoj knjizevnosti, gde su mu - kao sto je uverljivo pokazano - podjednako bili tudi modeli predmodernog hrvatskog putopisa i modernisticki patos stvaralaca poput Slavka Batusiéa (up. Duda, 2012: 203-220). Buduéi da njegovu „elektricnu knjigu"2 smatramo relevantnom i u (naj)sirim, svetskim okvirima, skloniji smo da u njoj vidimo jedan od jugoslovenskih izdanaka specificnog putopisnog podzanra „povratak iz SSSR-a", kojeg je Jacques Derrida -upisujuéi se i sâm u istu povorku putnika sa sveséu da se ona pred njegovim ocima okoncava - osvetlio u Moscou aller retour (1995). Citave su generacije intelektualnih turista, prevodeéi vlastite impresije u politicke sudove, dale doprinos toj „velelepnoj arhivi",3 za ciji je tekstualni prototip odavno ustolicena knjiga Retour de l'USSR, koju je André Gide objavio deset godina nakon Krlezine. Putovati u SSSR licilo je na hodocasée u Jerusalim, na potragu za Gralom, ali i na osobeni opit; dok je pisati o tome, po Derridi, znacilo podvrgnuti se frojdovskom dijalektickom principu igre fort-da.
Tradiciji odlazenja „tamo" (fort) i vraéanja „ovde" (da) pripadaju Henri Barbusse, Walter Benjamin, e. e. cummings, Roland Dorgeles, Georges Duhamel, René Étiemble, Lion Feuchtwanger, René Füllöp-Miller, Panait Istrati, Franz Jung, George Kennan, Egon Erwin Kisch, Arthur Koestler, Malcolm Muggeridge, Vitezslav Nezval, John Reed, Joseph Roth, Victor Serge, Karel Teige, Ernst Toller, H. G. Wells, Edmund Wilson..., kao i August Cesarec, Ante Ciliga, Stjepan Radié, Mijo Radosevié ili Ervin Sinko. Ali pripadaju joj, nista manje, i Zivojin Pavlovié, i Sreten Stojanovié, i Dragisa Vasié, a nadasve sâm Vinaver - koji je u ovom slucaju odigrao ulogu kljucnog Krlezinog prethodnika i antagoniste.
1 Pojmove ko-teksta i konteksta preuzeli smo iz funkcionalne lingvistike, gde se koriste kao oznake za verbalno i neverbalno okruzenje neke reci. U ravni knjizevnog dela, ko-tekst za nas obelezava genolosku srodnost, a kontekst razlicite moduse svetonazorske koreliranosti.
2 Odrednicu je skovao jedan od njenih entuzijasticnih prikazivaca. Vidi: Bogdanovié, 1926.
3 Derida, 2012: 21. U poslednjim danima socijalistickog carstva francuski putopisac izrice dijagnozu: „Dekonstrukcija, to je SSSR danas" (65).
U stvari, ubedeni smo da Izlet u Rusiju treba citati na fonu kulturnih i politickih (ne)prilika u meduratnoj Jugoslaviji, pri cemu naglasak - shodno uvodnom navodu - valja staviti na „unutarpesnicke" odnose. Iako su na njihovu vaznost vise puta ukazivali priredivaci Krlezinih i Vinaverovih dela (V. Bogisié, G. Tesié, V. Viskovié), ono sto je u dosadasnjoj kritickoj literaturi izostalo jeste close reading iliti dubinska analiza, koja bi te odnose potkrepila i ucinila razgovetnijima. Takvoj analizi, kao i uvek, treba da prethodi uvid u stanje samih tekstova.
2. Filologija kao dokaz
Nimalo slucajno, najozbiljnija polemika koja je o Krlezi na razmedi vekova zapodenuta ticala se tekstoloskih regula koje su pri publikovanju njegovih dela bile ili nisu bile postovane. Ono sto je tada nazvano tekstualnom „gibljivoscu' (Duda, 2000: 18) ostaje trajni problem kako pri njihovom pripremanju za stampu, tako i pri tumacenju. Ali, isto vazi i za Vinavera, cija nedavna, osamnaestotomna Dela (2012-2015) - s obzirom na to da su mestimice rezultirala, za Krlezu bezmalo uobicajenim, „varijantnim umnazanjem" (Kapetanié, 1999: 488) nekih ostvarenja -izazivaju brojne filoloske nedoumice.
Filologija za nas nije samo imperativ (pre)poznavanja i cuvanja tekstova iz kulturne proslosti, nego i nauka pazljivog citanja. Stoga éemo se tek nakon provodenja izvesnih tekstoloskih procedura prepustiti istorijskoj imaginaciji. Na primeru binoma Vinaver/Krleza manifestuje se ono sto je Hans Urlich Gumbrecht prepoznao kao poeticki kapital tekstualne pragmatike, koja zapocinje evidentiranjem tekstualnih segmenata i priredivanjem integralnih tekstova, da bi preko koncipranja komentara i „istorizacije istorije", dospela do pedagoskih posledica proisteklih iz tih aktivnosti.4 U konkretnoj se situaciji ove filoloske prakse ispostavljaju kao preduslov za bilo kakvo razumevanje.
Prva od njih vodi nas ka osveséivanju jednog paradoksa. Jer, stvarne vam se relacije izmedu Ruskih povorki i Izleta u Rusiju mogu ukazati samo ukoliko raskujete okove tih dveju knjiga i filoloski ih dekonstruisete. Gumbrecht ovaj empirijski metod naziva identifikacijom fragmenata.
