CC BY
6Prethodno priopcenje UDC 316.347:172.4(497.1)
PSEUDOLIBERALNI DISKURZ I OTPOR NACIONALIZMU: ANALIZA DISKURSA STEFA JANSENA O OTPORU NACIONALIZMU U BIVSOJ JUGOSLAVIJI
Srdan Jovanovic
Palacky Univerzita Olomouc, Republika Ceska
Stef Jansen's book Antinationalism offers an analysis of the resistance to nationalism in post-Yugoslav countries, primarily in Croatia and Serbia, realizing primarily that it is the rural communities where these extreme national sentiments took hold. Jansen proceeds to explain how, in his view, there is an intrinsic type of Saidian orientalism common to the urban centres, in which the rural is presented as primitive and backwards. Though Jansen himself offers both a number of academic resources, scientific and philosophical in origin, as well as own research as proof that the nationalism promoted by Tudjman and Milosevic did stem from the rural communities primarily, he sees the urban resistance to the rural as something that, in his own words, 'irritates' him, as he notices the 'lack of tolerance' of the socium which tries to fight the intolerant nationalistic views of the world. The essay shows that in addition to clear subjective bies, Jansen falls prey to a rather common, yet unnoticed logical fallacy that plagues modern liberal/leftist discourse - the fallacy of the excluded middle (the fallacy of false dychotomy), thus distoring liberal discourse and leading into pseudoliberalism.
U okviru ovog eseja predstavicu neke ideje britanskog antropologa i sociologa Stefa Jansena, koji se devedesetih bavio problemima otpora rastucem nacionalizmu na prostoru bivse Jugoslavije (prvenstveno u Hrvatskoj i Srbiji), a koje je predstavio u svojoj knjizi Antinacionalizam: etnografija otpora u Beogradu i Zagrebu. Po Jansenu, '[j]edna od strategija antinacionalistickog otpora bila je i artikulisanje kulture kao kriterijuma koji ce ciniti glavnu alternativu nacionalnoj pripadnosti' (Jansen: 2005, kao i svi ostali citati). Jansen sa pravom primecuje da je otpor nacionalizmu devedesetih bio koncentrisan oko urbanih centara, naime, u glavnim gradovima Zagrebu i Beogradu. Isto tako, on primecuje da 'ako su zagovarali i upraznjavali toleranciju prema pripadnicima drugih nacija, mnogi protagonisti ove studije gajili su veoma negativne stereotipe o ruralnom stanovnistvu s kojim dele istu nacionalnu pripadnost.' Jansen je ovom, kako je naziva, 'netolerantnoscu' prvenstveno 'iritiran', te je pokusao da je objasni pozivajuci se na poznati rad Edvarda Saida Orijentalizam,
ukazujuci na to da postoji neka vrsta konstruisanja Drugog od strane liberalnog centra u odnosu prema ruralnom i 'primitivnom'. Bilo kako bilo, pokazace se da Jansenova analiza pati od jednog veceg problema sa kojim se autor ovog eseja sve cesce susrece, a to je jedna logicka pogreska imena lazna dihotomija, koja od liberalno-levicarskog diskursa pravi nesto sto se jedino moze nazvati pseudoliberalizam (ako ne jednostavno i 'pogresno interpretirani liberalizam'), u okviru koga se poziva na 'opstu toleranciju' svega i svacega (problem na koji je vec ukazao i poznati filozof i metodicar Karl Popper).
Kako bi se lakse shvatio bazis na osnovu kojeg Jansen izvodi zakljucke, predstavio bih i paragraf koji je Jansen sam uzeo kao tipican izvadak iz diskursa modernog, urbanog otpora nacionalizmu. Dvojica protagonista su mladi Darko i Veljko, ciji dijalog Jansen prikazuje:
„Darko: „...e sad, zanimljivo je, znas, kad mislim na Bosnu, nikad ne mislim na Sarajevo ili Tuzlu, nego na brda, na ljude koji su...ono, totalno neobrazovani, zaostali. Do njih civilizacija jos nije dosla. A rat je definitivno bio najgori bas tamo u Bosni, tamo gde ti ljudi zive." Veljko: "Ali isto ti je i na jugu Srbije...juznjacki mentalitet, oni koji su ziveli pod Turcima razlikuju se od onih koji su ziveli po Austrougarskom."
Darko: „A sacuvaj boze kako bi tek bilo na Kosovu, mislim, jos jedan rat! Kad samo pomislim...mislim, ono, nemam ja predrasuda prema Albancima, ali ti ljudi su stvarno neverovatno neobrazovani, tamo vlada uzasan primitivizam..." Veljko: „Na obe strane!" (... )
Darko: „Ljudi tamo jos uvek zive u plemenskoj zajednici."
