CC BY
10ZAKONI STRASTI I DUZNOSTI
(Grujió, Marija. 2015. Rod i kultura fragmentarnosti: Necista krv i Gazda Mladen Borisava Stankovica. Beograd: Institut za knjizevnost i umetnost)
Potreba citanja kanonskih ostvarenja u novom kritickoteorijskom kontekstu, nesporno, uvek postoji, narocito kad je u pitanju autor cije delo svojom heterogenosóu i izmestenosóu otezava svaki pokusaj periodizacije i zanrovske klasifikacije; ta potreba je jos i izrazenija kad je u pitanju umetnicko stvaranje koje je tematski i strukturno monolitno na nacin koji izaziva i znatizelju i nelagodu, odnosno kad, kao u slucaju Borisava Stankovióa (1876-1927), knjizevni opus nikako ne moze da se pripise jednovalentno odredenom pojmu stilske formacije, iako se cini da poseduje odgovarajuói „rodni list". Studija Rod i kultura fragmentarnosti zahvata duboko u tu uznemirujuóu monolitnost veó i tako sto se bavi temom odnosa pojedinca i sveta u romanima Borisava Stankovióa, razmatranom u vise navrata.
Rod i kultura su teorijski koncepti koji podrazumevaju ne samo interdisciplinarni pristup, nego i iznenadujuóa i neocekivana prozimanja razlicitih perspektiva. Dovodenje u vezu toposa kulture fragmentarnosti i konstrukcije rodnog subjektiviteta ocekivano prosiruje nase uvide u romane Necista krv (1910) i Gazda Mladen (1927). No ipak, dodavanje fragmentarnosti odrednicama iz naslova osvetlióe Stankovióevo delo iz drugacijeg ugla nego sto bi to moglo puko evidentiranje rodnih uloga i kulturnih paradigmi, sto postaje jasno veó i izborom autorke Marije Grujió da neizvesnu avanturu analize teksta otpocne smelim poredenjem srpskog pisca sa Marselom Prustom po stilu i principu odnosa izmedu junaka i sveta, insistirajuói na autorefleksivnosti sveta Bore Stankovióa. Taj svet nije ureden niti koherentan, u njemu je puno preokreta, nestabilnosti, tuge i oseóanja anksioznosti. Marija Grujió Stankovióevo delo potom poredi i sa filmskim opusom Mihaela Hanekea, i to prevashodno sa ostvarenjem „Bela traka", koje se, kao i delo Borisava Stankovióa, bavi istorijom nasilja koja ostaje nevidljiva, nasiljem koje ostaje sakriveno od oka i pera hronicara.
Svet Stankovióeve proze poznaje idilu i harmoniju samo privremeno, one su kratkoveke i iza njih uvek vrebaju nekakvo zlo i kazna. Vazan deo kazne koja junake sustize ocituje se u osvedocenju o samoj njenoj prirodi: ona je spora i postupna, svaki se njen damar oseóa snazno i jasno; likovi iz Stankovióeve proze ne ginu naglo i neobjasnjivo, oni se lagano gase, iz razloga koji su bolno jasni i njima samima, i citaocu. Bezmalo se podrazumeva da u ruci drze kljuc spasenja koji nikada neóe upotrebiti da pobegnu od patnje.
Stankovié pise o rodnim aktualizacijama precizno i suptilno, sa mnogo empatije ali bez imalo sazaljenja sto su se sudbine junaka tako nesreéno zaokruzile. S jedne strane, Stankoviéeva proza predstavlja identitete, sa druge predstavlja rekonstruisanje identitetskih formacija u okvirima zajednice. Reklo bi se da su jasni imperativi zajednice, da se izricito zna sta treba i sta mora, ali je tim i manje jasno gde su se zagubile tacke otpora i bunta koje junak nikako da spram te zajednice artikulise. Stankoviéeva dela su primer parabolicnog realizma, ne samo naturalizma: ona ne razraduju samo motiv o surovom propadanju, nego i o licnoj drami izbora izmedu onoga sto je moralno i onoga sto je korisno, izmedu integriteta i udobnosti.