4 Podrobniji prikaz metodoloskih konsekvenci striktno filoloskog, „neinterpretativnog" pristupa jezickim tvorevinama, nudi Gumbrecht, 2003. Za lucidno i blagovremeno ukazivanje na neophodnost povratka filologiji, vidi Man, 2002: 21-26.
Tako gledano, nije nebitno da citirane tri recenice poticu iz Krlezinih novinskih „pisama", koja su se u decembru 1924. pojavila u listu Hrvat. Nakon sto ih je pod naslovom „Becke impresije" odstampao u Izletu u Rusiju (1926), pisac ih je ponovio u Knjizi studija i putopisa (1939), dok su u sarajevskom izdanju njegovih sabranih dela ona osvanula u tomu Putovanja Sjecanja Pogledi (1985). „Vinaverovski" je pasus u meduvremenu pravopisno preureden i neznatno izmenjen, posto je u njegovoj poslednjoj recenici tacka zamenjena zarezom, posle cega je dopisano: „bez sveg onog rekvizita od kojeg su sastavljene sve putopisne varijacije" (Krleza, 1939: 217).
Od tih sitnih promena znacajnije je piscevo naknadno odvajanje citavog jednog opseznog segmenta od ostatka knjige. Takvo ponasanje, doduse, nije iznenadujuée od nekoga ko je u svim svojim fazama demonstrirao nagnuée ne samo ka pukim prepravljanjima i prestilizacijama, nego i ka krupnijim zasecanjima u sopstvena veé dovrsena stiva. Docnija, devinaverizovana proslovekovna izdanja Izleta u Rusiju 1925 (beogradsko, 1958; zagrebacko, 1960; kao i dva sarajevska, iz 1973. i 1985) podrazumevala su, osim ijekavizacije i ubacivanja godine u naslov, izbacivanje citave becke deonice. A kako se isto desilo i sa nekim nemackim odeljcima koji u prvom izdanju dolaze nakon beckog („Razgovor sa senom Frana Supila", „U Drezdenu", „Kriza u slikarstvu"), ali i sa uvodnom partijom pod naslovom „O putovanju u opée (Impresije iz severnih gradova)" - ciji ée odlomci biti ukljuceni u pogovor za zagrebacku i sarajevske varijante - pobrojana kasnija izdanja zapocinju putopiscevim redigovanim berlinskim reminiscencij ama.
Bec i Vinaver ée se ponovo pojaviti tek u „Dodatku" varijante Izleta u Rusiju 1925 iz 2005. godine, publikovane u sastavu Djela Miroslava Krleze. Priredivac tog izdanja je, uporedo sa zadnjom rukom teksta (Ausgabe letzter Hand), reprodukovao i prvoobjavljenu varijantu (editio princeps). Biée da se na to odvazio zato sto se u kritici minulih decenija ustalilo misljenje o izvornom obliku Izleta u Rusiju kao najautenticnijem i samim tim kanonskom. Ipak, nijedan se izdavac Krlezinih dela nije usudio da ovo uverenje iskoristi kao polaziste vlastitog poduhvata.
Na drugoj strani, i prvi jugoslovenski postrevolucionarni putopis iz Rusije - Vinaverov - bio je zbirka prethodno objavljenih publicistickih tekstova. Ali, tekstoloska sudbina te knjige razlicita je od one koja je snasla Krlezinu. Drugo izdanje Ruskih povorki - obelodanjeno 2015. godine u cetrnaestom tomu Vinaverovih Dela, naslovljenom Zemlje koje su izgubile ravnotezu - opseznije je od prvog, koje je sadrzavalo samo tekstove
objavljene u Politici (1919/1920) i Republici (1920/1921). Izuzev tri bonus-teksta iz Politike, koji nisu bili svrstani u autorsko izdanje, u novo je ukljuceno i pet tekstova izaslih 1925. u Vremenu. Ako je prvu od te dve odluke moguée i uvaziti - mada za nju nisu pruzeni ubedljivi faktografski razlozi, niti je adekvatno obrazlozeno istaknuto mesto koje su umetnuti tekstovi zauzeli u kompoziciji novog izdanja - krajnje je nejasno zbog cega je u Ruske povorke uvrsten ciklus „Iza crvene zavese".5
Kao sto vidimo, priredivaci Izleta u Rusiju 1925 (Bogisié) i Ruskih povorki (Tesié) opredelili su se za razlicita ediciona nacela. Sretna okolnost je sto tek zahvaljujuéi njihovim redakcijama - koje se filoloski mogu razlicito vrednovati - postaju vidljivije Krlezine relacije spram Vinavera. Ovde éemo se zadrzati samo na dvema tekstualnim indicijama koje te relacije nedvosmisleno potvrduju.