Veljko: „Ono, krvna osveta."
Stef: „Jesi ti bio na Kosovu?"
Veljko: „Ja nisam, ali moja devojka je s Kosova..."
Darko (smeje se): „Znaci, bas je primitivna!"
Veljko: „...ali ona nema kontakta sa njima. Zna neke Albance s Kosova ovde u Beogradu, ali...ne, ja nikad nisam bio tamo. Iz njenih prica, a i njihovih...pfff. I jeste, tacno je, Albanci i Srbi na Kosovu stvarno su isti u tom smislu." Stef: „A ti, Darko?"
Darko: „Nisam ni ja. Pitao sam jednu Albanku iz Pristine koja je bila s nama u mirovnom kampu, ona kaze da nije bas sve onako kako mi mislimo. Ali ona je iz Pristine, a Pristina je ipak grad. Kaze da i oni izlaze, da sede i sa Srbima i s Albancima, i tako...Nije onako kao sto
vidis na TV-u. Ali s druge strane, moj cale je radio tamo, i on mi kaze da, kao, ima prodavnica u koje samo Albanci dolaze i prodavnica samo za Srbe. I da su u jednom trenutku cak Albanci isli jednom stranom ulice a Srbi drugom. Zamisli samo tu tenziju! I rekao mi je jos da je tamo sve uzasno primitivno, da je otisao u neki restoran i da je kelner bio, ono, normalno obucen, ali da su mu cipele bile skroz kaljave (smeje se). Koji uzas, e!"
Kao sto je i moguce primetiti, vidimo 'ukazivanje na ruralni primitivizam kao glavni uzrok za nacionalisticke ratove.' Jansen primecuje kako se 'za ljude koji su vazili kao „nekulturni" najcesce se, sa sasvim jasnom pejorativnom notom, govorilo da su „seljaci", a bio je tu i citav spektar drugih pogrdnih reci za ljude iz ruralnih krajeva: ljudi s brda caskom bi postali brdani, pa primitivci, divljaci ili rolingstonsi.' Medutim, ja bih vec ovde napravio malu pauzu.
Kao osoba koja je devedesete provela u Beogradu (odvaziti se do Zagreba je najednom postalo ne hrabrost, ali i ludilo), i kao osoba koja je i sama ucestvovala u slicnim dijalozima sa mnogo vecim brojem pripadnika antinacionalistickog (koliko god neformalnog) pokreta, vec ovde mi je nesto zasmetalo. Kao prvo, rec 'brdanin' doslovce znaci 'osoba sa brda'. Kako je moguce da su 'osobe sa brda caskom postali brdani', to jest - da su brdani najednom postali brdani? Pitanje negativne konotacije je potpuno sruga stvar - ovo je cista semantika. Dalje, nazivati osobe iz ruralnih krajeva 'rolingstonsima' (sic!) doslovce nikad nisam ni nacuo. Za beogradski antinacionalisticki pokret, kao i za ceo svet, rolingstonsi su bili samo jedna popularna rok grupa. Rec 'divljaci' sam takode cuo veoma, veoma retko. Ostale su samo dve reci - primitivac i seljak. Zasto Jansen navodi sve ono ostalo? Rolingstonsi, brdani i divljaci? Mozemo ici i dalje: Jansen prvenstveno navodi kako su, sa sve pejorativnim prizvukom, ljudi sa sela bili prozivani 'seljacima'. Jos jednom - covek sa sela je seljak. Jansen navodi, pak, kako je toj sememi prikljucena jedna izrazito negativna konotacija, kao da je svaki covek sa sela (dakle, seljak) viden kao ruralni primitivac. Ipak, to nije bio slucaj u potpunosti. Kako je vreme proticalo, taj diskurs se u Beogradu lagano ali sigurno definisao sve bolje i bolje, te je semema 'seljak' dobila svoju verziju sa izrazito definisanom negativnom konotacijom, kako bi 'covek sa sela' ostao ono sto jeste - prosto i jednostavno covek sa sela, bez konotacije (naravno, ne u svim situacijama, ali izrazito je vazno napomenuti). Ta semema je seljober, mada se i striktno semanticki pejorativ seljacina koristila u slicne svrhe. Seljak je ostao jednostavno covek sa sela. Dakle, taj 'ruralni primitivac' o kome Jansen i
njegovi subjekti govore je ipak dobio ime koje bi ga razlikovalo od prostog 'coveka sa sela'.
