CC BY
21
■ ■ ■ FENOMEN IDENTITETA I INTEGRACIONI PROCESI BALKANSKIH DRUSTAVA
Автор: Dr. VUKICEVIC S.
Prof. Dr Slobodan Vukicevic Univerzitet Crne Gore Filozofski fakultet - Niksic
Rezime: Drustva Balkana nijesu novonastala-useljenicka drustva, vec „stara" drustva koja imaju vjekovnu tradiciju i istorijski konstituisan identitet. Bitna karakteristika idnetiteta drustava Balkana jeste postojanje malih razlika koje se u ovom radu afirmisu kao bogatstvo kvalitativnog posredovanja u integracionim procesima Balkana u EU, a ne kao„prokletstvo malih razlika". Ta principijelna i smisaona osnova integracionoh procesa uvazava multikulturalnu, multinacionalnu i polietnbicku strukturu drus-tava Balkana koje treba institucionalno-pravno konstituisati na principima interkulturalizma, konso-cijativne demokratije i parlamentarizma. Na taj nacin se obezbeduje dinamika integracionih procesa sa ocuvanjem subjektiviteta ne samo drzava Balkana, nego i subjektiviteta njihovih gradana. Razvitak kulture individualizma i kulture kolektivizma u okvirima drustava Balkana je bitna pretpostavka pre-vladavanja protivrecnosti koje proizvodi „prokletstvo malih razlika"
Kljucne rijeci: identitet, multikulturalizam, interkulturalizam, kultura individualizma, kultura kolektivizma, konsocijativna demokratija
■ ■ ■ PHENOMENON OF IDENTITY AND INTEGRATIONAL PROCESSES OF BALCAN SOCIETIES
Author: Dr. VUKICEVIC S.
DR. VUKICEVIC Slobodan, Professor, Department of Philosophy, University of Montenegro, Podgorica.
Annotation. Balkan societies are not new-immigrant societies, but "old" societies wich have centuries long traditions and historicaly constituted identity. Important characteristics of Balcan societies identity is existing small differences wich are affirmated in this text as richness of qualitative mediation in inte-grational processes of Balcans into EU, and not as "curse of small differences". That principle and thoughtful base of integrational processes respects multi cultural, multi national and polietnical structure of Balcan societies, wich should legally be constituted based on principles of inter-culturalism, consociative democracy and parlamentarism. In that way dynamics of integration processes, with preserving not just subjectivity of Balcan states, but also preserving subjectivity of their citizens, is being assured. Development of individualism culture and collectivism culture in the frame of Balcan societies is an important assumption for breaking through contradictions made by "the curse of small differences".
Keywords: identity, multiculturalism, interculturalism, culture of individualism, culture of collectivism, consociative democracy.
■ ■ ■ ФЕНОМЕН САМОСОЗНАНИЯ И ИНТЕГРАЦИОННЫЕ ПРОЦЕССЫ ОБЩЕСТВ НА БАЛКАНАХ
Автор: ВУКИЧЕВИЧ С.
ВУКИЧЕВИЧ Слободан - доктор философии, профессор Философского факультета Университета Черногории, Универзитет Црне Горе, Подгорица, Черногория
Аннотация: Общества на Балканах не являются новыми обществами, образованными путем иммиграций, это старинные общества с многовековыми традициями и исторически сформированным самосознанием. Важнейшей особенностью самосознания разных обществ на Балканах является наличие небольших отличий между ними, которые в данной статье понимаются, как богатство качественного посредничества в процессах интеграции Балканах в ЕС, а не как «проклятие небольших отличий». Такая существенная и смысловая основа интеграционных процессов создана на уважении мультикультуральных, мультинациональных и полиэтнических структур балканских обществ, которые нуждаются в институционально-правовом структурировании, учитывая принципы интеркультурализма, консоциативной демократии и парламентаризма. Таким способом можно обеспечить динамику интеграционных процессов, сохранив при этом независимость не только государств на Балканах, но и независимость их граждан. Развитие как культуры индивидуальности, так и культуры коллективизма на Балканах представляет собой предусловие для преодоления противоречий, которые создает «проклятие небольших отличий».
Ключевые слова: самосознание, мультикультурализм, интеркультурализм, культура индивидуализма, культура коллективизма, консоциативная демократия.
1. Pojam identiteta: identitet je princip i smisao zivota
Princip identifikacije neprestano prati svakog pojedinca, zajednicu i ljudsko drustvo u cjelini i nosi sa sobom smisao zivota, odnosno postojanja. Svako negiranje, dogmatitovanje i borniranje vremenskog dinamizma identiteta zasnovanog na „saigri" proslosti, sadasnjosti i buducnosti znaci brisanje principijelne i smisaone osnove idntiteta, pojedinacnog, nacionalnog-etnokul-turnog i univerzalno-ljudskog. Njegoseva genijalnost i ovdje dolazi do punog izraza:„sveti tvorac velicanstvom sjaje, u iskrama kako u suncama" (Luca).
Razumijevanju identiteta ne moze se pristupati kroz jednu komponentu, ili samo na individualnom, posebnom, opstem- univerzalnom nivou, vec cjelovito, kroz antropolosku, socijalno-psiholosku, etno-kulturolosku, politicku i univerzalno-ljudsku komponentu. S obzirom na to, da su sve ove komponente jako dinamicne, i sam idntitet na svim nivoima je uvijek dinamican. Ili, kako neki autori kazu: identitet je uvijek u raskoraku sa samim sobom. A mi, uvijek u dilemi da li smo bolji i stvarniji od identiteta, bilo da nam je nametnut, bilo da smo ga smi izabrali. To je onaj nepresusni motiv da neprestano afirmisemo identitet. Problem je sto se pri tom javljaju ne samo pozitivni trendovi, nego i negativni sa izrazito losim posledicama po covjeka i njegovu zajednicu. Najznacajnija karakteristika ovog procesa koji ima univerzalni smjer progresivnog kretanja covjeka i njegove zajednice ka ostvarivanju fundamentalnih ljudskih vrijednosti jeste otpor uni-formnosti, asimilaciji, negiranju identiteta („Kad bi se glave okotrljale niza stranu, svko bi potrcao za svojom").
Dinamizam identiteta prati prirodu covjeka i njegove zajednice i sve tipove njegove idneti-fikacije na individualnom, kolektinom i ljudskom planu.Identitet na bilo kojem nivou i u bilo kojem obliku pretpostavlja postojanje i postovanje drugog identiteta, jer bez ove relacije izolo-vani indetitet bi ostao bez principa i smisla vlastitog postojanja. Ocigledno, jedino valjan metod pristupa u socioloskom razumijevanju identiteta, idnividualnog-licnog, kolektivnog, etnokul-turnog jeste onaj koji adekvatno prati neprestanu dinamiku znacaja, znacenja i smisla etnickog, kulturnog, vjerskog, gradanskog, kao egzaktnih indikatora odredene identifikacije, jer je identitet rezultat procesa identifikacije unutar nekog odnosa. On se moze mijenjati ako se mijenja odnos. U socioloskoj operacionalizaciji upotrebljiviji je pojam identifikacije nego pojam identiteta. Preko pojma identifikacije egzaktnije dolazimo do znacaja, znacenja i smisla koji pojedini elementi do-bijaju u konstituisanju identiteta na svim nivoima, i time izbjegavamo neutemeljene, fiktivne, ideoloske sudove o autenticnosti identiteta. koji se temelje na prostom, statickom, dogmatskom nabrajanju t.kz. „objektivnih obiljezja" ( etnicke srodnosti, porijkla, kulture, jezika, religije itd.)..