Prvu od njih je veé opazio skrupulozniji od dvojice priredivaca, koji se za prestampavanje Krlezinog editio princepsa zacelo i opredelio ponukan tekstoloskom debatom oko prvog kola piscevih knjiga ciji je su-redaktor bio. U „Ostrvu doktora Moroa" - kojim je Vinaver u Politici otvorio svoj ruski serijal i kojeg ée urednik beogradskih Dela, bez obzira na to sto ovaj clanak nije usao u sarajevsko izdanje, staviti na celo svoje varijante Ruskih povorki - stoji:
Pobegao sam iz Moskve za Kijev u jednom lakom, belom, platnenom odelu i u jednim teskim, istinski ruskim cizmama. Od tolikih mojih podataka, skupljanih tako usrdno, skupljanih sa straséu, ostala mi je samo tanka knjizica revolucionarnih stihova Aleksandra Bloka, od koje se nisam hteo odvojiti, i nosio sam je u dzepu. (Vinaver, 2015b: 9)
Docim, u prvom izdanju Izleta u Rusiju, ciji je tekst nakon osam decenija prenet i u „Dodatku" Izleta u Rusiju 1925, citamo:
5 Priredivac u „Napomenama" samo usputno (u zagradi) kaze da je tekstove koje je ubacio iz Politike „po svemu sudeci, cenzura eliminisala!" (Vinaver, 2015b: 526; kurziv P. B.). Mozda i jeste, ali se pri svakom tekstoloskom poslu, cak i kada se ne radi o kritickom izdanju sabranih dela (pa ni o „obicnim" sabranim delima), moramo rukovoditi dokazima, nadasve onim dokumentarno-stvarnim. Jos gore je sto nam za pridodate tekstove iz Vremena nije ponudeno nikakvo opravdanje. Arbitrarnost je brutalna i neskrivena: „Pet tekstova pod naslovom 'Iza crvene zavese' ispisano je, ocigledno, u sasvim drugom, postoktobarskom vremenu, a vidljivo je da je rec o reportazama koje nemaju onu ekspresionisticku boju kojom su obelezene Ruske povorke" (527). Zbog cega se onda nisu nasli u nekom drugom, prikladnijem tomu Dela?
Uzeo sam bocicu kolonjske vode, najnovije izdanje Vidriéevih pesama sa predgovorom g. Vladimira Lunaceka i zaputio se na kolodvor da otputujem u Moskvu. (Krleza, 2005: 328)
Slicnost u „lirskoj opremi" dvojice putopisaca toliko je upadljiva da je s pravom primeéeno kako Krleza „u Moskvu odlazi citatno, na isti nacin na koji je iz Moskve Vinaver pobjegao" (Bogisié, 2011: 208). Fakticki je i tu na delu bila antiteza, posto je analogija uspostavljena izmedu Krlezinog fort i Vinaverovog da. I ne samo to: Krleza se u nastavku posredno doista distancira od Vinavera, koga povezuje s Lunacekom, kako bi se sam poistovetio sa Blokom i Vidriéem. Tako je nagovesteno da ée i njegove prosudbe o revolucionarnim zbivanjima biti drugacije.
Druga, u knjizevnoj kritici i istoriografiji dosad neprimeéena indicija, spada u one koje nam pomazu da registrujemo razmere tih razlika. Na barem jednom mestu, prikriveni dijalog izmedu Krleze i Vinavera poprima formu „citatne polemike" - sto je, treba li podseéati, kategorija kojom je u teoriji ukazano na fenomen avangardistickog razaranja semantike tudih tekstova (up. Oraié Tolié, 1990: 80). Posredi su pocetne impresije koje se kod Krleze o Sovjetskoj Rusiji iznose. Njihova vaznost biva naglasena time sto su otisnute spacionirano:
T o j e d a k l e p r v i i o s n o v n i d o j a m d a z e m lj a n e g l a d u j e i d a c i t a. (Krleza, 2005: 324)
Ovu recenicu ée pisac u parafraziranoj formi naglasiti i u pogovoru za kasnija izdanja, koji zapocinje ovako:
Trideset i vise godina minulo je od onog davnog izleta u Rusiju, kad je osnovna impresija pisca bila, da Rusija godine 1925 - ne gladuje i da cita... (303)
Nema, sigurni smo, nikakve dvojbe da je ovakvo Krlezino zapazanje bilo inspirisano jednom recenicom iz Ruskih povorki, gde se u tekstu „Crveni bibliotekar i crveni neimar" za arhitektu iz naslova veli:
On nam je govorio, kako sada sluzi boljsevike, crvenu vojsku - kako se sve rusi, nista ne podize, i ne moze podiéi, jer niko ne radi, jer materijala nema, jer licna inicijativa ne postoji, jer drzava nije u stanju nista da stvori u zemlji gde se govori i gladuje. (Vinaver, 2015b: 109; kurziv P. B.)
Vinaverova Rusija gladuje i govori, dok Krlezina ne gladuje i cita. Tesko da to nije bila izravna polemicka reakcija! Pred nama su dve slike
jedne zemlje koje ne samo da su dijametralno suprotstavljene, nego je druga (Krlezina) uoblicavana kao negacija prve (Vinaverove). Zapravo je o antiteticnosti dvaju putopisa - bila ona hotimicna ili ne - moguée govoriti na svim nivoima: estetskom, aksioloskom i epistemoloskom. Ali, tome éemo se vratiti u cetvrtom delu rada, nakon sto se u treéem osvrnemo na istorijat uzajamnih odnosa dvojice autora, u kojem je lako pronaéi uzroke za skiciranu „borbu knjiga".
3. Domobran Svemira i Vrabac Berlinac
Predoceni (anti)vinaverovski momenti nisu sami po sebi dovoljni za objasnjenje citavog jednog malog rata kojeg je hrvatski putopisac poveo protiv srpskog. Da biste se saglasili sa nimalo preteranom konstatacijom da je Krleza napisao „svojevrsnu protuknjigu Vinaverovim Ruskim povorkama' (Viskovié, 2001: 59), morate znati da sukob izmedu dvojice autora - koji je tekao poput reke ponornice - nije niti zacet, niti okoncan sa Izletom u Rusiju. Zanemarimo li „Epopeju Vinka Pozunoviéa" i ostala peckanja iz Nove pantologije pelengirike (1922), kao i neke druge, po vrsti slicne tekstove (gde Vinaver Krlezu, uprkos istaknutoj roli koju mu poverava kao „Domobranu Svemira", tretira otprilike onako kao i ostale objekte svojih parodija), razmena vatre bila je inicirana u leto 1924, da bi zatisje nastupilo tek posle desetak godina. Dijahronijski posmatrano, pred nama se odmotavaju dva poluvremena jedne cudne price, ciji je zaplet uzrokovan poznatom taktikom pripadnika meduratne knjizevne l(j)evice. Ona se ogledala u tome da vas je u polemickom okrsaju, u kojem iz bilo kog razloga niste voljni da ucestvujete, katkada mogao odmeniti neko od istomisljenika ili prijatelja.