U istom duhu je moguce i analizirati gorenavedeni dijalog Darka i Veljka. Morao sam nekoliko puta da ga procitam da bih nasao instance koje su mi zasmetale otprva na, cini se, subliminalnom nivou. Dijalog Darka i Veljka, jednostavno, bio je suvise savrsen. Prosto, meni se nikada nije desilo, tokom godina i godina provedenih u Beogradu, tokom perpetualnog ucesca u protestima i slicnom diskursu na skoro svakodnevnoj bazi, da naletim na jedan tako savrsen dijalog, u kome je predstavljeno sve sto je potrebno. Pogledajmo: Darko i Veljko (znam doslovce jednog Darka i niti jednog jedinog Veljka - i to je sumnjivo) se nalaze u idealnim situacijama da komentarisu. Veljkova je devojka cak sa Kosova (idealno mesto za analizu antinacionalizma), a Darkov otac je tamo cak i radio. Sanse za to su jednostavno suvise male. Dalje, dijalog Darka i Veljka odise preforsiranoscu beogradskog slenga. Izrazi poput 'Koji uzas, e!', 'Mislim, ono...', 'znaci' i slicno se u tako kratkom pasusu nalaze u suvise velikom broju, kao da je namerna bila zelja da se pokaze 'urbanost' antinacionalizma. Jedan jedini zakljucak (mada nije moguce ni proveriti, niti potvrditi) je ostao - da je autor paragraf izmislio (isto tako se moze postaviti pitanje kako je autor uopste taj paragraf uspeo da zabelezi tako detaljno. To bi jedino bilo moguce ukoliko je imao sa sobom diktafon, sto ne pominje, i da je nivo njegovog poznavanja hrvatskosrpskog odista velik, pogotovu kad se uzme u obzir neverovatna gomila slenga koju govornik kome to nije maternji jezik tesko moze da primeti).
No, ignorisimo i to, pretpostavljajuci da je paragraf istinit. Krenimo dalje, podsecajuci se na to kako je autor bio 'iritiran diskriminativnim diskursom':
„Iritiran time sto ljudi koji se bore protiv diskriminativnog diskursa kakav je prozeo njihovo drustvo i sami tako otvoreno barataju stereotipima, isprva sam pokusao da kontriram standardnim levicarskim argumentima o toleranciji - bez ikakvog uspeha, pa sam lagano morao da se navikavam na cinjenicu da nekakav orijentalizam uperen protiv seljaka predstavlja bitnu odrednicu dnevne rutine mnogih koji sebe smatraju gradskim ljudima, i da je on, uz to, ponekad i glavni mehanizam antinacionalistickog diskursa. U stvari, povezivanje nacionalizma i ruralne zaostalosti mozda je bio i najvaznija stavka u pokusaju postjugoslovenskih antinacionalista da ocuvaju „kontinuitet normalnosti", narocito u svakodnevnom zivotu."
Do ovog momenta, ne bismo imali nikakvu potvrdu da je optuzivanje ruralne sredine za rastuci nacionalizam opravdan. Medutim, potvrde za takav stav i sam Jansen ubrzo krece da navodi:
„Ljudi bi se pozivali na izborne rezultate i tvrdili da Tudman i Milosevic ne bi ni dosli na vlast da nisu imali podrsku na selu (upor: npr. Cohen, 1995: 157). I zaista, ruralno stanovnistvo imalo je istaknutu ulogu u talasu populizma koje je ove politicare doveo na vlast, i ono je bilo i garant njihovog politickog opstanka tokom devedesetih."
Stavise, mnogi su autori skrenuli paznju upravo na to - da je postjugoslovenski nacionalizam odraz romanticarske idealizacije seoskog zivota kao pravog izraza nacionalnog bica, od kojih Jansen navodi sledece: Gellner, Heiberg, Nairn i Swedenburg za generalni problem romantizovanja ruralnog subjekta, a sto se tice postjugoslovenskih zemalja, tu su Popov, Buden, Dordevic, Ramet i Naumovic (detaljnija bibliografija na kraju eseja). Jansen potom cak i navodi znanog beogradskog filozofa Radomira Konstantinovica, koji u svom delu Filosofija palanke (izdato 1969.) obrazlaze kako ce filozofija i mentalitet ruralne sredine, kao 'produzetak tradicionalizma i autoritarizma, u kombinaciji sa mentalitetom opsade i s odredenim poluurbanim malogradanskim crtama', na kraju eventualno i proizvesti neki vid nacionalizma. Upravo ono sto se i desilo.