Stankoviéevim junacima upravljaju zakoni strasti i duznosti, i to je osvedocenje tim mucnije stoga sto od samog ulaska u njegov svet ta nemoguéna dvojnost pocinje da se podrazumeva; brzina i potpunost s kojima se ulivamo u Stankoviéev svet odista je fascinantna, tim vise sto taj svet pociva na nizu paradoksa. Propadanje Sofke, Mladena i brojnih drugih junaka nikada nije iznenadno, nikad nije survavanje i pad u provaliju; pre njihovo gubljenje uporista i smisla lici na silazak niz strmu nizbrdicu u kakvom su glavne pokretacke snage inercija i gravitacija koje neumitno vode ka onom sto je spisateljica Ivancica Berié jednom prilikom nazvala „podrumom svojih okolnosti". Sile koje junaka vuku u nesreéu cesto nisu moguénost delovanja pronasle u moralnoj slabosti nego naprotiv, njihovo dejstvo umnogostrucuje upravo posedovanje moralne snage, koja je mazohisticki izabrana tako da samo prividno stupa u saglasje sa drustvenim interesima. Sofka nije jedinstven slucaj udaje po zapovesti roditelja, ali je o svojoj neuklopivosti razvila posebnu svest; Marija Grujié ukazuje na to da Sofka „misli, oseéa, analizira, ima sposobnost refleksije i autorefleksije", i da tu treba traziti kljucni detalj njene izvrsnosti i kljucni uzrok njene nesreée. No njena sposobnost da sebe vidi udvojeno i sebe posmatra ocima muskarca daje Stankoviéu moguénost da tamo gde se bavi autorefleksijom njene seksualnosti uspostavi paradigmu reprezentacije razlicitosti. Sofkina pronicljivost, prezir prema mediokritetstvu i sposobnost zakljucivanja nisu ponikle iz iskustva, veé iz bogatog unutrasnjeg sveta. Ona se ne bori sa svetom izvan sebe, nego sa svetom u sebi, ukazuje Marija Grujié. Intuitivno razumevanje buduénosti unapred je osuduje na prihvatanje poraza koji do poslednjeg trenutka nije u stanju da predvidi. Bogatstvo njenog opazanja i refleksije cine je slepom ne za ocigledno, nego, jos i gore, za nesto jednako neizbezno koliko i neskriveno: za obicajno.
Mladen ima svoju ekonomsku kob slicno kao Lili Bart iz romana Kuca veselja americke spisateljice Idit Vorton. Romani ove autorke govore o specificnoj vrsti socijalnog nasilja, koje nije manje surovo zato sto deluje suptilno. Kako izgleda svet u kome se to nasilje odvija odlicno opisuje
jedna recenica iz Doba nevinosti, koja savrseno pristaje i Stankoviéevom svetu: „Ziveli su u svojevrsnom svetu hijeroglifa: umesto da se kaze, ucini, ili makar pomisli, stvarnost je predstavljana skupom arbitrarnih znakova". Gazda Mladen je povest o ljubavi koja ne moze da utekne sudbini, veé mora da se pokori obavezi veéoj od zivota, povest o jezivoj postojanosti tri stuba patrijarhalne zajednice - stida, zaveta i zrtve - povest koja se odigrava upravo u takvom svetu nemustih hijeroglifa. Podseéa na pricu Miljenka Jergoviéa „Asag" o lepoj Mari Ivetié ciji zavet veéi od zivota preci da se osam godina gledanja sa Ali-Pasom pretoci u neki sasvim obican brak. Prica izrasta iz dva stiha sevdalinke kojima Mara odgovara na Alipasino pitanje da li bi posla za njega: „Da me prosis, ne bih posla za te, / Da s' ozenis bih se otrovala." Mladen zudi za drugim, Sofka za sobom. Slozen odnos Mladena i njegove babe, koji Marija Grujié uvida, podrazumeva prepoznavanje raspodele odgovornosti, prihvatanje duznosti, ali i neumitnost osvedocenja da onaj ko odgovara za druge mora da zanemari licnu sreéu.
Kulturni milje je, kako kaze autorka, ziva i dinamicna arena u kojoj se odigravaju sukobi razlicitih uticaja, ta arena je i prostor u kome se manifestuju razlicite neracionalnosti. Kultura nije puki odraz kulturnog zivota zajednice a Stankovié dodatno rascinjava konstrukt kulturnog konteksta preko svojih junaka. Marija Grujié podseéa da su likovi prve polovine dvadesetog veka proizvodi i proizvoditelji svojih romanesknih kultura: kulture junaka kakvi su Hans Kastorp i Stiven Dedalus kreéu se u svetu romaneskne fikcije koja se prozima s istorijskom stvarnoséu, dok su junaci s naseg podneblja, koliko god da reprezentuju brutalno doba u kom zive, tom dobu suprotstavljeni kao zasebni entiteti. Marija Grujié smelo tvrdi da su oni samosvojne, zaokruzene planete, ukazujuéi tako na neizbrisiv zig samoée i nezavisnosti.