Krenimo redom. Decembarska „becka pisma" Krlezina usledila su svega par meseci nakon sto je Vinaver u Vremenu objavio zaprepaséujuéi tekst „Beograd i g. Krleza". Potonji je bio odgovor na Krlezine „Balkanske impresije" iz avgustovskog broja zagrebacke Knjizevne republike.6 Sagledavajuéi Beograd iz putopisne vizure, Zagrepcanec u tom uratku - gde je mahom govorio o albanskim temama i Dimitriju Tucoviéu - atmosferu u
6 I doticni ce tekst - zajedno sa beckim, kao i jos nekim putopisnim stivima (poput „Pisma iz Koprivnice"), ali i „Razgovorom sa sjenom Frana Supila" - zavrsiti u Knjizi studija i putopisa. Inace se Vinaverova tenzija spram Krleze nazire veé u nadrealisticki intoniranoj dnevnickoj belesci od 17. januara 1923: „I on ima talenta, i svi odvratni ljudi imaju talenta, ali sta je to talenat kad postoji sneg, automobil, telegraf, sivo nebo, drvo koje gori u furuni i éurka koja po prastarom nacinu éurlice" (Vinaver, 2015c: 16).
prestonici novoformirane drzave kontrastira vlastitim mladalackim idealima. „Bijeli grad" za pisca vise nije ona „maksimala juzno-slavenskog narodnog i socijalnog naseg spasenja" (Krleza, 1939: 133), niti ono mesto gde je, jedva deceniju ranije, veé i banalno éirilicno „Ж" na zandarskim epoletama simbolizovalo slobodu. Sada je to epicentar balkanskog kapitalizma: spolja zivahnog i bljestavog, iznutra trulog i odurnog.
Iako u „Balkanskim impresijama" nije bio pomenut, Vinaver se javio hitro i sa nezapaméenom zestinom, prokazujuéi Krlezu kao „nazor komunistu", koji mrzi Beograd, progres, zivot sam:
Nikada i nigde nije se tako jako videla sva zelena mrznja g. Krleze na zivi zivot, na sve manifestacije zivota, kao u njegovom napisu o Beogradu. Eto u tome i jeste zagonetka g. Krleze: On mrzi zivot uopste, mrzi zivot kao takav. Prelistajte njegova dela: nigde svetlosti, nigde cega simpaticnoga. To sto g. Krleza nameée Beogradu sve grehove burzoazije kao da nema burzoazije van Beograda, - jeste g. Krlezin frankovluk. Ali to sto g. Krleza napada Beograd ima dubokog osnova, ima temelja u dusi i srcu g. Krleze. On je morao napasti Beograd, neminovno.7
Najzanimljivije od svega je da Krleza, protivno obicaju, na ovaj napad nije direktno uzvratio, usled cega ono „pak donekle i Vinavera", kao i dve tekstualne indicije na koje smo skrenuli paznju, dobijaju na tezini. Neka vrsta delegiranog odgovora na beogradsku antikrlezijansku invektivu bilo je to sto je nekoliko meseci kasnije u Knjizevnoj republici njegov najblizi saradnik objavio negativnu kritiku Ruskih povorki, spocitavajuéi Vinaveru da je i do tada „sve mozda i misleéi da ide nalijevo, isao nadesno" (Cesarec, 1971: 283), te kriveéi ga za defetizam zbog kojeg je „ostao ispod dogadaja, zbunjen, ozlovoljen, sasvim u mentalitetu jednog inteligentnog menjsevika" (288). Samo godinu dana ranije, August Cesarec je u tekstu „LEF u
7 Vinaver, 1924b: 4. Kakva nepravda, izrecena osobi koja je u istom, toboze spornom tekstu napisala i ovo: „Knjige, kao topovske granate najtezega kalibra, trebalo bi da se bace na ovaj koloplet radikala i zagrebackih profiteura, u taj odvratni metez trovatelja i varalica, generala i drzavnih savjetnika, medu to plavokrvno austrijsko feudalno smece, sto lumpuje veceras u Klerdzisu, sutra ce se pojaviti na konjskim trkama yokejskoga kluba u Topcideru kao mondainski pendant i prijatelj ove cincarske druzbe, koja plese na prvorazrednim balovima, kao posrednik po zanimanju, kao profesionalni tat i nitkov kakvi zive po svim smetistima citave Evrope kao parcovi, zivotinje vampirske, strvinari smetista" (Krleza, 1939: 141-142; kurzivi P. B.). Na optuzbama za „frankovluk" necemo se ni zadrzavati, osim sto cemo upozoriti da su, prema svedocenju Milana Kangrge, mladi frankovci Nemce u Zagrebu aprila 1941. odusevljeno docekali uz poklice „Hocemo Krlezu, dajte nam Krlezu, ubiti Krlezu" (Krleza, 2015: 174).
Jugoslaviji" Vinavera i grupu Alfa naveo kao (istina, pozadinsko-ekspresionisticke) aktere „nase knjizevne lijeve fronte, koja stoji u uskoj vezi s komunistickim pokretom" (192). Nakon Ruskih povorki i napisa o njima isceznuée i (uzajamno?) oseéanje saveznistva, s tim da se covek danas -znajuéi da je Vinaverova putopisna proza bila dostupna i pre no sto je dobila format knjige - spontano zapita: nije li pravi povod Cesarcevog utuka bio Vinaverov utuk na Krlezu?