Ono sto je skoro antropoloski fascinantno je da Jansen navodi veliki broj autora, rezultate izbora i Konstantinovica, od kojih svi upravo potvrduju 'primitivizam ruralnosti', a ipak ostaje 'iziritiran nedostatkom tolerancije' liberalnog antinacionalizma. On smatra, kako cemo ubrzo videti, veoma pogresno, da postoji nekakva vrsta orijentalizma u percepciji ruralnog elementa od strane urbanog. Kako sam Jansen objasnjava, 'ako podemo od Edvarda Saida, u sustini orijentalisticke logike jeste mehanizam medusobnog konstituisanja: Evropi je potreban njen konstruisani Drugi, orijent, kako bi uspostavila svoj identitet (Said 1978: 3, 7)'. Postavljajuci pitanje da li je Jansen uopste procitao Saidovo delo, moze se lako prokomentarisati da Saidov orijentalizam uopste nema veze sa antinacionalizmom na Balkanu. Saidova koncepcija orijentalizma, naime, govori nam o predrasudama Zapadnog sveta koji se susrece sa necim novim i nepoznatim, necim imanentno drugacijim, i u tom susretu, to drugacije biva predstavljeno kao negativno. Primetimo da sam naglasio 'predstavljanje', zato sto upravo u tome lezi i kljuc razumevanja ove zbrke. Kineska civilizacija bila je u mnogim momentima svoga razvoja znatno naprednija od evropske. Kina je imala i keramiku, i papir, i barut pre
Evrope. Igrom geopolitickih slucajeva, Evropa je postala centar sveta, te je i Kinu, ma koliko naprednu, u svoje doba predstavljala kao nazadnu.
U bivsoj Jugoslaviji, pak, urbana sredina ne predstavlja ruralnu kao nazadnu. Gomila je autora, sa sve Radomirom Konstantinovicem, koji potvrduju da ruralni tradicionalizam jeste taj koji je bio najjaca potpora Milosevicu i Tudmanu (i naravno, da su oni to sa velikim uspehom potporovali i eksploatisali). Cinjenica je i da geografsko-socioliska analiza rezlutata izbora za vreme vlade Milosevica i Tudmana ukazuje na isto, sto je i sam Jansen primetio. Konstantinovicev primer je mozda najbolja potvrda svega toga, jer je on izveo najuspesniju filozofsku analizu datog entiteta, uspevajuci da, da se tako izrazim, prorekne sta ce se desiti. Dok je u matematici dva plus dva cetiri, u filozofskim i socioloskim raspravama nista nije tako odredeno, te nema bolje potvrde valjanosti filozofskog diskurska od toga da se desi upravo ono sto je filozof predvideo.
Ostaje, dakle, pitanje - odakle Jansenu ta 'iziritiranost'? Bez mnogo muke sam uspeo da nadem makar dve instance koje mogu funkcionisati kao odgovor na to pitanje.
Prva instanca je striktno logicka, tj. metodoloska. Jansen je, naime, napravio jednu veoma tipicnu, mada generalno slabo primecenu u modernom diskursu, logicku pogresku - pogresku lazne dihotomije (eng. fallacy of false dychotomy ili fallacy of the excluded middle), koja se najcesce susrece upravo u modernom, liberalno-levicarskom diskursu tolerancije. Danas je, izgleda, nuzno tolerisati sve, pa i nacionalizam. Pogreska lazne dihotomije je greska u rezonovanju (mnogo cesce paralogizam nego sofizam) u kojoj subjekat posmatra objekat diskursa u striktno monohromatskom spektru. Nesto je ili crno, ili belo. Nikakva siva sredina ne postoji. Dakle, ili si u potpunosti tolerantan, ili si u potpunosti netolerantan. Ne postoji 'srednja opcija'.
Nuzno je, svakako, shvatiti da je socium prevashodno netolerantan. Ne tolerisemo ubistvo, ne tolerisemo kradu. Ne tolerisemo prevaru, ne tolerisemo genocid. Da, mi smo veoma netolerantni, i zbog toga smo bolji. Pomislimo samo sta bi bilo kada bismo krenuli da tolerisemo sve ono gorenavedeno? Zasto bi, onda, subjekat koji predstavlja otpor nacionalizmu i ruralnom primitivizmu bio tolerantan prema onome protiv cega se bori (sic!), tolerantan prema najjacoj kulturoloskoj instanci koja mu unistava okruzenje? Jedan od najboljih primera netolerancije bi bio primer Adolfa Hitlera i njegovog odnosa prema Jevrejima. Naravno, Jevreji su Hitlera cetrdesetih (a i potom) mrzeli neopisivim intenzitetom. Mogao bih veoma jansenovski da budem 'iziritiran jevrejskom netolerancijom prema Hitleru, buduci da se oni sami bore protiv hitlerovskog diskursa (i politike)
netolerancije'. Naravno, niko me ne bi shvatio ozbiljno (nadam se). Zasto bi se ista razlikovalo u primeru postjugoslovenskog nacionalizma?