Drustvena stvarnost se krece na neumitnom spoju Logosa i Istorije tako da se sva„objektivna obiljezja" susrecu u spoju esencije (nivoa (politicke) kulture i drustvenih odnosa) i egzistencije konkretnih pojedinaca, etnickih grupa, nacionalnih zajednica. Sopstvena istorija svake zajednice, kao kardinalna cinjenica, pokazuje koliko se njena egzistencija javlja kao realizacija esencije. Tako, etnokulturni identiteti ne trpe uniformnost i na toj osnovi univerzalnost. Etnokulturni iden-titeti nijesu protiv univerzalnosti, ali one univerzalnosti koja prirodno proistice iz dubine prirode etnokulturnih identitetaismisla covjekovogpostojanja u vezis tim. Etnokulturni identiteti ne prihvataju univerzalnost kao uniformnost, to jest kao asimilaciju manjinskih kultura i brisanje „prokletstva malih razlika" asimilacijom bilo koga, „malih" ili„velikih". To posebno vazi za drustva Balkana koja nijesu novonastala-useljenicka drustva, vec „stara" drustva cije su drzave konstitu-isane na vjekovnoj tradiciji i istorijski konstituisanom etnokulturnom identitetu naroda koji u njima zive, i koja ce prije prihvatiti da nestanu nego da budu asimilovani. Prema tome, „maticna" drzava za ove narode je ona u kojoj zive i u kojoj su oduvijek zivjeli, a ne bilo koja druga drzava.
.Ovaj zivotni i smisaoni osnov identiteta u savremenom drustvu izbija na povrsinu, milom ili silom, na svim tackama EkumeneJak intezitet migracija uslovljava izrazitu dinamiku fenomena identiteta i po formi i po sadrzaju. On se vec od 60-ih godina XX vijeka uspostavio kao nacelo medunarodnog prava po kojem „zajednica predstavlja novi poredak medunarodnog prava", a „ subjekti su ne samo drzave clanice, nego isto tako i njihovi gradani".
Ovim se obezbeduje da se pitanju identiteta ne pristupa kroz jednu komponentu, vec cjelovito, kroz etnicku, antropolosku, socijalno-psiholosku, kulturolosku, ekonomsku i politicku. S obzirom na to, da su sve ove komponente jako dinamicne, i sam idntitet u svim nivoima -licnom, etnokulturnom i ljudskom, je uvijek dinamican. Ili, kako neki autori kazu: identitet je uvijek u raskoraku sa samim sobom. A mi, uvijek u dilemi da li smo bolji i stvarniji od identiteta, bilo da nam je nametnut, bilo da smo ga smi izabrali. To je onaj nepresusni motiv da neprestano razvijamo sebe i identitet na svim nivoima - licnom, etnokulturnom i ljudskom. Problem je sto se pri tom javljaju ne samo pozitivni trendovi, nego i negativni sa izrazito losim posledicama po covjeka i njegovu zajednicu. Najznacajnija karakteristika ovog procesa koja ima univerzalni smjer progresivnog kretanja covjeka i njegove zajednice ka ostvarivanju fundamentalnih ljudskih vri-jednosti jeste otpor stvaranju istog.
Ocigledno, jedino valjan metod pristupa u socioloskom razumijevanju identiteta, idnividu-alnog-licnog, kolektivnog, etnokulturnog jeste onaj koji adekvatno prati neprestanu dinamiku znacaja, znacenja i smisla pribjegavanju odredenoj identifikaciji, jer je identitet rezultat procesa
identifikacije unutar istorijski konstituisanog drustvenog odnosa. U socioloskoj operacionalizaciji upotrebljivi je pojam identifikacije nego pojam identiteta. Preko pojma identifikacije egzaktnije dolazimo do znacaja, znacenja i smisla koji pojedini elementi (etnicki, kulturni,vjerski, gradanski) dobijaju u konstituisanju identiteta na svim nivoima, i time izbjegavamo neutemeljene, fiktivne, ideoloske sudove o autenticnosti identiteta.
2. Drustveni kontekst identiteta - multikulturalna struktura drustva
Ontologija savremenog drustva najizrazitije se ispoljava u njegovoj multikulturalnoj strukturi. Od skoro 200 drzava ni jedna nema homogenu etnokulturalnu strukturu. Procjena je da danas imamo u svijetu oko 600 jezickih i oko 500 etnicih grupa. To cini multikulturalizam, kako sa stanovista aktualnih drustvenih odnosa, tako i sa stanovista istorijskih tendencija i perspektive, najznacajnijim fenomenom savremenog doba.
Multikulturalna struktura drzi otvorenim pitanja:jezickih prava; regionalne autonomije; autenticnog politickog predstavnistva; obrazovnih sistema i programa; svojinskih prava; imigra-cione i naturalizacione politike; koriscenja nacionalnih i etnickih simbola i dr.).
U vezi sa ovim pitanjima Istocnu Evropu i Treci svijet potresaju mnogobrojni nacionalni konflikti, dok polozaj imigranata, domorodackih naroda, mjesto i uloga drugih kultura dovode u pi-tanje mnoge pretpostavke Zapadnog svijeta.
Nakon Hladnog rata etnokulturni konflikti su postali najveci izvor politickog nasilja u svijetu (Kimlika,2004). Pogotovo zabrinjava cinjenica da ovi konflikti ne pokazuju tendenciju smirivanja. U pristupu razumijevanja ovih konflikata zanemaruje se kardinalna cinjenica da svaki od njih ima svoju istoriju, a to znaci da nema uniformnog ili univerzalnog rjesenja.
Zapadna politicka tradicija je precutkivala ove probleme, priklanjajuci se teoriji «kraja istorije» po kojoj je demokratski sistem razvijenih kapitalistickih zemalja nasao odgovor za sve kljucne probleme covjeka i drustva, pa i za problem etnokulturnih konflikata.
Nastojanja su bila usmjerena na ostvaranje ideala homogene drzavnezajednice prema liberalnom konceptui koji polazi od toga da treba utvrditi opsta-bazicna graâanska ipoliticka prava svim pojedincima bez obzira na njihovo grupno pripadnistvo, i samim tim bice zasticena i prava manjina.