Ali, idemo dalje. Tacno deset godina kasnije, u najavljenom drugom poluvremenu sukoba koji nas zanima, uslediée slican jedan pokusaj amortizacije napada na sopstvene saborce. Desiée se to u narednom Krlezinom casopisu, usled cega ta epizoda ima jos neke beogradske aktere, kao i razlicit raspored uloga. Povod joj je bio clanak „Moralna poezija i njeni veroucitelji", kojim je Vinaver - ponovo u Vremenu - odgovorio na tekstove Marka Ristiéa („Moralni i socijalni smisao poezije", iz prvog broja Danasa) i Milana Bogdanoviéa („Slom posleratnog modernizma", iz treéeg broja iste publikacije). Krlezino ime pomalja se tek u zakljucku Vinaverovog priloga, gde je on - skupa sa Crnjanskim - okarakterisan kao „nas" naslednik, tacnije sledbenik srpskog modernizma:
Uostalom, mi jos nismo umrli mada nas je g. Bogdanovié sahranio. Iz nas su
proizisli Krleza, Crnjanski i mnogi drugi, koji su kadri da jos mnogo pruze g.
Bogdanoviéu. Poezija je jos uvek onde gde smo mi. (Vinaver, 1934: 18)
Umesto Ristiéa ili samog Bogdanoviéa, Vinaveru je uzvratio drugi urednik Danasa. Uradio je to u najboljem vinaverovskom maniru -stihovima, aludirajuéi na evropsku prestonicu u kojoj je „Stanjislav" tada sluzbovao:
U stilu komicne Winawerijade,
taj Vrabac Berlinac na kraju balade
pise kô lirski kameleon
„da Muza je tamo gde je on".
A kako je on momentano u Berlinu,
poklonimo se Belom, idealnom Krinu,
koji je dokazao da neée da slusa
i dao se ubiti za svoje uverenje. (Krleza, 1934: 249)
Prvo lice mnozine, koje ovde raskida sa vinaverovskom, modernistickom Muzom, objedinilo je u sebi i Krlezu, i Bogdanoviéa, i Ristiéa. Danasovog oponenta to neée primiriti: oglasavaée se naredne
godine (kada je taj casopis uveliko bio likvidiran), u Idejama Milosa Crnjanskog, degradirajuéi Krlezu u status ideologa „socijalne literature", ali i respektujuéi silinu njegovog knjizevnog opusa. Time kao da je uspostavljena argumentativna matrica za Vinaverova jednako ambivalentna poratna izjasnjavanja o istom piscu (up. Viskovié, 1999: 504), koji ée pak narednih decenija o Vinaveru postojano éutati. Usput ée ga okrznuti jos samo u predsmrtnoj „Promemoriji istrazivacima 'sukoba na Ljevici'", svrstavsi ga (zajedno sa Crnjanskim i Ujeviéem) medu predratna „rezimska pera" (Krleza, 1983: 256). Nije li time ponovo ocrtan isti onaj razdor sa modernistima na kojem je u Danasu insistirao Bogdanovié? I nije li na tom razdoru Krleza - kao saveznik nadrealista u „likvidaciji" Moderne -predano radio veé u Izletu u Rusiju?
4. „Vecnost prometejska" vs. „jedino otkrovenje"
Sada se napokon mozemo vratiti uporednoj analizi dvaju putopisa. Pritom nas vise neée toliko zanimati geneticki podsticaji (koji dopiru iz sfere psihickog iskustva), koliko veze medu tekstovima (koje pripadaju poretku knjizevnosti).8 Usredsrediéemo se na razlike izmedu Ruskih povorki i Izleta u Rusiju, kao i na ono sto te dve knjige cini drugacijima od svih ostalih „eseseravanja".
Poéi éemo od dve spoljasnje napomene. Prva je da su veé i same okolnosti pod kojima su dvojica pisaca otputovala u Rusiju gotovo neuporedive. Za razliku od Vinavera, koji je tamo stigao pre Oktobra i potom bio zatecen revolucionarnim vihorom, Krleza u SSSR dospeva nedugo posle Lenjinove smrti, u zoru staljinisticke ere. Prirodno je da su njegove opservacije manje konfuzne i stalozenije - sto ne znaci da su pouzdanije i objektivnije. S tim u vezi, druga se napomena svodi na to da nisu bili manje razliciti ni ciljevi radi kojih su pisci posli na put. Krleza se „kod boljsevika" obreo u intelektualnoj i politicko-publicistickoj ekspediciji, dok je Vinaver u „crvenim maglama" boravio kao izaslanik drzave Srbije i clan njene Vojne misije. Kuéi se, nakon silnih peripetija, vratio tek po formiranju Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca.
8 Za razdvajanje ova dva tipa istrazivanja up. Giljen, 1982: 38-39. Kada su u pitanju putopisi iz SSSR-a, do sada su obradene samo slicnosti i razlike izmedu Krlezine ruske knjige i Moskovskog dnevnika Waltera Benjamina (v. Janic, 2012). Mogla bi se braniti i teza po kojoj je suprotnost izmedu Krleze i Vinavera u velikoj meri analogna onoj koju je Derrida (oslonivsi se na etijamblovsku komparatisticku metodologiju) uocio izmedu Benjamina i Gidea.