Ovo je sve jedan tipican primer pogreske lazne dihotomije, na koju je Karl Popper vec naleteo, u svom delu Otvoreno drustvo i njegovi neprijatelji, navodeci kako 'totalna tolerancija' sadrzi paradoks u sebi, jer ukoliko je subjekt tolerantan prema svemu, automatski nije tolerantan prema nedostatku tolerancije. Ergo, nije moguce (a kamoli pozeljno) tolerisati sve. Ovakva greska tipicna je u modernom liberalno-levicarskom diskursu, pogresno predstavljajuci same ideje levice i liberalizma i mutirajuci ih groteskno. Ni demokratija, ni liberalizam ni leva strana politickog spektruma ne znace da je u drustvu sve dozvoljeno i da se sve postuje i tolerise. Zato sam ovakav vid diskursa oznacio prevashodno kao 'pseudoliberalan'.
Druga instanca koja nudi objasnjenje zasto je Jansen 'iziritiran' navodnim subjektivizmom pri percepciji ruralnog od strane urbane zajednice je cisto licne, subjektivne prirode. Cini se da autor ni sam to nije primetio:
„A kad bih, glasno i ponekad s namerom da provociram, rekao da je moja majka odrasla u zemljoradnickoj porodici a moj otac u veoma siromasnom radnickom kraju, da je, kao i njegovo sestoro brace, morao da napusti skolu kad je imao cetrnaest godina i da ide u fabriku da radi, da u mojoj siroj porodici nikad niko ni prisao univerzitetu nije, da sam odrastao na selu, da se grozim stroge etikecije i malogradanskog moralizma i sve tako redom, prijatelji bi me odradili komentarom „eee, drugo je zapad".
Odvec je sada jasna Jansenova subjektivnost u odnosu prema selu -njegova pozadina nam jasno govori o ljubavi prema selu koje sam nosi. Medutim, Jansenovo 'selo' nije ni izbliza isto kao i balkansko; mentalitet 'zapadnog sela' je odista drugaciji, kao sto su primetili i sam Konstantinovic i mnogi drugi autori, pa i ucesnici Jansenovog etnografskog istrazivanja, vrlo jasno rekavsi - 'drugo je zapad'. Jansen, medutim, ovaj komentar ni ne uvazava, zaslepljen sopstvenom subjektivnoscu. Iz inuenda teksta je, stavise, jasno da on u stvari jedan sasvim objektivan, ma koliko simplifikovan, komentar - 'drugo je zapad' - smatra za odliku subjektivnosti. (O ovome bih tek mogao pisati i pisati - cini se da su takve monstruozne permutacije inficirale evropsku svest od Imanuela Kanta i njegovog tzv. kopernikanskog obrta. Postalo je objektivno biti subjektivan, u kratkim crtama. No, o tome neki drugi put.)
Literatura
Buden, B. 1996. Barikade. Zagreb: Bastard-Arkzin.
Cohen, L. J. 1995. Broken Bonds: Yugoslavia's disintegration and Balkan politics in transition (2nd ed.). Boulder: Westview.
Dordevic, M. 1996. Matija Beckovic - pesnik i propovednik, u: Republika 152, I-VIII.
Gellner, Ernest. 1983. Nations and nationalism. London: Basil Blackwell. Heiberg M. 1989. The making of the Basque nation. Cambridge: Cambridge
UP.
Jansen, Stef. 2005. Antinacionalizam: etnografija otpora u Beogradu i Zagrebu. Beograd: XX Vek.
Konstantinovic, Radomir. 2006. Filosofija palanke. Beograd: Otkrovenje. Nairn, T. 1997. The curse of rurality: limits of modernisation theory. u: Hall, J. A. (ed.), The state of the nation, Cambridge: Cambridge UP.
Naumovic, S. 1999. Identity creator in identity crisis: reflections on the politics of Serbian ethnology, u: Anthropological Journal of European Cultures 8:2.
Popov, N. 1994. Le populisme Serbe, u: Les Temps Modernes 574, Mai 1994. Popper, Karl. XXX The open society and its enemies XXXX Ramet, S. P. 1996. Nationalism and the 'idiocy' of the countryside: the case of Serbia, u: Ethnic and Racial Studies 19:1.
Swedenburg, T. 1990. The Palestinian peasant as national signifier, u: Anthropological quarterly 63:1.