Socioloski je ovdje bitno primijetiti da liberali zanemaruju dvije bitne cinjenice:
1. pojedinac nije puka apstrakcija vec konkretno drustveno bice sa svojim etnokulturnim iden-titetom-societalnom kulturom, u cemu nalazi smisao svog izbora i opredeljenja;
2. grupni zivot je poseban realitet drustvenog zivota za koji je neraskidivo vezan svaki pojedinac.
Drustvena stvarnost se kretala drugim putem. Etnokulturni identiteti ne trpe uniformnost i
na toj osnovi univerzalnost. Etnokulturni identiteti nijesu protiv univerzalnosti, ali one univerzalnosti koja prirodno proistice iz dubine prirode etnokulturnih identiteta i smisla covjekovog postojanja u vezis tim. Etnokulturni identiteti ne prihvataju univerzalnost kao uniformnost, to jest kao asimilaciju manjinskih kultura. Etnokulturni konflikti u savremenom drustvu su upravo otpor politickom nasilju koje praktikuju vecinske kulture pozivajuci se, izmedu ostalog, i na Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima.
Liberali su na principu unuverzalnosti slobode pojedinca razvijali tezu «benigne ravn-odusnosti» po kojoj drzava:
1) ne treba da se suprotstavlja individualnoj slobodi ljudi da izrazavaju svoja etnokulturna opredeljenja;
2) ali, isto tako, ne treba da podrzava takva opredeljenja, prakticno, ne treba uopste da se bavi tim pitanjima.
Pokusaji dopune doktrine o univerzalnim ljudskim pravima sadrzani su u raznim deklaraci-jama o manjinskim pravima na svim nivoima do UN. Medutim, svi ovi ne daju zeljene rezultate jer ne zahvataju sustinska pitanja manjinskih i etnickih prava. Dopune moraju zahvatiti:
1) kako univerzalna prava koja pripadaju pojedincima neposredno povezati sa njihovim et-nokulturnim identitetom;
2) kako precizno definisati specificno grupno diferencirana prava manjinskih i etnickih grupa i drugih diferenciranih grupa u jednom drustvu, odnosno drzavi.
Jedino zahvatanjem ovih pitanja mogu se izbjeci opasnosti zloupotrebe jezika, rasne segre-gacije, aparthejda i drugih oblika diskriminacije.
Prema tome, drustvena stvarnost postavlja liberalnoj teoriji direktno pitanje:
1) na koji nacin manjinska prava mogu koegzistirati sa ljudskim pravima, jer bez ove koegzis-tencije ljudska ptava predstavljaju apstrakciju sa opasnim posledicama za manjine;
2) na koji nacin se mogu povezivati manjinska prava i individualne slobode, demokratija i so-cijalna pravda
3. Multikulturalizam i modeli kulturne raznovrsnosti
Pojam multikulturalizma je direktno vezan za genezu nastajanja ovog drustvenog fenomena. Svako multikulturalno drustvo ima svoju istoriju nastajanja. Ipak, mogu se izdvojiti dva najznacajnija modaliteta kulturne raznovrsnosti:
1) « kulturna raznovrsnost nastaje iz inkorporacije prethodno samoupravljajucih, teritorijlno koncentrisanih kultura u vecu drzavu» (Kimlika, 2004,21). Ovdje se radi o nacionalnim manji-nama koje nastoje da se odrze kao osobena drustva pored vecinske kulture, odnosno nacije.
2) «u drugom slucaju, kulturna raznovrsnost nastaje kao rezultat individualne i porodicne imi-gracije» (Kimlika, 2004,21).Ovdje su u pitanju etnicke grupe koje hoce da se integrisu u sire drustvo, ali ne da se asimiluju, vec da ocuvaju svoj etnokulturni identitet i da se toj njihovoj potrebi prilagode institucije sireg drustva.
Na osnovu dva modaliteta kulturne raznovrsnosti Kimlika izdvaja dva tipa drzave u savre-menom drustvu:
1) multinacionalne drzave i
2) polietnicke drzave
U okviru multinacionalne drzave koegzistiraju vise od jedne nacije, «pri cemu termin nacija znaci istorijsku zajednicu, manje ili vise institucionalno dovrsenu, koja zauzima datu teritoriju i koja ima osobeni jezik i kulturu» (Kimlika, 2004,22). Ovdje se izdvajaju bitne odrednice nacije: is-torijska zajednica; institucionalno dovrsena; sopstvena teritorija; osobeni jezik; osobena kultura.
Primarno mjesto zauzima elemenat istorijska zajednica, jer svi drugi «objektivni» elementi: institucionalna konstitucija, teritorija, jezik, kultura ostaju bez vezivnog tkiva koje oblikuje svaku zajednicu, pa i nacionalnu zajednicu.U istorijskom procesu sublimacije svi «objektivni» elementi dobijaju svoje posebno, autohtono znacenje, znacaj i smisao za odredenu zajednicu. Zato svaka nacionalna zajednica ima svoj istorijat nastajanja, postojanja i razvitka i daje smisao svom pos-tojanju, to jest. ima autohton i autonoman tip samorazumijevanja..
Znaci, multinacionalna drzava nije nacija-drzava u kojoj je izvrsena asimilacija posebnih na-cionalnosti u jednu naciju, vec drzava u kojoj nacije koje je sacinjavaju imaju potreban nivo au-tonomije za ocuvanje svog nacionalnog identiteta. Znaci, multinacionalna drzava nije
nacija-drzava u kojoj je izvrsena asimilacija posebnih nacionalnosti u jednu naciju, vec savremeni oblik organizacije drustva koji omogucava naciji da se ispoljava kao istorijska kategorija. Nacija, kao tipicno istorijskapojava, ne trpi neistorijska tumacenja koja ostaju na pojmu drzava-nacija, cime se redukuje sama logika ideje nacije time sto se drzava postavlja iznad nacije i ako drzava moze biti samo sredstvo nacije. Nacija, takode, ne trpi neistorijske pristupe koji ostaju na pojmu etnicke nacije cime se redukuje sama logika ideje nacije na nivo etniciteta, a logika ideje nacije je upravo u transcendiranju etnicke datosti, to jest determinizma rodenja, gradaninom i gradanskom vezom medu ljudima.
To ne znaci da gradani multinacionalne drzave ne posmatraju sebe istovremeo kao jedinstven narod bez obzira na kulturnu raznovrsnost unutar jedinstvene drzave. Bez ovog elementa patri-otskog osjecanja svih gradana multinacionalne drzave ne bi bio moguc opstanak ove drzave. Svajcarci, na primjer, imaju veoma izrazeno osjecanje zajednicke lojalnosti bez obzira na veoma izrazene kulturne i jezicke razlike u njoj. Multinacionalna drzava ce ostvarivati ovo jedinstvo uko-liko razvija istovremeno i patriotizam i odrzava nacionalni identitet nacija koje je sacinjavaju. Prema tome, nezamisliva je moderna nacija kao zajednica gradana koja zanemaruje posebne nacionalnosti. Svajcarsku je «najbolje posmatrati kao multinacionalnu drzavu i osecanje lojalnosti koje ona izaziva izraz je zajednickog patriotizma, a ne zajednickog nacionalnog identiteta» (Kimlika, 2004,26/7).