Dva se autora, posve ocekivano, upadljivo razilaze po svojim „politikama dozivljaja" sovjetskog kontinenta. Uprkos tome, bilo bi povrsno ovu razliku u celosti pripisati diskrepancijama izmedu dvaju oprecnih habitusa: gradansko-liberalnog (Vinaver) i komunisticko-revolucionarnog (Krleza). Mada bi se na osnovu vestacki interpoliranog i antikomunisticki akcentovanog bloka „Iza crvene zavese" mogao izvesti drugaciji zakljucak, upravo se u (takode interpoliranom, ali uistinu upecatljivom) „Ostrvu doktora Moroa" uocava da Vinaver jednako poletno mrzi, kako pristalice proleterske diktature, tako i one koji se - u ime caristickog rezima, pod vodstvom generala A. I. Denjikina - protiv nje bore. Medusobno istrebljivanje „crvenih" i „belih" on proglasava sukobom dva terorizma, a odnos prema Lenjinu mu je izrazito dvosmislen. To se vidi i iz njegovih tekstova okupljenih u sesnaestom tomu Dela (up. Vinaver, 2015a: 193348), gde Vladimir Iljic naizmenicno figurira kao uzviseni mesija i sablasni mestar. Izgleda da Vinaver naprosto nije znao sta da misli o novuspostavljenom poretku.
Krleza je, opet, sovjetski projekat povezivao sa sudbinom celokupnog covecanstva. Oduvek je polagao velike nade u slovenski element, pacifizam i kolektivno vlasnistvo. Mnogo pre dolaska u Rusiju prisutna je kod njega retorika astralnog putovanja, plovidbe kroz meduzvezdane prostore. „Izletnicka" je avantura samo osnazila dotadasnje poverenje u totalni prevrat, usled cega je pisac „u ovo apokalipticno vreme jako osetio tvrdo tlo pod nogama" (Krleza, 2005: 476). Lenjin je po njemu stegonosa i burevesnik, a lenjinizam kolumbovski pronalazak i „onaj gvozdeni smer u kome se globus solidnom brzinom od dvadeset i cetiri casa na dan giba u Kozmopolis" (550).9 Sovjetski Savez za Krlezu nije nikakva drustvena utopija (tj. idealni prostor), nego avangardisticka „optimalna projekcija" (tj. najpozeljniji smer).
Ukratko, pastoralnih klisea u Izletu u Rusiju nema, kao sto ih kod istoga pisca nikada nije ni bilo. Koliko god bio uveren da se iskrcao na obale buduénosti, Krleza sa Vinaverom deli potrebu da nas, osim o tome kako zivi civis sovieticus, izvesti i o glasovima nezadovoljnika. Ti su glasovi kod obojice putopisaca uglavnom utkani u brojne dijaloske pasaze, usled cega se
9 Iskrenost tog stava potvrduje i intimna prepiska. Supruzi Beli ce 14. marta 1925. iz Rusije biti poruceno: „Tu se polazu temelji novih drustvenih oblika i to se oseéa na svakome koraku. Sve evropejske i nase dosadasnje informacije nisu tacne. Ovde nastaje perioda nesluéenoga prosperiteta u svakome pogledu. Kvantitet je amerikanski. Kakve ée to imati posledice u kvalitetu sledeéih 100 god. to je otvoreno pitanje. Svakako je sigurno da to vise nisu pokusi nego stvarnost - ekonomska" (Krleza, 2015: 53).
osetno odrazavaju na strukturu obeju tvorevina, koja je dobrim delom dramska, preciznije „simpozijumska". Istovremeno se neke od takvih epizoda, kao sto su Vinaverova „Drugarica Fenja i drug Misa" ili Krlezina „Admiralova maska", mogu citati i kao zasebne pripovetke.
Medutim, dva se spisateljska polazista, u celini uzeto, radikalno razlikuju - i to ne samo zato sto u Izletu u Rusiju preovladuje afirmacija sovjetske stvarnosti, dok se u Ruskim povorkama narice nad time sto je revolucija „tako uzasna, tako krvava i tako bezdusna" (Vinaver, 2015b: 96). Nasuprot Vinaveru, koji se veé naslovom fokusira na putno odrediste i ljudske mase u pokretu, Krleza nam svojom (i ubuduée rado upotrebljavanom) odrednicom „izlet" sugerise usredotocenost na putnicki subjekt. Ali i pored toga sto je manje subjektivan, Vinaverov putopis donosi mnogo vise autobiografskih detalja (npr. onih o „mom pokojnom ocu") nego Krlezin, koji nam - naizgled paradoksalno - mestimice deluje apoliticnije. Jednostavno, u Izletu u Rusiju je putopisno ja fikcionalnije i samim tim literarnije nego u Ruskim povorkama. Premda zanr putopisa ne iziskuje nuzno verodostojnu mimeticku podlogu, njemu ipak jeste zadat uslov referencijalnosti, a unekoliko i autoreferencijalnosti (jer je svako putovanje ujedno samootkrivanje); ali u krlezijanskoj izvedbi znatan prostor biva rezervisan za fikcionalnost, pa i autofikcionalnost.