Predocavanje drustvenog i porodicnog miljea je kod Stankoviéa svedeno na carsijska saputanja i mitove, nema faktografske verodostojnosti koja bi bila pouzdana i uocljiva. Koncept kulture koja ugnjetava junaka vrlo je fragmentaran, maglovit, rastocen. Nikad nije naodmet ponoviti da ti junaci ne zive u svetu direktnih zabrana, terora i ugnjetavanja veé u mikrosvetu neprijatnosti i nespokojstva. Prisila pod kojom delaju nije jasna i vidljiva, nego bi se pre moglo reéi da su junaci interiorizovali zahteve sveta.
Marija Grujié zeli da preformulise videnja Stanoviéeve proze kao artikulisanog zala za nekakvom izgubljenom stabilnoséu, pa se umesto toga fokusira na kulturne i rodne faktore koji predodreduju tragiku ljudskih zabluda. Najveéa tragika je, po njoj, slepa vera junaka da ée jednom uspostavljena pozicija na rodno-kulturnoj mapi uvek biti takva kakva je,
nepromenjena u vremenu koje ne tece progresivno i kauzalno, veó kao bujica. Junaci i junakinje veruju u postojanost svog polozaja zato sto su jos uvek detinje naivni i neodrasli, zato sto zive u granicama svog sveta i pogleda sa svog prozora. Tako Sofka sebe vidi kao zaokruzenu mudru licnost koja ima svoje pravo na rezignaciju, ali rezignacija nije plod iskustva veó izabran stav. I odista, Stankovióevi junaci ne odrastaju, ne sazrevaju, ostaju zatvoreni u svetu paralisuóih obmana, nadajuói se da óe postovanje delovanja i principa sveta u kom zive na kraju doneti i utehu. Marija Grujió ukazuje na to da se Sofkina problematika ne iscpljuje samo kroz meduodnos patrijarhalnog sistema i zene kao zrtve, nego da se mora razmatrati i posebnost Sofkine neuklopivosti u sistem. Kod Sofke nema kognicije, primeóuje autorka, sve je u culnom poimanju, pa je ta culnost jedno od bolnih mesta neuklopivosti. „Drugaciji" identitet je donekle stvar izbora, a odnekle pitanje uslovljenosti drugim uticajima; ukazivanja na otudenja i poremeóaje, mentalne i drustvene, u Stankovióevoj prozi su brojna, te sve vrvi od motiva neciste krvi. Prababa zaljubljena u ucitelja a baba u umobolnog devera, deda bekrija, tetka koja se tri puta turcila i tri puta bezala od kuóe, brak medu srodnicima, radanje dece sa otvorenim ranama, deo su jezivog kataloga ciji su priredivaci, uzroci i posledice neizivljena strast, nezadovoljene ceznje i zudnje, i sevdah i zal. Nema muske ruke koja bi taj razdeseni svet stegla u okvir reda, jer i sam maskulinitet je razvlasóen: ni muski likovi ne zauzimaju angazovan i aktivan stav prema realnosti, njima su rodne i kulturne konstelacije jednako zbunjujuóe kao potlacenim zenama.
Posle razmisljanja u okvirima koje postavlja Marija Grujió, pitanja periodizacije i zanrovske klasifikacije pocinju da delaju kao faktor novog, preko potrebnog pojmovnog nereda. Jer, lirski realizam je ambivalentna odrednica u kojoj se nahodi zaokret ka subjektivnom kao dominantna osnova pristupa. Sve ono sto se u romanima naziva lirskim zapravo dela protivno imperativu koherencije: sve ono lirsko jeste nedoreceno, neartikulisano, simbolicko je znamenje haosa i oznacenje krize u poretku. Sva su oseóanja mutna i fragmentarna, ne postoji izliven okvir junakovih svojstava i sklonosti, zelja i misli. Taj poetski visak je uvek nekakav indeks nereda: poetsko interpolira krizu, bol, eticku odluku. Kriza i snaga Stankovióeve proze, videli smo, nadrasta i ovu odrednicu.
Vladislava Gordic Petkovic