Struktura polietnicke drzave je veoma raznovrsna s obzirom na karakter nastajanja etnickih grupa u njoj: imigranti , kolonisti, gastarbajteri, izbjeglice. Sve su ove grupe izvor kulturnog plu-ralizma polietnicke drzave. Pitanje je koliko je u odredenoj drzavi dopusteno da se taj kulturni pluralizam ispoljava, to jest koliko i na koji nacin je dopusteno pojedinim etnickim grupama da ocuvaju svoje etnicke posebnosti, ali istovremeno i da ocuvaju cjelinu drzavne zajednice?
Uostalom, danas imamo situaciju, ne samo da jedna zemlja moze biti istovremeno i multinacionalna i polietnicka, nego je najveci broj zemalja u svijetu upravo takav.
Ocigjedno, pojam multikulturalizma se odnosi na dvije bazicne grupe:
-nacionalnemanjine (osobena i potencijalno sanoupravljacka drustva u siroj drzavi) i
-etnickegrupe (imigranti koji su napustili svoju nacionalnu zajednicu da bi se prikljucili dru-gom drustvu).
Socioloski pogled na cjelinu strukture savremenih drustava pojmom multikulturalizma obuh-vata i druge drustvene grupe koje se svojim kulturnim potrebama izdvajaju i zahtijevaju od drustva da iskaze inters za te potrebe i institucionalno ih sankcionise. Takve drustvene grupe su: prema polnoj strukturi- zene i muskarci; prema starosnoj strukturi- djeca, omladina, sredenjevjecni ljudi, ostarjeli; hendikepirani; homoseksualci; siromasni i dr. Sve ove grupe imaju svoju subkulturu koju treba uvazavati i time postovati njihov idntitet..
4. Multikulturalizam i pravna struktura drustva
Multinacionalna, polietnicka i multikulturalna struktura drustva, pored opstih gradanskih i politickih prava pojedinaca, zahtijeva institucionalizaciju i grupnospecificnih prava.
U spoju multikulturalne strukture i prava izdvajaju se tri oblika grupnospecificnih prava:
1) pravo na samoupravu,
2) polietnicka prava i
3) reprezentaciona prava.
Pravo na samoupravu se veze za prirodu nacionalnih manjina koje zele da ocuvaju potreban nivo autonomije u multinacionalnoj drzavi. Nacionalne manjine zele punu slobodu u razvoju
svoje kulture, obrazovanja, jezika, obezbedenje interesa svojih pripadnika, teritorijalnu defin-isanost, jasan odnos sa centralnim vlastima. «Zahtjevi za samoupravu, dakle, po pravilu uzimaju oblik zahtjeva za prenosenje politicke vlasti na politicku jedinicu koju kontrolisu clanovi konkretne nacionalne manjine i koja korespondira sa njihovom istorijskom postojbinom i teri-torijom» (Kimlika, 2004, 50). Nacionalna manjina zahtijeva prava na samoupravu kao trajna prava ustavom potvrdena, cak do prava na odcepljenje ako ona ocjenjuje da se njihovo samodredenje dovodi u pitanje u okviru postojece drzave.
Polietnicka prava su vezana za etnicke grupe, a predstavljaju zastitu od «angloko
nformistickog» modela integracije, to jest asimilacije. Polietnicka prava mozemo posmatrati na dva nivoa:
1) na individualnom planu slobodnog izrazavanja svoje etnicnosti i religioznosti na gradanski nacin, a to znaci uvazavanja i postovanja svih drugih etnicnosti i religioznosti;
2) na nivou drustvenog i institucionalnog uvazavanja etnokulturalnih potreba etnicke grupe kao grupe u domenu: javnog finansiranja, radnih uslova i oslobadanje obaveza na radu koje su u suprotnosi sa etnickom kulturom grupe, obrazovanja, etnickih, kulturnih, umjetnickih sadrzaja znacajnih za ocuvanje njenog etnokulturnog identiteta i ponosa grupe. Etnicke grupe nastoje da se sva ova prava utvrde na nacin koji nece osporavati njihovo efikasno ukljucivanje u ekonomske, politicke , kulturne i druge institucije dominantnog drustva.
Reprezentaciona prava su poseban vid prava kojima se «pokriva» multikulturalna struktura drustva. Ona se odnose ne samo na nacionalne manjine i etnicke grupe, nego i na druge struk-turalne grupe (zene, siromasni, seljaci, hendikepirani) koje imaju svoje posebne potrebe i interese, a time i zahtjev da neposredno budu zastupljene u institucijama sistema. Smatra se da je demokratski proces u jednom drustvu «nereprezentativan» ukoliko ne izrazava raznovrsnost pop-ulacije.Naravno, reprezentaciona prava ne podrazumijevaju samo kvantitativnu zastupljenost pojedinih struktura, vec, jos znacajnije kvalitativno predstavljanje i ostvarivanje njihovih sustin-skih interesa i njhove subkulture.
Teorijsko tipiziranje ova tri oblika prava ne znaci njihovo potpuno medusobno izolovanje. Ova tri prava su veoma povezana , cesto se preklapaju, postoje mnoge izomorfne linije, tako da se jedna grupa ne ogranicava na koriscenje samo jednog od ovih prava.
Grupno diferenciranih prava se bitno razlikuju od kolektivistickih prava. Kolektivisticka prava vrse kolektivi, a vecinu grupno diferenciranih prava vrse pojedinci, pored toga sto se ona dodjeljuju i grupi kao cjelini i sirem drustvu, odnosno drzavi. Grupno diferencirana prava ne postavljaju pitanje primata individue ili zajednice «ona se zasnivaju na ideji da postizanje pravednog odnosa izmedu grupa zahteva da se clanovima razlicitih grupa dodele razlicita prava» (Kimlika, 2004,75/6). Jednos-tavno, priznaje se realitet drustvenog zivota u kojem je svaki pojedinac istovremeno autonoman subjekt i clan odredene grupe, i jedino kao takav moze realno ostvarivati svoja bazicna prava.
Bez grupno diferenciranih prava multinacionalna drzava moze institucionalizacijom univerzal-nih prava svojim gradanima obezbedivati monopol vecinske nacije.Ona moze obrazovnim siste-mom, obrazovnim programima, jezikom u skolama i javnim ustanovama, organizacijom i podjelom centralne i lokalne vlasti ignorisati prava nacionalnih manjina, etnickih grupa, zena, hendikepiranih i drugih posebnih grupa. Jasno je da pripadnici ovih grupa ne mogu ostvarivati individualnu slobodu ako su u pravno-institucionalnom sistemu drustva zanemarenisadrzaji njihove etnokulture, obrazovanja, jezika, secificnih uslova na radu i slicno. Znaci, bez prizna-vanja specificnogrupnih prava ne moze se obezbijediti elementarna jednakost izmedu manjina i vecine, ravnopravnost gradana u bitnim sadrzajima njihovog individualnog i kolektivnog idetiteta.