Drugim recima, razlika izmedu Vinaverovog i Krlezinog putopisa nije samo politicka, nego i - barem u podjednakoj meri - poeticka. Sustina je u tome da su Vinaverovi (u meduratnom periodu prilicno ucestali) putnicki zapisi po pravilu, za razliku od malobrojnih Krlezinih, bili reportaznog karaktera. Veéina ih je tipicna za novinske publikacije u kojima su objavljivani. Izuzimajuéi, eventualno, one iz Beca (koje i Krleza izdvaja),10 zanrovske konvencije u njima nisu pogazene (kako istoricari knjizevnosti vole ritualno da ponavljaju), veé pretezno - izbegnute. Utoliko se Vinavera isuvise olako uvrséuje medu avangardne putopisce. Naprotiv, cini se da on permanentno praktikuje modernisticku kritiku avangardnih drustvenih strujanja, te da unutar deridijanskog „velelepnog arhiva" Ruskim povorkama najvise slice Utisci iz Rusije (1928) tadasnjeg Krlezinog prijatelja Dragise Vasiéa, kome je Vinaver posvetio svoju Nemacku u vrenju (1924). Zato nas ne cudi ni primedba Isidore Sekulié da je pisac Ruskih povorki, stremeéi kao i vazda „paradoksima i pantologijama", svojim putopisom samo „jos jace
10 Relativno nedavno i skoro sinhrono objavljeni su nemacki prevod Vinaverovog beckog (2003) i ruski prevod Krlezinog sovjetskog putopisa (2005). Zbilja neobicna koincidencija, jer je i izmedu prvih izdanja tih knjiga razmak bio dve godine.
zamrsio Rusku revoluciju" (Vinaver, 2015b: 485). Hrvatski bi putopisni pandan dvojcu Vinaver-Vasié pre bio modernista Begovié, ili cak impresionista Matos, nego avangardisticki nastrojeni Krleza, ciji bi parnjak u srpskoj „izletnickoj" knjizevnosti - vise nego iko drugi - mogao biti Crnjanski.
Pominjuéi Crnjanskog i u citiranom beckom odlomku iz prvog izdanja svog ruskog putopisa, Krleza je verovatno na umu imao njegova Pisma iz Pariza (1921), kao i napise iz Madarske, koji su tokom 1923. izlazili u Politici. U poredenju sa ostalim jugoslovenskim autorima, njih dvojica putopisnim zahvatima nisu pristupali toliko zurnalisticki i dokumentaristicki, koliko programski (metapoeticki) antiputopisno. Ali Crnjanskog Krleza u Izletu u Rusiju nije, kao Vinavera, apostrofirao samo jednom. Tako se u berlinskom odeljku - na jednom mestu koje ée biti zadrzano u svim izdanjima - osuduju „kulturnoistorijske papige" zato sto o „svemu i svacemu" pricaju „kao da su procitali koji putopis Crnjanskoga" (Krleza, 2005: 406). Konotacija je ocito negativna i potice od prezira spram muzejske poze. Kvazi-prosvetiteljskoj pompi Krleza se, za razliku od Crnjanskog i Vinavera - da ne zaboravimo ni Begoviéa - a priori podsmeva.
Povrh svega, Vinavera i Crnjanskog povezuje sklonost ka putopisnoj imagologiji koja se granici sa (re)produkcijom nacionalnih i inih stereotipa. Majcica Rusija u Ruskim povorkama biva imenovana „otadzbinom samozvanaca" (Vinaver, 2015b: 88) u kojoj „niko ne zna ni kad, ni zasto, ni kako" (46), dok su Rusi portretisani kao „najpsiholoskiji narod, najveéi glumacki narod covecanstva" (145), naravno drasticno drugaciji od -Nemaca. Premda ne negira moé predrasuda kao putnicke „mentalne prtljage", Krleza se uopste ne bavi temama koje su u poslednje vreme preplavile teoriju i istoriju putopisne knjizevnosti: susretima kultura, reprezentacijama Drugog, etnoloskim otkriéima... On je i u samoj Nemackoj ostao neosetljiv za probleme mentaliteta i identiteta, kojima su Vinaver i Crnjanski zaokupljeni. Simptomaticno je kako se u uvodnom dijaloskom odeljku iz prvog izdanja Izleta u Rusiju ovaj „turista" ustremljuje na Kapital:
- Sto sam video? Nista nisam video! Video sam banke! Mnogo bankovnih
palaca. Po svim ulicama same bankovne tvrdave! (Krleza, 2005: 318)
Ovakvom, prepoznatljivo krlezijanskom pobunjenickom atmosferom odise i finale editio princepsa. Za razliku od zavrsetka definitivne autorske
verzije - umeksanog ne samo pogovorom, nego i ubacenim odeljkom „O znacenju Ruske revolucije u okviru imperijalizma" (koji je iz Knjizevne republike, preko Knjige studija i putopisa, dospeo u izdanja Izleta u Rusiju 1925) - pisac se tu vinuo u sfere filozofije revolucije:
Cuje se kako negde u prostoru gigantskim krilima sume ideje, a negde u daljini sa Kavkaza kreste jastrebovi. O vecnosti prometejska! Slava Ti! (568)
Nasuprot ovom uznositom zazivanju prometejske konstante kao varijacije na „komunisticku hipotezu" (A. Badiou), u pogovor kasnijih varijanti ée kao poslednja recenica biti doseljena suvoparna opaska iz prvobitnog uvoda, po kojoj u Rusiji „tko radi, taj i jede" (307).