S. Konsocijativna demokratija i parlamentarizam
Savremena demokratija nije vladavina vecine, vec vladavina koja vodi progresu u pogledu ostvarivanja fundamentalnih vrijednosti svih struktura multikulturalne zajednice. Fundamen-talne vrijednosti se mogu ostvarivati postizanjem kvaliteta na svim nivoima i u svim oblastima rada i zivota i ostvarivanjem solidarnosti u drustvu. Konsocijativna demokratija je u tom smislu vrsenje vlasti adekvatnim ucescem svih podstruktura multikulturalnog drustva na bazi zajednickog politickog projekta.
Konsocijativna demokratija cuva identitet svakog satavnog elementa i zajednicki identitet zajednice kao cjeline.Bitno je da svaki elemenat, pored svoje autonomije, bude u funkciji inte-gracije zajednice. Konstituisano pravo jedne nacionalne manjine ili etnicke grupe da natjera druge da postuju njene zivotne interese jeste sustinski u funkciji integracije. Bez postovanja ziv-otnog interesa svake grupacije nema demokratske zajednice. "Ontoloska sigurnost" svake et-nokulturalne grupe mora biti kvantitativno i kvalitativno obezbijedena. U kvantitativnom smislu svaka etnokulturalna grupacija i druge posebne grupe (zene, siromasni, hendikepirani) treba da bude adekvatno zastupljena u strukturi vlasti, a u kvalitativnom smislu svaka etnokulturalna grupacija treba da bude u poziciji ocuvanja svog etnokulturnog identiteta i stabilnosti svog mater-ijalnog i drustvenog okruzenja.
.Konsocijativna demokratija upravo podrazumijeva drzavnu zajednicu u kojoj se politicko i kulturno ne poklapaju, zajednicu politicki jedinstvenu i istovremeno dovoljno prostranu za is-poljavanje etnokulturnoh identiteta na pojedinacnom i grupnom nivou. Na toj osnovi funkcionisu savremene multibacionalne ipolietnicke drzave.
Gradanska veza kao sustina nacije svugdje je rezultat istorijskog procesa i zavisno od konkret-nih okolnosti, negdje u sustini endogenog karaktera, a negdje mogu spoljne sile odigrati pre-sudnu ulogu. To ne znaci da mozemo reci da su nacije negdje prirodne, a negdje vjestacke tvorevine. "Ono po cemu se razlikuju nacije Sjeverne Amerike i Zapadne Evrope od nekih zemalja u ostaku sveta koje su se nedavno konstituisle u nacije-politicke jedinice, nije suprotnost prirodno-vjestacko, nego broj formalnih gradana koji su istinski interiorizovali ideju da postoji jedno opste dobro i nuznost da se postuju njegova pravila funkcionisanja, koja ga sacinjavaju"(Snaper, 1996,142).
Prema tome, moderna nacija nije vjestacka tvorevina (kako neki kazu sinteticka nacija), vec na odredenom stupnju razvitka covjeka i drustva, prirodnija nego etnija sa stanovista cjeline ljud-skog bica i potrebe koju ono ima kao bice zajednice za sve savrsenijom i savremenijom zajedni-com.Naravno, to automatski pretpostavlja i istorijsku prolaznost same nacije, to jest njenu promjenljivost.
U tom smislu mozemo i nacionalizam oznaciti samo u odredenom istorijskom kontekstu u kojem protivno logici gradanske veze odredena etnicka skupina ili vjerska grupa hoce da to svoje obiljezje izdigne na nivo nacije, to jest da redukuje gradanasko pravo na etnicko pravo, sire pos-matrano da redukuje gradansko bice na etnicko bice i na osnovu toga uspostavlja odnose sa drugim gradanima i etnickim grupama. Radi se o nepostovanju opsteg dobra , razbijanju politickog pros-tora, u krajnjem razbijanju jedne multinacionalne drzave. Uspostavljanje konsocijativne demokratije u multinacionalnoj drzavi je upravo sustinska pretpostavka da do toga ne dode.
Ocigledno, konsocijativna demokratija i parlamentarizam se nalaze u svestranoj i veoma dinamickoj korelaciji. To je sasvim logicno kada parlamentarizam shvatimo kao cjelovit sistem odnosa vlasti u jednoj zajednici u kojem se izrazava sustina drustvenog sistema u njegovoj es-encijalnoj i egzistencijalnoj odredenosti. Parlamentarizam se ne smije shvatiti kao apsolutizacija
vlasti parlamenta pozivajuci se na argument da je on neposredno izabran od naroda. To bi izaz-valo nestabilnost drugih oblika vlasti, a same gradane ostavilo u pasivnu poziciju kontrle vlasti, pa i samog parlamenta. Konsocijativna demokratija, kroz gradanska i politicka prava pojedinaca, specificno grupna prava-pravo na samoupravu, polietnicka prava i reprezentaciona prava, obezbeduje pretpostavku izbora s povjerenjem. Na bazi ovih pretpostavki, svaka vlast- zakono-davna, izvrsna i sudska, se bira sa apriornim povjerenjem da ce svoju duznost obavlajti odgov-orno i savjesno, jer logika konsocijativne demokratije iskljucuje drugaciji pristup.Pored toga, konsocijativna demokratija pretpostavlja globalnu organizaciju drustva na principu "aktivnog drustva" kojim se obezbeduje blagovremena kontrola svih oblika vlasti, ne cekajuci da se dese negativne posledice vrsenja neke vlasti, pa da se tek nakon toga djeluje.Ali, za profesionalno i odgovorno vrsenje vlasti, bez birokratskog, politikanskog i ideoloskog uticaja, sve tri vlasti-za-konodavna, izvrsna i sudska, moraju imati ustavno konstituisanu autonomiju, jer jedino na taj nacin mogu ipoljavati svoje profesionalne mogucnosti i sposobnosti.
Autonomija pojedinih vlasti ne znaci ni jednog momenta njihovu monopolsku poziciju, nji-hovu zatvorenost i nemogucnost njihove kontrole. Princip podjele vlasti upravo pretpostavlja kvalitativno posredovanje svih oblika vlasti i svestranu kontrolu vrsenja vlasti.Kvalitativno posre-dovanje znaci neprestanu saradnju svih oblika vlasti, u svim domenima koji obezbeduju ostvari-vanje fundamentalnih vrijednosti sa stanovista multinacionalne i polietnicke strukture odredenog drustva. Taj proces kvalitativnog posredovanja obezbeduje i neposrednu medusobnu kontrolu svih oblika vlasti. Sasvim je logicno da iskustvo vrsenja sudske vlasti moze i treba, da doprinose podizanju kvaliteta zakonodavne vlasti. Izvrsna vlast kao kreator i realizator politike jedne zajednice takode.Medutim, kvalitativno posredovanje nikada ne smije da bude jednosm-jerno, jer bi ono proizvodilo monopolsku poziciju pojedinih oblika vlasti. To znaci, ne treba cekati izbore da bi biraci na njima dali ocjenu kako je parlament vrsio zakonodavnu vlast, jer stranka, ili stranke, koje na izborima osvoje vecinsku vlast mogu u svakom momentu vrsiti zakonodavnu vlast na principu monopola svojih partijskih programa, a to znaci ne u interesu svih gradana i nacionalnih i etnickih grupa.
Adekvatna veza konsocijativne demokratije i parlamentarizma u njegovom sirem znacenju najbolja je garancija da konkretizacija principa podjele vlasti u jednoj drzavi prati logiku naroda (populus-a), a ne logiku vlasti.Ustav kao konstituitivni akt ce tako pretstavljati osnivacki akt koji gradani daju sebi, a ne vladarima.
б. Balkanski identiteti: „prokletstvo malih razlika" ili bogatstvo kvalitativnog posredovanja
Savremena drustva su u osnovi multikulturalna, multinacionalna i polietnicka. Uz to, strukture svih savremenih drustava su u nezapamcenoj i svakovrsnoj dinamici ( migracionoj, demografskoj, ekonomskoj, tehnicko-tehnoloskoj, kulturoloskoj, konfesionalnoj, postsekularistickoj itd.). U takvoj situaciji treba pronaci znacaj i smisao bivstvovanja na individualnoim i kolektivnom planu. Dilema se bitno presijeca na odnosu vecine i manjine sa ostvarivanjem potrebnog nivoa interkul-turalizma. Odnos vecine i manjine se relativizira u mnogim dimenzijama.
Kako uspostaviti ovaj odnos bez monopolske pozicije, bilo vecine, bilo manjine? Kako manjina da se integrise u dominantnu kulturu, ali da ocuva svoj etnokulturni identitet? Kako vecina (napr. zene) da se oslobodi svoje podredene pozicije u drustvu?Kakav odnos manjina treba da odrzava sa svojom tkz.„maticom"?Kako dinamizirati multikulturalnu strukturu drustva na principima in-terkulturalizma koji obezbeduje da etnokulturalne grupacije kvalitativno posreduju jedne sa drugima, a ne da zive jedne pored drugih?
Pitanja se, naravno, odnose i na proces integracija Balkana u EU.
Kad kazemo proces, to znaci da ne moze biti govora u jednom uspostavljenom stanju, vec on predstavlja zivotnu dinamiku neposrednog i svakodnevnog ponasanja pojedinaca, kolektiva i institucija jednog drustva. Naravno, ova zivotna dinamika mora biti zasnovana na drustvenim pretpostavkama na kojima se izgraduje kultura individualizma i kultura kolektivizma, adekvatna multikulturalnoj, multinacionalnoj i polietnickoj strukturi savremenih drustava.
Kultura individualizma se ispoljava kao kultura pojedinca-gradanina zasnovana na njegovim motivima, potrebama, interesima, zeljama, nivou kulture i ponasanju i kao koncept drustva koji uzima pojedinca kao primarnu jedinicu institucinalno-pravne strukture.
Kultura kolektivizma, takode, ima dva nivoa: kolektivisticki elementi sadrzani u kulturi po-jedinca-gradanina, a posebno, koncept drustva u kojem je kolektivitet primaran u odnosu na po-jedinca.
Kakva struktura moci se konstituise u uslovima kulture individualizma ili kulture kolektivizma je centralno pitanje za odnos vecine i manjine u jednom drustvu.
Najlakse je reci da treba uspostaviti situaciju jenake moci u kojoj i manjine mogu imati kontrolu nad tempom i smjerom kulturnih i uopste drustvenih promjena. Ali, pitanje je na sta se odnosi jednaka moc? Prije svega na „ontolosku sigurnost" manjina u pogledu stabilnosti i soci-jalne sigurnosti i ocuvanja svog etnokulturnog idntiteta. Sve to ne smije prevazilaziti moc zajednicke drzave, a to znaci mora imati predmetnu razumnost u zasjednickoj drzavi. Prosto receno, manjine ne mogu zhtijevati ostvarivanje onih prava koja prevazilaze objektivne mogucnosti zajednicke drzave i njenu ukupnu racionalnost odrzivog razvoja. Naravno, pred-metna razumnost se mora iskazivati i od strane zajednice, drzave, vecinske nacije i svih struktura drustva.
Ocuvanje „ontoloske sigurnosti" manjina ne smije znaciti nastojanje za kuturnom ili bilo kakvim vidom izolacije, jer izolacija iskljucuje komunikaciju, a to rusi multikulturalnu i polietnicku zajednicu iz temelja.Ocuvanje etnokulturnog identiteta manjina ne smije znaciti zatvaranje i izo-laciju niti sa stanovista prirode njihovog kulturnog identiteta, koji je dinamican, a ne statican, a to yna;i spreman i sposoban ya interkulturalna susretanja..
Tako faktor atohtonosti, i pozivanje na njega, u savremenim uslovima dobija poseban znacaj, pogotovo smislenost.Danas sve strukture multikulturalnih i polietnickih drustava: vecina i manjina, etnicke grupe, imigranti jednako polazu pravo na ocuvanje svog etnokulturnog identiteta.Svi oni nose sa sobom svoju autohtonost.Dinamizam savremenih drustava, povecanje migracionih kretanja, jacanje straha od gubljenja identiteta usled globalizacije savremenog drustva relativizira faktor autohtonosti. Svi zele drustvo u kojem vlada situacija jednake moci, institucionalizovana na principu konsocijativne demokratije. Kako vecina ima mogucnost da zastiti svoju societalnu kulturu, to treba da imaju i nacionalne manjine, etnicke grupe, imigranti i druge grupe posebnog socio-demografskog identiteta. Sve to ne znaci da vecinska kultura gubi svoje „vecinsko" znacenje, znacaj i smisao. Njeno posredovanje sa manjinskim kulturama ima sublimirajucu re-fleksivnost u znaku obogacivanja i uzvisenosti jednih i drugih.
Istinska jednakost se sadrzi u razlicitom tretmanu svih ovih grupa. Medutim, pogresno bi bilo ovu razlicitost tretirati na principu „getoizacije" u cilju ocuvanja autohtonosti odredene grupe. Osnovni cilj posebnih prava jeste da se svim grupama omoguci da medusobno komuniciraju na ravnopravnoj osnovi.Poznati je primjer Brazilske vlade koja nastoji da indijanska zemljisna prava reinterpretira tako da mogu biti primjerena samo na„stvarne Indijance", a to zanci na one koji nijesu usvojili bilo koji proizvod industrijskog svijeta. To bi rezultiralo time da na kraju ne bi bio ni
jedan korisnik indijanskih prava, a to znaci da bi indijanska zemlja bila na raspolaganju. Ocigledan primjer kako se autohtonost dovodi do besmisla.