No i u tom pogledu vinaverovska tekstologija odnedavno po svojoj slozenosti konkurise krlezijanskoj. Velika je, naime, i razlika izmedu zavrsetaka sarajevske i beogradske verzije Ruskih povorki. Prva od njih, koja je nastala autorovom voljom, svrsava se naglo i skoro bez poente, odeljkom „Glasnici iz Indije" - dok u novoobjavljenoj, na kraju dodatog serijala, citamo:
Jedna vera koja je pobedila mora da kanonise svoje knjige i svoja cudesa, i mora da spreci pojavu novih apokrifnih jevandelja, da bi autoritet zvanicnoga podigla na nadleznu, najveéu visinu jedinoga otkrovenja. (Vinaver, 2015b: 173)
Kao i u prethodno razmotrenim primerima, i ovde smo svedoci kolateralne dobiti od jednog u osnovi neurednog izdanja. Pisuéi u svoje vreme o Srbljaku I-III (1970) i drugim poduhvatima objavljivanja stare srpske poezije, najkompetentniji je ovdasnji komentator takvu tekstolosku praksu, uskraéujuéi joj bilo kakav vrednosni predznak, prozvao varvarskom. Jer iako zadovoljstvo nije osnovno oseéanje sa kojim ih citateljka odlaze, bilo bi neposteno takva izdanja - neretko svodiva na proizvoljno i „smjelo rabljenje napola shvaéenih vrijednosti, poluautenticne parcadi izglavljene iz konteksta" (Petrovié, 1975: 39) - oglasiti posve nekorisnima. Tako nam je i u novoj verziji Ruskih povorki, blagodareéi nizu tekstoloskih kontingencija, ipak pruzena prilika da bolje shvatimo ne samo antitezu izmedu dva poimanja Revolucije - koja je za Vinavera nasilni proces kanonizacije, a za Krlezu prometejski proces emancipacije - nego i sraz izmedu dveju (niposto iskljucivo putopisnih) poetika, pri cemu je prva od njih (Vinaverova) modernisticka, dok je druga (Krlezina) avangardisticka. Ali ni to sto srpski
ili hrvatski klasici i u nepouzdanim izdanjima (p)ostaju klasici ne znaci da
ne treba poznavati istoriju njihovih tekstova i postovati je.
Literatura:
Bogdanovic, Milan. 1926. Miroslav Krleza: „Izlet u Rusiju". U: Srpski knjizevni glasnik 20, 6. 454-459.
Bogisic, Vlaho. 2011. Povijesno ipamceno u Krlezinoj putopisnoj memoaristici. U: Dani hvarskoga kazalista 37, 1. 200-220.
Cesarec, August. 1971. Rasprave, clanci, polemike: nacionalni, socijalni i kulturni problemi Jugoslavije (1912-1927), prir. I. Skiljan Gothardi. Zagreb: Mladost.
Derida, Zak. 2012. Za Moskvu u oba pravca, prev. B. Savic Ostojic. Loznica: Karpos.
Duda, Dean. 2000. Krleza, Millenium Edition. U: Zarez 2, 34. 18-19.
Duda, Dean. 2012. Kulturaputovanja: uvod u knjizevnu iterologiju. Zagreb: Ljevak.
Giljen, Klaudio. 1982. Knjizevnost kao sistem: ogledi o teoriji knjizevne istorije, prev. T. Vuckovic. Beograd: Nolit.
Gumbrecht, Hans Urlich. 2003. The Powers of Philology: Dynamics of Textual Scholarship. Urbana & Chicago: University of Illinois Press.
Janic, Zoran. 2012. Putovanje u srce utopije (moskovski dani Krleze i Benjamina). U: Krleza danas: 1893-1981-2011, prir. T. Sabljak. Zagreb: HAZU. 58-93.
Kapetanic, Davor. 1999. Varijante. U: Krlezijana II, prir. V. Viskovic. Zagreb: Leksikografski zavod „Miroslav Krleza". 487-492.
Krleza, Miroslav. 1926. Izlet u Rusiju. Zagreb: Narodna knjiznica.
Krleza, Miroslav. 1934. Winawerijada. U: Danas 1, 5. 248-249.
Krleza, Miroslav. 1939. Knjiga studija iputopisa. Zagreb: BNP.
Krleza, Miroslav. 1983. Dijalekticki antibarbarus. Sarajevo: Oslobodenje.
Krleza, Miroslav. 2005. Izlet u Rusiju 1925, prir. V. Bogisic. Zagreb: HAZU & Matica hrvatska & Naklada Ljevak.
Krleza, Miroslav. 2015. Bela, dijete drago, prir. V. Bogisic. Zagreb: Naklada Ljevak.
Man, Paul de. 2002. The Resistence to Theory. Minneapolis & London: University Minnesota Press.
Oraic Tolic, Dubravka. 1990. Teorija citatnosti. Zagreb: GzH.
Petrovic, Svetozar. 1975. O izdavanju srednjovjekovnogpjesnickog teksta (Povodom Srbljaka). U: Zbornikza slavistiku Matice srpske 8. 9-40.
Vinaver, Stanislav. 1924a. Ruskepovorke. Sarajevo: Knjizara D. i A. Kajon.
Vinaver, Stanislav. 1924b. Beograd i g. Krleza. Zagonetka g. Krleze. U: Vreme 4, 969. 4.
Vinaver, Stanislav. 1934. Moralna poezija i njeni veroucitelji. U: Vreme 14, 4401. 18.
Vinaver, Stanislav. 2015a. Kobni vidici: politicka publicistika, prir. G. Tesic. Beograd: Sluzbeni glasnik & Zavod za udzbenike i nastavna sredstva.
Vinaver, Stanislav. 2015b. Zemlje koje su izgubile ravnotezu: evropske putopisne teme, prir. G. Tesié. Beograd: Sluzbeni glasnik & Zavod za udzbenike i nastavna sredstva.
Vinaver, Stanislav. 2015c. ... I druge teme, prir. G. Tesié. Beograd: Sluzbeni glasnik & Zavod za udzbenike i nastavna sredstva.
Viskovié, Velimir. 1999. Vinaver, Stanislav. U: Krlezijana II, prir. V. Viskovié. Zagreb: Leksikografski zavod „Miroslav Krleza". 503-504.
Viskovié, Velimir. 2001. Krlezoloski fragmenti: Krleza izmedu umjetnosti i ideologije. Zagreb: Konzor.