Isto mozemo reci za nacionalne manjine u multinacionalnoj drzavi i njihovu atohtonost u slucaju da vecina priznaje prava samo onim nacionalnim manjinama koje su ocuvale svoju autohtonost kao da su u drzavi u kojoj zivi vecina pripadnika njihove nacionalnosti., ili, u slucaju da nacionalne manjine zahtijevaju ostvarivanje svojih prava kao da zive u drzavi u kojoj zivi vecina pripadnika njihove nacionalnosti..U oba slucaja radi se o ponasanju van svake razumne pred-metnosti kao osnovnog ljudskog dobra.
Atohtonost ne smije biti izraz potrebe za izolacijom, jer bi time i sama autohtonost postala besmislena. Atohtonost moze imati smisla samo u vidu kvalitattivnog posredovanja sa drugim segmentima multikulturalne i polietnicke strukture odredenog drustva i u tom kontekstu vlasti-tog razvoja i usavrsavanja nosioca autohtonosti. U tom posredovanju dolazi do sublimiranja svih komponenti strukture dustva i subjekata koji ispoljavaju njenu zivotnu dinamiku.Ako imamo drustvenu situaciju u kojoj postignuti nivo interkulturalizma obezbeduje obogacivanje svih mul-tikulturalnih i polietnickih grupacija, onda istovremeno snazna nacionalna svijest i osjecanje patriotizma nece biti u sukobu.Naprotiv, imacemo prirodnu vezu ova dva elementa u funkciji cvrste vezanosti za svoju siru zajednicu (primjer Svajcarske).
U osnovi neprestanog odrzavanja prirodne veze nacionalnog i patriotskog mora stajati izgraden i prihvacen sistem zajednickih vrijednosti koji cine: vjera u jednakost i pravicnost; vjera u konsultacije i dijalog; znacaj prilagodavanja i tolerancije, podrzavanje raznovrsnosti; saosjecanje i velikodusnost; visoki nivo solidarnoasti; vezanost za prirodnu okolinu; opredijeljenost za slo-bodne, mirne i nenasilne promjene.Sve su ovo elementi zivotne dinamike koji se ne mogu preuzeti ni od koga sa strane, koji ne mogu predstavljati„uvozni artikal", koji se moraju neprestano izgradivati i odrzavati u zajednickoj istoriji svake multikulturalne i polietnicke zajednice savre-menog drustva. Ovu dinasmiku mora neprestano pratiti razvoj kulture individualizma i kulture kolektivizma u njihovim socioloskim dimenzijama kako smo vec istakli.
Za uspostavljanje demokratije na ovim osnovama nema univerzalnih rjesenja ni magicnih i trajnih formula.Manjine i vecine se u velikoj mjeri sukobljavaju sa pitanjima kao sto su: jezicka prava; regionalne autonomije; politicko predstavnistvo; obrazovni sistem i nastavni programi, zemljisna svojina; imigraciona i naturalizaciona politika; nacionalni simboli - izbor himne,drzavni praznici idr..Svaki spor ima svoju istoriju, a to znaci svoju specificnost sa stanovista proslosti, sadasnjosti i buducnosti.Specificnost ne iskljucuje, vec podrazumijeva postovanje osnovnih Ijud-skih prava i principa konsocijativne demokratije.Ali, nepobitna je cinjenica da nema izgleda za pozitivno prevladavanje napetosti na relaciji vecina-manjina, kada neka manjina posmatra sebe, ili je posmatrana, kao neko ko pripada nekoj drugoj drzavi, proglasavajuci je„maticnom drzavom" i zastitnikom manjine.To bi znacilo da svaki pripadnik manjine hoce da svoj etnokulturni identitet i svoju staticnu autohtonost, ispoljava kao da je u zemlji u kojoj zivi njegova vecinska nacija, a to dalje znaci da ne zeli da se integrise u zemlju u kojoj zivi. Krajnja kosekvenca takvog nastojanja bila bi rusenje multikulturalne i polietnicke strukture kakvu imaju sva savremena drustva, bez izuzetka. Sustina i perspektiva savremenih drustava jeste ocuvanje i dalji razvoj njihovih multi-kulturalnih i polietnickih struktura na bazi interkulturalizma, a to znaci emancipaciju svijesti i emancipaciju senzibiliteta njihovih gradana u smislu pihvatanja drzave u kojoj zive kao maticne drzave, a ne bilo koje druge.Cinjenica je da sama drustvena zbilja, sadrzana u multikulturalnoj i polietnickoj strukturi savremenih drustava, iz temelja mijenja pojam „maticne zemlje". Zivotna dinamika i predmetna razumnost upucuje svakog gradanina da prihvata kao maticnu zemlju,
onu u kojoj ostvaruje svoje zivotne potrebe i interese i svoj etnokulturni identitet.Ovo stanoviste ima poseban znacaj za uspostavljanje traajnog mira na Balkanu, a to znaci i progresivno usmjer-avanje integracionih procesa Balkana u EU.
Konkretno govoreci, multikulturalna i polietnicka streuktura crnogorskog drustva je odrziva i ima perspektivu ako svi gradani, bez obzira dali je neko Crnogorac, Srbin, Bosnjak-Musliman, Albanac, Hrvat, pripadnik RAE populacije, pihvata Crnu Goru kao maticnu zemlju.To znaci, da niko posebno ili pojedini kolektiviteti ne mogu zahtijevati da svoj drustveni status imaju kao da zive i rade u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Albaniji, Hrvatskoj ili bilo kojoj zemlji izvan Crne Gore i pod njihovom spoljasnjom zastitom.Istovremeno to ne znaci zatvorenost za sve oblike saradnje sa ovim zemljama, koji doprinose kvalitetu i progresu uz ocuvanje cjelovite drustveno-politicke strukture Crne Gore kao moderne zajednice gradana. Na tim principima Crna Gora moze, sa punim drzavnim subjektivitetom i subjektivitetom svakog njenog gradanina, ici u evropske in-tegracije.
Literatura
Amartja, Sen (2002), Razvoj kao sloboda, Beograd: Filip Visnjic.
Arent, Hana (1991), O revoluciji - odbrana javne slobode, Beograd: Filip Visnjic.
Bauman, Zigmunt (1984) Kultura i drustvo, Beograd: Prosveta.
Bek, U. (2001), Riziöiodrustvo, Beograd: Filip Visnjic.
Berlin, I. (1992), Cetiriogleda oslobodi, Beograd: Nolit.
Bojanic, D. (1983), Verski i etnicki sastav stanovnistva, u Istorija Nisa, Nis: Gradina i Prosveta.
Bull, Hedley and Adam Watson (ed.) (1984), The Expansion of the International Society, Oxford: Oxford University Press. Bull, Hedley (1977), The Anarchical Society. A Study of Order in World Politics, London: McMillan.
Buzan, Barry (1991), People, States and Fear, 2nd ed., Hemel-Hempstead, U.K.: Harvester Wheatsheaf.
Castells, M. (2000), Uspon umrezenog drustva, Zagreb: Golden marketing.
Checkel, Jeffrey T. (1998), The Constructivist Turn in International Relations Theory, World Politics, 50(2): 324-348. Cox, R. (1981), Social Forces, States, and World Orders: Beyond International Relations Theory, Millennium: Journal of International Studies, 10(2): 126-155.
Cutler, Claire (1991), „The Grotian Tradition in International Relations'; Review of International Studies, 17(1991): 41-65. Cvetkovic, V. (1997), Moderna Srbija: potraga za nacionalnim identitetom, Beograd: Gledista br. 1.
Czaputowicz, Jacek (2003), The English School of International Relations and Its Approach to European Integration, Studies & Analyses, 2(2): 3-55.
Dal, R. (1997), Poliarhija:participacija iopozicija, Beograd: Filip Visnjic.
Draskovic, V. (2002), Kontrastiglobalizacije, Beograd, Kotor: Ekonomika, Fakultet za pomorstvo.
Dzeri M., Edvard Goldsmit (2003), Globalizacija, Beograd: CLIO.
Ouric, M. (1987), Sociologija Maksa Webera, Zagreb: Naprijed.
Elijas, N. (2001), Procesicivilizacije, Sremski Karlovci: Izdavacka knjizarnica Zorana Stojanovica.
Ernest, G. (1991), Nationalismus und Moderne, Berlin.
From, E. (1998), Imati ili biti, Beograd: Narodna knjiga - ALFA.
Fuko, M. (1996), Zasto proucavati moc - pitanje subjekta, Podgorica: Ovdje, br. 325 Fuko, M. (1998), Treba braniti drustvo, Novi Sad: Svetovi.
Fukojama, F. (2007), Gradenjedrzave, Beograd: Filip Visnjic.
Gardos, I. (1998), Multikulturalno obrazovanje prema interkulturalnom obrazovanju, Beograd: Drustvo za unapredenje romskih naselja i SANU.
Gelner, E. (1997), Nacija inacionalizam, Novi Sad: Matica srpska.
Gidens, E. (1998), Posledice modernosti, Beograd: Filip Visnjic.
Grupa autora (2003), Vrijeme iprogres, Podgorica: CANU.
Habermas, Jirgen, Racinger, Jozef (2006), Dijalektika sekularizacije, Beograd: Dosije.
Hajdeger, Martin (1985), Bitaki vrijeme, Zagreb: Naprijed.
Harding, S. (2005), Multikulturalnost inauka, Podgorica: CID.
Held, D. (1997), Demokratija imoderniporedak, Beograd: Filip Visnjic.
Heler, Agnes (1978), Svakodnevnizivot, Beograd: Nolit.
Heler, Agnes (1984), Teorija istorije, Beograd: Rad.
Hirsman, A. (1999), Strastiiinteresi, Beograd: Filip Visnjic.
Hollitscher, W. (1985), Natur und Mensch im Weltbild der Wissenschaft, Berlin: Akademie-Verlag Hubert, M. (1986), Natur als Kulturaufgabe, Stuttgart: Deutsche Verlags-Astalt.
Inaldzik, H. (2003), Osmanskocarstvo, Beograd: Utopija.
Jaksic, B. (1998), Rasizam iksenofobija, Beograd: Forum za etnicke odnose.
Johanes, F. (2001), Vrijeme i Drugi, Niksic: Jasen.
Johnston, S., McGregor, H., Taylor, E. (2000), Practice-Focused Ethics in Australian Engineering Education, European Journal of Engineering Education, 25, 4, 315-324
Kazija, N. (2008), Implementacija Nacionalnog programa za Rome, Zagreb: Levijatan 2 Kimlika, Vil (2004), Multikulturalizam-multikulturnogradanstvo, Podgorica: CID.
Lazic, M. (2005), Promeneiotpori, Beograd: Filip Visnjic.
Lazic, M. (2008), Pojam drustvene promene: osnovna teorijska shvatanja, Niksic: Socioloska luca, II/2, 3-15. Lekovic, D. (ur.) Progres i vrijeme, CANU
Liotar, J. E. (1988), Postmoderno stanje, Novi Sad: Bratstvo jedinstvo.
Mander, Dz. Goldsmit, E. (2003), Globalizacija, Beograd: CLIO.
Matsura, K. (2008), Mozeli covjecanstvo da sesacuva, Beograd: Politika.
Nirenberg, D. R. (2006), Stanje sveta 2006, Beograd: Politika.
Petar II Petrovic-Njegos, Luca mikrokozma
Poper, K. (1993), Otvoreno drustvo i njegovi neprijatelji, I i II, Beograd: BIGZ.
Pusic, Ljubinko i dr. (2003), Urbana kultura, Novi Sad: Filozofski fakultet .
Radovanovic, V. (2007), Politika imetodiregionalnog razvoja, Beograd: Institut drustvenih nauka.
Radovanovic, V. (2007), Umrezena ekonomija i marginalizacija nekih drustvenih grupa i geografskih prostora u procesima globalizacije, u zborniku: Ekonomija isociologija, Beograd: Institut drustvenih nauka.
Radulovic, J. (2006), Procesiglobalizacijei„welfarestate“, Podgorica: Mediteran.
Rankovic, M. (1998), Sociologija i futurologija, Beograd: Institut za sociologiju.
Schwarz, B. (1996), Mit o raznolikosti: americki vodeci izvozni kapital, Beograd: Socioloski pregled, vol. 30, br. 1, 103-113. Sekulic, N. (2002), Postmodernizam i kraj antropologije, Beograd: Sociologija, vol. 44, br. 4, 343-366.
Semprini, A. (2004), Multikulturalizam, Beograd: CLIO.
Simunovic, M. (2007), Sigmund Frojd - tvorac sredisnje imaginacije naseg doba, Niksic: Socioloska luca, I/2, 3-7. Smit, A. (2010), Nacionalniidentitet, Beograd: Biblioteka XX vek.
Snaper, Dominik (1996) Zajednica gradana, Novi Sad-Sremski Karlovci: Izdavacka knjizarnica Zorana Stojanovica. Tamir, J. (2002), Liberalninacionalizam, Beograd: Filip Visnjic.
Tibi, Bassom (1995), Krieg der Zivilisationen, Politik und Religion zwischen Vernunft und Fundamentalismus, Hamburg: Hoffmann und Campe.
Urs, Altermat (1997), Etnonacionalizmi uEvropi, Sarajevo, Svetionik.
Valerstajn, I. (2005), Posleliberalizma, Beograd: Sluzbeni glasnik.
Vukicevic, Slobodan (2003), Crna Gora na prelazumilenijuma, Cetinje: Centralna biblioteka „Durde Crnojevic" Vukicevic, Slobodan (2007), Menadzment slobodnog vremena u turizmu, Podgorica: CID.
Vukicevic, Slobodan (2005), Sociologija - filozofskepretpostavkei temeljnipojmovi, Beograd: PLATO.
